Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u vezi produženja mere obezbeđenja

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja o produženju mere zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave. Sud je utvrdio da se odluka temelji na istovetnim razlozima kao u ranijem predmetu, te da nema povrede ustavnih prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-13365/2018
04.04.2019.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, i sudije Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Snežana Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi M. M. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. aprila 2019. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. M. izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje K.Po1. 57/13 od 17. januara 2014. godine (ispravljeno rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K.Po1. 57/13 od 28. januara 2014. godine), K.Po1. 57/13 od 17. aprila 2014. godine i K.Po1. 70/11 od 6. februara 2015. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kž2. Po1. 53/14 od 11. februara 2014. godine, Kž2.Po1. 197/14 od 16. maja 2014. godine, Kž2.Po1. 432/14 od 6. novembra 2014. godine i Kž2.Po1. 70/15 od 26. februara 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

M. M. iz Beograda je 20. marta 2014. godine, preko punomoćnika I. D, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K.Po1. 57/13 od 17. januara 2014. godine (ispravljeno rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K.Po1. 57/13 od 28. januara 2014. godine) i rešenja Apelacionog suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kž2.Po1. 53/14 od 11. februara 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, prava na slobodu kretanja i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i čl. 36, 39. i 60. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava iz čl. 6. i 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 2. Protokola 4. Evropske konvencije, koja je zavedena pod brojem Už-2546/2014.

M. M. je 18. juna 2014. godine, preko istog punomoćnika, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K.Po1. 57/13 od 17. aprila 2014. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2.Po1. 197/14 od 16. maja 2014. godine, zbog povrede prava iz člana 32. stav 1. i čl. 36, 39. i 60. Ustava, kao i zbog povrede prava iz čl. 6, 8. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 2. Protokola 4. Evropske konvencije, koja je zavedena pod brojem Už-5315/2014.

M. M. je 12. decembra 2014. godine, preko istog punomoćnika, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2.Po1. 432/14 od 6. novembra 2014. godine, zbog povrede prava iz člana 32. stav 1. i čl. 36, 39. i 60. Ustava, kao i zbog povrede prava iz čl. 6. i 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 2. Protokola 4. Evropske konvencije koja je zavedena pod brojem Už-8903/2014.

M. M. je 1. aprila 2015. godine, preko istog punomoćnika, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K.Po1. 70/11 od 6. februara 2015. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2.Po1. 70/15 od 26. februara 2015. godine, zbog povrede prava iz člana 32. stav 1. i čl. 36, 39. i 60. Ustava, kao i zbog povrede prava iz čl. 6, 8. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 2. Protokola 4. Evropske konvencije koja je zavedena pod brojem Už-2272/2015.

Ustavni sud je, imajući u vidu da je u sva četiri predmeta isti podnosilac koji osporava rešenja o produženju mere zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave koja su doneta u istom krivičnom postupku, spojio spise predmeta Už-2272/2015, Už-8903/2014 i Už-5315/2014 spisima predmeta Už-13365/2018 (stari broj: Už–2546/2014), radi vođenja jedinstvenog postupka i donošenja jedne odluke.

2. Ustavni sud je na sednici održanoj 6. decembra 2018. godine doneo Odluku Už-1438/2018 (stari broj: Už-8863/2014) kojom je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu M. Đ. izjavljenu protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kž2.Po1. 432/14 od 6. novembra 2014. godine i Kž2.Po1. 70/15 od 26. februara 2015. godine i rešenja Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje K.Po1. 70/11 od 6. februara 2015. godine.

Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe M. M. i na osnovu uvida u priložene dokaze, utvrdio da osporava ista rešenja kao i podnosilac ustavne žalbe u predmetu Už-1438/2018 (stari broj: Už-8863/2014), kao i rešenja koja su im prethodila, te da su oba podnosioca bila u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da osporenim rešenjima Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K.Po1. 57/13 od 17. januara 2014. godine (ispravljeno rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K.Po1. 57/13 od 28. januara 2014. godine), K.Po1. 57/13 od 17. aprila 2014. godine i K.Po1. 70/11 od 6. februara 2015. godine i rešenjima Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2. Po1. 53/14 od 11. februara 2014. godine, Kž2.Po1. 197/14 od 16. maja 2014. godine, Kž2.Po1. 432/14 od 6. novembra 2014. godine i Kž2.Po1. 70/15 od 26. februara 2015. godine, podnosiocu ustavne žalbe nisu povređena Ustavom zajemčena prava na koja se pozvao.

Ovakva Odluka je utemeljena na razlozima datim u obrazloženju Odluke Ustavnog suda Už-1438/2018 (stari broj: Už-8863/2014) od 6. decembra 2018. godine, koja je objavljena na internet stranici Suda.

Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

3. Sledom iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

I z d v o j e n o m i š lj e nj e

u predmetu Už- 13365/2018 (Už- 2546/2014)

Veoma mi je žao, uz dužno poštovanje se ne mogu pridružiti većini kolega sudija o osnovanosti odluke Ustavnog suda i koristim pravo da iznesem razloge svog neslaganja.

Na sednici Suda održanoj 10. 04.2019. godine, Ustavni sud je u predmetu Už- 13365/2018 (Už- 2546/2014) odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu M.M. izjavljenu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu- Posebno odeljenje KPO 1/57/13 od 17. januara 2014. godine (ispravljeno rešenje Višeg suda u Beogradu- Posebno odeljenje KTPO 57/13 od 28. januara 2014. godine), KPO 1. 57/13 od 17. aprila 2014 godine i KPO 1. 70/11 od 06. februara 2015. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu- Posebno odeljenje Kž2 Po 1. 53/14 od 11 februara 2014. godine, Kž2 Po 1. 197/14 od 16 maja 2014. godine, Kž2. Po1. 423/14 od 6 novembra 2014. godine i Kž2. Po1. 70/15 od 26. februara 2015. godine. Zbog povrede prava na slobodu kretanja iz člana 39. Ustava Republike Srbije.

U obrazloženju osporene odluke stoji samo jedna lapidarna konstatacija, da se radi o osporenim rešenjima koja su prethodila ovoj odluci u predmetu Už -1438/2018 (stari broj 8863/2014), ili i da su podnosioci bili u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji. To ne može predstavljati ustavnopravne razloge odbijajuće odluke bez analize činjenica i okolnosti koje su suprotne onome što se pravnim zaključkom Ustavnog suda konstatuje. U ovom predmetu je nesporno da se podnosilac ustavne žalbe uz dozvolu suda dva puta putovao u London i Crnu goru kao i da je položio jemstvo od 120000000 evra koje premašuje eventualnu naknadu u smislu finansijske obaveze prema Republici Srbiji, pa iz tih razloga ne postoje indicije koje ukazuju da postoji stvarna opasnost od bekstva i da krivični postupak neće biti nesmetano vođen.

Uzimajući u obzir odredaba člana 39. Ustava i zakona neophodno je istaći povezanost sa odredbama člana20. Ustava, koji svojim odredbama predviđena mogućnost ograničenja ljudskih i manjinskih prava pod sledećim uslovima:

1) da je takvo ograničenje dopušteno Ustavom i propisano zakonom;

2) da ograničenje služi svrsi koju Ustav dopušta;

3) da je takva vrsta ograničenja neophodna i potrebna u demokratskom društvu;

4) da se ograničenjem ne zadire u suštinu zajemčenog prava.

Istim članom je utvrđena obaveza svih državnih organa, naročito sudova, da u slučaju postojanja ograničenja Ustavom garantovanih prava posebno vode računa o postojanju i uspostavljanju pravične ravnoteže između sredstva koje se koristi (ograničeno ustavno pravo) i cilja koji se želi postići (zaštita prava drugih ili zaštita vrednosti demokratskog društva: ovo pre svega podrazumeva obavezu da se u svakom konkretnom slučaju ima u vidu suština prava koja se ograničava, važnost svrhe ograničenja, priroda i obim ograničenja, odnos ograničenja sa svrhom ograničenja, kao i da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava). Na ovom mestu treba istaći da je sloboda kretanja (i nastanjivanja) jedno od osnovnih ličnih prava pojedinca koje jemči Ustav i konstatuje da Ustav u članu 39. stav 1. svakom licu garantuje da se slobodno kreće i nastanjuje u Republici Srbiji, da je napusti i da se u nju vrati. .Navedene slobode nisu apsolutne, budući da Ustav u stavu 2. istog člana dopušta mogućnost njihovog ograničenja i upućuje na zakon koji reguliše ograničenje ovih sloboda, koji mora biti vezan opštim ustavnim pravilom koje definiše sadržaj, kvalitet i obim zakonskih ovlašćenja u materiji ljudskih prava (član 18. stav 2.) i granicama u kojima Ustav dopušta ograničenje ljudskih prava (član 15 20.). Istovremeno, Ustav neposredno utvrđuje razloge koji mogu biti osnov za ograničenje, među kojima je, pored ostalih, i vođenje krivičnog postupka.

Za normalan tok krivičnog postupka potrebno je, pored ostalog, prisustvo određenih lica, posebno okrivljenog. Mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog i za nesmetano vođenje krivičnog postupka su, saglasno odredbama člana 188. ZKP: poziv, dovođenje, zabrana prilaženja, sastajanja ili komuniciranja sa određenim licem i posećivanja određenih mesta, zabrana napuštanja boravišta, jemstvo, zabrana napuštanja stana i pritvor. Prema okrivljenom koji se krije ili se ne može utvrditi njegova istovetnost ili u svojstvu optuženog očigledno izbegava da dođe na glavni pretres ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva, može se, saglasno odredbi člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP odrediti pritvor. Međutim, ako navedeni uslovi nisu ispunjeni, već postoje samo okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni mogao pobeći, sakriti se, otići u nepoznato mesto ili u inostranstvo, neće se odrediti pritvor, kao najteža mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog i za nesmetano vođenje krivičnog postupka, već mera zabrane napuštanja boravišta, kao „srednja“ mera između slobode i pritvora.

Polazeći od do sada navedenog, kao i od ustanovljene prakse Evropskog suda za ljudska prava (videti, pored ostalih, presudu u predmetu Miazdzyk protiv Poljske, broj 23592/07 od 24. januara 2012. godine, st. 29. do 41.), stanovišta sam da se prilikom ocene da li je došlo do povrede prava na slobodu kretanja mora ispitati: 1) da li je bilo ograničenja slobode kretanja; 2) da li je ograničenje bilo izričito propisano zakonom i koja je njegova svrha; 3) da li je ograničenje proporcionalno cilju koji se želi postići u demokratskom društvu.

Ispitujući da li je u konkretnom slučaju bilo ograničenja slobode kretanja podnosioca ustavne žalbe, nesporno je da do ograničenja iste došlo, budući da podnosilac ustavne žalbe osporava rešenja kojima mu je pravnosnažno produžavana mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave. To dalje znači da kako bi ovo ograničenje bilo u skladu sa odredbom člana 39. stav 2. Ustava, ono mora biti propisano (i u skladu sa) zakonom, a u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka, i mora biti „neophodno u demokratskom društvu“ (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Raimondo protiv Italije od 22. februara 1994, serija A broj 281-A, stav 39.).

Ocenjujući ispunjenost drugog uslova, ograničenje slobode kretanja podnosioca (donošenje mere o zabrani napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave) propisano zakonom – Zakonikom o krivičnom postupku (član 199.) i da je svrha produženja navedene mere bila nesmetano vođenje krivičnog postupka, odnosno obezbeđenje prisustva podnosioca u krivičnom postupku koji se protiv njega vodio, kako to i stoji u obrazloženju osporenih rešenja nadležnih sudova. Shodno tome, ograničenje slobode kretanja podnosioca ustavne žalbe težilo legitimnom cilju utvrđenim odredbom člana 39. stav 2. Ustava, tj. vođenju krivičnog postupka. Ostaje da se utvrdi da li je trajanje mere zabrane napuštanja boravišta bilo proporcionalno cilju koji se želi postići.

Prilikom ispitivanja trećeg uslova, bitno je naznačiti da li je ovakvo ograničenje slobode kretanja podnosioca, a radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka, zaista bilo i neophodno, odnosno da li je ograničenje bilo proporcionalno cilju koji se želi postići u demokratskom društvu.

U situaciji kada postoje dva ili više suprotstavljenih prava ili interesa, čije uživanje je garantovano Ustavom, zadatak redovnih sudova da, ceneći okolnosti svakog konkretnog slučaja, uspostave ravnotežu između tih suprotstavljenih prava, ili da, ukoliko daju prevagu jednom pravu nad drugim, svoju odluku detaljno obrazlože, posebno vodeći računa o značaju, sadržini i granicama tih prava, odnosno da obezbede da svako ograničenje bude opravdano i srazmerno.

U konkretnom slučaju, mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave je prema podnosiocu do dana podnošenja ustavne žalbe (12. decembar 2014. godine) trajala jednu godinu i skoro pet meseci, a bila je na snazi i 14. marta 2018. godine, dakle tri godine i tri meseca nakon podnošenja ustavne žalbe, odnosno ukupno četiri godine i osam meseci. Navedena mera je prema podnosiocu ustavne žalbe određena istovremeno sa merom jemstva u visini od 12.000.000,00 evra, a nakon što se podnosilac nalazio u pritvoru nešto više od sedam meseci (videti gore tačku 3B obrazloženja).

U konkretnom slučaju trajanje navedene mere, samo po sebi, ne može uzeti kao jedini osnov za utvrđivanje da li je postignuta ravnoteža između opšteg interesa u nesmetanom vođenju krivičnog postupka i ličnog interesa podnosioca da u potpunosti uživa slobodu kretanja. Ovo pitanje se mora procenjivati u zavisnosti od okolnosti svakog konkretnog slučaja. Ograničenje može biti opravdano u datom slučaju samo ako postoje jasni pokazatelji istinskog javnog interesa koji prevazilaze pravo pojedinca na slobodu kretanja (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Hajibeyli protiv Azerbejdžana od 10. jula 2008. godine, broj 16528/05, stav 63.).

Mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave prema podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima je produžena jer su nadležni sudovi našli da postoje okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva podnosioca, a koje su se po njihovoj oceni, ogledale u sledećem:

1) da je podnosilac kao vlasnik, suvlasnik i odgovorno lice u većem broju pravnih lica na teritoriji Republike Srbije, Republike Kipar, Holandskih Antila i Devičanskih ostrva izgradio brojne lične i poslovne kontakte u zemlji i u inostranstvu i da poseduje znatna finansijska sredstva;

2) težini krivičnih dela koja su mu stavljena na teret i visini propisanih kazni.

Redovni sudovi su smatrali da „navedeno u međusobnoj povezanosti opravdava bojazan da bi optuženi u slučaju boravka na slobodi mogao napustiti teritoriju Republike Srbije, odnosno da postoji opasnost od bekstva i skrivanja optuženog“, te da „i dalje postoje okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni mogao pobeći, sakriti se, otići u nepoznato mesto ili u inostranstvo“, te da iznos položenog jemstva od 12.000.000,00 evra „iako izuzetno visok, za ovog optuženog, obzirom na njegove dosadašnje privredne aktivnosti, nije dovoljna mera obezbeđenja prisustva u krivičnom postupku“.

Drugim rečima, redovni sudovi su zaključili da činjenica da podnosilac ima značajna finansijska sredstva i brojne lične i poslovne kontakte u zemlji i inostranstvu, uz težinu krivičnih dela koja su mu stavljena na teret, ukazuje na opasnost od bekstva.

Ceneći sve činjenice i okolnosti slučaja ističem da da težina zaprećene kazne mora biti cenjena u vezi sa brojnim drugim činjenicama, jer se tek nakon ocene svih bitnih i za konkretan slučaj specifičnih okolnosti može ili potvrditi postojanje moguće opasnosti od bekstva i opravdati produženje mere ili opovrgnuti postojanje te okolnosti. Ustavni sud je u više svojih odluka stao na stanovište da se prilikom procene da li postoji opasnost od bekstva naročito moraju uzeti u obzir, pored ostalog, karakter okrivljenog, njegovo ponašanje pre i nakon određivanja mere, mesto u kome on živi i u kome živi njegova porodica i gde se nalazi centar njegovih životnih aktivnosti, odnosno porodične i sve druge veze sa državom u kojoj se krivični postupak vodi, eventualna prethodna bekstva, pokušaji bekstva ili naznake za pripremu bekstva, i slično (videti, pored ostalih, Odluku u predmetu Už – 88/2012 od 17. jula 2013. godine, stav 5. obrazloženja). Tek svestrana ocena svih navedenih, kao i drugih osobenih činjenica i okolnosti, može ukazivati na to da li postoji razumno opravdanje za produženje mere, a time i za ograničenje slobode kretanja po osnovu opasnosti od mogućeg bekstva.

U ovom konkretnom slučaju, kao što je već istaknuto, nadležni sudovi su u osporenim rešenjima opravdanost produženja mere zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave zasnovali na postojanju opasnosti od bekstva podnosioca, koju su obrazložili težinom krivičnih dela koja su mu stavljena na teret i činjenicom da ima značajna finansijska sredstva i brojne lične i poslovne kontakte u zemlji i inostranstvu, smatrajući da su navedene mere, uz već određeno jemstvo od 12.000.000,00 evra, neophodne za obezbeđenje prisustva podnosioca, a radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka.

Prilikom ocene u osporenim rešenjima nisu uzete u obzir sledeće činjenice: da je podnosilac ustavne žalbe državljanin Republike Srbije; da ima uredno prijavljeno prebivalište u Beogradu gde se nalazi centar njegovih životnih i radnih aktivnosti; da je vlasnik kompanije koja zapošljava više hiljada ljudi; da u Beogradu živi njegova porodica; da se i pre pokretanja postupka uredno odazivao na svaki poziv nadležnih organa i da nije bežao; da se redovno odazivao pozivima za glavni pretres; da je na glavnom pretresu izneo svoju odbranu.

Dakle, prema mom stanovištu, nadležni sudovi su propustili da u osporenim rešenjima ocene konkretne činjenice koje se odnose na ličnost okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe.

Ceneći razloge osporenih rešenja zaključujem da nije navedena niti jedna konkretna okolnost koja bi nedvosmisleno ukazivala da postoji realna opasnost od bekstva podnosioca, odnosno da nije navedena bilo koja radnja podnosioca koja bi nesumnjivo pokazala odnosno nagovestila da se podnosilac pripremao za bekstvo, odnosno da ima nameru da izbegava pozive suda, posebno imajući u vidu da je prema podnosiocu određeno i jemstvo u iznosu od 12.000.000,00 evra.

Na ovom mestu želim da primetim da u osporenim rešenjima nije obrazloženo iz kojih razloga su nadležni sudovi zaključili da je, i pored toga što je podnosilac lično pružio jemstvo u visini od 12.000.000,00 evra da do kraja postupka neće pobeći i lično pred sudom pred kojim se vodi postupak dao obećanje da se neće kriti i da bez odobrenja suda neće napustiti boravište, potrebno da bude na snazi i mera zabrane napuštanja boravišta, uz privremeno oduzimanje putne isprave. Ovo posebno iz sledećih razloga: prvog, jer je mera jemstva teža procesna mera koja u sebi upravo sadrži i zabranu napuštanja boravišta bez odobrenja suda; drugog, jer će se, saglasno odredbama ZKP koje propisuju jemstvo, prema okrivljenom koji prekrši dato obećanje da do kraja postupka neće pobeći i da bez odobrenja suda neće napustiti boravište odrediti pritvor, kao najteža mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog, te istovremeno oduzeti vrednost koja je data kao jemstvo u korist budžeta Republike Srbije

Smatram neophodnim da na ovom mestu ukažem da je prvostepeno rešenje ukinuto četiri puta odlukama Apelacionog suda u Beogradu sa nalogom koji prvostepeni sud nije uvažio.

Višestruko ukidanje prvostepenih rešenja o produženju mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog u krivičnom postupku i donošenje novih, a u suštini potpuno istih – prepisanih rešenja od strane suda prvog stepena, bez postupanja po primedbama drugostepenog suda, ukazuje na ozbiljan nedostatak u sudskom sistemu (ESLjP, Wierciszewska protiv Poljske, 41431/98, 25. novembar 2003, § 46). Ovaj nedostatak je utoliko ozbiljniji ako žalbeni sud nakon što je nekoliko puta sa identičnim obrazloženjem ukinuo rešenje o produženje mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog u krivičom postupku, prilikom donošenja osporenog rešenja zauzme stanovište koje je u suprotnosti s prethodno iznošenom argumentacijom. Zavređuje da bude pomenuto da je u osnovi ovaj pristup Ustavni sud izneo u predmetu Už-4985/2012 od 12. decembra 2013. godine.

Na osnovu izloženog se može reći da obrazloženje rešenja Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2.Po1. 432/14 od 6. novembra 2014. godine ne zadovoljava standarde koji proizilaze iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Usled toga se ne može oceniti ni pitanje osnovanosti povrede prava na slobodu kretanja iz člana 39. Ustava Republike Srbije.

Iz svega do sad navedenog, stanovišta sam da je u ovom konkretnom predmetu došlo ograničena sloboda kretanja podnosioca ustavne žalbe iz člana 39. stav 2. Ustava sa razloga da nije uspostavljena pravična ravnoteža između suprotstavljenih interesa, opšteg interesa, na jednoj strani da se krivični postupak nesmetano vodi i na drugoj strani podnosioca ustavne žalbe i njegovog ličnog interesa da se slobodno kreće, što u pravnom smislu znači da je došlo do mešanja u slobodu koja je Ustavom zajamčena podnosiocu nesrazmerna cilju koji se želi postići, pa je iz tih razloga ograničenje bilo neopravdano.

sudija

mr Tomislav Stojković

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u vezi produženja mere obezbeđenja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti