Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 22 godine. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 1.300 evra, dok je žalba u ostalom delu odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Gordana Ajnšpiler Popović , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. „N .“ DOO Novi Sad, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. februara 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. „N .“ DOO Novi Sad i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 6 07/17 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo N. „N .“ DOO Novi Sad na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. „N .“ DOO Novi Sad podnelo je Ustavnom sudu, 9. decembra 2019. godine, preko punomoćnika M. Đ, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku vo đenom pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 607/17, kao i protiv stavova prvog i četvrtog izreke presude Privrednog suda u Novom Sadu P. 607/17 od 28. januara 2019. godine i stavova drugog, trećeg, četvrtog i petog izreke presude Privrednog apelacionog suda Pž. 1883/19 od 17. oktobra 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, iz člana 32. stav 1. i 58. stav 1. Ustava .

Podnosilac je, u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakao: da je osporeni parnični postupak trajao dvadeset dve godine; da u periodu od 13. aprila 2000. godine do 23. januara 2003. godine (dve godine i deset meseci) prvostepeni sud nije preduzeo nijednu procesnu radnju; da svojim postupanjem nije doprineo dužini trajanja parničnog postupka; da su osporene presude donete u suprotnosti sa pismenim dokazima, kao i da su sudovi arbitrerno primenili materijalno pravo i to konkretno odredbe člana 88. Zakona o obligacionim odnosima, koje se odnose na zaključenje ugovora od strane neovlašćenog lica i ukazao je na različitu praksu sudova u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama, zbog čega smatra da mu je povređeno i pravo na pravnu sigurnost. U odnosu na istaknutu povredu prava na imovinu, podnosilac ustavne žalbe ističe da je pravni prethodnik tuženog, društveno preduzeće te da je država obavezna da podnosiocu naknadi imovinsku štetu. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istakao je i zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete, kao i naknadu troškova pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Privrednog suda u Novom Sadu P. 607/17, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

N. „N .“ DOO Novi Sad, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 2. juna 1997. godine, Privrednom sudu u Novom Sadu predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave protiv izvršnog dužnika D. „P .“, Čelarevo.

Privredni sud u Novom Sadu je rešenjem Iv. 4085/97 od 4. juna 1997. godine, usvojio predloženo izvršenje.

Odlučujući o prigovoru izvršnog dužnika, Privredni sud u Novom Sadu je rešenjem Iv. 4085/97 od 16. jula 1997. godine stavio van snage rešenje o izvršenju istog suda Iv. 4085/97 od 4. juna 1997. godine u delu u kojem je određeno izvršenje i predmet dostavio parničnom odeljenju tog suda na dalji postupak.

Podneskom od 7. aprila 1999. godine tuženi je podneo protivtužbu kojom je tražio da se utvrdi da su otpremnica broj 00108 od 12. oktobra 1995. godine i u govor-račun broj 0083 od 29. maja 1996. godine ništavi i da ne proizvode pravno dejstvo.

U daljem toku postupka je nakon 16 održanih ročišta na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem svedoka i pribavljanjem izvoda iz sistematizacije radnih mesta tuženog i četiri neodržana ročišta (jedno zbog izostanka uredno pozvanih svedoka i tri zbog izostanka uredno pozvanog tužioca), sud na ročištu od 7. jula 2004. godine odredio prekid postupka u ovoj pravnoj stvari, s tim da će se postupak nastaviti na predlog jedne od parničnih stranaka.

Tužilac je podneskom od 4. aprila 2017. godine, predložio nastavak parničnog postupka, a na ročištu održanom 6. juna 2017. godine je doneto rešenje kojim se određuje nastavak postupka u ovoj pravnoj stvari.

U nastavku postupka održano je sedam ročišta na kojima su izvedeni dokazi ekonomskim veštačenjem i dopunskim veštačenjem na okolnost visine duga tuženog prema tužiocu na dan veštačenja sa zakonskom zateznom kamatom dok jedno ročište nije održano zbog bolesti postupajuće sudije.

Presudom Privrednog suda u Novom Sadu P. 607/17 od 28. januara 2019. godine je, u stavu prvom izreke, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog kojim je tražio da mu tuženi-protivtužioci „C.“ doo Čelarevo i „P.“ ad Čelarevo isplate ukupan iznos od 7.559.016,92 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno opredeljene iznose po ugovoru broj 00083 od 29. maja 1996. godine i ugovoru broj 0010 8 od 12. oktobra 1995. godine; stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan protivtužbeni zathev tuženih-protivtužilaca kojim su tražili da se utvrdi da su apsolutno ništavi i da ne proizvode pravno dejstvo otpremnica broj 00108 od 12. oktobra 1995. godine i ugovor-račun broj 0083 od 29. maja 1996. godine zaključeni između parničnih stranaka, kao i njihov zahtev za naknadu troškova postupka; stavom trećim izreke je ukinuto rešenje o izvršenju Privrednog suda u Novom Sadu Iv. 4085/97 od 4. juna 1997. godine, a stavom četvrtim izreke je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Iz obrazloženja osporene presude proizlazi: da su predmetni ugovor – račun broj 00083 od 29. maja 1996. godine i ugovor – otpremnica broj 00108 od 12. oktobra 1995. godine u ime pravnog prethodnika tuženih potpisali R.G. koja je u trenutku potpisivanja bila zaposlena kao rukovodilac službe poreza i Ž.R. koji je bio finansijski direktor, a koji nisu imali ovlašćenje generalnog direktora pravnog prethodnika tuženih za zaključenje predmetnih ugovora; da su prema nalaženju prvostepenog suda ugovori na strani pravnog prethodnika tuženih zaključeni od neovlašćenih lica, te da u datim okolnostima njegovo pasivno ponašanje ne može značiti prihvatanje ponude, odnosno naknadno odobravanje ugovora zaključenog od neovlašćeno zastupanog, već ćutanje ponuđenog u smislu odredbe člana 42. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da dostava publikacije može imati samo pravnu prirodu poziva upućenog neovlašćeno zastupanom da se u primerenom roku izjasni da li ugovor odobrava; da neodobravanje ugovora u ostavljenom roku ima za posledicu da se smatra da ugovor nije ni zaključen u smislu odredbe člana 88. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, te da strana koja je neovlašćeno zastupana nije dužna da drugoj strani izričito izjavi protivljenje zaključenju ugovora, niti je dužna da vraća ono što je druga strana dostavila iako ne duguje; da je za naknadno odobrenje ugovora potreban njen izričit pristanak, što proizlazi iz odredbe člana 42. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer bi u suprotnom značilo da je druga strana primorana da zaključi ugovor i sa jedne strane primi nešto što nije tražila, a sa druge strane da ispuni nešto na šta nije svojom voljom htela da se obaveže, a što bi bilo suprotno načelu autonomije volje iz člana 10. Zakona o obligacionim odnosima. Prvostepeni sud je stao na stanovište da u konkretnom slučaju predmetni ugovori nisu mogli biti konvalidirani ni konkludentnim radnjama pravnog prethodnika tuženih u smislu člana 28. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom na to da upravo iz njegovih radnji koje su sledile nakon prijema publikacija i predmetnih računa (odnosno iz dopisa koje je upućivao tužiocu proizlazi da vraća pošiljke, jer nije naručilac publikacije) na koji način je pravni prethodnik tuženih, jasno izrazio volju da ne prihvata predmetne ugovore, odnosno da iste ne odobrava. Prema nalaženju prvostepenog suda predmetni ugovori nisu ni zaključeni te ne mogu proizvoditi pravno dejstvo, odnosno ne mogu stvarati prava i obaveze za ugovorne strane, iz kog razloga tužilac nema pravo da traži cenu usluge i registra po ovim ugovorima. Takođe je istakao da je pravilno označenje pravnih sledbenika tuženog i to „ C.“ doo Čelarevo kao prvotuženog i „P .“ ad Čelarevo, kao drugotuženog, imajući u vidu da iz organizacionih promena proizlazi da su isti pravni sledbenici prvobitno označenog tuženog D. „P .“ Čelarevo.

Odlučujući o žalbama tužioca-protivtuženog i tuženih-protivtužilaca, Privredni apelacioni sud je presudom Pž. 1883/19 od 17. oktobra 2019. godine, u stavu prvom izreke , odbacio kao nedozvoljenu žalbu drugotuženog-protivtužioca izjavljenu protiv presude Privrednog suda u Novom Sadu P. 607 /17 od 28. januara 2019. godine; stavom drugim izreke je odbijena kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u delu izreke kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog kojim je tražio da mu tuženi-protivtužioci „C.“ doo Čelarevo i „P .“ ad Čelarevo isplate ukupan iznos od 7.559.016,92 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno opredeljene iznose po ugovoru broj 00083 od 29. maja 1996. godine i ugovoru broj 00 108 od 12. oktobra 1995. godine; stavom trećim izreke je preinačena prvostepena presuda u delu izreke kojim je odbijen kao neosnovan protivtužbeni zathev tuženih-protivtužilaca kojim su tražili da se utvrdi da su apsolutno ništavi i da ne proizvode pravno dejstvo otpremnica broj 00108 od 12. oktobra 1995. godine i ugovor-račun broj 0083 od 29. maja 1996. godine zaključeni između parničnih stranaka i u delu izreke kojim je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka i presuđeno tako što je utvrđeno da su ništavi i da ne proizvode pravno dejstvo ugovori naslovljeni kao „Otpremnica“ broj 00108 od 12. oktobra 1995. godine i „ugovor-račun“ broj 00083 od 29. maja 1996. godine, zaključeni između tužioca i pravnog prethodnika tuženih i obavezan je tužilac da tuženom-protivtužiocu „C.“ doo Čelarevo naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 231.984,00 dinara. Stavom četvrtim izreke obavezan je tužilac da tuženom-protivtužiocu „C.“ doo Čelarevo naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 60.000,00 dinara ; stavom petim izreke je odbijen kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Iz obrazloženja osporene presude proizlazi: da je pravilna i zakonita prvostepena presuda u delu u kome je odbijen tužbeni zahtev tužioca za isplatu novčanog potraživanja, ali da se ne može prihvatiti kao pravilna odluka u delu u kome je odlučeno o protivtužbenom zahtevu, jer je zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava; da je prvostepeni sud zaključio da predmetni ugovori nisu postojeći, jer nema uzajamne saglasnosti volja ugovornih strana kao zakonske pretpostavke nastanka ugovora; da sa stanovišta zakonskih normi, prema nalaženju drugostepenog suda , nema podele na nepostojeće i ništave ugovore u užem smislu – pravna posledica je u svakom slučaju nevažnost ovih ugovora; da se stoga ugovori kod kojih nedostaje neki od bitnih elemenata njihovog nastanka, takođe smatraju ništavim, što u konkretnom slučaju znači da su ugovori od 29. maja 1996. i 12. oktobra 1995. godine ništavi i da ne proizvode pravno dejstvo, te da je, posledično , zahtev tuženih radi utvrđenja ništavosti ovih ugovora osnovan i da je preinačenje prvostepene presude u pogledu protivtužbenog zahteava imalo za posledicu i preinačenje odluke o troškovima parničnog postupka koji zavise od odluke o glavnoj stvari.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/ 02) bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da se postupak prekida – 1) kad stranka umre ili izgubi parničnu sposobnost, a nema punomoćnika u toj parnici , 2) kad zakonski zastupnik stranke umre ili prestane njegovo ovlašćenje za zastupanje, a stranka nema punomoćnika u toj parnici , 3) kad stranka koja je pravno lice prestane da postoji, odnosno kad nadležni organ pravnosnažno odluči o zabrani rada , 4) kad nastupe pravne posledice otvaranja stečajnog postupka , 5) kad usled rata ili drugih uzroka prestane rad u sudu , 6) kad je to drugim zakonom određeno (član 212.); da će osim slučajeva posebno predviđenih u ovom zakonu, prekid postupka sud odrediti – 1) ako je odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju (član 12.), 2) ako se stranka nalazi na području koje je zbog vanrednih događaja (poplava i sl.) odsečeno od suda (član 213. stav 1. ).

Zakonom o parničnom postupku ( "Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09 i 53/13 – Odluka US) bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

Odredbom člana 10. stav 1. i 2. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14) je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova.

Zakonom o registraciji privrednih subjekata („Službeni glasnik RS“, br. 55/04, 61/05 i 111/09) bilo je propisano da se registracija privrednih subjekata između ostalog zaniva i na načelu javnosti, prema kojem su podaci iz Registra dostupni zainteresovanim licima, bez dokazivanja pravnog interesa (član 3. tačka 1)).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je da je ugovor zaključen kada su se ugovorne strane saglasile o bitnim sastojcima ugovora (član 26.); da je ponuda prihvaćena kad ponudilac primi izjavu ponuđenog da prihvata ponudu (člana 39. stav 1.); da ćutanje ponuđenog ne znači prihvatanje ponude, da nema dejstva odredba u ponudi da će se ćutanje ponuđenog ili neko drugo njegovo propuštanje (na primer, ako ne odbije ponudu u određenom roku, ili ako poslatu stvar o kojoj mu se nudi ugovor ne vrati u određenom roku i sl.) smatrati kao prihvatanje i da kad ponuđeni stoji u stalnoj poslovnoj vezi sa ponudiocem u pogledu određene robe, smatra se da je prihvatio ponudu koja se odnosi na takvu robu, ako je nije odmah ili u ostavljenom roku odbio (član 42. stav 1, 2. i 3.); da ugovor koji neko lice zaključi kao punomoćnik u ime drugoga bez njegovog ovlašćenja obavezuje neovlašćeno zastupanog samo ako on ugovor naknadno odobri, da strana sa kojom je ugovor zaključen može zahtevati od neovlašćeno zastupanog da se u primerenom roku izjasni da li ugovor odobrava i da ako neovlašćeno zastupani ni u ostavljenom roku ugovor ne odobri, smatra se da ugovor nije ni zaključen (član 88. stav 1, 2. i 3.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajmečenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 2. juna 1997. godine i da je pravnosnažno okončan presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 1883/19 od 17. oktobra 2019. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao 22 godine i četiri meseca, što ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom ocene postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupka, prema oceni Ustavnog suda, samo po sebi, ukazuje da taj postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Ovo iz razloga što je predmetni postupak bio relativno činjenično i pravno složen, s obzirom na to da je bilo neophodno izvesti dokaz saslušanjem svedoka, sprovesti ekonomsko veštačenje i dopunsko ekonomsko veštačenje na okolnost postojanja potraživanja tužioca prema tuženom po osnovu ugovora o izdavanju publikacija registra žiro računa i telefonskog imenika i pribaviti izvode iz sistematizacije radnih mesta pravnog prethodnika tuženih, a potom i odlučivati o protivtužbenom zahtevu za utvrđenje ništavosti ugovora.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da je njegov ukupan doprinos produžavanju trajanja postupka, 13 godina i pet meseci. Isto se pre svega ogleda u izostanku njegovog punomoćnika sa tri ročišta (8. aprila 1999. godine, 13. aprila 2000. godine i 1. aprila 2004. godine), kao i predlogu punomoćnika podnosioca ustavne žalbe na ročištu od 7. jula 2004. godine za prekid postupka u ovoj pravnoj stvari, kada je isti i određen. Naime, punomoćnik podnosioca je tek podneskom od 4. aprila 2017. godine predložio nastavak parničnog postupka kada je i označio tačan naziv tuženog- protivtužioca kao „C.“ doo Čelarevo, iako je prvobitno označeni tuženi D . „P .“ Čelarevo prema dokumentaciji priloženoj u spisima predmeta još rešenjem Trgovinskog suda u Novom Sadu Fi. 4376/98 od 31. decembra 1998. godine, brisan usled podele na dva subjekta i to: Akcionarsko društvo „Pi.“, Čelarevo i Akcionarsko društvo „P.“ Čelarevo. Takođe iz priložene dokumentacije proizlazi da je Akcionarsko društvo „Pi.“ Čelarevo rešenjem Agencije za privredne registre BD 95806/2005 od 2. novembra 2005. godine registrovala promenu naziva i punog poslovnog imena „C.“ doo Čelarevo, a punomoćnik podnosioca ustavne žalbe je tek podneskom od 13. novembra 2017. godine, kao tužene-protivtužioce označio „C.“ doo Čelarevo i Akcionarsko društvo „P.“ Čelarevo. Imajući u vidu da su ovi podaci punomoćniku podnosioca kao zainteresovanom licu bili dostupni u smislu člana 3. tačka 1) Zakona o registraciji privrednih subjekata, to se prekid parničnog postupka od 12 godina i devet meseci , a radi pravilnog označenja pravnih sledbenika tuženog, ne može smatrati opravdanim.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove, te da je u konkretnom slučaju postojao doprinos suda dužini trajanja ovog parničnog postupka. Pre svega, prvostepeni sud u periodu od 13. aprila 2000. godine do 23. januara 2003. godine (dve godine i devet meseci) nije preduzeo nijednu procesnu radnju u postupku, dok se period od 12 godina i devet meseci, koliko je parnični postupak bio u prekidu, na predlog punomoćnika podnosioca ustavne žalbe, ne može staviti na teret postupajućem sudu.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 607/17, pa je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („ Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23 ), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, doprinos suda dužini trajanja postupka, doprinos podnosioca ustavne žalbe, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za lju dska prava.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo.

Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.

7. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta istaknute povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, te da odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili materijalno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno. U postupku po ustavnoj žalbi ne vrši se kontrola ocene dokaza ili primene zakona od strane redovnih sudova, osim ako su dokazi cenjeni očigledno na štetu stranke koja je podnela ustavnu žalbu, odnosno ako je uočljiva greška u tumačenju prava zasnovana na načelno netačnom gledištu koje je od značaja za ostvarivanje i zaštitu nekog ljudskog prava i ima posebnu težinu u svom materijalnom značenju za konkretan pravni slučaj.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da u ustavnoj žalbi nisu navedeni relevantni razlozi koji bi ukazali na osnovanost tvrdnje podnosioca da mu je osporen im presudama povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Ovo posebno imajući u vidu sadržinu osporenih presuda u kojima je, pored ostalog, navedeno da su predmetni ugovori na strani tuženog zaključeni od neovlašćenih lica, ali da isti nisu mogli biti konvalidirani ni konkludentnim radnjama pravnog prethodnika tuženih, s obzirom na to da iz radnji koje su sledile nakon prijema publikacija i predmetnih računa (odnosno iz dopisa koje je upućivao tužiocu) proizlazi da mu vraća pošiljke jer nije naručilac publikacije , na koji način je prema nalaženju sudova pravni prethodnik tuženih jasno izrazio volju da ne prihvata predmetne ugovore, odnosno da iste ne odobrava. Ovakvo obrazloženje osporenih presuda je zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom i nearbitrernom tumačenju merodavnog prava, pa je Ustavni sud, polazeći od navedenog, ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenih presuda.

Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja Vrhovnog suda Srbije, Višeg trgovinskog suda , odnosno Privrednog apelacionog suda, koji su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosi li različite presude, sa stanovišta zaštite prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se u konkretnom slučaju ne radi o identičnim činjeničnim i pravnim situacijama. Naime, iz obrazloženja presuda Vrhovnog suda Srbije Prev. 567/02, Pzz. 42/02 od 21. maja 2003. godine i Prev. 349/05 od 13. aprila 2006. godine, presuda Višeg trgovinskog suda Pž. 1362/06 od 30. oktobra 2007. godine, Pž. 6322/07 od 7. avgusta 2008. godine i Pž. 9693/07 od 4. decembra 2008. godine, kao i presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 2308/10 od 21. aprila 2010. godine, Pž. 2676/10 od 26. maja 2010. godine, Pž. 10229/10 od 2. septembra 2010. godine, Pž. 912/10 od 18. novembra 2010. godine, Pž. 12754/10 od 10. februara 2011. godine, Pž. 7182/11 od 30. avgusta 2011. godine, Pž. 7664/11 od 7. februara 2013. godine, Pž. 2659/12 od 25. oktobra 2013. godine, koje je podnosilac dostavio u prilog svojim navodima o nejednakom postupanju sudova poslednje instance, proizlazi da su se sudovi u tim parnicama bavili pitanjem da li je ugovor koji je potpisan od strane lica koje za to nije bilo ovlašćeno konvalidiran (osnažen ) konkludentnim radnjama tuženog, koji je primao registre i račune, a iste nije vratio tužiocu, odnosno da li je zadržavanjem i raspolaganjem predmetima ugovora koji nije zaključen od strane ovlašćenog lica, neovlašćeno zastupani naknadno odobrio tako zaključeni ugovor u smislu člana 88. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima . Vrhovni sud Srbije, kao i drugostepeni sudovi su u navedenim presudama našli da je ugovor konvalidiran konkludentnim radnjama , odnosno pasivnim držanjem tuženog, zadržavanjem isporučenih registara, bez obzira na činjenicu što u konkretnom slučaju potpisnik ugovora na strani tuženog nije bio ovlašćen od strane zakonskog zastupnika tuženog za njegovo zaključenje, jer je iz radnji tuženog koje su sledile nakon zaključenja ugovora proizlazilo da je tuženi predmetni ugovor naknadno odobrio u smislu člana 88. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, dok se Viši trgovinski sud u presudi Pž. 1387/06 od 6. septembra 2006. godine, kao ni Privredni apelacioni sud u presudi Pž. 337/15 od 19. februara 2015. godine, u navedenim presudama ne bave pitanjem da li su ugovor i konvalidirani (osnažen i) konkludentnim radnjama tuženog , budući da takvih radnji nije bilo, već je u toku postupka utvrđeno da su ugovore u ime tuženog potpisala ovlašćena lica, ili lica kojima je prethodno data saglasnost za potpisivanje istih. Pored navedenog, Ustavni sud je konstatovao da su rešenjem Vrhovnog suda Srbije Prev. 262/01 od 25. jula 2001. godine ukinute nižestepene presude i predmet vraćen na ponovni postupak.

Stoga je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži relevantne dokaze kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava .

Kako je Ustavni sud ocenio da nisu prihvatljivi navodi podnosioca o tome da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje, ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je podnosiocu povređeno pravo na imovinu.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke .

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) , člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti