Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv sudskih presuda kojima je odbijen zahtev za poništaj otkaza ugovora o radu. Sud je ocenio da podnositeljka ne navodi ustavnopravne razloge, već ponavlja navode iz redovnog postupka, tražeći preispitivanje zakonitosti odluka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1334/2011
26.05.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: sudija dr Agneš Kartag Odri, koja zamenjuje predsednika, i sudije dr Olivera Vučić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Danijele Nikolić iz Šimanovaca, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 26. maja 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Danijele Nikolić izjavljena protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 2/05 od 4. aprila 2007. godine, presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 3340/07 od 23. aprila 2009. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda RevII. 753/10 od 10. novembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Danijela Nikolić iz Šimanovaca je 25. marta 2011. godine, preko punomoćnika Gojka Šarenca, advokata iz Velike Moštanice, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 2/05 od 4. aprila 2007. godine, presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 3340/07 od 23. aprila 2009. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda RevII. 753/10 od 10. novembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi da osporene presude nisu zasnovane na zakonu, da nemaju razloge o odlučnim činjenicama, te da su izreke presuda u suprotnosti sa izvedenim dokazima. Dalje navodi da su sudovi pogrešno utvrdili činjenično stanje i nisu cenili činjenicu da je podnositeljka bila neprekidno zaposlena kod tuženog od 15. februara 2000. godine do 20. decembra 2004. godine, pa joj je radni odnos na određeno vreme prerastao u radni odnos na neodređeno vreme u smislu odredbi člana 23. tada važećeg Zakona o radu.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, saglasno odredbi člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'',broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. U postupku prethodnog ispitivanja, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 2/05 u prvom stavu izreke odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je tražila da se poništi kao nezakonito rešenje tuženog Instituta za zdravstvenu zaštitu majke i deteta Srbije ''Dr Vukan Čupić'' kojim je otkazan ugovor o radu tužilji sa danom 20. decembar 2004. godine, te da se obaveže tuženi da tužilju vrati na rad i rasporedi na radno mesto koje odgovara njenoj stručnoj spremi i znanju i radnim sposobnostima, u roku od 8 dana, dok je drugim stavom izreke obavezana tužilja da naknadi tuženom troškove parničog postupka.

Osporenom presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 3340/07 od 23. aprila 2009. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda. U obrazloženju navedene presude se navodi da je tužilja u periodu od 20. februara 2000. godine do 20. decembra 2004. godine bila neprekidno angažovana kod tuženog kao poslodavca po ugovorima o radu na određeno vreme na poslovima higijeničara; da posle 20. decembra 2004. godine između stranaka nije sklopljen novi ugovor o radu na određeno ili neodređeno vreme, te tužilja posle tog vremena nije bila radno angažovana kod tuženog; da je 21. decembra 2001. godine stupio na snagu Zakon o radu, da od 21. decembra 2001. godine do 20. decembra 2004. godine nije protekao rok od tri godine, niti je tužilja po isteku tog roka od tri godine nastavila kod tuženog da radi najmanje pet radnih dana, što bi obezbedilo prerastanje radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, saglasno članu 23. stav 4. Zakona o radu.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda RevII. 753/10 od 10. novembra 2010. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv drugostepene presude. U obrazloženju ove presude se, između ostalog, navodi da je tužilja poslednjim ugovorom o radu od 10. novembra 2004. godine zasnovala radni odnos kod tuženog na određeno vreme do 20. decembra 2004. godine; da je spornim rešenjem broj 5656/1 od 15. decembra 2004. godine otkazan navedeni ugovor o radu i utvrđeno da tužilji prestaju sva prava iz radnog odnosa, zbog prestanka radnog odnosa sa danom 20. decembra 2004. godine; da je radni odnos na određeno vreme prestao istekom roka za koji je zasnovan; da je zakonitost spornog rešenja od 15. decembra 2004. godine pravilno raspravljena u smislu člana 97. tačka 1. Zakona o radu, pri čemu nije relevantna odredba člana 23. stav 4. tog zakona.

4. Ustavni sud je ocenio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na postojanje povrede Ustavom zajemčenih prava na koja se u ustavnoj žalbi ukazuje, već se ponavljaju razlozi izneti u žalbi protiv prvostepene presude i razlozi izneti u reviziji, koji su bili predmet ocene drugostepenog i revizijskog suda.

U konkretnoj situaciji, tužilja je na osnovu zaključenog ugovora o radu na određeno vreme provela kod tuženog neprekidno vreme od 20. februara 2000. godine do 20. decembra 2004. godine, a posle 20. decembra 2004. godine tužilja nije radila kod tuženog ni na kakvim poslovima. Imajući u vidu činjenicu da od 21. decembra 2001. godine, kada je stupio na snagu Zakon o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 70/01 i 73/01), do 20. decembra 2004. godine, nije protekao rok od tri godine i da tužilja po isteku tog vremena, odnosno nakon 20. decembra 2004. godine, nije nastavila da radi kod tuženog najmanje pet radnih dana, to nema mesta primeni odredbe člana 23. stav 4. Zakona o radu, koji predviđa da radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme ako zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovan radni odnos.

Imajući u vidu da stupanjem na snagu Zakona o radu 21. decembra 2001. godine, počinju da teku rokovi predviđeni odredbom člana 23. istog Zakona, to se kontinuitet tužiljinog rada nije mogao ceniti u vezi sa članom 13. Zakona o radnim odnosima (''Službeni glasnik RS'', br. 55/96 i 28/01) koji je prestao da važi stupanjem na snagu Zakona o radu 20. decembra 2001. godine.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Stoga, Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži razloge takve prirode koji dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u konkretnom parničnom postupku došlo do proizvoljne primene zakona. Redovni sudovi su za svoje odluke dali jasne, logične i dovoljno obrazložene razloge, a takva obrazloženja Ustavni sud ne smatra proizvoljnim. U konkretnom slučaju, podnositeljka ustavne žalbe od Ustavnog suda zapravo traži da još jednom, kao instancioni sud, ispita zakonitost odluka redovnih sudova.

U pogledu navoda ustavne žalbe da je osporenim presudama povređeno pravo podnositeljke na rad, zajemčeno odredbama člana 60. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da povredu prava na rad podnositeljka ustavne žalbe obrazlaže istim onim navodima kojima obrazlaže i povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga se ni izneti navodi u ustavnoj žalbi ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima, kojima su, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine prava na čiju se povredu poziva, potkrepljene tvrdnje o njihovoj povredi.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

5. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

ZAMENjUJE

PREDSEDNIKA USTAVNOG SUDA

Sudija

dr Agneš Kartag Odri

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti