Utvrđena povreda prava na pristup sudu u sporu o nedopustivosti izvršenja

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, poništio drugostepeno rešenje i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Stav sudova da je uput izvršnog suda neophodan uslov za podnošenje tužbe radi utvrđenja nedopustivosti izvršenja predstavlja proizvoljnu primenu procesnog prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Gordana Ajnšpiler Popović , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J . A . iz sela Ž . kod Požarevca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici Veća održanoj 18. juna 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. A . i utvrđuje da je rešenjem Osnovnog suda u Požarevcu P. 286/16 od 14. septembra 2016. godine i rešenjem Višeg suda u Požarevcu Gž. 1472/16 od 15. decembra 2016. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32 . stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Požarevcu Gž. 1472/16 od 15. decembra 2016. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Osnovnog suda u Požarevcu P. 286/16 od 14. septembra 2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. A . iz sela Ž . kod Požarevca izjavila je Ustavnom sudu, 17. februara 2017. godine, ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Požarevcu P. 286/16 od 14. septembra 2016. godine i rešenja Višeg suda u Požarevcu Gž. 1472/16 od 15. decembra 2016. godine, zbog povrede prava na imovinu zajemčenog odredbama člana 58. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe ističe da joj je osporenim rešenjima odbačena kao nedozvoljena tužba kojom je tražila utvrđenje nedopustivost i izvršenja koje se sprovodi na imovini koja predstavlja zajedničku imovinu podnositeljke i njenog supruga – izvršnog dužnika u tom postupku, te da su osporena rešenja doneta pogrešnom primenom odredbe člana 50. stav 4. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, budući da navedena odredba, kao ni odredbe drugih relevantnih zakona, ne isključuje pravo podnositeljke na podnošenje tužbe za utvrđenje bez uputa izvršnog suda. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporena rešenja.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u ustavnu žalbu, dostavljenu dokumentaciju, kao i spise predmeta Osnovnog suda u Požarevcu (u daljem tekstu: Osnovni sud) P. 286/16, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 18. februara 2016. godine Osnovnom sudu u tužbu protiv tuženog „S .“ a.d. B, tražeći da se utvrdi da je nedopušteno izvršenje koje se u predmetu tog suda Iv. 571/15-86 sprovodi na celokupnoj imovini izvršnog dužnika S. A . – supruga tužilje, jer nepokretnosti na kojima se sprovodi izvršenje predstavlja ju njihovu zajedničku imovinu. U tužbi je takođe istaknuto da je tužilja protiv izvršnog dužnika pokrenula parnični postupak radi utvrđenja njenog suvlasničkog udela na imovini stečenoj u bračnoj zajednici.

Osporenim rešenjem Osnovnog suda P. 286/16 od 14. septembra 2016. godine, u stavu prvom izreke, odbačena je tužba tužilje, dok je u stavu drugom izreke odbijen njen predlog za određivanje privremene mere, kojom je tražena zabrana prodaje nepokretnosti u predmetnom izvršnom postupku.

Postupajući po žalbi tužilje, Viši sud u Požarevcu je doneo osporeno rešenje Gž. 1472/16 od 15. decembra 2016. godine kojim je žalba odbijena kao neosnovana i potvrđeno rešenje Osnovnog suda P. 286/16 od 14. septembra 2016. godine. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je u postupku pred prvostepenim sudom utvrđeno da je tužilja tužbom tražila da se utvrdi da je nedopušteno izvršenje u predmetu Osnovnog sud a Iv. 571/15-86; da tuženi u navedenom izvršnom postupku ima svojstvo izvršnog poverioca; da je tužilja kao treće lice u predmetnom izvršnom postupku podnela prigovor , jer su imovinu na kojoj se izvršenje sprovodi , ona i izvršni dužnik stekli zajedničkim radom u toku trajanja bračne zajednice, u smislu odredbe člana 171. stav 1. Porodičnog zakona; da tužilja u izvršnom postupku nije upućena od strane izvršnog sudije na pokretanje parničnog p ostupka protiv izvršnog dužnika; da treće lice koje tvrdi da u pogledu predmeta izvršenja ima pravo koje sprečava izvršenje, u smislu odredaba člana 50. tada važećeg Zakona o izvršenju i obezbeđenju, ne može bez uputa izvršnog suda podneti tužbu parničnom sudu kojom se traži donošenje odluke o nedopuštenosti izvršenja, te da je upućivanje izvršnog suda na parnicu zakonski uslov, odnosno procesna pretpostavka za dozvoljenost takve tužbe; da je polazeći od navedenog, drugostepeni sud zaključio da tužilja nije ispunila potrebnu procesnu pretpostavku za podnošenje tužbe radi utvrđenja, pa je našao da je prvostepeni sud doneo pravilnu odluku o odbacivanju njene tužbe.

4. Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13, 74/13 i 55/14), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, propisano je: da se ovim zakonom uređuju pravila postupka za pružanje sudske pravne zaštite po kojima se postupa i odlučuje u parnicama za rešavanje sporova nastalih povodom povrede prava ličnosti i sporova iz porodičnih, radnih, privrednih, imovinskopravnih i drugih građanskopravnih odnosa, osim sporova za koje je posebnim zakonom propisana druga vrsta postupka (član 1.); da tužilac može u tužbi da traži da sud samo utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog prava ili pravnog odnosa, povredu prava ličnosti ili istinitost, odnosno neistinitost neke isprave, te da tužba za utvrđenje može da se podnese ako tužilac ima pravni interes da sud utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog spornog prava ili pravnog odnosa, pre dospelosti zahteva za činidbu iz istog odnosa ili istinitost odnosno neistinitost neke isprave, ili ako tužilac ima neki drugi pravni interes (član 194. st. 1. i 2.).

Odredbama člana 50. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11, 99/11, 109/13 – Odluka US, 55/14 i 139/14), koji se primenjivao na izvršni postupak povodom koga je podneta tužba u predmetnom parničnom postupku, propisano je: da lice, koje tvrdi da u pogledu predmeta izvršenja ima pravo koje sprečava izvršenje, može sve do okončanja izvršnog postupka da izjavi prigovor sudiji, kojim traži da se izvršenje na tom predmetu proglasi nedopuštenim, a da će sudija dostaviti prigovor izvršitelju ako on sprovodi izvršenje (stav 1.); da sudija prigovor dostavlja izvršnom poveriocu i izvršnom dužniku i poziva ih da se u roku od pet radnih dana od dana dostavljanja izjasne (stav 2.); da sudija rešenjem odbacuje prigovor ako treće lice ne učini verovatnim da u pogledu predmeta izvršenja ima pravo koje sprečava izvršenje (stav 3.); da sudija rešenjem može tokom celog postupka treće lice, čije pravo oceni verovatnim, a koje je izvršni poverilac osporio ili se o njemu nije izjasnio, uputiti da u roku od 15 dana od dana dostavljanja rešenja protiv izvršnog poverioca, pokrene parnični postupak radi proglašenja da je izvršenje na tom predmetu nedopušteno (stav 4.); da izvršni dužnik koji osporava pravo trećem licu mora da bude obuhvaćen tužbom iz stava 4. ovog člana, kao i da se smatra da izvršni dužnik trećem licu osporava pravo ako se o prigovoru trećeg lica ne izjasni u roku propisanom u stavu 2. ovog člana (član 5.); da se protiv rešenja iz stava 4. ovog člana ne može izjaviti prigovor (član 6.); da podnošenje prigovora iz stava 1. ovog člana i pokretanje postupka iz st. 4. i 5. ovog člana ne sprečava izvršenje (član 7.); da će sudija rešenje iz st. 3. i 4. ovog člana dostaviti i izvršitelju kad on sprovodi izvršenje.

5. Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka tvrdnje o povredi označenog prava, u suštini, zasniva na činjenici da su sudovi proizvoljno primenili procesno pravo na njenu štetu, pogrešno ocenjujući da je njena tužba nedozvoljena.

Imajući u vidu da se ustavnom žalbom ukazuje na ustavnopravno neprihvatljivu primenu procesnog prava, Ustavni sud nalazi da se ustavnom žalbom, u suštini, ističe i povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud još jednom ukazuje na to da su postupajući sudovi zaključili da upućivanje izvršnog suda na parnicu predstavlja neophodnu procesnu pretpostavku za dozvoljenost tužbe radi proglašenja nedopustivosti izvršenja, a što podnositeljka ustavne žalbe nije kao treće lice ishodovala u izvršnom postupku koji se vodio po predlogu tuženog kao izvršnog poverioca , zbog čega je njena tužba nedozvoljena.

Ustavni sud ističe da odbacivanjem tužbe u predmetnom parničnom postupku može biti dovedeno u pitanje pravo podnositeljke ustavne žalbe na pristup sudu, kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Uprkos tome što nije izričito utvrđeno navedenom odredbom Ustava, pravo na pristup sudu predstavlja sastavni deo prava na pravično suđenje. Ovim pravom se u parničnom postupku daje tužiocu mogućnost da „ustanovi“ postupak pred nadležnim sudom radi eventualnog raspravljanja i odlučivanja o postavljenom zahtevu kojim se konačno može odlučiti o njegovim pravima i obavezama. S tim u vezi Ustavni sud ukazuje na to da je u predmetu Golder protiv Ujedinjenog Kraljevstva (presuda od 21. februara 1975. godine, broj predstavke 4451/70, stav 35.) Evropski sud za ljudska prava istakao da bi bilo nezamislivo da član 6. stav 1. Evropske konvencije detaljno opiše procesne garantije koje stoje na raspolaganju strankama u postupku, a da prvo ne zaštiti ono što stvarno omogućava korist od tih garantija, to jest pristup sudu. Pravičnost, javnost i ekspeditivnost nemaju nikakvu vrednost ako samog sudskog postupka uopšte nema.

Ipak, pravo na pristup sudu, samo po sebi, nije apsolutno i neograničeno pravo. Sama priroda ovog prava podrazumeva situacije u kojima se Ustavom i zakonom mogu utvrditi određene vrste ograničenja, kao npr. propisivanje elemenata koje tužba mora da sadrži da bi je sud uzeo u razmatranje ili posebnih procesnih uslova za dozvoljenost tužbe (o ograničenjima prava na pristup sudu videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Ashingdane protiv Ujedinjenog Kraljevstva, od 28. maja 1985. godine, broj predstavke 8225/78). S druge strane, takva ograničenja, po oceni Ustavnog suda, ne mogu biti propisana na način kojim se povređuje suština samog prava, već moraju težiti legitimnom cilju zbog kojeg su i ustanovljena, kao i da postoji razuman odnos proporcionalnosti između „korišćenih sredstava i cilja kojem se teži“.

U tom kontekstu, Ustavni sud ističe da je odredbama člana 50. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine predviđeno procesno sredstvo koje stoji na raspolaganju trećim licima koja smatraju da u pogledu predmeta izvršenja imaju pravo koje sprečava izvršenje. Takva lica koja tvrde da polažu pravo na stvarima na kojima se sprovodi izvršenje, imaju pravo na podnošenje prigovora u izvršnom postupku kojim traže da se izvršenje na određenom predmetu proglasi nedopuštenim. Pomenuto procesno sredstvo se može koristiti sve do okončanja izvršnog postupka, a treće lice mora učiniti verovatnim da u pogledu predmeta izvršenja ima pravo koje sprečava izvršenje (npr. da podnese dokaz o pravu svojine na predmetu na kome se sprovodi izvršenje), u suprotnom izvršni sudija ima procesno ovlašćenje da takav prigovor odbaci kao neblagovremen, odnosno nedozvoljen. Ukoliko izvršni poverilac ili izvršni dužnik ospore trećem licu pravo na predmetu izvršenja, izvršni sudija može to lice odgovarajućim rešenjem uputiti na pokretanje parničnog postupka radi proglašenja izvršenja nedopuštenim.

Sa druge strane, Ustavni sud konstatuje da se pretendenti na stvarima na kojima se sprovodi prinudno izvršenje mogu radi zaštite svojih prava obratiti parničnom sudu putem tužbe radi utvrđenja prava svojine i proglašenja nedopustivosti izvršenja na predmetu izvršenja, a za kojom je u konkretnom slučaju posegla i podnositeljka ustavne žalbe nakon što u izvršnom postupku nije odlučeno o njenom prigovoru koji je podnela na osnovu odredaba Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine. S obzirom na to da se ovakav oblik pravne zaštite ostvaruje preko tzv. deklaratorne tužbe, treba istaći da je odredbama člana 194. Zakona o parničnom postupku predviđen odgovarajući procesni uslov za dozvoljenost takve tužbe u vidu posebnog pravnog interesa za njeno podnošenje. Pravni interes koji je potreban za podnošenje tužbe za utvrđenje se može, pored ostalog, ogledati i u potrebi da vlasnik nepokretnosti spreči sprovođenje izvršenja koje bi imalo za krajnji ishod prestanak prava svojine na nepokretnosti i nastanak štete za imaoca te stvari.

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je Viši sud u Požarevcu doneo rešenje Gž. 1472/16 od 15. decembra 2016. godine , kojim je potvrdio prvostepeno rešenje o odbacivanju tužbe podnositeljke ustavne žalbe, nalazeći da je u konkretnom slučaju bilo neophodno da izvršni sud uputi podnositeljku da pokrene parnični postupak radi proglašenja izvršenja nedopuštenim. Međutim, Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno neprihvatljivo navedeno obrazloženje drugostepenog suda, imajući u vidu da ni Zakon o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine, niti Zakon o parničnom postupku iz 2011. godine nisu predvideli da uput izvršnog suda trećem licu da pokrene parnični postupak radi proglašenja izvršenja nedopuštenim, predstavlja nužan uslov za dozvoljenost ove tužbe. Ovakva pravna ocena Ustavnog suda je u skladu i sa stavovima Evropskog suda za ljudska prava prema kojima ograničenja prava na pristup sudu moraju biti eksplicitno regulisana odgovarajućim propisima država članica potpisnica Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Stoga, Ustavni sud smatra da je odbacivanje tužbe podnositeljke ustavne žalbe kao nedozvoljene rezultat proizvoljne primene procesnog prava, što je imalo za posledicu povredu njenog prava na pristup sudu, a kojim se garantuje ne samo pravo na pokretanje postupka pred sudom, već i pravo na konačno rešenje spora, tj. na odluku suda o građanskim pravima lica koje je pokrenulo parnični postupak. Ustavni sud je isto stanovište iskazao i u Odluci Už-5269/2018 od 8. novembra 2018. godine.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je zaključio da u predmetnom parničnom postupku podnositeljki nije bilo obezbeđeno pravično suđenje.

6. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio u odnosu na istaknutu povredu prava na imovinu i odlučio kao u tački 1. izreke , dok je u tački 2. izreke, u skladu sa odredbom člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede prava mogu otkloniti jedino poništajem rešenja Višeg suda u Požarevcu Gž. 1472/16 od 15. decembra 2016. godine i određivanjem da isti sud ponovo odluči o žalbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Osnovnog suda P. 286/16 od 14. septembra 2016. godine.

7. S obzirom na to da je utvrđena povreda prava na pravično suđenje i da je u tački 2. izreke naloženo otklanjanje štetnih posledica, Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi prava iz člana 58 Ustava.

8. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Utvrđena povreda prava na pristup sudu u sporu o nedopustivosti izvršenja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti