Povreda prava na suđenje u razumnom roku i naknada nematerijalne štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao sedam godina i osam meseci. Podnosiocu se dosuđuje naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. H . iz Inđije , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbi je, na sednici Veća održanoj 23. januara 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. H . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 605/15 (ranije predmet Opštinskog suda u Inđiji P. 275/09) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. H . iz Inđije je, 17. februara 2017. godine, preko punomoćnika N. J , advokata iz Inđije, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 605/15 (ranije predmet Opštinskog suda u Inđiji P. 275/09).

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je 21. maja 2009. godine podneo tužbu radi utvrđenja i da je postupak pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3530/16 od 25. januara 2017. godine, te mu je zbog dužine trajanja postupka od skoro osam godina povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zahtevao je naknadu nematerijalne štete , kao i naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji P. 605/15, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 21. maja 2009. godine Opštinskom sudu u Inđiji podneo tužbu radi utvrđenja protiv tužene S.M. Predmet je dobio broj P. 275/09.

Pred prvostepenim sudom je bilo održano devet ročišta, na kojima su u više navrata saslušane parničn e stranke, saslušan je veći broj svedoka, izvršen o je suočenje između tužioca i određenih svedoka, kao i uvid u određenu dokumentaciju, dok šest ročišt a nije bilo održano, i to: jedno na zahtev punomoćnika tužene, dva iz procesnih razloga, dva zbog nedolaska pozvanog svedoka, a jedno zbog obustave rada advokata.

Uvidom u spise predmeta je utvrđeno da u periodu od 11. novembra 2010. do 23. januara 2012. godine nije bilo zakazano nijedno ročište.

Presudom Osnovnog suda u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji P. 1278/10 od 19. februara 2015. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev, a rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1095/15 od 28. maja 2015. godine žalbe parničnih stranaka su usvojene i presuda Osnovnog suda u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji P. 1278/10 od 19. februara 2015. godine je ukinuta i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom prvostepenom postupku održano je četiri ročišta, na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta , saslušan je tužilac i saslušani su svedoci.

Presudom Osnovnog suda u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji P. 605/15 od 23. maja 2016. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je utvrđeno da je prividan ugovor o kupoprodaji nepokretnosti zaključen 31. marta 2006. godine i overen kod Opštinskog suda u Inđiji Ov. 2512/06 između tužioca kao prodavca i tužene kao kupca, i to dela lokala bliže označenog u izreci, te ovaj ugovor nema dejstvo među ugovornim stranama kao ništav pravni posao; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan deo tužbenog zahteva kojim je traženo da sud utvrdi da je tužena dužna da trpi da se tužilac upiše kao vlasnik na predmetnom lokalu u zemljišnim i drugim javnim knjigama kada se za to steknu zakonski uslovi; u stavu trećem izreke delimično je usvojen zahtev tužioca, pa je obavezana tužena da isplati tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka iznos od 227.962,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom ; u stavu četvrtom izreke odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka u preostalom delu od traženog do dosuđenog iznosa.

Podnosilac je 18. jula 2016. godine izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude, a tužen a 22. jula 2016. godine .

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3539/16 od 25. januara 2017. godine žalba tužene delimično je usvojena i delimično je odbijena, a žalba tužioca je usvojena i presuda Osnovnog suda u Staroj Pazovi - Sudska jedinica u Inđiji je preinačena, tako što je obavezana tužena da trpi da se tužilac upiše kao vlasnik na delu lokala bliže označenog u izreci, kada se za to steknu us lovi, obavezana je tužena da tužiocu pored dosuđenog iznosa parničnih troškova isplati još iznos od 227.962,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23. maja 2016. godine do isplate i troškove žalbenog postupka u iznosu od 23.300,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25. januara 2017. godine do isplate, a zahtev za zakonsku zatezn u kamat u na dosuđene troškove prvostepenog parničnog postupka odbijen je za period od 19. februara 2015. do 23. maja 2016. godine, dok je u preostalom delu prvostepena presuda potvrđena.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud i u ovom predmetu konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, ukupno trajanje parničnog postupka od sedam godina i osam meseci predstavlja njegovo nerazumno dugo trajanje kako po praksi ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Ustavni sud nalazi da je p retežan doprinos nerazumno dugom trajanj u postupka dao prvostepeni sud koji je prvu meritornu odluku doneo nakon skoro šest godina od podnete tužbe. Takođe, taj sud je imao period duži od godinu dana potpune neaktivnosti, kada nije bio zakazao nijedno ročište –

od 11. novembra 2010. do 23. januara 20 12. godine.

Međutim, ostali postupajući sudovi su efikasno postupali i odlučivali su u redovnim rokovima . Tako je prvi žalbeni postupak trajao samo mesec dana, ponovni prvostepeni postupak je trajao godinu dana, dok je drugi po redu žalbeni postupak, kojim je parnica pravnosnažno okončana, trajao osam meseci.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora bio od materijalnog značaja za podnosioca i podnosilac je imao legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku. Ispitujući ponašanje podnosioca, Sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužini trajanja postupka.

Ustavni sud nalazi da predmetni postupak nije bio složen jer tokom trajanja postupka nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 605/15 (ranije predmet Opštinskog suda u Inđiji P. 275/09). te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno adekvatno, a kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje postupka u konkretnom slučaju, već i vrednost dosuđenog iznosa u svetlu životnog standarda u državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. - MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije,l od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnosti postupanja sudova.

Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.

7. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato , pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranic u Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.