Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe za naknadu neiskorišćenog godišnjeg odmora

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda. Utvrđeno je da podnositeljki nije povređeno pravo na naknadu za neiskorišćeni godišnji odmor, jer joj je radni odnos prestao sporazumno uz otpremninu, bez krivice poslodavca.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1330/2008
16.07.2009.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Stanka Milanović, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Olge Kovačević iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 16. jula 2009. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Olge Kovačević izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije U- SCG 1442/06 od 25. juna 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Olga Kovačević iz Beograda je 14. novembra 2008. godine, preko punomoćnika, advokata Gordane Katanić iz Novog Sada, podnela Ustavnom sudu blagovremenu i dozvoljenu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije U- SCG 1442/06 od 25. juna 2008. godine.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da su joj osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije, kojom je odbijen njen zahtev za isplatu naknade za neiskorišćeni deo godišnjeg odmora, povređena prava zajemčena odredbama čl. 24, 60, 68, 69. i 70. Ustava Republike Srbije, kao i da joj je donošenjem presude tri godine po podnošenju zahteva povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbama člana 32. Ustava. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu i rešenje drugostepenog organa VP 1094 Beograd Up- 2 br. 60-3/459-2 od 6. septembra 2005. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama Ustava na čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ukazuje, pored ostalog, utvrđeno je: da je ljudski život neprikosnoven (član 24. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, te da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa (član 60. st. 1. i 4.); da svako ima pravo na zaštitu svog fizičkog i psihičkog zdravlja i da se zdravstveno osiguranje, zdravstvena zaštita i osnivanje zdravstvenih fondova uređuje zakonom (član 68. st. 1. i 3.); da se prava zaposlenih i njihovih porodica na socijalno obezbeđenje i osiguranje uređuje zakonom (član 69. stav 2.); da se penzijsko osiguranje uređuje zakonom (član 70. stav 1.).

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda. S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 85. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07), nije u podnetoj ustavnoj žalbi precizno navela i obrazložila u čemu se sastoji povreda svakog od Ustavom zajemčenih prava koje je označila u ustavnoj žalbi, osim prava na suđenje u razumnom roku. S obzirom na to da je predmet odlučivanja u upravnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom postupku bio zahtev podnosioca ustavne žalbe za isplatu naknade na ime neiskorišćenog dela godišnjeg odmora u Vojsci Srbije i Crne Gore, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe povredu prava zajemčenih odredbama čl. 24, 68, 69. i 70 Ustava izvodi iz, po njenom mišljenju, izvršene povrede prava na rad zajemčenog odredbama člana 60. Ustav.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise organa koji su odlučivali o zahtevu podnosioca ustavne žalbe i to: prvostepenog upravnog organa VP 3395 Batajnica Int. br. 03/177-5, drugostepenog upravnog organa Up- 2 br. 60-3/459-2 i Vrhovnog suda Srbije U- SCG 1442/06, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe Olga Kovačević, civilno lice - nastavnik u službi Vojske Srbije i Crne Gore, je 13. juna 2005. godine podnela VP 3395 Batajnica zahtev za isplatu naknade za neiskorišćeni deo godišnjeg odmora za 2005. godinu u trajanju od 28 radnih dana. Vojna pošta 3395 Batajnica, kao prvostepeni upravni organ, rešenjem Int. br. 03/177-5 od 20. juna 2005. godine je priznala pravo na naknadu. U prvostepenom upravnom postupku je utvrđeno: da podnosilac ustavne žalbe nije iskoristila 28 radnih dana godišnjeg odmora zbog toga što joj je rešenjem VP 3395 Batajnica Int. br. 03/177-2 od 22. marta 2005. godine prestala služba u Vojsci Srbije i Crne Gore, a shodno Odluci ministra odbrane br. 2912-3 od 11. marta 2005. godine; da je odredbom člana 99. stav 1. tačka 3. Zakona o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i „Službeni list SCG", broj 7/05) propisano da profesionalnom vojniku koji nije iskoristio godišnji odmor zbog razloga iz člana 103. stav 4. istog Zakona pripada naknada plate i posebne naknade za broj dana neiskorišćenog godišnjeg odmora.

S obzirom da niko od zakonom ovlašćenih lica nije izjavilo žalbu, rešenje Vojne pošte 3395 Batajnica je postalo konačno.

U vršenju službenog nadzora, drugostepeni organ - Vojna pošta 1094 Beograd je rešenjem Up- 2 br. 60-3/459-2 od 6. septembra 2005. godine ukinula konačno rešenje prvostepenog organa. U obrazloženju rešenja drugostepenog upravnog organa se navodi: da je konačnim rešenjem očigledno povređen materijalni propis što predstavlja osnov za ukidanje rešenja po osnovu službenog nadzora, u smislu odredbe člana 253. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01); da nije bilo osnova za primenu člana 76. Zakona o radu („Službeni glasnik RS", broj 24/05) kojim je propisano da zaposleni ima pravo na naknadu štete ukoliko krivicom poslodavca ne koristi godišnji odmor; da je podnosiocu ustavne žalbe prestala služba u Vojsci SCG na osnovu člana 143. tačka 9. Zakona o Vojsci Jugoslavije i da je sačinila neopozivu izjavu da svojom voljom prihvata da joj služba prestane 31. marta 2005. godine uz isplatu otpremnine uvećane za stimulativni deo od 20%, umesto da u zakonom predviđenom otkaznom roku iskoristi godišnji odmor; da na osnovu izloženog ne postoji krivica poslodavca zbog nekorišćenja godišnjeg odmora podnosioca ustavne žalbe za 2005. godinu.

Podnosilac ustavne žalbe je 6. oktobra 2005. godine podnela Sudu Srbije i Crne Gore tužbu protiv rešenja Vojne pošte 1094 Beograd Up- 2 br. 60-3/459-2 od 6. septembra 2005. godine. Predmet je zaveden pod brojem Us. 1173/2005, a Sud Srbije i Crne Gore nije preduzimao radnje u ovom upravnom sporu do prestanka svog rada.

Vrhovni sud Srbije je dopisom U-SCG br. 1442/06 od 20. aprila 2007. godine obavestio punomoćnika podnosioca ustavne žalbe da je 21. decembra 2006. godine preuzeo nerešene predmete upravnih sporova pokrenutih pred Sudom Srbije i Crne Gore i pozvao ga da se u roku od 10 dana izjasni da li ostaje pri podnetoj tužbi. Podnosilac ustavne žalbe je dopisom od 4. maja 2007. godine obavestila Vrhovni sud Srbije da ostaje pri podnetoj tužbi. Vrhovni sud Srbije je 22. februara 2008. godine dostavio tužbu drugostepenom upravnom organu na odgovor i naložio mu da u roku od 15 dana dostavi spise predmeta prvostepenog i drugostepenog organa. Drugostepeni organ VP 1094 Beograd je 16. juna 2008. godine dostavio odgovor na tužbu i spise predmeta.

Vrhovni sud Srbije je, na sednici održanoj 25. juna 2008. godine, doneo osporenu presudu U- SCG 1442/06 kojom je tužba odbijena kao neosnovana. U obrazloženju presude Vrhovni sud navodi da je postupajući po podnetoj tužbi, a nakon razmatranja spisa predmeta, ocene navoda tužbe i odgovora na tužbu, kao i ocene zakonitosti osporenog rešenja, našao da tužba nije osnovana. Ovo iz razloga što je utvrdio da je prvostepeni upravni organ pogrešno primenio odredbu člana 103. stav 4. Zakona o Vojsci Jugoslavije, kada je podnosiocu ustavne žalbe priznao pravo na naknadu za neiskorišćeni godišnji odmor za 2005. godinu, s obzirom na to da je pristala da joj služba prestane određenog dana uz isplatu otpremnine i stimulativnog dela. Ističe se da podnosilac ustavne žalbe nije propustila da iskoristi godišnji odmor iz razloga propisanih odredbom člana 103. stav 3. istog Zakona, a kojom je propisano da načelnik Generalštaba može, po odluci Predsednika Republike, zbog vanrednih potreba službe, obustaviti davanje ili prekinuti korišćenje godišnjeg odmora i odsustva vojnih lica. Vrhovni sud se pozvao i na odredbu člana 149. tačka 13. Zakona o Vojsci Jugoslavije, kojom je propisano da se na civilna lica u Vojsci primenjuju odredbe ovog Zakona koje se odnose na vojna lica o odmorima i odsustvima. Imajući u vidu sve navedeno, Vrhovni sud je našao da je tuženi organ na pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo i bez povrede pravila postupka primenom odredbe člana 254. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku doneo odluku za koju je dao razloge koje je u svemu prihvatio i taj sud. Presuda je uručena punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 15. oktobra 2008. godine.

4. Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01) je propisano: da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da organ koji je doneo drugostepeno rešenje šalje, po pravilu, svoje rešenje, sa spisima predmeta, prvostepenom organu, koji je dužan da ga dostavi strankama u roku od osam dana od dana prijema spisa (član 238.); da se konačno rešenje može ukinuti po osnovu službenog nadzora ako je njime očigledno povređen materijalni zakon (član 253. stav 2.); da rešenje može poništiti ili ukinuti po osnovu službenog nadzora drugostepeni organ i da ako nema drugostepenog organa, rešenje može poništiti ili ukinuti organ koji je ovlašćen da vrši nadzor nad radom organa koji je doneo rešenje, da se rešenje o ukidanju na osnovu člana 253. stav 2. ovog zakona može doneti u roku od jedne godine od dana kad je rešenje postalo konačno, da protiv rešenja donesenog na osnovu člana 253. ovog zakona nije dopuštena žalba, već se protiv njega može neposredno pokrenuti upravni spor (član 254. st. 1, 3. i 5.).

Odredbom člana 41. stav 2. Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ", broj 46/96) je propisano da se presudom tužba uvažava ili odbija kao neosnovana.

5. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da su o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za isplatu naknade za neiskorišćeni deo godišnjeg odmora odlučivali Ustavom i zakonom ustanovljeni organi, u upravnom postupku i upravnom sporu u kome su bile obezbeđene garantije na pravično suđenje zajemčene odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, utvrđeno činjenično stanje, te primena odgovarajućeg materijalnog prava na tako utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje zauzetog pravnog stava u ovoj pravnoj stvari, predstavljaju pravno utemeljen osnov za donošenje ustavnom žalbom pobijane presude Vrhovnog suda Srbije. Iz navedenih razloga osporenom presudom, po shvatanju Suda, nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na plaćeni godišnji odmor zajemčeno odredbom člana 60. stav 4. Ustava, a s tim u vezi ni prava zajemčena odredbama čl. 24, 68, 69. i 70. Ustava. Stoga su navodi podnosioca ustavne žalbe da su razlozi navedeni u osporenoj presudi paušalni i bez ikakvih pravnih argumenata, te da Vrhovni sud u ovoj pravnoj stvari nije utvrdio odlučujuću činjenicu da li je podnosiocu prestala služba na njen zahtev ili po nalogu nadležnih starešina u vojsci, izraz njene subjektivne ocene o nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primeni materijalnog prava, ali ne i dokaz o učinjenoj povredi Ustavom zajemčenih prava navedenih u ustavnoj žalbi.

6. U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da joj je u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je konstatovao da je upravni postupak po zahtevu podnosioca ustavne žalbe otpočeo 13. juna 2005. godine.

Iako je pravo na suđenje u razumnom roku garantovano Ustavom Republike Srbije od 8. novembra 2006. godine kojim je ustanovljena i ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu prava i sloboda zajemčenih Ustavom, Ustavni sud je ocenio da vreme koje treba uzeti u obzir za odlučivanje o zahtevu podnosioca ustavne žalbe teče od pokretanja postupka pred prvostepenim vojnim organom 13. juna 2005. godine do njegovog pravosnažnog okončanja donošenjem osporene presude Vrhovnog suda Srbije 25. juna 2008. godine (videti Odluku Ustavnog suda Už broj 306/2008 od 25. septembra 2008. godine).

Ustavni sud smatra da pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje upravnih i sudskih organa o pravu ili obavezi stranke bio razuman, treba uzeti u obzir sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje upravnih i sudskih organa, kao i to o kom pravu podnosioca je u konkretnom predmetu odlučivano.

Ustavni sud je zaključio da je u upravnom postupku prvostepeni organ doneo rešenje kojim je odlučio o zahtevu podnosioca ustavne žalbe u roku od sedam dana od dana podnošenja zahteva, a da je drugostepeni organ po osnovu službenog nadzora ukinuo prvostepeno rešenje u roku od jedne godine od dana kada je rešenje postalo konačno, saglasno članu 254. stav 3. Zakona o opštem upravnom postupku. Takođe, prvostepeni i drugostepeni organ su izradili i dostavili pismene prepise rešenja u okviru rokova za izdavanje rešenja, propisanih odredbama čl. 208. i 238. Zakona o opštem upravnom postupku.

Ustavni sud smatra da je nepostupanje Suda Srbije i Crne Gore u upravnom sporu po tužbi podnosioca ustavne žalbe prouzrokovalo određeno kašnjenje u ovom predmetu. Naime, Sud Srbije i Crne Gore je primio tužbu 6. oktobra 2005. godine, ali je 8. juna 2006. godine Vlada Republike Srbije donela Uredbu o položaju pojedinih institucija bivše Srbije i Crne Gore i Službi Saveta ministara („Službeni glasnik RS", br. 49/06 i 63/06), kojom je konstatovano da je prestao sa radom Sud Srbije i Crne Gore kao institucija bivše državne zajednice Srbija i Crna Gora (član 2. stav 1. tačka 5)) i propisano da predmete Suda Srbije i Crne Gore kojima se ocenjuje zakonitost upravnih akata preuzima Vrhovni sud Srbije (član 4. stav 1.). Na osnovu ove Uredbe, Vrhovni sud Srbije je preuzeo upravne predmete Suda Srbije i Crne Gore, pa i predmet po tužbi podnosioca ustavne žalbe 21. decembra 2006. godine, a osporenu presudu je doneo 25. juna 2008. godine, odnosno nakon godinu i po dana od preuzimanja predmeta Suda Srbije i Crne Gore.

Polazeći od toga da je u postupku koji je prethodio postupku po ustavnoj žalbi odlučivano o pravu koje nije od izuzetne važnosti za podnosioca ustavne žalbe jer se radi o isplati naknade za neiskorišćeni godišnji odmor, da je zahtev podnosioca ustavne žalbe pravosnažno odbijen zato što nije imao uporište u materijalnom pravu, te imajući u vidu da je postupak vođen i okončan pred prvostepenim i drugostepenim upravnim organom, Sudom Srbije i Crne Gore i Vrhovnim sudom Srbije u periodu od tri godine od dana podnošenja zahteva, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe u sprovedenom upravnom postupku i upravnom sporu nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbio.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe za naknadu neiskorišćenog godišnjeg odmora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti