Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu dugom 15 godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko 15 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.800 evra zbog neefikasnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Vladan Petrov, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi D. P . iz Velikih Crljena, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. decembra 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. P . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu – Sudska jedinica u Lazarevcu u predmetu P1. 4487//10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Lazarevcu P1. 98/03) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1. 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. P . iz Velikih Crljena podneo je Ustavnom sudu , 20. novembra 2018. godine, preko punomoćnika G. Š, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu – Sudska jedinica u Lazarevcu P1. 4487/10 od 1. juna 2011. godine, Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3867//14 od 24. maja 2016. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2141/16 od 14. decembra 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 60. (pogrešno navedeno član 35.) Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu – Sudska jedinica u Lazarevcu u predmetu P1. 4487/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Lazarevcu P1. 98/03).

U ustavnoj žalbi podnosilac je naveo da smatra da osporene presude nisu zasnovane na zakonu i Ustavu, jer su u vreme kad je njemu otkazan ugovor o radu kao tehnološkom višku u radni odnos kod tuženog primljena nova lica, a troje zaposlenih je raspoređeno na radno mesto na kojem je on radio pre otkaza ugovora o radu. Takođe, navedeno je da je predmetni postupak otpočeo još aprila 2003. godine i da je okončan posle više od 13 godina , iako je morao da bude okončan u roku od godinu dana, pa sud nije postupao u smislu odredbe člana 32. stav 1. Ustava. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava, naloži Osnovnom sudu u Lazarevcu da ponovo utvrdi činjenično stanje i razloge navedene u ustavnoj žalbi, te da donese pravilnu i zakonitu odluku, kao i da podnosiocu utvrdi pravo na naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, te pravo na naknadu troškova parničnog postupka i troškova za sastav ustavne žalbe, sve u opredeljenim iznosima.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Lazarevcu P1. 4487/10, kao i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 15. aprila 2003. godine Opštinskom sudu u Lazarevcu tužbu protiv tuženog – bivšeg poslodavca, kojom je tražio da se poništi rešenje tuženog na osnovu kojeg mu je prestao radni odnos. Povodom ove tužbe formiran je predmet P1. 98/03.

Do donošenja prve prvostepene presude zakazano je šest ročišta, od kojih dva nisu održana. Na poslednjem ročištu, održanom 7. maja 2004. godine, tuženi je istakao protivtužbeni zahtev , kojim je tražio da se obaveže tužilac-protivtuženi da vrati iznos primljen na ime otpremnine.

Presudom Osnovnog suda u Lazarevcu P1. 98/03 od 7. maja 2004. godine usvojeni su tužbeni i protivtužbeni zahtevi. Ova presuda ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 2840/04 od 18. novembra 2004. godine, a predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, u kojem je predmet dobio broj P1. 206/04, Opštinski sud u Lazarevcu zakazao je dva ročišta, od kojih jedno nije održano jer nije došao tužilac, a nije bilo dokaza da je uredno pozvan, nakon čega je zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P1. 206/04 od 21. februara 2005. godine, kojom je usvojio tužbeni i protivtužbeni zahtev. Okružni sud u Beogradu je 18. maja 2006. godine je, rešenjem Gž1. 11715/05, ukinuo presudu Osnovnog suda u Lazarevcu P1. 206/04 od 21. februara 2005. godine, jer nije bilo zapisnika o većanju i glasanju, te je predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U drugom po redu ponovnom postupku, u kojem je predmet dobio broj P1. 4/07, Opštinski sud u Lazarevcu je održao jedno ročište, zaključio raspravu i doneo presudu P1. 4/07 od 2. februara 2007. godine, kojom je usvojio tužbeni i protivtužbeni zahtev. Parnične stranke su 14, odnosno 15. marta 2007. godine izjavile žalbe protiv navedene presude, nakon čega su spisi dostavljeni Okružnom sudu u Beogradu, radi odlučivanja o izjavljenim žalbama, koji je spise predmeta vratio prvostepenom sudu, rešenjem Gž1. 1677/07 od 2. jula 2008. godine, na dopunu postupka, odnosno da bi tuženi dostavio određen pravilnik.

Tuženi je postupio po nalogu suda, te je 25. novembra 2008. godine dostavio traženi dokument, nakon čega su spisi ponovo dostavljeni Okružnom sudu, radi odlučivanja o izjavljenim žalbama.

Apelacioni sud u Beogradu, kao nadležni sud, nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini, je 25. avgusta 2010. godine doneo rešenje Gž1. 935/10, kojim je ukinuo presudu Opštinskog suda u Lazarevcu P1. 4/07, a predmet uputio Drugom osnovnom sudu u Beogradu – Sudska jedinica u Lazarevcu, kao nadležnom prvostepenom sudu prema novoj mreži sudova, na ponovno suđenje.

Drugi osnovni sud u Beogradu – Sudska jedinica u Lazarevcu je, u trećem po redu ponovnom postupku u kojem je predmet dobio broj P1. 4487/10, zakazao pet ročišta, od kojih su tri održana. Dva ročišta nisu održana jer punomoćniku tužioca nisu uručeni pozivi, pa on nije došao na raspravu.

Osporenom presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P1. 4487/10 od 1. juna 2011. godine odbijeni su tužbeni i protivtužbeni zahtevi. Protiv ove presude tužilac je 5. oktobra 2011. godine izjavio žalbu.

U postupku po žalbi, Apelacioni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž1. 3987/11 od 5. oktobra 2011. godine, kojim je vratio spise predmeta prvostepenom sudu na dopunu postupka, budući da se u spisima predmeta nisu nalazili dokazi o uručenju ožalbene presude, a nakon što su mu kompletirani spisi vraćeni, doneo je presudu Gž1. 5626/11 od 10. aprila 2013. godine, kojom je odbio žalbu tužioca i potvrdio presudu Drugog osnovnog suda u Beogradu P1. 4487/10 od 1. juna 2011. godine.

Protiv označene presude Apelacionog suda u Beogradu tužilac je izjavio reviziju. Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1360/13 od 16. aprila 2014. godine ukinuta je drugostepena presuda, a predmet vraćen tom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom drugostepenom postupku, u kojem je predmet dobio broj Gž1. 3867/14, Apelacioni sud u Beogradu je otvorio raspravu, održao dva ročišta, nakon čega je doneo osporenu presudu Gž1. 3867/14 od 24. maja 2014. godine, kojom je, između ostalog, potvrđena prvostepena presuda u delu kojim je odlučeno o zahtevu tužioca za poništaj spornog rešenja i vraćanju na rad, dok je u delu koji se odnosi na raspoređivanje na određeno rado mesto prvostepena presuda ukinuta, a tužba u tom delu odbačena. Tužilac je protiv navedene drugostepene presude izjavio reviziju.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2141/16 od 14. decembra 2017. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca.

U obrazloženju osporene revizijske odluke navedeno je da je u toku postupka pred prvostepenim i drugostepenim sudom utvrđeno da je tužiocu, koji je kod tuženog radio kao vozač autobusa, spornim rešenjem od 7. aprila 2003. godine prestao radni odnos zbog tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, da tuženi, usled toga što je otkazan ugovor o radu za manje od 10% od ukupnog broja zaposlenih u kalendarskoj godini, nije imao obavezu da donese program rešavanja viška zaposlenih, da tužilac nije mogao da bude raspoređen na posle na koje je primljeno više lice jer nije imao odgovarajuću stručnu spremu za te poslove, kao i da na poslovima koje je on obavljao pre otkaza ugovora o radu nisu zaposlena druga lica. Imajući u vidu navedeno, parnični sud je ocenio da je tužiocu zakonito otkaz an ugovor o radu.

Spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu 17. oktobra 2018. godine, a osporena presuda je parničnim strankama dostavljena 19. odnosno 22. oktobra 2018. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom; da svako ima pravo na slobodan izbor rada; da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta; da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. st. 1. do 4.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je predmetni postupak otpočeo 15. aprila 2003. godine , podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Lazarevcu, a okončan donošenja osporene presude Vrhovnog kasacionog suda od 14. decembra 2017. godine, koja je podnosiocu dostavljena 22. oktobra 2018. godine, te da je ukupno trajao 15 i po godina.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da su sudski postupci po svojoj prirodi jedinstvena celina, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka, odnosno od podnošenja tužbe sudu, pa do njegovog okončanja.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, ukazuje da taj postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, što potvrđuje i činjenica da je prvostepena presuda čak tri puta ukidana, kao i da je osporena drugostepena presuda doneta u ponovnom drugostepenom postupku, nakon što je prethodna ukinuta rešenjem Vrhovnog kasacionog suda. U vezi sa navedeni m, Ustavni sud naglašava da ustavni nalog za obezbeđenje suđenja u razumnom roku podrazumeva, pre svega, obavezu sudova da pravilno tumače i primenjuju zakonske odredbe koje se odnose na ostvarivanje prava građana na sudsku zaštitu, kako bi se izbeglo višestruko ponavljanje postupaka u kojima se odlučuje o pravima i na zakonu zasnovanim interesima građana.

Pri svojoj oceni, Ustavni suda je, pre svega, imao u vidu da je predmetni postupak bio hitne prirode. Takođe, prema oceni Ustavnog suda, osporeni postupak nije bio posebno ni činjenično ni pravno složen, a postavljeni zahtev za podnosioca je bio od velikog značaja, budući da je osporavano rešenje na osnovu kojeg mu je prestao radni odnos. Ustavni suda je ocenio i da podnosilac svojim ponašanjem nije doprineo navedenoj dužini trajanja postupka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni suda je utvrdio da je podnosiocu, nedelotvornim postupanjem sudova u predmetnom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je, prilikom odlučivanja imao u vidu i praksu Evropskog suda ljudska prava, prema kojoj činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti odluku u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine, predstavka broj 70767/01, od 6. septembra 2005. godine , stav 51. i odluku u predmetu Cvetković protiv Srbije , predstavka broj 17271/04, od 10. juna 2008. godine, stav 51.), kao i prema kojoj je zahtev marljivosti vlasti naročito važan kada je zakonom propisano da određeni sudski postupci imaju hitan karakter (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Borgese protiv Italije, predstavka broj 12870/87, od 8. marta 1992. godine, stav 18.).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1. 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpe o zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, kao i životni standard države, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju z a povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpe o.

6. U vezi sa osporenim presudama, Ustavni sud je, imajući u vidu navode ustavne žalbe u ovom delu , ocenio da se oni ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih prava, već podnosilac nezadovoljan ishodom prethodno vođene parnice, od Ustavnog suda, zapravo, traži da oceni zakonitost tih akata. Ustavni sud, još jednom, ukazuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da nakon i umesto nadležnih sudova, odnosno drugih državnih organa, sprovodi postupak i rešava sporne odnose. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv označenih presuda, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Imajući u vidu prethodno navedeno, Ustavni sud je ocenio da ne postoje pretpostavke za odlučivanje ni o zahtevu za naknadu materijalne štete zbog povrede prava osporenim presudama, a u visini parničnih troškova, te je ovaj zahtev odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u tački 3. izreke.

7. U pogledu zahteva za naknadu troškova ustavnosudskog postupka, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu odredbe člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo, između ostalog, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

8. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.