Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za podelu bračne tekovine koji je trajao 17 godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević , predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić, i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Željke Kostić iz Pančeva, a na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. marta 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Željke Kostić i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 511/94 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Željka Kostić iz Pančeva je 17. jula 2009. godine preko punomoćnika Dragana Stojkovića, advokata iz Beograda, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji se vodio pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 511/94.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela: da je još 10. juna 1993. godine podnela tužbu radi podele bračne tekovine a da je tek 30. oktobra 2006. godine doneta prvostepena presuda, dakle posle 13 godina od podnošenja tužbe; da je 3. januara 2007. godine podnela žalbu protiv prvostepene presude o kojoj drugostepeni sud još uvek nije odlučio; da joj je sporim postupanjem suda onemogućeno da dođe u posed bilo koje stvari iz bračne tekovine čime joj je naneta ogromna materijalna i nematerijalna šteta. Podnositeljka ustavne žalbe je zahtevala naknadu materijalne i nematerijalne štete zbog povrede ustavnog prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava, dok je stavom 2. člana 82. propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku uvidom u spise predmeta Petog opštinskog suda u Beogradu P. 511/94, dostavljene uz akt Prvog osnovnog suda u Beogradu Su. br. 93/2011-36 od 2. maja 2011. godine, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 10. juna 1993. godine podnela tužbu Trećem opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog - bivšeg supružnika Ljubomira Kostića, kojom je tražila utvrđenje prava svojine po osnovu sticanja u vanbračnoj i bračnoj tekovini na pokretnim i nepokretnim stvarima. Treći opštinski sud u Beogradu se rešenjem od 15. juna 1993. godine oglasio mesno nenadležnim i spise predmeta dostavio Petom opštinskom sudu u Beogradu kao nadležnom.

Prvo ročište je pred Petim opštinskim sudom u Beogradu zakazano za 31. mart 1994. godine i na isto nije pristupio uredno pozvan punomoćnik tužilje, pa je sud na predlog tužene strane utvrdio mirovanje postupka. S tim u vezi, tužilačka strana zahtevala je 8. aprila 1994. godine povraćaj u pređašnje stanje (pozivajući se na štrajk advokata kao razlog nedolaska na ročište) a potom je po proteku zakonskog roka zahtevan nastavak postupka te je sud postupak nastav ljen i zakaza no ročište za 20. septembar 1994. godine. Navedeno ročište odloženo je na saglasan predlog stranaka da bi se tužena strana izjasnila na navode tužbe i pribavila podatke o zajedničkoj imovini koja se nalazi kod tužene strane. Na narednom ročištu održanom 6. decembra 1994. godine sud je naložio tužilačkoj strani da uredi predlog za određivanje privremene mere kako bi ista mogla biti izvršiva, a tuženoj strani je ostavljen naknadni rok da se u potpunosti izjasni o tužbenom zahtevu i zakazano je ročište na koje su pozvane i parnične stranke. Postupajući po nalogu suda, tužilja je 8. decembra 1994. godine povukla predlog za određivanje privremene mere popisom i zabranom raspolaganja na pokretnim stvarima u državini tuženog. Ročište za glavnu raspravu zakazano za 11. januar 1995. godine nije održano budući da su obe parnične stranke obavestile sud da neće pristupiti jer se u to vreme nalaze u Nemačkoj. Imajući u vidu da je tužilja podneskom obavestila sud da će u Jugoslaviji biti u periodu od 17. aprila do 21. aprila 1995. godine, sud je ročište zakazao za 19. april 1995. godine. Na ovom ročištu tuženi se detaljno izjasnio o navodima tužbe, nakon čega je tužilačka strana zahtevala rok za izjašnjenje, te je sud naložio tužilačkoj strani da uredi tužbu tako što će navođenjem odgovarajućih podatka jasno identifikovati sporne pokretne stvari i nepokretnosti, a tužilačka strana je s tim u vezi tražila naknadni rok. Na ročištu 29. avgusta 1995. godine tužilačka strana je najavila da će naknadno konačno opredeliti opis ličnih stvari tužilje, te joj je sud ponovo naložio da postupi u skladu sa nalogom od 19. avgusta 1995. godine. Ročište koje je održano 25. decembra 1995. godine odloženo je na predlog tužilačke strane radi saslušanja tuženog koji nije pristupio na ročište. Na ročištu 11. aprila 1996. godine izveden je dokaz saslušanjem parničnih stranaka, s tim što je ročište odloženo i saslušanje nastavljeno na narednom ročištu 29. avgusta 1996. godine. Na ročištu 27. decembra 1996. godine izveden je dokaz saslušanjem određenih svedoka i ročište je odloženo radi daljeg izvođenja dokaza.

Podneskom od 10. marta 1997. godine tuženi je podneo protivtužbu kojom je tražio utvrđenje prava svojine po snovu zajedničke tekovine na određenim katastarskim parcelama i na kući, kao i na delu novčanih sredstava na računu tužilje kod „Slavija banke“. Zatim je od 1997. godine do 30. oktobra 2006. godine , kada je zaključena glavna rasprava , bilo održano 15 ročišta a četiri ročišta nije održano , i to zbog nepristupanja pozvanih svedoka, zbog nepristupanja parničnih stranaka, zbog proglašenja ratnog stanja i zbog bolesti postupajućeg sudije.

Presudom Petog opštinskog suda u Beogradu P. 511/94 od 30. oktobra 2006. godine u stavu jedan izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje-protivtužene Željke Kostić kojim je tražila da se utvrdi da je po osnovu udela u zajedničkoj tekovini stekla pravo vlasništva na jednoj polovini dela katastarske parcele br. 1268/2, pašnjak površine 4 ara 94 m2 , upisane u ZKUL br. 1920, KO Leštane, kao i vanknjižno vlasništvo na 83/1000 delova objekta u Leštanima, na navedenoj katastarskoj parceli, što je tuženi dužan da prizna i trpi i da se na osnovu ove presude tužilja uknjiži u zeljišnim knjigama kao suvlasnik na jednoj polovini dela predmetne parcele i na 83/1000 delova predmetne stambeno-poslovne zgrade, tako da ova presuda ima služiti kao osnov za uknjižbu prava suvlasništva kada se za to steknu uslovi; u stavu dva izreke delimično je usvojen eventualni tužbeni zahtev, pa je obavezan tuženi-protivtužilac da tužilji-protivtuženoj isplati na ime doprinosa u izgradnji objekta na k .p.br. 1268/2, KO Leštane iznos od 751.984,80 dinara, sa kamatom; u stavu tri izreke odbijen je kao neosnovan eventualni tužbeni zahtev u preostalom delu u kom je tužilja tražila da joj tuženi-protivtužilac na ime suvlasničkih udela na predmetnoj nepokretnosti i stambeno-poslovnoj zgradi isplati iznos od još 501.323,20 dinara, sa kamatom; u stavu četiri izreke odba čen je kao neuredan tužbeni zahtev tužilje-prvotužene kojim je tražila da se utvrdi da je po osnovu udela u zajedničkoj tekovini tužilja stekla pravo vlasništva na svim pokretnim stvarima navedenim u spisku nalaza veštaka: u stavu pet izreke delimično je usvojen protivtužbeni z ahtev tuženog-protivtužioca pa je utvrđeno da je tuženi-protivtužilac stekao pravo suvlasništva sa 1/1 idealnih delova nepokretnosti k .p. br.1349/1 i 1349/2, KO Leštane, vanknjižno vlasništvo tužilje-protivtužene, po osnovu kupoprodajnog ugovora overenog pred Petim opštinskim sudom u Beogradu OV. 2983/85 od 5. septembra 1985. godine; u stavu šest izreke odbij en je kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca kojim je tražio da se utvrdi da je suvlasnik sa 1/2 idealnih delova nepokretnosti – katastarske parcele površine 5 ari, KO Kajtasovo, koja se parcela vodi kao vlasništvo tužilje – protivtužene, te da se utvrdi da je vlasnik sa 1/2 delova sredstava koje se vode na ime Željke Kostić kod Beogradske banke „Slavija banke“ Beograd po osnovu bračne tekovine.

Protiv prvostepen e presud e obe stranke su izjavile žalbe januara 2007. godine i spisi su dostavljeni Okružnom sudu u Beogradu 22. februara 2007. godine.

Nakon podnošenja ustavne žalbe utvrđeno je da su presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 2803/07 od 1. oktobra 2009. godine odbijene kao neosnovane žalba tužilje i žalba tuženog i potvrđena je prvostepena presuda Petog opštinskog suda u Beogradu P. 511/94 od 30. oktobra 2006. godine. Takođe je utvrđeno da je Vrhovni kasacioni sud presudom Rev. 2515/10 od 11. maja 2010. godine odbio kao neosnovane revizije tužilje Željke Kostić, ovde podnositeljke ustavne žalbe i tuženog Ljubomira Kostića izjavljene protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 2803/07 od 1. oktobra 2009. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovništva Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona.

Odredbom člana 32. stava 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Takođe i odredbama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), koji je važio u vreme vođenja postupka, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

5. Period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili ugroženih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen trinaest godina, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu 10. juna 1993. godine.

Analizirajući dužinu trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je navedeni postupak trajao sedamnaest godina, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj predmetnog prava za podnositeljku ustavne žalbe su kriterijumi koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ocenjujući postupanje nadležnog suda u ovom predmetu, Ustavni sud je našao da prvostepeni sud, u konkretnom slučaju, nije preduzeo sve mere i radnje na koje je po zakonu bio obavezan kako bi se postupak završio u razumnom roku. Dakle, osnovni razlog sedamnaestogodišnjem trajanju parničnog postupka je nedelotvorno postupanje Petog opštinskog suda u Beogradu koji nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere da se predmetni postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi odluči bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, od podnošenja tužbe 10. juna 1993. godine do donošenja prvostepene presude 30. oktobra 2006. godine prošlo je više od trinaest godina, što je neopravdano dug period koji se ničim ne može opravdati. Takođe, po oceni Suda iako je posle podnošenja ustavne žalbe, drugostepeni sud odlučio posle tri godine od donošenja prvostepene presude a revizijski sud posle godinu dana od donošenja drugostepene presude, trinaestogodišnje trajanje postupka pred prvostepenim sudom po svim merilima i kriterijumima kako Ustavnog suda tako i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava predstavlja nerazumno dug period.

Ustavni sud nalazi da iako se navedeni parnični postupak može okarakterisati kao predmet određene složenosti zbog velikog broja činjenica koje su bile sporne među parničnim strankama i zbog potrebe njihovog utvrđivanja ocenom iskaza svedoka i parničnih stranaka kao i nalazom i mišljenjem veštaka, po oceni Suda, te okolnosti ne mogu biti opravdanje za trinaestogodišnje trajanje prvostepenog postupka.

Takođe, predmet spora je bio značajan za podnositeljku, imajući u vidu da je predmet tužbenog zahteva bio utvrđenje prava svojine po osnovu sticanja u vanbračnoj i bračnoj tekovini.

Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe doprinela trajanju parničnog postupka u period u od tri godine počevši od podnošenja tužbe , na taj način što nije podnela urednu tužbu pa joj je sud u dva navrata nalagao preciziranje tužbenog zahteva, što u vremenskom periodu od četiri meseca nije bila u zemlji tako da ročišta za to vreme nisu mogla da se održe , na prvo ročište za glavnu raspravu nije pristupio njen punomoćnik iako je bio uredno pozvan, zatim je tražila povraćaj u pređašnje stanje a podneti predlog za određivanje privremene mere , koji je bio neuredan, kasnije je povukla.

Iz svega iznetog Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbama člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji se pred Petim opštinskim sudom u Beogradu vodio u predmetu P. 511/94, te je u tački 1. izreke, prvi deo, usvojio ustavnu žalbu na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1400 eura obračunatom po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu i doprinos podnositeljke dužini trajanja postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela isključivo zbog neažurnog postupanja suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i u samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. U vezi osporavanja navedenog parničnog postupka zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge na kojima se zasniva tvrdnja podnositeljke o povredi navedenog ustavnog prava, već podnositeljka nezadovoljna dužinom trajanja parničnog postupka u suštini ustavnom žalbom osporava samo povredu prava na suđenje u razumnom roku. Dakle, kako u tom delu ustavne žalbe nisu navedeni razlozi koji bi opravdali tvrdnju da postoji povreda prava na pravično suđenje, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

U vezi sa zahtevom za naknadu materijalne štete Ustavni sud nalazi da podnositeljka ustavne žalbe nije pružila dokaze da joj je u predmetnom postupku naneta materijalna šteta, tako da je i u tom delu ustavna žalba odbačena.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti