Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje skoro 16 godina. Sud je utvrdio da je dugo trajanje posledica neefikasnosti sudova i dosudio podnosiocu naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. M. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. januara 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. M. i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 64650/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.600,00 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Nalaže se postupajućim sudovima da preduzmu sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M. iz B. je 25. marta 2011. godine, preko punomoćnika, advokata Lj. M. iz B, podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1419/98 (kasnije predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 64650/10).

Podnosilac ustavne žalbe, između ostalog, navodi: da parnični postupak traje od 1998. godine i da još uvek nije okončan; da je zbog neaktivnosti suda proticalo i po tri godine između dva zakazana ročišta; da parnični postupak ni do danas nije okončan; da je krivica za ovako nerazumno dugo trajanje postupka isključivo na postupajućem sudu.

Podnosilac predlaže da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi da mu je u osporenom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, te da naloži postupajućim sudovima da postupak okončaju u najkraćem roku. Tražio je naknadu nematerijalne štete i objavljivanje Odluke Ustavnog suda u „Službenom glasniku RS“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Beogradu P. 64650/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac M. M, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 18. marta 1998. godine, tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu, protiv tuženih E.P. i Z.P, zbog naknade štete. Predmet je zaveden pod brojem P. 1419/98.

Prvo ročište u ovom predmetu zakazano je za 28. decembar 1998. godine, odnosno posle devet meseci od podnošenja tužbe. Od zakazana četiri pripremna ročišta, održana su dva.

Ustavni sud konstatuje da je u ovom parničnom postupku zakazano 32 ročišta, od kojih je 17 održano, kao i da je tužilac, ovde podnosilac žalbe, na sva zakazana ročišta uredno pristupao. Takođe, Sud posebno skreće pažnju da je u periodu od 1. aprila 2004. godine do 14. februara 2007. godine bilo zakazano samo jedno ročište, ali da ni ono nije održano, kao i da je u ovom predmetu postupalo četvoro sudija.

Drugi opštinski sud u Beogradu je 30. marta 2009. godine doneo prvu prvostepenu presudu P. 1419/98 kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe (stav prvi izreke), i on je obavezan da naknadi tuženima troškove parničnog postupka (stav drugi izreke).

Postupajući po žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je presudom Gž. 20360/09 od 19. novembra 2009. godine delimično potvrdio, a delimično ukinuo prvostepenu presudu. Naime, navedenom drugostepenom presudom potvrđena je prvostepena presuda u delu u kojem se odbija tužbeni zahtev tužioca da mu tuženi na ime izmakle dobiti isplati određeni iznos (stav prvi izreke), dok je u delu u kojem je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se tuženi obavežu da mu naknade štetu ukinuta i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje (stav drugi izreke).

Posle formiranja nove mreže sudova 2010. godine predmet je dodeljen u rad Prvom osnovnom sudu u Beogradu i zaveden je pod brojem P. 64650/10.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Gzz. 8/11 od 13. novembra 2011. godine odbačen je kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti koji je tužilac izjavio protiv drugostepene presude.

Posle šest zakazanih ročišta, od kojih su četiri bila održana, Prvi osnovni sud u Beogradu doneo je 17. oktobra 2011. godine presudu P. 64650/10 kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, te obavezan tuženi da mu na ime naknade štete isplati iznos od 399.516,25 dinara, sa pripadajućom kamatom (stav prvi izreke), kao i da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka (stav drugi izreke).

Protiv ove presude, 15. novembra 2011. godine, žalbe su izjavili tužilac i tuženi. Predmet i žalbe su 20. januara 2012. godine dostavljeni Apelacionom sudu u Beogradu, gde je formiran predmet pod brojem Gž. 353/12. Ustavni sud konstatuje da 12. decembra 2013. godine, kada su spisi predmeta dostavljeni Ustavnom sudu, nije bilo nikakve aktivnosti Apelacionog suda u ovom predmetu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u predmetnom parničnom postupku, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakon o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ranije važeći ZPP), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se od tog datuma primenjivao na ovaj parnični postupak, ima sadržinski slične odredbe sa odredbama prethodno navedenog zakona koje se odnose na efikasno postupanje suda.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica pokrenuta 18. marta 1998. godine, podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu, a da do dana odlučivanja po ustavnoj žalbi predmet još uvek nije okončan. Od podnošenja tužbe prošlo je 15 godina i devet meseci.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe, pa nadalje.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da ova parnica do sada traje skoro 16 godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnositeljku, šesnaestogodišnje trajanje ove parnice ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud nalazi da se, obzirom na to koja su sporna pitanja koja u ovom sudskom postupku sud mora da raspravi (da li postoji izmakla dobit zbog neizdavanja nepokretnosti, kolika je visina štete nastale neadekvatnim održavanjem predmetne nepokretnosti koja je tuženima bila izdata u zakup), te na potrebna veštačenja, ne može prihvatiti da je razumno da ovaj postupak traje skoro 16 godina. Imajući pri tome u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije zloupotrebio bilo koje od svojih procesnih prava, niti je na drugi način doprineo trajanju ovog postupka, Ustavni sud je ocenio da se ovako dugo trajanje predmetnog sudskog postupka jedino može pripisati nedelotvornosti postupajućih sudova, pre svega Drugog opštinskog suda u Beogradu, odnosno Prvog osnovnog suda u Beogradu. Ovo posebno ako se ima u vidu da postoje periodi neaktivnosti suda u trajanju od više od tri godine (period između dva održana ročišta 24. decembra 2003. godine i 14. februara 2007. godine). Sve navedeno nesumnjivo potvrđuje da navedeni prvostepeni sudovi u ovom parničnom predmetu nisu postupali u skladu sa načelom efikasnosti.

Dalje, Ustavni sud ističe činjenicu da se iz spisa predmeta Apelacionog suda u Beogradu Gž. 353/12, koji je formiran po žalbama stranaka iz ovog postupka, ne vidi nikakva aktivnost suda od 20. januara 2012. godine, kada su tome sudu dostavljene žalbe i spis prvostepenog predmeta.

Budući da je u ovom predmetu postupalo čak četiri sudija samo u prvostepenom postupku, Ustavni sud napominje da se, prema stanovištu Evropskog suda za ljudska prava, država smatra odgovornom zbog česte promene sudskih veća, što nužno dovodi do odugovlačenja postupka usled potrebe da se novi sudija upozna sa predmetom (videti presudu u predmetu Lechner and Hess protiv Austrije, od 23. aprila 1987. godine).

Ustavni sud ističe i činjenicu da podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, svojim ponašanjem nije doprineo dugom trajanju ovog parničnog postupka.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 64650/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio postupajućim sudovima da preduzmu sve neophodne mere, kako bi se parnični postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe M . M. zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.600,00 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrp eo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno trajanje postupka od skoro 16 godina. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpe o, prvenstveno zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Ustavni sud je takođe odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u potpunosti ostvaruje do suđivanjem navedene naknade, te nije našao da je potrebno da se ova odluka objavljuje u „Službenom Glasniku Republike Srbije“, kako je to podnosilac tražio.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.