Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporu za naknadu štete zbog neizvršenja

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na pravično suđenje i poništava presudu Višeg suda. Nižestepeni sud je proizvoljno primenio pravo kada je odbio zahtev za naknadu štete zbog neizvršenja, tražeći dokazivanje uzročne veze koja se pretpostavlja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Jovan Ćirić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. N. iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. septembra 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. N. i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 49/18 od 6. februara 2018. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 49/18 od 6. februara 2018. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Leskovcu Prr1. 104/17 od 9. novembra 2017. godine.

3. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

5. Odbacuje se zahtev za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. N. iz Leskovca podneo je Ustavnom sudu, 27. marta 2017. godine, preko punomoćnika N. J, advokata iz Leskovca, ustavnu žalbu zbog povrede prava na imovinu, zajemčenog članom 58. Ustava Republike Srbije, u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 69/10.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je propustom Privrednog suda u Leskovcu da u predmetnom stečajnom postupku namiri potraživanje podnosioca iz radnog odnosa, utvrđeno pravnosnažnom sudskom odlukom, povređeno pravo podnosioca na imovinu iz člana 58. Ustava. Istakao je da mu je rešenjem Privrednog suda u Leskovcu usvojen prigovor radi ubrzavanja predmetnog stečajnog postupka i utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. Predložio je da Ustavni sud utvrdi da mu je povređeno pravo na imovinu u predmetnom stečajnom postupku, a istakao je i zahtev za naknadu materijalne štete u visini utvrđenog potraživanja.

M. N. iz Leskovca je ustavnom žalbom od 1. marta 2018. godine, u suštini, dopunio ranije podnetu ustavnu žalbu, tako što je osporio i presudu Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 49/18 od 6. februara 2018. godine donetu po njegovoj tužbi za naknadu imovinske štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u navedenom stečajnom postupku, takođe zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava, te je Ustavni sud ovu ustavnu žalbu cenio kao dopunu prethodno izjavljene ustavne žalbe. Naveo je da je, nakon što mu je pravnosnažno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom stečajnom postupku, u skladu sa odredbom člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, podneo tužbu protiv Republike Srbije radi naknade imovinske štete, ali da je osporenom presudom njegov tužbeni zahtev pravnosnažno odbijen. Naveo je istovetne razloge za utvrđenje povrede prava na imovinu u predmetnom stečajnom postupku, kao i u prethodno podnetoj ustavnoj žalbi, te je ponovio isti zahtev o kome Ustavni sud treba da odluči. U vezi sa osporenom presudom, predložio je da Ustavni utvrdi povredu označenog ustavnog prava, poništi osporenu presudu i predmet ponovo vrati Višem sudu u Leskovcu sa nalogom za pravilno postupanje i donošenje odluke kojom se usvaja tužbeni zahtev u celosti. Pored toga, postavio je zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede „svih navedenih prava“, kao i zahtev za troškove na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavne žalbe, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Privrednog suda u Leskovcu R4 st. 108/17 od 20. januara 2017. godine usvojen je prigovor podnosioca radi ubrzavanja postupka i utvrđeno je da je podnosiocu povređeno prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 69/10 nad stečajnim dužnikom T. „T.“ AD, Grdelica – u stečaju, koji predstavlja privredno društvo sa državnim kapitalom. Podnosilac je u predmetnom stečajnom postupku prijavio svoje potraživanje iz radnog odnosa, a koje mu je i utvrđeno zaključkom o listi potraživanja od 8. jula 2011. godine.

Osporenom presudom Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 49/18 od 6. februara 2018. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Leskovcu Prr1. 104/17 od 9. novembra 2017. godine. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da je označenom prvostepenom presudom odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija – Ministarstvo pravde da mu na ime imovinske štete isplati iznos od 212.296,19 dinara, po osnovu priznatog potraživanja utvrđenog zaključkom o listi potraživanja od 8. jula 2011. godine u postupku stečaja koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 69/10; da se u pogledu ispunjenosti uslova za naknadu imovinske štete, pored postojanja pravnosnažne odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, primenjuju i odredbe Zakona o obligacionim odnosima o objektivnoj odgovornosti tužene države i merila za ocenu trajanja suđenja u smislu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, što znači da je bitno da je tužilac pretrpeo imovinsku štetu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, koja je uzročno-posledično vezana za povredu tog prava; da kada se radi o imovinskoj šteti, tužilac je dužan da dokazuje da je šteta nastala kao posledica dugog trajanja postupka sudske zaštite, tj. da je postojala uzročno-posledična veza sa povredom prava, primenom pravila o adekvatnoj uzročnosti, jer ni svaki uzrok nije dovoljan, već samo onaj koji je adekvatno podoban da dovede do nastanka imovinske štete; da po oceni drugostepenog suda, tužilja nije dokazala postojanje uzročno-posledične veze između nastale štete i povrede prava na suđenje u razumnom roku, odnosno da je tužilac pretrpeo imovinsku štetu u navedenom iznosu upravo zbog dugog trajanja predmetnog stečajnog postupka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Razmatrajući ustavnu žalbu u odnosu na osporenu presudu, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac navode o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava, u suštini, zasniva na tvrdnji o nepravičnoj primeni relevantnog prava. Imajući u vidu sadržinu i zahtev ustavne žalbe, iako se podnosilac nije formalno pozvao na povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je osnovanost navoda o nepravičnoj primeni relevantnog prava prilikom odlučivanja o predmetnom tužbenom zahtevu ispitivao u okviru ustavnopravnih garancija prava na pravično suđenje.

Kada je reč o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava u vezi sa pravnosnažnim odbijanjem tužbenog zahteva za naknadu imovinske štete, Ustavni sud konstatuje da se navodi ustavne žalbe zasnivaju na tvrdnji da je uzročno-posledična veza, za koju Viši sud u Leskovcu smatra da nije dokazana, potvrđena u praksi Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava.

U vezi sa osnovanošću ovih navoda i tvrdnji podnosioca, a koji se odnose na osporenu presudu, Ustavni sud upućuje na stavove i ocene koji su detaljno izneti u Odluci Už-9242/2020 od 7. aprila 2022. godine, a koji se primenjuju i u konkretnom slučaju.

U pomenutoj Odluci, Ustavni sud je podsetio na praksu Evropskog suda za ljudska prava, koju je i sam prihvatio kroz svoje odluke, u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom i pravom na naknadu materijalne štete. Takođe, Ustavni sud je konstatovao da su, u međuvremenu, nadležni sudovi u svojim odlukama zauzeli isto pravno stanovište u vezi sa pitanjem odgovornosti Republike Srbije za naknadu ove vrste imovinske štete, pozivajući se upravo na relevantnu praksu Evropskog suda za ljudska prava i Suda, kao i na Zaključak o odgovornosti Republike Srbije za naknadu materijalne štete nastale zbog neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka, koji je usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 2. novembra 2018. godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u Odluci Už-9242/2020 od 7. aprila 2022. godine zaključio da je sama činjenica da je sudskom odlukom utvrđeno da neko lice zbog neefikasnog i nedelotvornog postupanja nadležnog suda nije u mogućnosti da u razumnom roku naplati svoje potraživanje iz radnog odnosa u izvršnom, odnosno stečajnom postupku, prema dužniku, koji je u vreme nastanka potraživanja imao pretežan društveni, odnosno državni kapital, dovoljna da bi se utvrdila odgovornost države za naknadu imovinske štete. Drugim rečima, pretpostavka za zasnivanje objektivne odgovornosti Republike Srbije za naknadu ove vrste imovinske štete nastale iz potraživanja iz radnog odnosa prema dužniku koji je u vreme nastanka potraživanja imao pretežan društveni, odnosno državni kapital, jeste prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom izvršnom, odnosno stečajnom postupku. U tom kontekstu, Ustavni sud je naglasio da kod ovog oblika objektivne odgovornosti Republike Srbije za štetu važi pretpostavka uzročnosti, tako da oštećeno lice ne snosi teret dokazivanja postojanja uzročno-posledične veze, već se ona pretpostavlja.

6. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je presudom Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 49/18 od 6. februara 2018. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

7. Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice utvrđene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 49/18 od 6. februara 2018. godine i određivanjem da Viši sud u Leskovcu u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Leskovcu Prr1. 104/17 od 9. novembra 2017. godine. Stoga je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

8. Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnosioca o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio osporenu presudu, tako da će se o osnovanosti predmetnog tužbenog zahteva za naknadu imovinske štete ponovo odlučivati pred nadležnim sudom.

9. Odlučujući o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje dovoljno pravično zadovoljenje. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog učinjene povrede prava otkloniti poništajem osporenog akta. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio ovaj zahtev kao neosnovan, odlučujući kao u tački 3. izreke.

10. Što se tiče istaknutog zahteva za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog učinjene povrede prava otkloniti poništajem osporenog akta, te da će se u tom parničnom postupku odlučivati o pravu podnosioca na naknadu imovinske štete. Iz navedenih razloga nema osnova da se odredi naknada materijalne štete, zbog čega je Ustavni sud saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 4. izreke, odbacio zahtev za naknadu materijalne štete.

11. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev, rešavajući kao u tački 5. izreke.

12. Na osnovu svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporu za naknadu štete zbog neizvršenja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti