Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe u radnom sporu povodom otkaza ugovora o radu

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv pravnosnažnih presuda u radnom sporu. Sud je ocenio da su redovni sudovi pružili ustavnopravno prihvatljive razloge za zakonitost otkaza ugovora o radu zbog tehnološkog viška.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1336/2009
29.09.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ahma Ćorhamzića iz Novog Pazara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 29. septembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ahma Ćorhamzića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 600/07 od 14. novembra 2007. godine, presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 316/08 od 4. aprila 2008. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1144/08 od 26. novembra 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ahmo Ćorhamzić iz Novog Pazara je 15. jula 2009. godine, preko punomoćnika Ramize Đakovac, advokata iz Novog Pazara, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 17. avgusta 2009. godine, protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na rad iz člana 60. Ustava Republike Srbije, prava iz čl. 17, 23. i 40. Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama, prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i prava na imovinu iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da prvostepeni sud u toku postupka nije cenio sve navode tužioca i nije izveo sve potrebne dokaze, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, a materijalno pravo pogrešno primenjeno. Dalje je naveo da sud nije pravilno primenio odredbe člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu, niti odredbe člana 18. Zakona o radu o zabrani diskriminacije zaposlenih zbog zdravstvenog stanja prouzrokovanog povredom na radu. Takođe je naveo da je poslodavac bio dužan da donese program rešavanja viška zaposlenih, te da mu pre otkaza ugovora o radu ponudi obavljanje drugih poslova ili osposobljavanje za rad na drugim poslovima, kao i da mu radni odnos nije mogao prestati u vreme privremene sprečenosti za rad. Takođe je istakao da se Vrhovni sud Srbije „nije upustio“ u kvalitet izjave od 31. maja 2007. godine kojom je u celini prihvatio uslove za proglašenje tehnološkim viškom. Predložio je da Ustavni sud utvrdi da su mu osporenim presudama povređena prava zajemčena Ustavom i Poveljom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osno¬va¬no¬sti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nje¬govo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 600/07 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
AD „Sloga“ IGM Novi Pazar je 31. maja 2007. godine donelo rešenje broj 3747 kojim je podnosiocu ustavne žalbe otkazan ugovor o radu broj 578 od 24. januara 2007. godine, zbog prestanka potrebe za njegovim radom. U obrazloženju rešenja je pored ostalog, navedeno da imajući u vidu da AD „Sloga“ zapošljava 320 radnika na neodređeno vreme, poslodavac nije doneo program rešavanja viška zaposlenih, jer je Pravilnikom o izmeni i dopuni Pravilnika o sistematizaciji radnih mesta AD „Sloga“ IGM od 17. maja 2007. godine utvrđeno da će doći do prestanka potrebe za radom do 20 zaposlenih radnika na neodređeno vreme.

Opštinski sud u Novom Pazaru je 14. novembra 2007. godine doneo osporenu presudu P1. 600/07 kojom je u stavu prvom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je traženo da sud poništi kao nezakonito rešenje o otkazu ugovora o radu tužioca kod tuženog AD „Sloga“ IGM Novi Pazar broj 3747 od 31. maja 2007. godine i da obaveže tuženog da tužioca vrati na radno mesto pekača u RJ „Standard“ u Novom Pazaru, u roku od osam dana po prijemu presude, a u stavu drugom izreke obavezao tužioca da tuženom plati troškove spora u odgovarajućem novčanom iznosu. U obrazloženju osporene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je uvidom u rešenje tuženog broj 3747 od 31. maja 2007. godine utvrđeno da je tužiocu otkazan ugovor o radu broj 578 od 24. januara 2007. godine, zbog prestanka potrebe za njegovim radom, da mu je isplaćena otpremnina u odgovarajućem novčanom iznosu i da mu je radni odnos prestao 31. maja 2007. godine zbog organizacionih i tehnoloških inovacija i promena u procesu proizvodnje i organizacije rada; da je uvidom u izjavu od 31. maja 2007. godine, koju je potpisao tužilac, utvrđeno da je prihvatio u celini uslove za proglašenje tehnološkim viškom kod tuženog, objavljene na oglasnim tablama društva i da se odrekao svih drugih potraživanja iz radnog odnosa, osim prava na novčanu naknadu po osnovu zarade i otpremnine; da je uvidom u izveštaj o povredi na radu sa pratećom lekarskom dokumentacijom utvrđeno da se očekivalo da će privremena sprečenost za rad tužioca trajati do 31. maja 2007. godine; da je odredbom člana 175. stav 1. tačka 3. Zakona o radu propisano da radni odnos prestaje sporazumom između zaposlenog i poslodavca, a odredbom člana 177. stav 1. istog zakona je propisano da radni odnos može da prestane na osnovu pisanog sporazuma poslodavca i zaposlenog; da imajući u vidu navedeno, sud zaključuje da je tužilac potpisivanjem izjave od 31. maja 2007. godine zaključio pisani sporazum o prestanku radnog odnosa, pod uslovima koji su bili objavljeni na oglasnoj tabli tuženog o prestanku radnog odnosa putem proglašenja za tehnološki višak, a u smislu člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu, te pošto je tužilac prihvatio te uslove potpisivanjem izjave i prijemom otpremnine u novčanom iznosu, to je tuženi u skladu sa zakonskim odredbama Zakona o radu, doneo rešenje o otkazu ugovora o radu; da nije osnovan navod tužioca da tuženi nije imao zakonskog osnova da donese rešenje o otkazu ugovora o radu za vreme bolovanja, s obzirom na to da takva odredba ne stoji u zakonu, sa izuzetkom člana 187. Zakona o radu, ali se ta odredba ne može primeniti u konkretnom slučaju, jer se odnosi na druge kategorije radnika.

