Povreda prava na pristup sudu zbog pogrešnog računanja blagovremenosti pravnog leka

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo jer je Vrhovni kasacioni sud pogrešno utvrdio datum predaje vanrednog pravnog leka preko pošte i posledično nezakonito odbacio zahtev za zaštitu zakonitosti kao neblagovremen.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1329/2019
18.06.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Dobrosav Milovanović, dr Zoran Lončar, dr Ranka Vujović, dr Bojan Tubić, dr Nikola Banjac, dr Milan Rapajić i Jelena Deretić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. S. iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. juna 2026. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. S. i utvrđuje se da je stavom drugim izreke presude Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 485/19 od 16. maja 2019. godine, u delu u kome je odbačen kao neblagovremen zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog V. S, advokata D. S, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u vezi sa pravom na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se stav drugi izreke presude Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 485/19 od 16. maja 2019. godine, u delu u kome je odbačen kao neblagovremen zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog V. S, advokata D. S. i određuje se da Vrhovni sud donese novu odluku o tom zahtevu za zaštitu zakonitosti, izjavljenom protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Nišu K. 99/14 od 7. maja 2018. godine i Apelacionog suda u Nišu Kž.1. 974/18 od 3. decembra 2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. S. iz Niša je podneo Ustavnom sudu 11. februara 2019. godine, preko punomoćnika S. M, advokata iz Niša, ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 28. oktobra 2019. godine, protiv presude Višeg suda u Nišu K. 99/14 od 7. maja 2018. godine, presude Apelacionog suda u Nišu Kž.1. 974/18 od 3. decembra 2018. godine i stava drugog izreke presude Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 485/19 od 16. maja 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, posebnih prava okrivljenog i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 33. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Posebnim podneskom od 10. oktobra 2019. godine, podnetim preko punomoćnika D. S, advokata iz Beograda, kojim je dopunjena inicijalna ustavna žalba, podnosilac ustavne žalbe je takođe osporio isključivo stav drugi izreke presude Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 485/19 od 16. maja 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava.

Posebnim podneskom od 29. oktobra 2019. godine, podnetim preko punomoćnika Z. S, advokata iz Niša, kojim je takođe dopunjena inicijalna ustavna žalba, podnosilac ustavne žalbe je osporio presudu Višeg suda u Nišu K. 99/14 od 7. maja 2018. godine, presudu Apelacionog suda u Nišu Kž.1. 974/18 od 3. decembra 2018. godine i presudu Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 485/19 od 16. maja 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, posebnih prava okrivljenog i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 33. i člana 36. stav 2. Ustava, kao i zbog povrede čl. 6. i 7. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Kako su prava garantovana označenim odredbama Evropske konvencije garantovana i Ustavom, to Ustavni sud njihovo eventualno postojanje ceni u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

U inicijalnoj ustavnoj žalbi, dopunjenoj podneskom od 28. oktobra 2019. godine, podnosilac povredu označenih ustavnih prava u odnosu na osporene presude obrazlaže, pored ostalih i sledećim tvrdnjama: da su podnosiocu označena prava povređena time što Viši sud nije odlučio o predlogu branioca okrivljenog, advokata S. M. iz podneska od 27. novembra 2017. godine, da se izvrši veštačenje početka i dužine trajanja razgovora koji su po meri nadzora poslužili za transkript; da je sud, time što nije odlučio o predlogu da se izvrši veštačenje prisluškivanih razgovora, koji se razlikuju po početku i dužini trajanja između SUP-a i glavnog operatera, onemogućio optuženog u dokazivanju da nedoslednosti i razlike u trajanju razgovora upućuju na zaključak o „montiranju“ tog dokaza i zaključku da se radi o nezakonitom dokazu na kojem ne može da se temelji valjana sudska odluka; da je time sud povredio pravo optuženog na pravično suđenje, zato što iz prava na pravično suđenje izvire pravo na dokaz; da je sud povredio princip ravnopravnosti stranaka u postupku u korišćenju pravnih sredstava i navedenom odlukom doveo optuženog i njegovog branioca u nepovoljniji položaj u odnosu na tužioca; da bi se odlukom suda da se izvrši veštačenje utvrdila istina da okrivljeni nije odgovoran za izvršenje krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret; da je u osporenom stavu drugom izreke presude Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 485/19 od 16. maja 2019. godine odbačen, kao neblagovremen, zahtev za zaštitu zakonitosti advokata S. M, jer je okrivljeni V. S. 4. januara 2019. godine primio presudu Apelacionog suda u Nišu Kž.1. 974/18 od 3. decembra 2018. godine, da je istu presudu primio i branilac 15. januara 2019. godine, a da je zahtev za zaštitu zakonitosti uložio 8. februara 2019. godine; da je odredbama člana 264. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku propisano da se, ako je okrivljeni punomoćjem ovlastio branioca za prijem pismena od čijeg dostavljanja teče rok za izjavljivanje pravnog leka, predajom pismena advokatu braniocu smatra da je dostavljanje izvršeno.

U posebnom podnesku od 10. oktobra 2019. godine podnosilac ustavne žalbe povredu označenih ustavnih prava, u odnosu na osporeni stav drugi izreke presude Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 485/19 od 16. maja 2019. godine, dodatno obrazlaže, između ostalih, i sledećim tvrdnjama: da je okrivljeni V. S, preko branioca advokata D. S, 4. februara 2019. godine podneo zahtev za zaštitu zakonitosti protiv presuda Višeg suda u Nišu K. 99/14 od 7. maja 2018. godine i Apelacionog suda u Nišu Kž.1. 974/18 od 3. decembra 2018. godine; da je u osporenom stavu drugom izreke presude Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 485/19 od 16. maja 2019. godine odbačen, kao neblagovremen, podneti zahtev za zaštitu zakonitosti advokata D. S, jer je okrivljeni V. S. 4. januara 2019. godine primio presudu Apelacionog suda u Nišu Kž.1. 974/18 od 3. decembra 2018. godine, a da je zahtev za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog advokat D. S. podneo 6. februara 2019. godine, dakle po proteku zakonom određenog roka iz člana 485. stav 4. Zakonika o krivičnom postupku; da je branilac okrivljenog advokat D. S. zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Nišu K. 99/14 od 7. maja 2018. godine i Apelacionog suda u Nišu Kž.1. 974/18 od 3. decembra 2018. godine uputio preporučenom poštom 4. februara 2019. godine, iz čega sledi da je taj zahtev predat blagovremeno; da iz napred navedenog proizlazi da je Vrhovni kasacioni sud pogrešno našao da je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, advokata D. S, neblagovremen, pa je na osnovu takvog pogrešnog zaključka podneti zahtev za zaštitu zakonitosti odbacio, odnosno isti nije uzeo u razmatranje i meritorno odlučivanje.

U posebnom podnesku od 29. oktobra 2019. godine podnosilac ustavne žalbe povredu označenih ustavnih prava, u odnosu na sve osporene presude dodatno obrazlaže, u suštini, tvrdnjama da su sudovi postupali suprotno zabrani retroaktivnog delovanja krivičnog zakona.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava, poništi osporene presude i naloži Vrhovnom kasacionom sudu da donese novu odluku o zahtevu za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog V. S, advokata S. M. i D. S.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. Zakon, 103/15, 10/23, 92/23 i 47/26), kojim je uređen postupak po ustavnoj žalbi, propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz navoda ustavne žalbe i priložene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

- da je osporenom prvostepenom presudom Višeg suda u Nišu K. 99/14 od 7. maja 2018. godine, između ostalih i okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, oglašen krivim za izvršenje tri krivična dela primanje mita iz člana 367. stav 6. u vezi sa stavom 2. Krivičnog zakonika i osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od dve godine i četiri meseca, kao i na novčanu kaznu u iznosu od 400.000,00 dinara;

- da su osporenom drugostepenom presudom Apelacionog suda u Nišu Kž.1. 974/18 od 3. decembra 2018. godine, pored ostalog, odbijene kao neosnovane žalbe optuženog V. S. i njegovih branilaca, advokata Z. S, G. P. i S. M, svih iz Niša, izjavljene protiv osporene prvostepene presude, koja je i potvrđena u nepreinačenom delu;

- da je osporena drugostepena presuda Apelacionog suda u Nišu Kž.1. 974/18 od 3. decembra 2018. godine okrivljenom dostavljena 4. januara 2019. godine, a njegovom braniocu S. M, advokatu iz Niša 15. januara 2019. godine;

- da je protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Nišu K. 99/14 od 7. maja 2018. godine i Apelacionog suda u Nišu Kž.1. 974/18 od 3. decembra 2018. godine branilac podnosioca ustavne žalbe D. S, advokat iz Beograda, 4. februara 2019. godine preko pošte PTT 11000 Beograd, uputio Višem sudu u Nišu zahtev za zaštitu zakonitosti preporučenom pošiljkom, koji je u Višem sudu u Nišu zaprimljen 6. februara 2019. godine, što proizlazi i iz Potvrde o prijemu pošiljke broj RE408006963RS, koja je dostavljena uz ustavnu žalbu;

- da je u tom zahtevu za zaštitu zakonitosti, podnetom 4. februara 2019. godine od strane jednog od tri branioca podnosioca ustavne žalbe, advokata D. S, pored ostalog, navedeno: da je pobijanim presudama davanje epiduralne anestezije pogrešno okvalifikovano kao vršenje službene radnje koju bi okrivljeni morao izvršiti, ali da epiduralna anestezija nije obavezna procedura koja se sprovodi prilikom porođaja; da je primena epiduralne anestezije obavezna samo u slučaju da je to medicinsko indikovano; da iz činjeničnog stanja utvrđenog pobijanim presudama proizlazi da ni kod jedne porodilje nije postojala medicinska indikacija za primenu epiduralne anestezije; da iz navedenog sledi da ni u jednom konkretnom slučaju koji je bio predmet ovog krivičnog postupka primena epiduralne anestezije nije, niti može biti okarakterisana kao službena radnja koju bi okrivljeni V. S. morao izvršiti; da je evidentno nastojanje suda da se ovaj nedostatak zakonskog obeležja krivičnog dela primanje mita nadomesti nategnutim konstrukcijama da je „okrivljeni službenu radnju davanja epiduralne anestezije morao izvršiti po Zakonu o zdravstvenoj zaštiti“, bez ikakvog navođenja iz koje to odredbe Zakona o zdravstvenoj zaštiti proizlazi da je okrivljeni u kokretnom slučaju zaista morao da izvrši službenu radnju davanja epiduralne anestezije; da je iz svega napred iznetog evidentno da se u radnjama okrivljenog ne stiču sva zakonska obeležja krivičnog dela primanje mita iz člana 367. stav 6. u vezi sa stavom 2. Krivičnog zakonika, odnosno da je u konkretnom slučaju izostalo postojanje službene radnje koju bi okrivljeni morao izvršiti;

- da su protiv istih pravnosnažnih presuda Višeg suda u Nišu K. 99/14 od 7. maja 2018. godine i Apelacionog suda u Nišu Kž.1. 974/18 od 3. decembra 2018. godine zahteve za zaštitu zakonitosti podnela i druga dva branioca podnosioca ustavne žalbe, i to: advokat Z. S, koji je taj zahtev izjavio blagovremeno i advokat S. M, koji je taj zahtev izjavio 8. februara 2019. godine;

- da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 485/19 od 16. maja 2019. godine, u stavu prvom izreke, odbijen kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog V. S, advokata Z. S, podnet protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Nišu K. 99/14 od 7. maja 2018. godine i Apelacionog suda u Nišu Kž.1. 974/18 od 3. decembra 2018. godine, a u stavu drugom izreke odbačeni su kao neblagovremeni zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog V. S, advokata S. M. i advokata D. S, podneti protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Nišu K. 99/14 od 7. maja 2018. godine i Apelacionog suda u Nišu Kž.1. 974/18 od 3. decembra 2018. godine;

- da je u obrazloženju osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 485/19 od 16. maja 2019. godine, između ostalog, navedeno: da po oceni Vrhovnog kasacionog suda, neosnovano branilac advokat Z. S. ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku; da je okolnosti navedene u predmetnom zahtevu odbrana okrivljenog iznela i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a da je drugostepeni sud našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i s tim u vezi u obrazloženju presude na strani pet, stav tri i strani šest stav jedan, dao dovoljne i jasne razloge, koje Vrhovni kasacioni sud prihvata i, u smislu odredbe člana 491. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku, na te razloge upućuje; da branilac okrivljenog advokat Z. S, u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe i povredu zakona iz člana 439. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, jer krivična dela primanja mita, po opredeljenoj radnji u izreci presude nisu krivična dela zato što: pružanje zdravstvene usluge ne predstavlja javno ovlašćenje lekara, lekar koji pruža zdravstvenu uslugu nema svojstvo odgovornog lica, primanje mita spada u krivična dela protiv službene dužnosti, izvršilac tog krivičnog dela ima svojstvo službenog ili odgovornog lica, da dalje navodi da delatnost V. S, njegovo pružanje zdravstvene usluge ne može da se podvede pod javno ovlašćenje, a zbog čega on nema svojstvo odgovornog lica, tako da njegovo delovanje ne predstavlja krivično delo; da su, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, napred navedeni navodi neosnovani; da je okrivljeni kao lekar anasteziolog obavljao navedene poslove u pravnom licu – Kliničkom centru u Nišu na Klinici za (…), pri čemu je istovremeno Klinički centar kao pravno lice vršio i određena javna ovlašćenja što proizlazi iz činjenice da je to javna ustanova koja je utvrđena zakonom, odnosno da je javna služba koja obavlja delatnost kojom se obezbeđuju i ostvaruju prava građana na zdravstvenu zaštitu; da je odredbom člana 112. stav 5. Krivičnog zakonika propisano da se odgovornim licem u pravnom licu smatra lice koje na osnovu zakona, propisa ili ovlašćenja vrši određene poslove upravljanja, nadzora ili druge poslove iz delatnosti pravnog lica, kao i lice kome je faktički povereno obavljanje tih poslova; da je okrivljenom V. S. stavljeno na teret da je kao odgovorno lice doktor medicine, specijalista Odeljenja za (…) Centra za (…) raspoređenog na Kliniku za (…) Kliničkog centra u Nišu primio poklon za sebe, da u okviru svojih ovlašćenja izvrši radnju koju bi morao izvršiti; da je odredbom člana 367. stav 2. Krivičnog zakonika propisano da će se službeno lice koje neposredno ili posredno zahteva ili primi poklon ili drugu korist ili koje primi obećanje poklona ili druge koristi za sebe ili drugog da u okviru svog službenog ovlašćenja ili u vezi sa svojim službenim ovlašćenjima izvrši službenu radnju koju bi moralo izvršiti ili da ne izvrši službenu radnju koju ne bi smelo izvršiti kazniti zatvorom od dve do osam godina, dok je odredbom člana 367. stav 6. Krivičnog zakonika propisano da će se odgovorno lice u ustanovi ili drugom subjektu koji ne obavlja privrednu delatnost koje učini delo iz st. 1, 2. i 4. člana 367. Krivičnog zakonika kazniti kaznom propisanom za to delo; da je, imajući u vidu sve napred navedeno, okrivljeni obavljajući poslove lekara u zdravstvenoj ustanovi iz delatnosti tog pravnog lica, imao svojstvo odgovornog lica, te da je u tom svojstvu primio poklon za sebe da u okviru svojih ovlašćenja izvrši radnju koju bi morao izvršiti, to u njegovim radnjama stoje svi bitni elementi krivičnog dela primanje mita iz člana 367. stav 6. u vezi sa stavom 2. Krivičnog zakonika, za koje je okrivljeni V. S. oglašen krivim i osuđen prvostepenom presudom, koja je potvrđena u odnosu na ovog okrivljenog drugostepenom presudom; da se samim tim neosnovano podnetim zahtevom ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka. 1) Zakonika o krivičnom postupku; da je odredbom člana 485. stav 4. Zakonika o krivičnom postupku propisano da zbog povreda tog zakonika (član 74, član 438. stav 1. tač. 1) i 4) i tač. 7) do 10) i stav 2. tačka 1), član 439. tač1) do 3), član 441. st. 3. i 4. učinjenih u prvostepenom i postupku pred apelacionim sudom okrivljeni može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti u roku od 30 dana od dana kada mu je dostavljena pravnosnažna odluka, pod uslovom da je protiv te odluke koristio redovni pravni lek; da ovaj rok važi i računa se isto i za branioca okrivljenog shodno pravima koja u postupku ima u smislu člana 71. tačka 5) Zakonika o krivičnom postupku; da, kako iz spisa predmeta i to iz povratnice za lično dostavljanje proizlazi da je okrivljeni V. S. pobijanu drugostepenu presudu Apelacionog suda u Nišu Kž.1 974/18 od 3. decembra 2018. godine, primio lično dana 4. januara 2019. godine, te da je branilac okrivljenog V. S. advokat S. M, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo 8. februara 2019. godine, a branilac okrivljenog V. S, advokat D. S. 6. februara 2019. godine, dakle po proteku zakonom propisanog roka iz člana 485. stav 4. Zakonika o krivičnom postupku, to je Vrhovni kasacioni sud zahteve branilaca okrivljenog V. S, advokata S. M. i advokata D. S, ocenio kao neblagovremene.

4. Odredbama člana 32. stav 1. Ustava, čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ističe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 33. Ustava, čiju povredu podnosilac ustavne žalbe takođe ističe, utvrđeno je da: svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo da u najkraćem roku, u skladu sa zakonom, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o dokazima prikupljenim protiv njega (stav 1.); svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane (stav 2.); okrivljeni koji ne može da snosi troškove branioca, ima pravo na besplatnog branioca, ako to zahteva interes pravičnosti, u skladu sa zakonom (stav 3.); svako ko je okrivljen za krivično delo, a dostupan je sudu, ima pravo da mu se sudi u njegovom prisustvu i ne može biti kažnjen, ako mu nije omogućeno da bude saslušan i da se brani (stav 4.); svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane (stav 5.); svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja (stav 6.); lice koje je okrivljeno ili kome se sudi za krivično delo nije dužno da daje iskaze protiv sebe ili protiv lica bliskih sebi, niti da prizna krivicu (stav 7.); sva prava koja ima okrivljeni za krivično delo ima, shodno zakonu i u skladu sa njim, i fizičko lice protiv koga se vodi postupak za neko drugo kažnjivo delo (stav 8).

Odredbama člana 36. stav 2. Ustava, čiju povredu podnosilac ustavne žalbe takođe ističe, utvrđeno je da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu

Odredbom člana 485. stav 4. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14 i 35/19) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je da zbog povreda ovog zakonika (član 74, član 438. stav 1. tač. 1) i 4) i tač. 7) do 10) i stav 2. tačka 1), član 439. tač. 1) do 3) i član 441. st. 3. i 4.) učinjenih u prvostepenom i postupku pred apelacionim sudom, okrivljeni može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti u roku od 30 dana od dana kada mu je dostavljena pravnosnažna odluka, pod uslovom da je protiv te odluke koristio redovni pravni lek.

Ostalim odredbama ZKP, koje su od značaja za odlučivanje o ovoj ustavnopravnoj stvari, propisano je: da se rokovi računaju na časove, dane, mesece i godine (član 224. stav 2.); da čas ili dan kad je dostavljanje ili saopštenje izvršeno, odnosno u koji pada događaj od kada treba računati trajanje roka, ne uračunava se u rok, već se za početak roka uzima prvi naredni čas, odnosno dan, da se u jedan dan računa 24 časa, a mesec se računa po kalendarskom vremenu (član 224. stav 3.); da, ako poslednji dan roka pada na državni praznik ili u subotu ili u nedelju ili u neki drugi dan kad državni organ nije radio, rok ističe protekom prvog narednog radnog dana (član 224. stav 5.); da kad je podnesak upućen preko pošte preporučenom pošiljkom ili telegrafskim putem, dan predaje pošti smatra se kao dan predaje onome kome je upućen, a da se predaja vojnoj pošti u mestima gde ne postoji redovna pošta smatra kao predaja pošti preporučenom pošiljkom (član 225. stav 2.); da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za podnošenje (član 485. stav 1.), a u slučaju iz člana 485. stav 1. tač. 2) i 3) ovog zakonika mora se dostaviti i odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava (član 484.).

5. Ustavni sud je, najpre, meritorno ispitao navode iz podneska od 10. oktobra 2019. godine, kojom je dopunjena inicijalna ustavna žalba, i to u odnosu na tvrdnje koje se odnose na osporeni stav drugi izreke presude Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 485/19 od 16. maja 2019. godine i odbacivanje, kao neblagovremenog, zahteva za zaštitu zakonitosti branioca podnosioca D. S, advokata iz Beograda.

S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac povredu označenih prava u odnosu na osporeni stav drugi izreke presude Vrhovnog kasacionog suda zasniva, u ovom delu, na pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju, tvrdeći da je sud vanrednog pravnog leka pogrešno utvrdio vreme izjavljivanja zahteva za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažnih presuda od strane jednog od tri branioca podnosioca – advokata D. S.

Podnosilac ustavne žalbe smatra i tvrdi da je ovaj zahtev za zaštitu zakonitosti jednog od njegovih branilaca bio podnet blagovremeno, s obzirom na to da mu je, kao okrivljenom, pravnosnažna drugostepena presuda dostavljena 4. januara 2019. godine, a da je njegov branilac advokat D. S. zahtev za zaštitu zakonitosti podneo putem pošte preporučenom pošiljkom 4. februara 2019. godine, dakle u roku od 30 dana od dana dostavljanja drugostepene presude okrivljenom.

Proveravajući iznete tvrdnje, Ustavni sud je u prethodnom postupku utvrdio da iz utvrđenih činjenica i okolnosti proizlazi da je drugostepena presuda Apelacionog suda u Nišu Kž.1. 974/18 od 3. decembra 2018. godine, kojom je, u nepreinačenom delu u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, potvrđena osuđujuća prvostepena presuda Višeg suda u Nišu K. 99/14 od 7. maja 2018. godine, podnosiocu, kao okrivljenom, dostavljena 4. januara 2019. godine, te da je, stoga, poslednji dan roka za izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti protiv navedenih presuda bio u nedelju, 3. februara 2019. godine. Kako je poslednji dan tog roka padao u nedelju, kad državni organ nije radio, to je rok za izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti, saglasno odredbama člana član 224. stav 5. ZKP, isticao protekom prvog narednog radnog dana, odnosno ponedeljka, 4. februara 2019. godine, kada je taj zahtev i podneo branilac okrivljenog advokat D. S, preko pošte preporučenom pošiljkom upućenom Višem sudu u Nišu, za Vrhovni kasacioni sud, a koji je u Višem sudu u Nišu primljen 6. februara 2019. godine.

Imajući u vidu to da se, saglasno odredbi člana 255. stav 2. ZKP, kad je podnesak upućen preko pošte preporučenom pošiljkom ili telegrafskim putem, dan predaje pošti smatra kao dan predaje onome kome je upućen, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 485/19 od 16. maja 2019. godine, pogrešno utvrđena odlučujuća činjenica – datum podnošenja vanrednog pravnog leka od strane advokata D. S, te je, stoga, posledično pogrešno primenjeno merodavno pravo u pogledu računanja roka za izjavljivanje tog vanrednog pravnog sredstva, čime je podnosiocu ustavne žalbe u načelu moglo biti uskraćeno pravo da se o njegovom zahtevu za zaštitu zakonitosti meritorno odlučuje.

Ustavni sud, s tim u vezi ukazuje i na to da je u svojoj Odluci Už-2416/2010 od 5. decembra 2012. godine zauzeo stanovište da se pravo na pristup sudu, kao sastavni deo prava na pravično suđenje, po pravilu vezuje za prvostepene sudove, dok je pravo na pristup žalbenom sudu ili sudu koji odlučuje o vanrednim pravnim lekovima obezbeđeno garantovanjem prava na pravni lek iz člana 36. stav 2. Ustava. Međutim, polazeći od toga da podnosilac ustavne žalbe ukazuje na pogrešno utvrđeno činjenično stanje i proizvoljnu i arbitrarnu primenu merodavnog prava prilikom ocene dozvoljenosti njegovog vanrednog pravnog sredstva, Ustavni sud je, izuzetno, u konkretnom predmetu, navode ustavne žalbe cenio u odnosu na sadržinu prava na pristup sudu po vanrednom pravnom leku, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, u vezi sa povredom prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, koja su ustavnom žalbom i istaknuta (videti: Odluku Ustavnog suda Už-9120/2018 od 23. januara 2020. godine).

Ustavni sud je u okolnostima konkretnog slučaja, dalje, ispitao da li je navedena povreda u primeni merodavnog procesnog prava od takvog i tolikog značaja da je dovela ili mogla da dovede do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje u vezi sa pravom na pravno sredstvo, iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava, s obzirom na to da su tri branioca podnosioca ustavne žalbe podneli tri odvojena zahteva za zaštitu zakonitosti protiv istih pravnosnažnih presuda, kao i da je o zahtevu koji je podneo jedan od branilaca - advokat Z. S, meritorno i odlučeno. Stoga je zadatak Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, da ispita da li je Vrhovni kasacioni sud osporenom presudom Kzz. 485/19 od 16. maja 2019. godine, meritorno odlučivši o jednom zahtevu za zaštitu zakonitosti koji je podnet preko advokata Z. S, suštinski odgovorio na sve navode koji su isticani i u drugom zahtevu za zaštitu zakonitosti, podnetom preko advokata D. S, a koji je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda, pogrešnom primenom procesnog prava, odbačen kao neblagovremen.

Ustavni sud je iz dokumentacije dostavljene uz ustavnu žalbu utvrdio da je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca podnosioca ustavne žalbe, advokata D. S, odbačen u celini kao neblagovremen. Uvidom u sadržinu tog zahteva, Ustavni sud je ocenio da je zahtev za zaštitu zakonitosti, koji je odbačen kao neblagovremen, sadržao konkretne razloge i značajna pravna pitanja na koja nije odgovoreno u meritornom delu osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 485/19 od 16. maja 2019. godine i to sledeće tvrdnje: da epiduralna anestezija nije obavezna procedura koja se sprovodi prilikom porođaja; da je primena epiduralne anestezije obavezna samo u slučaju da je to medicinsko indikovano; da iz činjeničnog stanja utvrđenog pobijanim presudama proizlazi da ni kod jedne porodilje nije postojala medicinska indikacija za primenu epiduralne anestezije; da ni u jednom konkretnom slučaju koji je bio predmet ovog krivičnog postupka primena epiduralne anestezije nije, niti može biti okarakterisana kao službena radnja koju bi okrivljeni morao izvršiti; da nisu navedene odredbe Zakona o zdravstvenoj zaštiti iz kojih bi proizlazilo da je okrivljeni u konkretnom slučaju zaista morao da izvrši službenu radnju davanja epiduralne anestezije; da se u radnjama okrivljenog ne stiču sva zakonska obeležja krivičnog dela primanje mita iz člana 367. stav 6. u vezi stava 2. Krivičnog zakonika, odnosno da je u konkretnom slučaju izostalo postojanje službene radnje koju bi okrivljeni morao izvršiti.

Ovakav stav je, mutatis mutandis, Ustavni sud zauzeo i Odluci Už-12677/2019 od 18. oktobra 2023. godine, koja je objavljena i javno dostupna na internet stranici Ustavnog suda www.ustavni.sud.rs.

Stoga, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 485/19 od 16. maja 2019. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u vezi sa pravom na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Imajući u vidu prirodu učinjene povrede prava u konkretnom slučaju i istaknuti zahtev podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, našao da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava mogu otkloniti jedino poništavanjem stava drugog izreke presude Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 485/19 od 16. maja 2019. godine, u delu u kome je odbačen zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog advokata D. S. i određivanjem da taj sud u ponovnom postupku donese novu odluku o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog advokata D. S. podnetom protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Nišu K. 99/14 od 7. maja 2018. godine i Apelacionog suda u Nišu Kž.1. 974/18 od 3. decembra 2018. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Razmatrajući navode inicijalne ustavne žalbe, odnosno njene dopune od 28. oktobra 2019. godine, koji se takođe odnose na osporeni stav drugi izreke presude Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 485/19 od 16. maja 2019. godine i odbacivanje, kao neblagovremenog, zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog S. M, advokata iz Niša, Ustavni sud konstatuje da se te tvrdnje, u suštini, zasnivaju na navodima o pogrešnoj primeni merodavnog prava od strane Vrhovnog kasacionog suda, i to, pre svega, na pogrešnoj primeni osnovnih odredaba o rokovima u ZKP u odnosu na zahtev za zaštitu zakonitosti izjavljen od strane tog drugog branioca okrivljenog. U ustavnoj žalbi su ove tvrdnje potkrepljene argumentima da je Vrhovni kasacioni sud pogrešno odbacio kao neblagovremen i drugi zahtev za zaštitu zakonitosti koji je podneo drugi branilac okrivljenog – advokat S. M, 8. februara 2019. godine, s obzirom na to da je taj branilac 15. januara 2019. godine primio presudu Apelacionog suda u Nišu Kž.1. 974/18 od 3. decembra 2018. godine, jer je, prema tumačenju iznetom u dopuni ustavne žalbe od 28. oktobra 2019. godine, odredbama 246. stav 2. ZKP propisano da, ako je okrivljeni punomoćjem ovlastio branioca za prijem pismena od čijeg dostavljanja teče rok za izjavljivanje pravnog leka, predajom pismena advokatu braniocu se smatra da je dostavljanje izvršeno.

S tim u vezi, u ustavnoj žalbi se istaknute povrede označenih ustavnih prava, a pre svega prava na pravično suđenje, zasnivaju primarno na tumačenju opštih odredaba ZKP koje uređuju dostavljanje i na primeni tog tumačenja na zahtev za zaštitu zakonitosti. Međutim, Ustavni sud ukazuje na to da se u ustavnoj žalbi previđa da su te odredbe ZKP o dostavljanju lex generalis, a da se u slučaju zahteva za zaštitu zakonitosti, kao vanrednog pravnog sredstva, primenjuju odredbe člana 485. stav 4. ZKP, koje jezički jasno propisuju računanje rokova u tom slučaju i predstavljaju lex specialis koje prema opštem pravnom načelu tumačenja derogiraju opšte odredbe. Po oceni Ustavnog suda, tumačenje na kome se zasnivaju tvrdnje podnosioca iznete u dopuni ustavne žalbe od 28. oktobra 2019. godine bi bilo opravdano primeniti samo ako jezičko tumačenje neke norme ne daje dovoljno jasno značenje, što u konkretnom predmetu nije slučaj, već je, a contrario, jezičko značenje normi koje uređuju rok za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti iz člana 485. stav 4. ZKP precizno i jasno. Ustavni sud naglašava da je ovakvo tumačenje punomoćnika podnosioca ustavne žalbe suprotno i doslednom i dugogodišnjem stavu Vrhovnog kasacionog suda po ovom spornom pitanju, koji je iskazan u brojnim rešenjima tog suda, kao, primera radi, u rešenju Kzz. 7/12 od 19. septembra 2012. godine, a koja su objavljena u bazi sudske prakse i javno dostupna na internet stranici tog suda i koja bi tom punomoćniku, kao advokatu, morala biti poznata. Stoga je Ustavni sud ovakve tvrdnje iznete u dopuni ustavne žalbe od 28. oktobra 2019. godine ocenio očigledno neosnovanim i, u ovom delu, ustavnu žalbu odbacio kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Razmatrajući, dalje, dopuštenost inicijalne ustavne žalbe, dopunjene podneskom od 28. oktobra 2019. godine, u odnosu na osporene presude Višeg suda u Nišu K. 99/14 od 7. maja 2018. godine i Apelacionog suda u Nišu Kž.1. 974/18 od 3. decembra 2018. godine, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi istaknutih ustavnih prava tim presudama zasniva, pre svega, na nezadovoljstvu ishodom krivičnog postupka vođenog protiv njega, iskazujući svoje nezadovoljstvo načinom na koji su postupajući sudovi sprovodili dokazni postupak.

S tim u vezi, Ustavni sud je, uvidom u sadržinu osporenih presuda, kako prvostepene, tako i drugostepene, a krećući se u okviru navoda i zahteva podnosioca ustavne žalbe, utvrdio da su te presude donete od nadležnih sudova, da sadrže detaljna, jasna i ustavnopravno prihvatljiva obrazloženja razloga zbog kojih su postupajući sudovi pravnosnažno odlučili o ishodu predmetnog krivičnog postupka vođenog protiv podnosioca ustavne žalbe i sankcijama prema njemu. Ustavni sud je ocenio da su stavovi postupajućih sudova zauzeti u osporenim presudama zasnovani na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava, te se stoga ovakvi navodi podnosioca ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi označenih ustavnih prava. Takođe, Ustavni sud ukazuje da formalno ukazivanje da su nekom sudskom odlukom povređena ili uskraćena pojedina Ustavom zajemčena prava i sloboda, a bez konkretizovanih navođenja ustavnopravnih razloga na kojima se te tvrdnje zasnivaju, ne čini ustavnu žalbu dopuštenom.

Ustavni sud navode podnosioca ustavne žalbe, kojima se primarno iskazuje nezadovoljstvo zauzetim stavom i odlukama nadležnih sudova, ne može prihvatiti kao ustavnopravne razloge za tvrdnje o povredi označenih ustavnih prava, već, po oceni Ustavnog suda, podnosilac, u suštini, traži da ovaj sud, kao instancioni sud, još jednom oceni zakonitost osporenih presuda.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje na to da nije nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi ceni zakonitost osporenih pojedinačnih akata, već samo da ispita da li je postupak u kome su te odluke donete bio u celini pravičan, odnosno da li su podnosiocu ustavne žalbe obezbeđene procesne garancije zajemčene Ustavom. Zadatak Ustavnog suda u postupku po ustavnoj žalbi nije da odlučuje o tome da li je nadležni sud pravilno ocenio činjenice i primenio zakon, već da ispita da li postoje okolnosti koje prima facie ukazuju da su u postupku eventualno povređena ustavna prava i garancije zajemčene podnosiocu, što u konkretnom predmetu nije bio slučaj.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu, u ovom delu, odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Razmatrajući, potom, i navode podnosioca ustavne žalbe iznete u posebnom podnesku od 29. oktobra 2019. godine, podnetom preko punomoćnika Z. S, advokata iz Niša, a u kome su osporene presude Višeg suda u Nišu K. 99/14 od 7. maja 2018. godine, Apelacionog suda u Nišu Kž.1. 974/18 od 3. decembra 2018. godine i Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 485/19 od 16. maja 2019. godine, u celini, zbog povrede prava na pravično suđenje, posebnih prava okrivljenog i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama čl. 32. i 33. Ustava, kao i zbog povrede čl. 6. i 7. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud je utvrdio da su povrede označenih ustavnih prava, u odnosu na sve osporene presude zasnovane, u suštini, na tvrdnjama da su sudovi postupali suprotno zabrani retroaktivnog delovanja krivičnog zakona.

S tim u vezi, ocenjujući, najpre, dopuštenost osporavanja presuda Višeg suda u Nišu K. 99/14 od 7. maja 2018. godine i Apelacionog suda u Nišu Kž.1. 974/18 od 3. decembra 2018. godine posebnim i naknadnim podneskom od 29. oktobra 2019. godine, Ustavni sud ukazuje na to da će se, prema pravnom stavu Ustavnog suda, u krivičnom postupku, donošenjem odluke o žalbi protiv prvostepene presude, odnosno protiv drugostepene presude, ili o žalbi protiv rešenja kojim se okončava postupak, smatrati da je iscrpljeno poslednje pravno sredstvo pre izjavljivanja ustavne žalbe.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da se blagovremenost ustavne žalbe, odnosno ove njene dopune, u konkretnom slučaju, u odnosu na osporene presude Višeg suda u Nišu K. 99/14 od 7. maja 2018. godine i Apelacionog suda u Nišu Kž.1. 974/18 od 3. decembra 2018. godine računa od dana kada su okrivljeni, odnosno njegov branilac, primili osporenu drugostepenu presudu Apelacionog suda u Nišu Kž.1. 974/18 od 3. decembra 2018. godine, kojom je krivični postupak vođen protiv njega pravnosnažno okončan. S obzirom na to da je, kako je već prethodno navedeno, Ustavni sud utvrdio da je okrivljeni navedenu drugostepenu presudu primio 4. januara 2019. godine, a da je njegov punomoćnik Z. S, advokat iz Niša, tu presudu svakako primio pre 16. maja 2019. godine, kada je Vrhovni kasacioni sud doneo takođe osporenu presudu Kzz. 485/19, to je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu, u kome su osporene navedene prvostepena i drugostepena presuda odbacio kao neblagovremenu, odlučujući i ovde kao u drugom delu tačke 1. izreke.

10. Konačno, u odnosu na osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 485/19 od 16. maja 2019. godine, koja je takođe i u celini osporena naknadnim podneskom od 29. oktobra 2019. godine i u odnosu na koju je ustavna žalba u ovom delu podneta blagovremeno, Ustavni sud, krećući se u okviru navoda podnosioca ustavne žalbe, konstatuje da se svi navodi u tom podnesku odnose prvenstveno na osporene presude Višeg suda u Nišu K. 99/14 od 7. maja 2018. godine i Apelacionog suda u Nišu Kž.1. 974/18 od 3. decembra 2018. godine i na krivični postupak vođen protiv podnosioca, te da u ovoj dopuni nije naveden nijedan konkretan razlog koji bi se odnosio na postupak i osporenu odluku Vrhovnog kasacionog suda. Ustavni sud je, u konkretnom slučaju, uvidom u sadržinu osporene presude Vrhovnog kasacionog suda, utvrdio da je o vanrednom pravnom leku – zahtevu za zaštitu zakonitosti izjavljenom od braniioca okrivljenog – advokata Z. S, protiv prvostepene i drugostepene presude, u meritornom delu, odlučio najviši sud u Republici Srbiji presudom koja u tom delu sadrži detaljno, jasno i ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje razloga zbog kojih je Vrhovni kasacioni sud odbio taj zahtev kao neosnovan. Ustavni sud je ocenio da je stav suda najviše instance zauzet u meritornom delu osporene presude zasnovan na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava, te se stoga ni ovi navodi podnosioca ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi ustavnih prava istaknutih u dopunskom podnesku od 29. oktobra 2019. godine.

Ustavni sud je imao u vidu i ostale navode podnosioca ustavne žalbe, ali je ocenio da podnosilac, formalno ističući povrede brojnih ustavnih prava, u suštini izražava svoje nezadovoljstvo i ovom osporenom odlukom postupajućeg suda, kao i celokupnim ishodom krivičnog postupka vođenog protiv njega. Ustavni sud ukazuje da samo pozivanje na određeno pravo zajemčeno Ustavom, a bez navođenja ustavnopravnih razloga kojima se potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Sledom iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu, i u ovom delu, odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući i ovde kao u drugom delu tačke 1. izreke.

11. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Povreda prava na pristup sudu zbog pogrešnog računanja blagovremenosti pravnog leka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti