Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku pred Republičkim geodetskim zavodom. Postupak za upis prava na nepokretnostima trajao je preko sedam godina, što je ocenjeno kao nerazumno dugo. Žalba u preostalom delu je odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tam ás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov Tatjana Đurkić i Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „A.“ d.o.o. Novi Sad, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. juna 202 3. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba privrednog društva „A.“ d.o.o. Novi Sad i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim geodetskim zavodom – Služba za katastar nepokretnosti Novi Sad 1 u predmetu broj 952-02-4086/2012 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „A.“ d.o.o. Novi Sad podnelo je Ustavnom sudu, preko punomoćnika R. R , advokata iz Novog Sada, 24. januara 2020. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku označenom u izreci, kao i protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 8869/16 od 8. novembra 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je predmetn i upravni postup ak trajao punih osam godina; da je podnosilac bio upisan kao vlasnik predmetnih nepokretnosti dok mu nije „oduzeto pravo svojine zapisnikom o izlaganju podataka“; da je materijalno pravo pogrešno primenjeno i da Upravni sud nije obrazložio zbog čega podnosilac nije upisan kao vlasnik i pored „nespornih dokaza“ na osnovu kojih je stekao pravo svojine.

Ustavnom žalbom se traži da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava i poništi osporeni akt. Podnosilac nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u osporeni akt i dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 24. avgusta 2012. godine podneo zahtev „za upis promene imaoca prava na nepokretnostima – razgraničenje poljoprivrednog zemljišta upisanog u list neporetnosti broj 4 u KO Begeč“.

Rešenjem prvostepenog organa broj 952-02-4086/2012 od 10. avgusta 2013. godine odbijen je predmetni zahtev kao neosnovan.

Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture je rešenjem od 6. avgusta 2015. godine poništilo navedeno rešenje u postupku po žalbi podnosiioca i predmet vratilo prvostepenom organu na ponovno odlučivanje.

Prvostepeni organ je u ponovnom postupku doneo rešenje od 16. novembra 2015. godine, kojim je ponovo odbio predmeti zahtev, sa sledećim obrazloženjem : da je Agencija za privatizaciju samo konstatovala da je privredno društvo „A.“ a.d. Begeč privatizovano po Zak onu o svojinskoj transformaciji, te da je predmet svojinske transformacije bio društveni kapital kojim je to privredno društvo raspolagalo, „bez privatizacione dokumentacije“ iz koje bi bio vidljiv predmet privatizacije (sadržaj društvenog kapitala), koju je morao posedovati i subjekt privatizacije, a koju nije dostavio do okončanja postupka pred Komisijom za izlaganje, niti predmetnog postupka; da je iz dopisa Ministarstva poljoprivrede vidljivo da je Direkcija za procenu vrednosti kapitala u postupku kontrole procenjene vrednosti kapitala i njegove strukture obuhvatila poljoprivredno zemljište u državnoj, odnosno društvenoj svojini prema podacima iz posedovnih listova; da podnosilac neosnovano ukazuje na to da se ima smatrati da je samo on nosilac prava svojine na predmetnom zemljištu preko svog pravnog prethodnika DP „B.“, Begeč, budući da nije samo to preduzeće pravni sledbenik „A.“ „Novi Sad“ OOUR „P.“ (koji je zemljište stekao pravnim poslom pre komasacije), već još šest preduzeća; da u ispravama koje je priložio podnosilac zahteva nema dokaza o izvršenim promenama u zemljišnoj knjizi – u vreme provođenja svojinske transformacije, kako je to nalagao Zakon o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine; da sama prodaja akcija društvenog kapitala na Beogradskoj berzi nije valjana isprava za promenu svojinskopravnog stanja u javnim knjigama, već su to isprave o pravnim poslovima i saglasnost ministarstva nadležnog za poslove poljoprivrede u postupku razgraničenja.

Prvostepeni organ je dalje istakao: da je uvidom u zapisnik Komisije za izlaganje podataka o nepokretnostima i pravima na njima za KO Begeč od 6. septembra 2007. godine utvrđeno da je na predmetnom zemljištu upisana društvena svojina; da je Republičko javno pravobranilaštvo podnelo prigovor na zapisnik, nakon čega je Komisija naložila podnosiocu ustavne žalbe da dostavi dokaze da je vlasništvo na predmetnim nepokretnostima stekao teretnim pravnim poslom; da je uvidom u zapisnik Komisije za izlaganje podataka o nepokretnostima i pravima na njima za KO Begeč od 6. februara 2008. godine utvrđeno da je na predmetnim nepokretnostima upisana svojina Republike Srbije, korisnik Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede; da je podnosilac izjavio prigovor na taj zapisnik, koji je odbijen kao neosnovan rešenjem Komisije od 3. jula 2008. godine; da je nadležno ministarstvo poništilo navedeno rešenje Komisije u delu koji se odnosi na k.p. broj 2597, a da je u ostalom delu rešenje ostalo nepromenjeno; da je Komisija u ponovnom postupku dopunskim zapisnikom utvrdila da je navedena parcela u državini podnosioca, a da je u preostalom delu – koji je u celini identičan zahtevu iz predmetnog postupka, rešenje Komisje postalo konačno.

Polazeći od navedenog, prvostepeni organ je ocenio da nema osnova za upis promene vrste prava i oblika svojine, kao i da je bez osnova tvrdnja podnosioca da se radi o nastavku postupka razgraničenja poljoprivrednog zemljišta, jer je isti okončan rešenjem Republičkog geodetskog zavoda od 5. aprila 2011. godine o potvrđivanju katastra nepkretnosti za deo KO Begeč, koje obuhvata predmetne nepokretnosti u državnoj svojini .

Rešenjem Republičkog geodetskog zavod a od 27. aprila 2016. godine odbijena je žalba podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv predmetnog rešenja prvostepenog organa iz razloga navedenih u pobijanom rešenju. Drugostepeni organ je istakao da postojeći upis državne svojine na predmetnim nepkretnostima nije rezultat greške, nedostataka ili propusta, te da nema mogućnosti za ispravku greške u smislu odredaba člana 137. Zakona o državnom premeru i katastru.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 8869/16 od 8. novembra 2019. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnosioca ustavne žalbe podneta 10. juna 2016. godine protiv navedenog konačnog upravnog akta. Taj sud je ocenio pravilnom i zakonitom odluku da se odbije predmetni zahtev, polazeći od činjenica utvrđenih u predmetnom upravnom postupku, a imajući u vidu odredbu člana 151a Zakona održavnom premeru i katastru, prema kojoj će se kao nepokretnost u državnoj svojini upisati i poljoprivredno zemljište za koje pravno lice koje koristi to zemljište ne podnese ispravu kojom dokazuje osnov za sticanje prava na zemljištu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje o osnovanosti ustavne žalbe u ovom delu od značaja su i odredbe sledećih zakona:

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku ( „Službeni list SRJ “, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS “, broj 30/10) bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja ( član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, a sprovodi se poseban ispitni postupak, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najkasnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok ( član 208. stav 1.); da a ko drugostepeni organ svojim rešenjem poništi prvostepeno rešenje i vrati predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje, protiv koga stranka ima pravo na žalbu (č lan 232. stav 2.) ; da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najkasnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok ( član 237. stav 1.) .

Saglasno članu 15. Zakona o upravnim sporovima („ Službeni glasnik RS“, broj 119/09) , upravni spor se može pokrenuti i kada nadležni organ o zahtevu, odnosno žalbi stranke nije doneo upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom. Odredbom člana 19. stav 1. tog zakona je propisano da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta.

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim geodetskim zavodom – Služba za katastar nepokretnosti Novi Sad 1 u predmetu broj 952-02-4086/2012 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava .

Ispitujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta označenog prava, Ustavni sud je najpre konstatovao da je osporeni postupak započeo 24. avgusta 2012. godine, podnošenjem zahteva podnosilaca ustavne žalbe za upis promene imaoca prava na nepokretnostima – razgraničenje poljoprivrednog zemljišta i da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 8869/16 od 8. novembra 2019. godine.

Ustavni sud konstatuje da sama činjenica da je osporeni postupak trajao sedam godina i dva meseca može ukazivati na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da se u predmetnom postupku nisu postavljala složena činjenična, niti pravna pitanja, jer je trebalo utvrditi da li su, na osnovu priloženih isprava, ispunjeni uslovi za upis prava svojine na spornim nepokretnosti ma u korist podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao značajan materijalni interes da se u razumnom roku odluči o njeg ovom zahtevu.

Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni organ prvi put odlučio o zahtevu deset meseci po isteku roka propisanog zakonom , da je o žalbi protiv tog rešenja odlučeno posle dve godine, a da je odlučivanje o zahtevu u ponovnom postupku i o žalbi protiv novodonetog rešenja prvostepenog organa trajalo dva meseca duže nego što je zakonom propisano. S obzirom na to da je predmetni upravni spor trajao tri godine i četiri meseca, Ustavni sud nalazi da se takvo postupanje Upravnog suda ne može oceniti efikasnim.

Ispitujući da li je podnosilac ustav ne žalbe svojim radnjama doprineo dugom trajanju predmetnog postupka, Ustavni sud je konstatovao da je podnosilac imao mogućnost da podnese žalbu zbog nepostupanja prvostepenog organa po njegovom zahtevu, kao i tužbu Upravnom sudu zbog kašnjenja u donošenju odluke drugostepenog organa o njegovoj žalbi, u periodu koji je ukupno trajao skoro tri go dine. Ustavni sud je, međutim, ocenio da navedeni doprinos podnosi oca, u konkretnom slučaju, ne može uticati na odluku ovog suda o postojanju istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, s obzirom na dužinu trajanja osporenog postupka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („ Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23 ), odlučujući kao u prvom delu izreke.

Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete, a krećući se u okviru zahteva ustavne žalbe, Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da je utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku adekvatan način pravičnog zadovoljenja podnosioca .

6. Ispitujući ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 8869/16 od 8. novembra 2019. godine, Ustavni sud je konstatovao da iz navedene odredbe člana 170. Ustava proizlazi da se navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

U ustavnoj žalbi se povreda prava na pravično suđenje prevashodno obrazlaže time da je podnosilac bio upisan kao vlasnik predmetnih nepokretnosti i da mu je u postupku osnivanja katastra nepokretnosti „oduzeto pravo svojine zapisnikom o izlaganju podataka“. Podnosilac, s tim u vezi, ukazuje na Odluku ovog suda Už-1450/2011 od 4. jula 2012. godine, kojom je usvojena ustavna žalba „u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji“.

U vezi sa ovim navodima podnosioca, Ustavni sud je konstatovao da je u predmetu Už-1450/2011 utvrđeno da je u katastarskim opštinama koje obuhvata zemljište na kome je tražen upis prava svojine izrađen katastar nepokretnosti i da je reč o poljoprivrednom zemljištu u društvenoj svojini, koja je upisana u postupku izrade katastra nepokretnosti. S druge strane, u predmetnom upravnom postupku je utvrđeno da je postupak izrade katastra nepokretnosti za deo KO Begeč koji obuhvata predmetne parcele okončan rešenjem Republičkog geodetskog zavoda od 5. aprila 2011. godine o potvrđivanju katastra i da su nepokretnosti koje su predmet zahteva podnosioca ustavne žalbe upisane kao državna svojina. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da nemaju osnova navodi ustav ne žalbe da je reč o istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji u ovoj ustavnosudskoj stvari i predmetu Už-1450/2011.

S obzirom na to da su nepokretnosti koje su predmet zahteva podnosioca ustavne žalbe u državnoj svojini, a da u postupku koji je okončan osporenim aktom podnosilac nije dostavio isprave podobne za upis promene prava na tim nepokretnostima, Sud smatra ustavnopravno prihvatljivom ocenu drugostepenog organa da nema osnova za sprovođenje tražene promene, niti za ispravku upisa izvršenog u postupku osnivanja katastra nepokretnosti. Navodi ustavne žalbe da Upravni sud nije obrazložio zbog čega podnosilac nema pravo da „mirno uživa svoju imovinu“ zasnivaju se na pogrešnom uverenju podnosioca da je u postupku po predmetnom zahtevu mogao da „nastavi postupak“ razgraničenja državn e i društven e svojine na predmetnom zemljištu, koji je okončan donošenjem rešenja o potvrđivanju katastra nepokretnosti.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je u preostalom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja Ustavom i Zakonom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti