Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu okrivljenog, osuđenog za ratni zločin, koji je isticao povredu prava na pravično suđenje. Sud je utvrdio da čitanje iskaza svedoka-oštećenih, čijem ispitivanju je branilac prisustvovao, nije povredilo pravo na odbranu, s obzirom na opravdane razloge njihovog odsustva.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1338/2011
18.09.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. Š . iz Č, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. septembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. Š . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kž.1.Po.2. 10/10 od 24. januara 2011. godine i presude Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine K.Po.2. 32/10 od 25. juna 2010. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. M. Š . iz Č . podneo je Ustavnom sudu 25. marta 2011. godine ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u izreci, zbog povrede prava zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 33. Ustava Republike Srbije .

Podnosilac je u ustavnoj žalbi naveo da su osporene presude nezakonite jer su donete uz povredu označenih ustavnih prava okrivljenog, zato što je prvostepeni sud "pozivajući se na odredbu člana 337 . stav 1. tačka l ) ZKP, pročitao na glavnom pretresu iskaze sva tri svedoka oštećena u ovom krivičnom postupku i to J.K, Đ.B. i L.F, koje su davali pred istražnim organima Republike Hrvatske... kao posledica odbijanja navedenih svedoka da se suoče sa okrivljenim pred sudom", što je "samo posledica njihovog neistinitog, zlonamernog i tendecioznog svedočenja a nikako bolesti ili nečeg drugog", pa "pristajanjem da se čitaju iskazi najvažnijih svedoka, čiji iskazi su jedini dokazi u ovom postupku potpuno je jasno da su prvostepeni sud a isto tako i Apelacioni sud prilikom donošenja odluke o žalbi grubo prekršili prava na odbranu okrivljenog, pre svega pravo na pravično suđenje i nepristrasan sud". Podnosilac podseća "da je jedno od osnovnih prava okrivljenog pravo da se pred sudom suoči sa svedokom optužbe, da sam ili preko branioca stavi primedbu na njegov iskaz, da postavi pitanje", a podnosilac "ni prvi put, a ni drugi put i treći put, jednostavno nikad, nije imao pravo da ispita svedoke sam ili preko branioca pred prirodnim sudijama koji su mu sudili". U ustavnoj žalbi se takođe tvrdi: da "drugih neposrednih dokaza koji bi teretili opt. Š. M . u konkretnom slučaju nema, pre svega svedoka očevidaca, nema medicinske dokumentacije o navodnim povredama trojice oštećenih ili bilo čega drugog"; da "donošenje osuđujuće presude, samo na osnovu pročitanih iskaza svedoka oštećenih koji su uzeti pred sudom druge države, nije samo kršenje prava optuženog da se suoči sa svedocima, već sam ovaj postupak karekteriše kao neku vrstu egzekucije, čudnu potrebu da se iz nerazumnih ili političkih razloga osudi optuženi koji nije kriv za ono zašto ga tužilac tereti"; da "sud u razlozima presude nije naveo na osnovu kojih to dokaza ili argumenta je došao d o zaključka da je Š . M . okrutno postupao prema civilima, vršio njihovo mučenje i telesno povređivanje"; da "sud u razlozima presude prilikom odlučivanja o visini kazne nije naveo sve okolnosti koje utiču da kazna bude manja ili veća". Predložio je da Ustavni sud ukine navedenu presudu i predmet vrati na ponovno odlučivanje.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz navoda ustavne žalbe, uvidom u osporene presude , kao i uvidom u spise predmeta, utvrdio sledeće činjenice od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine K.Po.2. 32/10 od 25. juna 2010. godine podnosilac ustavne žalbe je oglašen krivim za izršenje krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142 . stav 1 . Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od pet godina.

U obrazloženju osporene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je sud u dokaznom postupku izvršio uvid u spise nadležnih sudova Republike Hrvatske koji su, kao i celokupna raspoloživa medicinska dokumentacija za oštećene, prosleđeni sudu u Beogradu; da su u sprovedenom postupku ispitani svedoci Ž.G, Ž.K, M.G, M.K, R.D, S.G, Z.L, M.M, M.B. i Lj.P, od kojih su neki ispitani putem videokonferencijske veze, dok su svedoci oštećeni ispitani u mestu svog prebivališta u Republici Hrvatskoj, jer su zbog starosti i bolesti odbili da dođu u Beograd radi neposrednog saslušanja, a odbili su da budu ispitani putem videokonferencijske veze iz Županijskog suda u Zagrebu; da je pročitan niz dokumenata državnih organa Republike Hrvatske, kao i nalaza i mišljenja nadležnih medicinskih ustanova Republike Hrvatske vezanih za status, zdravstveno stanje i radnu sposobnost oštećenih nakon kritičnog događaja, te pismena vezana za pozivanje radi ispitivanja svedoka i oštećenih pred Okružnim sudom u Beogradu, odnosno za njihovo ispitivanje putem videokonferencijske veze ili neposredno pred nadležnim sudovima Republike Hrvatske; da su, u smislu odredbe člana 337. stav 1. tačka 1) ZKP, pročitani iskazi oštećenih dati 29. aprila 1997. godine istražnom sudiji Opštinskog suda u Novskoj; da su pročitani i ostali zapisnici po zamolnicama Okružnog suda u Beogradu – Veće za ratne zločine, odnosno Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine; da su pročitana pismena nadležnih državnih organa i medicinskih institucija vezani za pok. Ž. Š, kao i nalazi i mišljenja sudskih veštaka za okrivljenog, te izveštaji i dopisi nadležnih državnih organa Republike Srbije, Bosne i Hercegovine i Republike Hrvatske.

U obrazloženju ove presude se dalje navodi: da su ispitivanju svedoka kao oštećenih prisustvovali, u smislu člana 4. Evropske konvencije o međusobnom pružanju pravne pomoći u krivičnim stvarima, istražni sudija Veća za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu i zamenik tužioca za ratne zločine iz Beograda; da branilac okrivljenog M. Š . nije bio obavešten o ispitivanju svedoka oštećenih, pa je sud "imajući u vidu propust u prethodnom postupku učinjen neobaveštavanjem optuženog i njegovog branioca o ispitivanju svedoka zakazanom u dane 26. i 27. mart 2009. godine, taj propust otklonio tokom postupka i obezbedio ispitivanje svedoka oštećenih u prisustvu branioca optuženog M . Š", te da su "posredstvom međunarodne pravne pomoći saslušani svedoci oštećeni od strane istražnog sudije uz prisustvo branioca optuženog adv. M . R .", kao i da je međunarodna pravna pomoć od strane nadležnih organa Republike Hrvatske pružena u skladu sa odredbama ugovora između SRJ i Republike Hrvatske o pravnoj pomoći u građanskim i krivičnim stvarima; da su "na glavnom pretresu održanom 7. juna 2010. godine, u smislu odredbe člana 337 . stav 1 . tačka 1 ) ZKP, uz saglasnost zamenika tužioca za ratne zločine i protivljenje odbrane, pročitani iskazi svedoka oštećenih Đ.B. i J.K, kao i zakonskog zastupnika iza pok. L.P. – I.F, ispitani od strane istražnog sudije Županijskog suda u Sisku 28. maja 2010. godine, u njihovom mestu prebivališta u B, a na osnovu zamolnice Višeg suda u Beogradu - Odeljenja za ratne zločine K.Po.2. 32/10 od 30. marta 2010. godine..., iz razloga što je Ministarstvo pravde Republike Hrvatske, Uprava za kazneno pravo, Odeljenje za podršku žrtvama i svedocima u kaznenim postupcima i postupcima za kaznena dela ratnih zločina br. 514-05-02-052-09-35 od 25. marta 2010. godine, obavestilo sud, da su stupili u kontakt sa sinovima svedoka J.K. i Đ.B, koji su pozvani svedočiti putem videokonferencijske veze 6. aprila 2010. godine, pred Županijskim sudom u Zagrebu, a na osnovu zamolnice Višeg suda u Beogradu, Odeljenja za ratne zločine od 19. februara 2010. godine, te da nisu u mogućnosti pristupiti u sud i svedočiti zbog starosti i zdravstvenih problema".

Prvostepeni sud konstatuje da je "nemogućnost neposrednog ispitivanja svedoka oštećenih uslov da se zapisnici o njihovim iskazima pročitaju na glavnom pretresu u smislu odredbe člana 337 . stav 1 . tačka 1 ) ZKP, ali da to ne može biti razlog za ocenu da njihovi iskazi zbog toga ne mogu biti pouzdan osnov za zaključivanje o verodostojnosti njihovih iskaza u pogledu okolnosti o kojima su se izjašnjavali, jer ovi dokazi imaju istu dokaznu vrednost kao i svi drugi dokazi, kao i oni koji su neposredno izvedeni, pa ih je sud cenio kao i sve druge dokaze", te da se radi o iskazima svedoka koji su dati jasno, precizno te za sud i prihvatljivo".

Viši sud je, dalje, naveo, analizirao i ocenio iskaze svih ispitanih svedoka, kao i iskaz optuženog, zaključujući, između ostalog da je sud "imao u vidu i da je opt. M. Š . isticao da mu je povređeno pravo na odbranu iz razloga što nije obavljeno suočenje sa oštećenima Đ.B. i J.K, te sud nalazi da nije povređeno pravo odbrane jer suočenje nije obavezno".

Potom je Viši sud, kako stoji u obrazloženju, "nakon detaljno sprovedenog dokaznog postupka, pravnom analizom napred utvrđenog činjeničnog stanja nesumnjivo utvrdio da je optuženi postupao u svemu kako je to opisano u izreci presude, i radnje optuženog je pravno kvalifikovao kao krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142 . stav 1 . KZ SRJ", pa "kako nije bilo okolnosti koje bi isključivale krivičnu odgovornosti optuženog, sud ga je oglasio krivim i osudio na kaznu po zakonu".

U odnosu na odlučivanje o krivičnoj sankciji, u obrazloženju presude je navedeno: "Sud je cenio sve olakšavajuće okolnosti na strani optuženog, te je uzeo u obzir da nije osuđivan, a što je utvrđeno iz izveštaja iz kaznene evidencije, i nepovoljne materijalne prilike zbog nezaposlenosti. Od otežavajućih okolnosti na strani optuženog sud je cenio činjenicu da je okrivljeni u više navrata prema više lica kritičnim prilikama nanosio velike fizičke i duševne patnje, pri tome iskazujući upornost i bezobzirnost, te da je njegov motiv bila i osveta zbog ubistva brata, kao i različita nacionalna pripadnost oštećenih. Imajući u vidu sve napred navedene olakšavajuće i otežavajuće okolnosti, kao i visinu zaprećene kazne za ovo krivično delo, sud je optuženog M . Š . osudio na kaznu zatvora u trajanju od pet godina, nalazeći da je izrečena kazna nužna i istovremeno dovoljna da bi se ostvarila svrha kažnjavanja iz člana 33 . KZ SRJ. Sud je na glavnom pretresu 7. juna 2010. godine odbio predlog branioca adv. P . M, da se iz spisa predmeta izdvoje zapisnici o ispitivanju svedoka oštećenih od 28. maja 2010. godine Županijskog suda u Sisku, s obzirom da je povređeno pravo okrivljenog na odbranu time što je Ministarstvo Republike Hrvatske odbilo da da saglasnost za prisustvovanje okr. Š. M . ispitivanju oštećenih. Navedeni predlog odbijen je iz razloga što sud nalazi da u konkretnom slučaju nije povređeno pravo okrivljenog na odbranu, imajući u vidu da se sud dopisom od 21. aprila 2010. godine, obratio Ministarstvu pravosuđa Republike Hrvatske radi davanja saglasnosti za prisustvovanje ispitivanju oštećenih od strane zamenika tužioca za ratne zločine, okr. M . Š . i branioca adv. K . Đ. Dopisom Ministarstva pravosuđa Republike Hrvatske, Uprava za Evropsku uniju i međunarodnu saradnju br. 514-05-05-01-10-58 od 21. maja 2010. godine data je saglasnost za prisu stvo ispitivanju oštećenih zameniku tužioca za ratne zločine u Beogradu i adv. K. Đ, a odbijena je saglasnost za prisustvo okr. M . Š. Sud je blagovremeno obavestio zamenika tužioca za ratne zločine, branioca dv. K . Đ . i okr. M . Š . o zakazanom ročištu radi ispitivanja u svojstvu svedoka oštećenih J.K, Đ.B. i I.F. za 28. maj 2010. godine, u mestu prebivališta svedoka oštećenih, a od strane Županijskog suda u Sisku".

Odlučujući o žalbi branioca optuženog izjavljenoj protiv osporene prvostepene presude, Apelacioni sud u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine je 24. januara 2011. godine doneo osporenu presudu Kž.1.Po.2. 10/10, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu branioca optuženog Š .

M, advokata K. Ć, pa je ožalbenu presudu Višeg suda u Beogradu - Odeljenje za ratne zločine K.Po.2. 32/10 od 25. juna 2010. godine potvrdio.

U obrazloženju drugostepene osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da "po nalaženju Apelacionog suda u Beogradu, prvostepeni sud nije učinio bitne povrede odredaba krivičnog postupka na koje se ukazuje u žalbi, niti one na koje sud, kao drugostepeni, u smislu odredbe člana 380 . ZKP, pazi po službenoj dužnosti"; da "po oceni ovog suda izreka pobijane presude nije nerazumljiva, niti protivrečna, a u obrazloženju su dati jasni i argumentovani razlozi o svim odlučnim činjenicama, koje razloge i ovaj sud u potpunosti prihvata"; da "Apelacioni sud u Beogradu nalazi da je prvostepeni sud tokom sprovedenog postupka izveo sve potrebne dokaze koje je analizirao, kako pojedinačno, tako i u međusobnoj vezi, pa je na osnovu istih došao do pravilnog činjenično-pravnog zaključka o postojanju svih bitnih elemenata krivičnog dela za koje ga je oglasio krivim"; da se "u žalbi branioca optuženog ističe da je prvostepeni sud učinio bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 368 . stav 2 . ZKP, s obzirom na to da je povredio pravo na odbranu optuženog Š. M, time što je pročitao na glavnom pretresu ranije date iskaze sva tri svedoka-oštećena u ovom krivičnom postupku... međutim, po oceni Apelacionog suda u Beogradu, ovakvi navodi su neosnovani, stoga što je prvostepeni sud u toku postupka pokušao da obezbedi prisustvo i da neposredno sasluša svedoke-oštećene Đ.B. i J.K, ali su svedoci-oštećeni zbog starosti i bolesti odbili da dođu u Beograd radi neposrednog saslušanja, kao i da budu ispitani putem video-konferencijske veze iz Županijskog suda u Zagrebu, iz kog razloga su ispitani u mestu svog prebivališta, posredstvom međunarodne pravne pomoći, koja je pružena na zahtev predsednika veća prvostepenog suda, u skladu sa odredbama Ugovora između SRJ i Republike Hrvatske o pravnoj pomoći u građanskim i krivičnim stvarima. Pre svega, o ispitivanju navedenih svedoka optuženi i njegov branilac advokat K . Ć . su bili uredno obavešteni u smislu odredbe člana 251 . stav 5 . ZKP, te se radnja ispitivanja mogla preduzeti i u odsustvu obaveštenih lica"; da "u prilog činjenici da se ne mogu prihvatiti navodi odbrane iz žalbe, da je prvostepeni sud grubo kršio prava na odbranu optuženog Š. M, kao i pravo na pravično suđenje ide i to da su navedeni svedoci saslušani u prisustvu branioca optuženog, advokata R . M, što je konstatovano na zapisnicima o ispitivanju..., pa je prvostepeni sud pravilno primenio odredbu člana 337 . stav 1 . tačka 1 ) ZKP, te u toku dokaznog postupka pročitao iskaz pokojnog oštećenog L.F,

s obzirom na to da je oštećeni prema dopisu Ministarstva pravosuđa Republike Hrvatske preminuo, što ukazuje da je stav prvostepenog suda

pravilan, te da su bili ispunjeni uslovi da se iskaz svedoka-oštećenog, koji je

dat pred nadležnim sudom, pročita"; da je "pri tome, ovaj sud je imao u vidu i navode odbrane da je optuženom povređeno pravo na odbranu time što je u toku postupka onemogućeno suočenje svedoka oštećenih i optuženog, ali je takve navode ocenio kao neosnovane i prihvatio u svemu razloge prvostepenog suda koji su navedeni na strani 30, u drugom pasusu obrazloženja ožalbene presude".

Potom je Apelacioni sud analizirao prvostepenu presudu u delu koji se odnosi na utvrđeno činjenično stanje, čija je potpunost i pravilnost osporavana žalbom branioca, pa je naveo razloge zbog kojih smatra da je činjenično stanje u konkretnom predmetu potpuno i pravilno utvrđeno.

Dalje se u obrazloženju navodi: "Po mišljenju Apelacionog suda u Beogradu, prvostepeni sud je dokazima izvedenim na glavnom pretresu i njihovom svestranom ocenom, nesumnjivo utvrdio da je optuženi u svemu postupao na način kako je to opisano u izreci prvostepene presude. Naime, prvostepeni sud je pravilno, na osnovu odbrane optuženog, te iskaza saslušanih oštećenih Đ.B, L.F.i J.K, te drugih dokaza, a što je sve navedeno na stranama 7 - 11 ožalbene presude, na nesumnjiv način u svemu pravilno utvrdio da je optuženi Š . M . preduzeo radnje opisane u izreci presude, u kojima su sadržana sva bitna obeležja krivičnog dela za koje je oglašen krivim... Prvostepeni sud se na 38. strani ožalbene presude, u drugom pasusu, osvrnuo i na predlog odbrane da sud pribavi medicinsku dokumentaciju o eventualnim pregledima, povredama i lečenju oštećenih, a na čemu odbrana insistira i u podnetoj žalbi, te je pravilno prvostepeni sud odbio predloge smatrajući da je stepen povređivanja oštećenih nebitan, s obzirom da je optuženi oglašen krivim zbog povrede telesnog integriteta i zdravlja oštećenih. Mora se imati u vidu i to da neka postupanja, sama po sebi ne dovode u sumnju patnju žrtava, što ukazuje takođe na to da je pravilno prvostepeni sud našao da ce, s obzirom na radnje optuženog koje je prema oštećenima preduzimao, telesne i duševne boli i patnje koje su oštećeni pretrpeli, ne mogu dovesti u pitanje, iz kog razloga je ovaj sud žalbene navode kojima se osporava presuda u delu vezanom za utvrđivanje nastupelih posledica kod oštećenih, smatra neutemeljenim".

Drugostepeni sud je prvostepenu presudu preispitao i u

delu odluke o kazni, te našao da je odluka o kazni pravilna i na zakonu zasnovana. Naime, prema navodima obrazloženja, "pravilno je prvostepeni sud na strani optuženog od olakšavajućih okolnosti cenio da nije osuđivan, kao i njegove nepovoljne materijalne prilike, da je nezaposlen, a od otežavajućih okolnosti činjenicu da je u više navrata prema više lica kritičnom prilikom nanosio velike fizičke i duševne patnje, pri tome iskazujući upornost i bezobzirnost, te da je njegov motiv bila osveta zbog ubistva brata, kao i različita nacionalna pripadnost oštećenih".

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava jemči se svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 33. Ustava je utvrđeno: da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo da u najkraćem roku, u skladu sa zakonom, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o dokazima prikupljenim protiv njega (stav 1.); da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane (stav 2.); da o krivljeni koji ne može da snosi troškove branioca, ima pravo na besplatnog branioca, ako to zahteva interes pravičnosti, u skladu sa zakonom (stav 3.); da s vako ko je okrivljen za krivično delo, a dostupan je sudu, ima pravo da mu se sudi u njegovom prisustvu i ne može biti kažnjen, ako mu nije omogućeno da bude saslušan i da se brani (stav 4.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane (stav 5.); da s vako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja (stav 6.); da l ice koje je okrivljeno ili kome se sudi za krivično delo nije dužno da daje iskaze protiv sebe ili protiv lica bliskih sebi, niti da prizna krivicu (stav 7.); da s va prava koja ima okrivljeni za krivično delo ima, shodno zakonu i u skladu sa njim, i fizičko lice protiv koga se vodi postupak za neko drugo kažnjivo delo (stav 8.) .

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 70/01 i 68/02 i "Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10) (u daljem tekstu: ZKP), koji se primenji vao u postupku u kome su donete osporene presude, bilo je propisano: da o krivljeni može biti suočen sa svedokom ili drugim okrivljenim, ako se njihovi iskazi ne slažu u pogledu važnih činjenica (član 91. stav 1.); da se, o sim slučajeva koji su posebno propisani u ovom zakoniku, zapisnici o iskazima svedoka, saokrivljenih ili već osuđenih učesnika u krivičnom delu, kao i zapisnici ili druga pismena o nalazu i mišljenju veštaka, mogu po odluci veća pročitati, pored ostalog, ako su saslušana, odnosno ispitana lica umrla, duševno obolela ili se ne mogu pronaći, ili je njihov dolazak pred sud nemoguć ili znatno otežan zbog starosti, bolesti ili drugih važnih uzroka (član 337. stav 1. tačka 1)).

Odredbama člana 530. ZKP koje su važile do 27. marta 2009. godine, kada je stupio na snagu Zakon o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima (" Službeni glasnik RS", broj 20/09 ), kao lex specialis, bilo je propisano da se međunarodna krivičnopravna pomoć ukazuje po odredbama međunarodnih ugovora (stav 1.), a da se međunarodna krivičnopravna pomoć ukazuje po odredbama ovog zakonika ako međunarodni ugovor ne postoji ili određena pitanja nisu regulisana međunarodnim ugovorom (stav 2.), dok je odredbom člana 531. bilo propisano da m eđunarodna krivičnopravna pomoć posebno obuhvata izvršenje pojedinih procesnih radnji, kao što su saslušanje okrivljenog, svedoka i veštaka, uviđaj, pretres prostorija i lica, zaplenu predmeta, kao i dostavljanje akata, pismenih materijala i drugih predmeta koji su u vezi sa pretkrivičnim i krivičnim postupkom u državi molilji.

Članom 1. navedenog Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima propisano je da se o vim zakonom uređuje postupak pružanja međunarodne pravne pomoći u krivičnim stvarima (u daljem tekstu: međunarodna pravna pomoć), u slučajevima kada ne postoji potvrđeni međunarodni ugovor ili kada određena pitanja njime nisu uređena, dok je odredbama člana 83. stav 1. ovog zakona propisano da ostali oblici međunarodne pravne pomoći, između ostalog, obuhvataju izvršenje procesnih radnji, kao što su pozivanje i dostavljanje pismena, saslušanje okrivljenog, ispitivanje svedoka i veštaka, uviđaj, pretresanje prostorija i lica, privremeno oduzimanje predmeta (stav 1.), odnosno razmenu obaveštenja i dostavljanje pismena i predmeta koji su u vezi sa krivičnim postupkom u državi molilji, dostavljanje podataka bez zamolnice, korišćenje audio i video-konferencijske veze, formiranje zajedničkih istražnih timova (stav 3.).

5.1. Podnosilac ustavne žalbe smatra da su u krivičnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom povređena njegova prava zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 33. Ustava, jer mu tokom celog postupka nije bilo omogućeno da se suoči sa svedocima optužbe i da ih ispita sam ili preko branioca pred sudskim većem pred kojim se vodio postupak, već su osporene osuđujuće presude donesene nakon čitanja zapisnika o iskazima svedoka - oštećenih, pri čemu drugih neposrednih dokaza koji bi teretili podnosioca nema. Ustavni sud nalazi da se ovim navodima podnosioca prvenstveno ukazuje na povredu prava na kontradiktorni postupak, prava na odbranu i prava na jednakost stranaka u postupku (tzv. jednakost oružja), zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 33. st. 2. i 5. Ustava. Navedena prava garantovana su i odredbama člana 6. stav 1. i stav 3. tačka (d) Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, što je od značaja zbog prakse Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) u zaštiti navedenih prava, kojom se rukovodi i Ustavni sud prilikom tumačenja odredaba o ljudskim pravima, saglasno članu 18. stav 3. Ustava.

5.2. Najvažniji standardi ESLjP koji se odnose na kontradiktornost krivičnog postupka su sledeći: 1) dopuštenost dokaza je u prvom redu stvar nacionalnog prava; 2) dokazi se, po pravilu, izvode na javnom pretresu, budući da član 6. stav 1. i stav 3. tačka (d) zahtevaju da optuženi ima pravo da ispita svedoka; 3) čitanje iskaza svedoka nije nužno suprotno članu 6. stav 1. i stav 3. tačka (d); 4) kvalitet dokaza i njihova verodostojnost su merodavni za utvrđenje da li je suđenje bilo pravično; 5) poštovanje prava odbrane zahteva da se obično svi dokazi moraju predočiti u prisustvu okrivljenog na javnom pretresu, kako bi se mogli osporiti u kontradiktornom postupku.

Polazeći od prethodno navedenog i sadržine prava garantovanih članom 32. stav 1. i članom 33. stav 5. Ustava, Ustavni sud konstatuje da krivični postupak mora biti kontradiktoran i da mora osigurati jednakost stranaka u postupku. Ovo pretpostavlja i pravo okrivljenog da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, te da ispituje svedoke optužbe i svedoke odbrane.

Pravo na kontradiktoran postupak nije apsolutno i ono može biti ograničeno u krivičnom postupku. Obrazloženje svrhe i granica ovog ograničenja dalo je veliko veće ESLjP u presudi A. i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva, 3455/05, od 19. februara 2009. godine, pasus 204.-208 , u kojoj je, između ostalog, navedeno: "Sud je... zaključio da čak i u postupcima na temelju člana 6. u kojima se odlučuje o krivici na osnovu optužbe za krivično delo mogu postojati ograničenja prava na potpuno kontradiktoran postupak kad je to potrebno u svetlu snažnog jednako važnog javnog interesa, kao što su nacionalna sigurnost, potreba da određene istražne metode ostanu tajna ili zaštita osnovnih prava druge osobe. Međutim, pravičnog suđenja neće biti ako bilo kakve teškoće koje optuženi može imati zbog ograničenja prava nisu dodatno uravnotežene u postupcima koje vode sudovi." Na potrebu uravnoteženja interesa odbrane, žrtve i svedoka ESLjP je ukazao u odluci Kovač protiv Hrvatske, 49910/06, od 23. avgusta 2011. godine, u kojoj je naveo: "U nekim slučajevima načelo pravičnog suđenja nalaže da se interesi odbrane dovedu u ravnotežu sa interesima svedoka ili žrtava koje su pozvane da svedoče. U tom pogledu Sud je uzeo u obzir posebna obeležja krivičnog postupka koji se tiče seksualnih krivičnih dela. Žrtva takav postupak često doživljava kao teško iskušenje, posebno ako se protiv svoje volje mora suočiti sa optuženim. Ta će obeležja biti još naglašenija u predmetu u kojem se pojavljuje maloletnik. Pri oceni da li je u takvom postupku okrivljenom p ravično suđeno ili nije moraju se uzeti u obzir interesi žrtve. Sud stoga prihvata da se u krivičnom postupku koji se tiče seksualnog zlostavljanja mogu preduzeti određene mere radi zaštite žrtve, uz uslov da se takve mere mogu uskladiti s odgovarajućim delotvornim ostvarivanjem prava na odbranu." (pasus 27.).

5.3. Ustavni sud nalazi da je za ocenu osnovanosti navoda podnosioca ustavne žalbe neophodno razmotriti i tzv. pravilo jedinog i odlučujućeg dokaza koje je ESLjP ustanovio u presudi Luca protiv Italije, 33354/96, od 27. februara 2001. godine, a koje znači da ako se osuda temelji isključivo, ili u odgovarajućoj meri, na izjavi koju je dala osoba koju optuženi nije mogao ispitati lično ili preko branioca, bilo tokom istrage ili na suđenju, pravo na odbranu bilo bi ograničeno u meri koja nije u skladu sa jemstvima iz člana 6. (pasus 40.). Od ovog pravnog stava ESLjP je delimično odstupio u presudi Al-Khawaya and Tahery protiv Ujedinjenog Kraljevstva, 26766/05-22228/06, od 15. decembra 2011. godine , u kojoj se navodi: "Sud stoga zaključuje da u slučaju u kojem je izjava iz druge ruke (hearsay statement) jedini ili odlučujući dokaz protiv okrivljenog, njeno dopuštanje kao dokaza neće automatski dovesti do povrede člana 6. stav 1. Istovremeno, ako se osuđujuća presuda temelji isključivo ili odlučujuće na iskazu odsutnih svedoka, Sud mora podvrgnuti postupak najpažljivijoj ispitnoj proveri." (pasus 147.). U istoj presudi navedeno je da izraz "odlučujući" mora biti usko shvaćen u smislu da označava dokaz takvog značenja ili važnosti koji će verovatno biti presudan za ishod slučaja (pasus 131.).

5.4. Primenjujući prethodno navedene standarde koji se odnose na kontradiktornost postupka i pravne stavove o granicama do kojih se može ograničiti pravo na kontadiktoran postupak na konkretan slučaj koji je predmet ustavne žalbe, Ustavni sud najpre konstatuje da Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u članu 6. ne propisuje nikakvo pravilo o dopuštenosti dokaza, već je to stvar nacionalnih zakonodavstava. Takva pravila nisu predviđena ni članom 32. stav 1. Ustava, kojim se garantuje pravo na pravično suđenje, već su uređena odredbama Zakonika o krivičnom postupku. Ovim zakonikom predviđena su i određena ograničenja prava na kontradiktoran postupak, a jedno od njih bilo je propisano u već citiranom članu 337. stav 1. tačka 1) ZKP, prema kome su se zapisnici o iskazima svedoka, saokrivljenih ili već osuđenih učesnika u krivičnom postupku mogli po odluci veća pročitati ako su saslušana lica umrla, duševno obolela ili se nisu mogla pronaći, ili je njihov dolazak pred sud bio nemoguć ili znatno otežan zbog starosti, bolesti ili drugih važnih uzroka. U predmetnom krivičnom postupku prvostepeni sud je primenom navedene odredbe ZKP pročitao iskaze svedoka-oštećenih koji su saslušani zamolnim putem u Republici Hrvatskoj.

Prema citiranim odredbama čl. 530. i 531. ZKP, koje su važile do 27. marta 2009. godine, kao i prema odredbama člana 1. i člana 83. stav 1. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima , koji je stupio na snagu 27. marta 2009. godine, postupajući sud je bio ovlašćen da putem međunarodne krivičnopravne pomoć i, preko nadležnih organa Republike Srbije i nadležnih sudova Republike Hrvatske, zamolnim putem zatraži izvršenje pojedinih procesnih radnji, koje su u vezi sa osporenim krivičnim postupkom koji se vodio pred nadležnim sudom Republike Srbije, kao što je u konkretnom slučaju bilo dostavljanje pismenih materijala, korišćenje audio i video-konferencijske veze radi saslušanje svedoka, osnosno saslušanj a svedoka – oštećenih od strane nadležnog suda u Republici Hrvatskoj .

Okružni sud u Beogradu – Veće za ratne zločine je, koristeći međunarodnu pravn u pomoć u krivičnim stvarima , preko nadležnih organa Republike Srbije i Republike Hrvatske pribavio obimnu dokumentaciju vezanu za krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142 . stav 1 . Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije, zbog koga se vodio krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe. Postupajući sud je, takođe, istim putem pozvao brojne svedoke, kao i svedoke - oštećene radi ispitivanja u postupku. Međutim, kako su zbog starosti i bolesti odbili da dođu u Beograd radi neposrednog saslušanja, neki od njih su ispitani putem videokonferencijske veze iz Županijskog suda u Zagrebu, a drugi (među njima i dva svedoka - oštećena) koji su odbili da budu ispitani putem video-konferencijske veze, ispitani su od strane istražnog sudije Županijskog suda u Sisku, s tim što su svedoci - oštećeni ispitani 28. maja 2010. godine, u njihovom mestu prebivališta u B, Republika Hrvatska. O prvobitno zakazanom datumu, času i mestu ispitivanja nisu bili obavešteni okrivljeni i njegov branilac, pa su ispitivanju svedoka kao oštećenih koje je obavljeno 26. i 27. marta 2009. godine prisustvovali, u smislu člana 4. Evropske konvencije o međusobnom pružanju pravne pomoći u krivičnim stvarima, istražni sudija Veća za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu i zamenik tužioca za ratne zločine iz Beograda. Stoga je postupajući sud, imajući u vidu propust učinjen neobaveštavanjem optuženog i njegovog branioca o ispitivanju svedoka zakazanom za 26. i 27. mart 2009. godine, taj propust otklonio tokom postupka i obezbedio naknadno ispitivanje svedoka - oštećenih, koji su ponovo ispitani od strane istražnog sudije Županijskog suda u Sisku 28. maja 2010. godine, uz prisustvo branioca optuženog adv. M . R, dok nadležni organi Republike Hrvatske nisu dali saglasnost da optuženi prisustvuje ispitivanju oštećenih .

Sudovi su u osporenim presudama ocenili da su bili ispunjeni uslovi da se u krivičnom postupku pročitaju iskazi svedoka - oštećenih, i to: iskaz oštećenog L.F. dat istražnom sudiji u Novskoj 29. aprila 1997. godine u predmetu tog suda Kir. 124/97 u kojem je u Republici Hrvatskoj vođen istražni postupak protiv podnosioca, jer je oštećeni u međuvremenu preminuo (2000. godine), te naknadno nije saslušan zamolnim putem, već je zamolnim putem pred istražnim sudijom Županijskog suda u Sisku, 28. maja 2010. godine saslušan njegov sin I.F. (tada star 59 godina); iskazi oštećenih J.K. (2010. godine star 72 godine) i Đ.B. (2010. godine star 85 godina) dati istražnom sudiji u Novskoj 29. aprila 2007. godine i dati zamolnim putem istražnom sudiji Županijskog suda u Sisku 28. maja 2010. godine, jer su ovi svedoci odbili da budu ponovo saslušani kako pred Višim sudom u Beogradu, tako i putem video veze iz Županijskog suda u Zagrebu, pravdajući to svojom starošću i bolešću.

Ocenjujući da li su u konkretnom slučaju postojali opravdani razlozi da oštećeni ne dođu na pretres kako bi bili saslušani pred sudskim većem ili putem video veze, Ustavni sud primećuje da su upravo smrt, starost i bolest bili navedeni u članu 337. stav 1. tačka 1) ZKP kao razlozi kada se svedoci ne moraju saslušati neposredno, već se mogu pročitati zapisnici o njihovim iskazima , jer je njihov dolazak u sud nemoguć ili znatno otežan . U istoj odredbi ZKP je bilo propisano da se to moglo učiniti i iz drugih važnih uzroka. Po oceni Ustavnog suda, ti važni uzroci mogu se odnositi i na obeležja krivičnog postupka koji se vodi zbog određenih krivičnih dela, kao što je u pomenutom predmetu Kovač protiv Hrvatske seksualni delikt, a u ovom slučaju ratni zločin, kada postoji potreba da se uravnoteže interesi odbrane, žrtava i svedoka. Oštećeni u takvim postupcima često doživljavaju psihički bol i patnju prilikom saslušanja, a posebno ako se protiv svoje volje moraju suočiti sa optuženim i dozvoliti mu da ih ispituje, što im može naneti dodatne traume. Međutim, isključenje prava okrivljenog da ispita svedoke-oštećene mora se uskladiti s odgovarajućim delotvornim ostvarivanjem prava na odbranu, koje je u ovom slučaju, po oceni Ustavnog suda, bilo obezbeđeno na taj način što je saslušanje oštećenih obavljeno u prisustvu branioca optuženog, što su njihovi iskazi prezentirani optuženom na glavnom pretresu, pa je bio u mogućnosti da ih osporava, iznosi suprotne argumente i predlaže izvođenje dokaza kojima bi se osporavali iskazi oštećenih, kao i što prilikom presuđenja nisu uzeti u obzir iskazi oštećenih dati 26. i 27. marta 2009. godine, kada su oštećeni ispitani u odsustvu branioca optuženog.

5.5. Ustavni sud je uvidom u osporene presude i spise krivičnog predmeta utvrdio da su u sprovedenom krivičnom postupku pribavljeni brojni pismeni dokazi, kao i da je saslušano više svedoka. Dakle, iskazi oštećenih nisu bili jedini dokazi na kojima su zasnovane osporene presude. Ali, po oceni Ustavnog suda, iskazi oštećenih su bili odlučujući za donošenje osuđujuće presude. Imajući u vidu pravilo "jedinog i odlučujućeg dokaza" koje je ustanovio ESLjP, Ustavni sud podseća da sama činjenica da se osuđujuća presuda temelji na "izjavi iz druge ruke", odnosno na iskazima svedoka ili oštećenih koje optuženi nije imao priliku da ispita, ne pretstavlja automatski povredu prava na pravično suđenje. Za ocenu da li je suđenje bilo pravično ili nije, bitno je u kojoj meri je sud podvrgao takve iskaze ozbiljnoj proveri i da li je nesumnjivo utvrdio njihovu verodostojnost.

Ustavni sud smatra da je u osporenoj prvostepenoj presudi pažljivo analiziran svaki pojedinačni dokaz, te da su iskazi svedoka - oštećenih cenjeni kako u odnosu na iskaze drugih saslušanih svedoka koji su imali samo posredna saznanja o događajima vezanim za radnje izvršenja krivičnog dela koje je optuženom stavljeno na teret, tako i u vezi sa pismenim dokazima na osnovu kojih je vršena provera iskaza oštećenih. Apelacioni sud u Beogradu, kao drugostepeni, u osporenoj presudi je zaključio da je prvostepeni sud tokom sprovedenog postupka izveo sve potrebne dokaze koje je analizirao, kako pojedinačno, tako i u međusobnoj vezi, pa je na osnovu istih došao do pravilnog činjenično-pravnog zaključka o postojanju svih bitnih elemenata krivičnog dela za koje ga je oglasio krivim. Ovakvo stanovište drugostepenog suda prihvata i Ustavni sud, jer razloge navedene u osporenim presudama ocenjuje kao detaljne, dovoljne i ustavnopravno prihvatljive, zbog čega tvrdnju podnosioca da "sud u razlozima presude nije naveo na osnovu kojih to dokaza ili argumenta je došao do zaključka da je Š. M . okrutno postupao prema civilima, vršio njihovo mučenje i telesno povređivanje", smatra neosnovanom.

5.6. Na osnovu svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da osporenim presudama nisu povređena prava podnosioca na kontradiktoran postupak, na odbranu i na jednakost stranaka u postupku, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 33. st. 2. i 5. Ustava.

5.7. Ustavni sud je razmotrio i navode podnosioca ustavne žalbe da prilikom odlučivanja o kazni sud nije uzeo u obzir sve olakšavajuće okolnosti, kojim navodima se u suštini ukazuje na povredu prava na obrazloženu odluku o krivičnoj sankciji. Pravo na obrazloženu sudsku odluku nije izričito utvrđeno Ustavom, ali, bez svake sumnje , predstavlja jednu od garancija prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Kako je prvostepeni sud u osporenoj presudi naveo da je cenio sve olakšavajuće okolnosti na strani optuženog, te uzeo u obzir da nije osuđivan, a što je utvrđeno iz izveštaja iz kaznene evidencije, kao i njegove nepovoljne materijalne prilike zbog nezaposlenosti, a od otežavajućih okolnosti na strani optuženog je cenio činjenicu da je okrivljeni u više navrata prema više lica kritičnim prilikama nanosio velike fizičke i duševne patnje, pri tome iskazujući upornost i bezobzirnost, te da je njegov motiv bila i osveta zbog ubistva brata, kao i različita nacionalna pripadnost oštećenih, pa je, imajući u vidu sve navedene olakšavajuće i otežavajuće okolnosti, kao i visinu zaprećene kazne za ovo krivično delo, sud optuženog osudio na kaznu zatvora u trajanju od pet godina, nalazeći da je izrečena kazna nužna i istovremeno dovoljna da bi se ostvarila svrha kažnjavanja iz člana 33 . KZ SRJ, navode podnosioca da "sud u razlozima presude prilikom odlučivanja o visini kazne nije naveo sve okolnosti koje utiču da kazna bude manja ili veća", Ustavni sud takođe ocenjuje neosnovanim.

6. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu i odlučio kao izreci.

7. Imajući u vidu da su ustavnopravna pitanja koja su razmatrana u ovoj odluci od šireg značaja za ostvarivanje ustavnosti i zakonitosti, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, zaključio da se ova odluka objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

8. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Slični dokumenti

• Už 13919/2018: Odluka Ustavnog suda kojom se odbija ustavna žalba zbog zloupotrebe službenog položaja
• Kž1-Po1 43/2024: Osuđujuća presuda za teško ubistvo na podmukao način i iznudu
• Už 853/2024: Povreda prava na odbranu u prekršajnom postupku
• Kž1-Po2 3/2024: Presuda Apelacionog suda kojom se preinačuje kazna i okrivljeni osuđuje na duži zatvor zbog ratnog zločina
• Už 2271/2018: Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u predmetu za ratne zločine