Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao devet godina i sedam meseci. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je deo žalbe o pravičnosti suđenja odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsedni k Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Vesna Ilić Prelić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. B . iz Šapca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. septembra 2 020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. B . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Šapcu u predmetu P. 2786/15 (prvobitno u predmetu Opštinskog suda u Šapcu P. 340/09) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. B . iz Šapca je , 21. novembra 2018. godine, preko punomoćnika N . C, advokata iz Šapca, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3389/18 od 27. septembra 2018. godine i presude Osnovnog suda u Šapcu P. 2786/15 od 15. maja 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Us tava Republike Srbije i povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustav a, u parničnom postupku u kome su donet e osporene presude, kao i povrede člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je osporeni parnični postupak trajao skoro deset godina što predstavlja neopravdano dugo trajanje postupka i povredu prava na suđenje u razumnom roku; da je podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje jer su sudovi doneli obe odluke na osnovu pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava. P redlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su u parničnom postupku pred Osnovnim sudom u Šapcu u predmetu P. 2786/15 povređena pr ava podnosioca na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku i podnosiocu dosudi naknadu nematerijalne štete u iznosu od 110.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Dopunom ustavne žalbe od 8. maja 2019. godine po dnosilac je osporio i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 239/19 od 13. februara 2019. godine, kojim je revizija podnosioca protiv drugostepene presude odbačena kao nedozvoljena, ističući da je Vrhovni kasacioni sud imao obavezu da reviziju podnosioca ispita zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepen presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom ako su ispunjeni propisani uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji; dopuna sadrži i navode kojima se obrazlaže stav o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju na kome se zasnivaju osporene presude. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da je rešenjem Vrhovn og kasacion og sud a Rev. 239/19 od 13. februara 2019. godine i presudom A pelacionog sud a u Novom Sadu Gž. 22 89/18 od 27. septembra 2018. godine povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje, da ukine navedene osporene akte i predmet vrati nižim sudovima na ponovno odlučivanje, kao i da podnosiocu dosudi troškove sastava ustavne žalbe u iznosu od 90.000,00 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u dokumentaciju priložen u uz ustavnu žalbu i spise predmeta Osnovnog suda u Šapcu P. 2786/15, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Z. K . iz Orašca je 24. februara 2009. godine Opštinskom sudu iz Šapca podneo tužbu protiv tuženog M . B . iz Š apca (ovde podnosioca ustavne žalbe) , radi poništaja testamenta, koja je bila zavedena pod brojem P. 340/09.

Prva prvostepena presuda u ovom sporu je doneta 15. juna 2015. godine, posle šest godina i nepuna četiri meseca od podnošenja tužbe. U ovom periodu prvostepeni sud je zakazao 29 ročišta, od kojih četiri nisu održana zbog štrajka advokata, a veći deo održanih ročišta je odložen bez raspravljanja.

Prvostepeni sud je izveo dokaze saslušanjem tužioca i tuženog u svojstvu parničnih stranaka, saslušanjem pet svedoka i medicinskim veštačenje m p utem sudskog veštaka neuropsihijatra, na okolnost da li je sad pok. M. S, biv. iz Beograda, imao poslovnu sposobnost u trenutku sačinjavanja pismenog zaveštanja pred svedocima 7. marta 2000. godine, tj. da li je prema zdravstvenom stanju u kome je bio u to vreme bio sposoban za rasuđivanje u meri koliko je potrebno da shvati značaj i posledice takvog zaveštanja.

Osnovni sud u Šapcu je odredio medicinsko veštačenje rešenjem od 24. juna 2010. godine, a zatim zbog odbijanja određenog veštaka da veštači, 30. septembra 2010. godine je odredio novog veštaka dr V. J. Veštak je svoj nalaz i mišljenje dostavio prvostepenom sudu 28. februara 2011. godine, saslušan je na ročištu 18. aprila 2011. godine na kome mu je predata nova medi cinska dokumentacija koju je dostavio tužilac, a na ročištu 5. decembra 2011. godine je saslušan u pogledu nove medicinske dokumentacije.

Tužilac je u podnesku od 26. decembra 2011. godine predložio da sud pribavi medicinsku dokumentaciju za pok. M. S . od Univerzitetske klinike u E, Nemačka, koji je sud usvojio na ročištu 14. maja 2012. godine.

Prvostepeni sud je 27. avgusta 2012. godine uputio zahtev Ministarstvu pravde Republike Srbije radi dostavljanja zahteva suda za pribavljanje medicinske dokumentacije preko diplomatsko-konzularnog predstavništva Republike Srbije u SR Nemačkoj, na koji je Ministarstvo pravde odgovorilo 11. septembra 2012. godine ukazujući na potrebu postupanja u skladu sa Haškom konvencijom o dostavljanju u inostranstvo sudskih i vansudskih akata u građanskim i trgovačkim stvarima od 15. novembra 1965. godine, koja je na snazi između Republike Srbije i SR Nemačke.

Prvostepeni sud je 26. februara 2013. godine uputio neposredno diplomatsko-konzularnom predstavništvu Republike Srbije u SR Nemačkoj svoj zahtev nemačkom organu, a 9. decembra 2013. godine je uputio zahtev Ministarstvu pravde. Ministarstvo pravde je 23. aprila 2014. godine vratilo zahtev sudu, ponovo ukazujući na potrebu postupanja u skladu sa navedenom Haškom konvencijom, a 15. septembra 2014. godine dostavilo odgovor nemačkog organa povodom neposredno dostavljene zamolnice u kome se takođe ukazuje na potrebu postupanja u skladu sa važećom konvencijom.

Nakon dva odložena ročišta u 2015. godini na molbu punomoćnika tužioca, prvostepeni sud je na ročištu 15. juna 2015. godine odbio predlog tužioca za novo veštačenje i zaključio glavnu raspravu.

Osnovni sud u Šapcu je, presudom P. 239/10 (2009) od 15. juna 2015. godine , odbio tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi da je bez pravne važnosti zaveštanje pred svedocima sada pok. M. S, bivšeg iz Beograda, od 7. marta 2000. godine, kao i da se poništi navedeno zaveštanje i delimično usvojio zahtev tuženog za naknadu parničnih troškova.

Protiv navedene prvostepene presude tužilac je izjavio žalbu 6. jula 2015. godine.

Apelacioni sud u Novom Sadu je, rešenjem Gž. 2160/15 od 28. oktobra 2015. godine, usvojio žalbu tuženog, ukinuo ožalbenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku, koji je trajao dve godine i četiri meseca, Osnovni sud u Šapcu je zakazao 13 ročišta, od kojih jedno nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dok je znatan broj ročišta odložen bez raspravljanja.

Na ročištu 26. januara 2016. godine odlučeno je da se odredi novo neuropsihijatrijsko veštačenje, o čemu je sud doneo rešenje 3. marta 2016. godine. Veštak J. L. je 8. aprila 2016. godine dostavio svoj nalaz i mišljenje, a na ročištu 6. decembra 2016. godine je izvršeno usaglašavanje veštaka dr V. J. i dr J. L, od kojih je svako ostao pri svom mišljenju.

Na narednom ročištu 17. januara 2017. godine, tužilac je predložio veštačenje putem tima veštaka, a nakon postizanja saglasnosti stranaka o sast avu tima, prvostepeni sud je 8. juna 2017. godine doneo rešenje o određivanju veštačenja putem tima veštaka M. Đ, M. G. i Lj. T. Veštaci su nalaz i mišljenje dostavili prvostepenom sudu 17. oktobra 2017. godine, a 12. januara 2018. godine dopunu nalaza. Na ročištu 15. maja 2018. godine saslušani su veštaci M. Đ. i M. G. i zaključena glavna rasprava.

Osnovni sud u Šapcu je, osporenom presudom P. 2786/15 od 15. maja 2018. godine, usvojio tužbeni zahtev tužioca i utvrdio da je predmetno zaveštanje bez pravne važnosti, pa se isto poništava i delimično usvojio zahtev tužioca za naknadu parničnih troškova.

Protiv navedene prvostepene presude, tuženi je izjavio žalbu 4. juna 2018. godine.

Apelacioni sud u Novom Sadu je, osporenom presudom Gž. 3389/18 od 27. septembra 2018. godine, odbio žalbu tuženog i potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu. Apelacioni sud u Novom Sadu je našao da je osporena presuda doneta bez bitnih povreda parničnog postupka, uz potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje i pravilnom primenom materijalnog prava. U obrazloženju drugostepene presude se, pored ostalog, navodi: da se žalbom tuženog neosnovano ukazuje na bitnu povredu iz člana 374. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku, s obzirom na to da u pobijanoj odluci ne postoji protivrečnost između obrazloženja i razloga presude kojima se tužbeni zahtev usvaja; da je , po nalaženju drugostepenog suda , spornu činjenicu prvostepeni sud utvrdio pravilnim izvođenjem i ocenom veštačenja izvršenih na tu okolnost u toku postupka za šta je u presudi naveo jasne i pravilne razloge, koje prihvata i drugostepeni sud.

Tuženi je 22. novembra 2018. godine izjavio reviziju protiv drugostepene presude.

Vrhovni kasacioni sud je, osporenim rešenjem Rev. 239/19 od 13. februara 2019. godine, odbacio kao nedozvoljenu reviziju tuženog izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3389/18 od 27. septembra 2018. godine. U obrazloženju rešenja se, pored ostalog, navod i: da je protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi blagovremeno iz javio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka u smislu člana 403. Zakona o parničnom postupku; da kako vrednost predmet spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog nedozvoljena i primenom člana 413. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Kako su odredbama člana 32. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini u osnovi istovetna pravima iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to Ustavni sud povredu ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odgovarajuće odredbe sadržane su i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14), koji se u ovom postupku primenjivao nakon ukidanja prve prvostepene presude.

5. Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak započet podnošenjem tužbe 24. februara 2009. godine, a da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu 27. septembra 2018. godine. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje da, prema pravnom stavu ovoga suda, postupak po reviz iji u kome se odlučivalo samo o ispunjenosti procesnih uslova za njeno izjavljivanje i koji je okončan rešenjem kojim je utvrđeno da ovi uslovi nisu ispunjeni, po svojoj prirodi ne predstavlja nastavak meritornog odlučivanja iz parničnog postupka koji je pravnosnažno okončan pred nižestepenim sudovima, niti sa njim čini jedinstvenu celinu, te Ustavni sud u ovoj odluci nije cenio trajanje postupka po reviziji tuženog, koja je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda odbačena kao nedozvoljena.

Parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba je trajao devet godina i sedam meseci , što prelazi standarde razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava i može ukazivati na to da je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno oceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio, pre svega, činjenično složen i da je prvostepeni sud sproveo složen dokazni postupak, u kome su, pored ostalih dokaza, izvedena tri medicinska veštačenja, što samo po sebi d ovodi do dužeg trajanja postupka, ali da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni i sprovedeni dokazni postupak ne mogu opravdati ovoliko trajanje postupka.

Ustavni sud je takođe ocenio da je podnosilac imao opravdani interes da se postupak efikasno okonča , a da je sam samo u manjoj meri doprineo trajanju postupka – ročište 16. marta 2010. godine je odloženo na predlog punomoćnika podnosioca, a ročišta 20. februara i 13. marta 2017. godine su odložena radi postizanja saglasnosti stranaka o sastavu tima veštaka.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je nadležni prvostepeni sud, pred kojim je postupak trajao ukupno osam godina i osam meseci, dao odlučujući doprinos prekomernom trajanju osporenog postupka, svojim neefikasnim i nedelotvornim postupanjem. Ovde se ima u vidu da određena veštačenja nisu obavljena u prihvatljivom roku – veštak V. J. je svoj nalaz i mišljenje po rešenju o veštačenju od 30. septembra 2010. godine dostavio sudu posle pet meseci, a izjašnjenje istog veštaka o novoj medicinskoj dokumentaciji je obezbeđeno posle osam meseci od dostavljanja dokumentacije, što je dovelo do odlaganja ročišta i neaktivnosti suda u preduzimanju daljih radnji u postupku. Ustavni sud pri tom ukazuje da sud rukovodi postupkom i da je dužan da obezbedi da veštaci u razumnom roku dostave nalaze o obavljenom veštačenju ( u tom smislu presuda Evropskog suda za ljudska prava Nankov protiv Makedonije, predstavka broj 26541/02, od 29. novembra 2007. godine, stav 46.) . Pored toga, period od dve godine i sedam meseci (od februara 2012. godine do septembra 2014. godine) je prošao u postupanju po predlogu tužioca za pribavljanje medicinske dokumentacije od Univerzitetske klinike u E. u Nemačkoj , u kome je prvostepeni sud dva puta dostavljao neadekvatne zamolnice Ministarstvu pravde Republike Srbije – drugi put posle ukazivanja tog ministarstva na obavezu postupanja u skladu sa Haškom konvencijom o dostavljanju u inostranstvo sudskih i vansudskih akata u građanskim i trgovačkim stvarima od 15. novembra 1965. godine koja je na snazi između dve zemlje, kada je takođe uputio i zamolnicu neposredno diplomatsko-konzularnom predstavništvu Republike Srbije, kojoj takođe nije moglo biti udovoljeno, te ceo ovaj period nije doprineo raspravljanju spornog pitanja.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u osporenom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u ovom delu ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava u ovom slučaju ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, koja će se isplatiti na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a pre svega dužinu postupka. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpe o. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, broj 22080/09 i dr. od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. U vezi sa tvrdnjom iznetoj u ustavnoj žalbi da je osporenim aktima povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravično suđenje građanima jemči, pre svega, da će postupak u kome se odlučuje o njihovim pravima i obavezama biti sproveden na način da im kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, odlučivanje u razumnom roku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, bude omogućeno pravično suđenje. Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih garancija prava na pravično suđenje, te da li je osporeni postupak u celini bio pravičan u smislu navedene odredbe Ustava.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu podseća da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza, ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način na koji je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je utvrdio da se tvrdnja o povredi prava podnosioca na pravično suđenje osporenim presudama Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3389/18 od 27. septembra 2018. godine i Osnovnog suda u Šapcu P. 2786/15 od 15. maja 2018. godine zasniva, pre svega, na navodima o nepravilno utvrđenom činjeničnom stanju od strane nadležnih sudova, kojima se ponavljaju stavovi izneti u toku parničnog postupka o kojim su se nadležni sudovi već izjasnili. Po oceni Ustavnog suda, Apelacioni sud u Novom Sadu je, kao i prethodno prvostepeni sud, dao dovoljne, jasne i argumentovan e razloge za donetu odluku, te se ni razlozi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnop ravno osnovani razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni parnični sud oceni zakonitost i pravilnost osporenih akata.

U vezi sa navodima kojima se obrazlaže povreda prava na pravično suđenje osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 239/19 od 13. februara 2019. godine, Ustavni sud ukazuje da podnosilac nije izjavio posebnu reviziju u smislu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, već u smislu člana 403. istog zakona, te su navodi ustavne žalbe u tom delu očigledno neosnovani.

Polazeći od napred iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u odnosu na osporene akte odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.