Okružni sud u Novom Pazaru je 4. aprila 2008. godine, odlučujući o žalbi tužioca, doneo osporenu presudu Gž1. 316/08, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 600/07 od 14. novembra 2007. godine.

Tužilac je 29. aprila 2008. godine izjavio reviziju protiv presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 316/08 od 4. aprila 2008. godine, u kojoj je, pored ostalog, naveo da prvostepeni sud nije cenio okolnosti pod kojima se nalazio tužilac u vreme sačinjavanja izjave od 31. maja 2007. godine.

Vrhovni sud Srbije je 26. novembra 2008. godine, odlučujući o reviziji tužioca, doneo osporenu presudu Rev. II 1144/08 kojom je odbio kao neosnovanu reviziju tužioca izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 316/08 od 4. aprila 2008. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da su pobijanom odlukom sudovi pravilno odbili tužbeni zahtev, nalazeći da je tuženi zakonito doneo rešenje o otkazu ugovora o radu tužioca, primenom odredbe člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05), a u vezi člana 177. stav 1. Zakona; da je kod tuženog poslodavca prestala potreba za obavljanjem poslova na kojima je radio tužilac, a pri tome je tužilac u potpunosti prihvatio uslove tuženog (javno objavljene na oglasnim tablama poslodavca) za proglašenje tehnološkim viškom, što je i potvrdio potpisivanjem izjave od 31. maja 2007. godine, kao i prijemom otpremnine u utvrđenom iznosu, u skladu sa članom 158. istog zakona; da imajući u vidu da prilikom potpisivanja navedene izjave kod tužioca nisu postojale mane volje, a da je rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu doneto u zakonitom postupku, to je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je neosnovan tužbeni zahtev za poništaj rešenja tuženog; da su neosnovani navodi revizije da tuženi nije mogao otkazati tužiocu ugovor o radu za vreme bolovanja, s obzirom na to da tužilac ne spada u kategoriju zaposlenih predviđenih članom 187. Zakona o radu, koji uživaju posebnu zaštitu od otkaza, niti se u konkretnom slučaju radi o diskriminaciji tužioca s obzirom na zdravstveno stanje, posebno imajući u vidu da se tužilac sam saglasio da mu radni odnos po ovom osnovu prestane.

4. Ustavna žalba je podneta zbog povrede prava na rad iz člana 60. Ustava Republike Srbije i člana 40. Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama , kao i zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije o ljudskim pravima i člana 17. Povelje i prava na imovinu iz člana 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju i člana 23. Povelje. S obzirom na to da se odredbe člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava sadržinski ne razlikuju od navedenih odredaba Konvencije i Povelje, Ustavni sud je postojanje povrede prava istaknutih u ustavnoj žalbi cenio u odnosu na odredbe Ustava.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pra¬vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava je zajemčeno mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbom člana 60. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na rad, u skladu sa zakonom.

Odredbama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05) je propisano: da je poslodavac dužan da donese program rešavanja viška zaposlenih, ako utvrdi da će zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena u okviru perioda od 30 dana doći do prestanka potrebe za radom zaposlenih na neodređeno vreme, i to za najmanje 30 zaposlenih kod poslodavca koji ima u radnom odnosu preko 300 zaposlenih na neodređeno vreme (član 153. stav 1. tačka 3)); da radni odnos može da prestane na osnovu pisanog sporazuma poslodavca i zaposlenog, a da je pre potpisivanja sporazuma, poslodavac dužan da zaposlenog pisanim putem obavesti o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti (član 177. st. 1. i 2.); da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla (član 179. tačka 9)); da za vreme trudnoće, porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta i odsustva sa rada radi posebne nege deteta poslodavac ne može zaposlenom da otkaže ugovor o radu (član 187. stav 1.).
5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, Ustavni sud je utvrdio da osporenim presudama nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno ovom ustavnom odredbom.

Ustavni sud je najpre ocenio da nije osnovan navod podnosioca ustavne žalbe da je poslodavac bio dužan da donese program rešavanja viška zaposlenih, te da mu pre otkaza ugovora o radu ponudi obavljanje drugih poslova ili osposobljavanje za rad na drugim poslovima. Naime, saglasno odredbi člana 153. stav 1. tačka 3) Zakona o radu, poslodavac koji ima u radnom odnosu preko 300 zaposlenih na neodređeno vreme dužan je da donese program rešavanja viška zaposlenih, ako utvrdi da će zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena u okviru perioda od 30 dana doći do prestanka potrebe za radom najmanje 30 zaposlenih na neodređeno vreme. Imajući u vidu da je kod tuženog poslodavca prestala potreba za radom 20 zaposlenih od ukupno 320 radnika koji su bili u radnom odnosu na neodređeno vreme, u konkretnom slučaju nije postojala obaveza tuženog poslodavca da donese program rešavanja viška zaposlenih, koji bi podrazumevao mere za zapošljavanje viška.
S obzirom na to da tužilac nije spadao u kategoriju zaposlenih predviđenih članom 187. Zakona o radu, koji uživaju posebnu zaštitu od otkaza, kao i da se sam saglasio da mu radni odnos prestane po osnovu prestanka potrebe za njegovim radom, Ustavni sud je ocenio da su redovni sudovi naveli ustavnopravno prihvatljive razloge za ocenu da privremena sprečenost za rad u konkretnom slučaju nije bila smetnja za prestanak radnog odnosa podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud konstatuje da je Vrhovni sud Srbije cenio revizijske navode koji se odnose na okolnosti pod kojima se nalazio tužilac prilikom sačinjavanja izjave od 31. maja 2007. godine, nalazeći da kod tužioca nisu postojale mane volje, što Ustavni sud ne smatra proizvoljnim.
Ustavni sud takođe konstatuje da je poslodavac ispunio dužnost propisanu članom 158. Zakona o radu, te da je pre otkaza ugovora o radu u smislu člana 179. tačka 9) ovog zakona, podnosiocu ustavne žalbe isplatio otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da su osporene presude donete od nadležnih i propisno sastavljenih sudova, koji su u postupku sprovedenom u skladu sa zakonom utvrdili sve činjenice koje su bile od značaja za donošenje odgovarajuće odluke, te su na tako utvrđeno činjenično stanje primenili relevantno materijalno pravo, za šta su dali pravno utemeljena obrazloženja, koja Ustavni sud ne smatra proizvoljnim. Podnosiocu ustavne žalbe je bilo omogućeno učestvovanje u postupku, preduzimanje zakonom dopuštenih radnji i izjavljivanje pravnih lekova. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U vezi sa istaknutim navodima o povredama prava na imovinu i prava na rad, koja su zajemčena članom 58. stav 1. i članom 60. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe povredu ovih prava prevashodno vezuje za ishod predmetne parnice. Imajući u vidu da je Ustavni sud već ocenio da su sudovi dali ustavnopravno prihvatljive razloge za odbijanje tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe, sledi i da navodi podnosioca o povredi navedenih ustavnih prava nisu osnovani.
Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu u celini, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07).

6. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe u radnom sporu povodom otkaza ugovora o radu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti