Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko devet godina. Glavna odgovornost za dugo trajanje postupka leži na prvostepenom sudu zbog neažurnosti i perioda neaktivnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, Lidija Đukić i dr Nataša Plavšić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. V . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. aprila 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. V . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 6010/10 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo V. V . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. V . iz Beograda je , 20. decembra 2019. godine, preko punomoćnika I . S, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 6010/10, kao i protiv presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1109/18 od 19. juna 2019. godine, Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1169/15 od 16. juna 2017. godine i Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 6010/10 od 24. februara 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. Ustava.

Podnositeljka u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi: da je parnica u spor u radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu trajala devet godina , što je neprimereno dugo, imajući u vidu prirodu spora ; da je nejasno kako su sudovi prihva tili mišljenje sudskog veštaka grafologa, imajući u vidu da je autentičnost potpisa na ugovoru o radu utvrđena na osnovu uplatnice koju nije ona potpisala; da se sudovi uopšte nisu bavili pitanjem postojanja stvarnih razloga za izmenu ugovorenih uslova rada (premeštaj na druge poslove); da je tuženi ponudio aneks s a jedinim ciljem da na njeno radno mesto zaposli drugo lice; da bi zaključenjem ponuđenog aneksa njoj zarada bila umanjena za više od 25.000 dinara, što je u suprotnosti sa zakonskom garancijom jednake zarade za isti rad ili rad iste vrednosti.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene akt e i podnositeljki dosudi nematerijaln u štet u u iznosu od 750.000 dinara, kao i naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 6010/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 2. februara 201 0. godine, u svojstvu tužilje, podnela Prvom osnovnom sudu u Beogradu tužbu protiv tužen og privrednog društva „K.“ d.o.o. Beograd, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, vraćanja na rad i naknade štete zbog nezakonitog otkaza . Predmet je zaveden pod brojem P1. 6010/10.

Tuženi je odgovor na tužbu dostavi o 16. marta 201 0. godine. Pripremno ročište zakazano je za 11. maj 201 0. godine, ali isto nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije . Potom je razlog neodržavanja pripremnog ročišta (7. oktobra 2010. godine) bi o štrajk zaposlenih u sudu. Pripremno ročište održano je 3. marta 2011. godine. Na naredna dva ročišta, koja su održana 13. septembra i 19. oktobra 2011. godine, prvostepeni sud je izveo dokaz saslušanjem tužilje u svojstvu parnične stranke i jednog svedoka, te odredio grafološko veštačenje autentičnosti potpisa tužilje na ugovoru o radu.

Sudski veštak je 28. decembra 2011. godine vratio predmet sudu, jer nije bilo originaln og primer ka dokumenta koji se veštači. Na ročištu održanom 7. marta 2012. godine, tuženi se obavezao da će original ugovora o radu dostaviti sudskom veštaku .

Nalaz i mišljenje su dostavljeni sudu 24. aprila 2012. godine. Po primedbama tužilje, sudski veštak se 4. juna 2012. godine pismeno izjasnio, a na ročištu održanom 22. juna 2012. godine je i saslušan.

Predlog tužilje da se grafološko veštačenje poveri komisiji sudskih veštaka, sud je usvojio na ročištu održanom 15. januara 2013. godine. Međutim, dvoje od predloženih članova komisije nisu prihvatili da učestvuju u radu, zbog čega je sud na ročištu održanom 3. aprila 2013. godine naložio punomoćniku tužilje da se tim povodom izjasni. Predloženo je da se veštačenje poveri samo jednom od tih veštaka. Imajući u vidu da je punomoćnik tužene izrazio neslaganje sa takvim predlo gom, sud je rešenjem od 25. jula 2013. godine veštačenje poverio istom veštaku (koji je već veštačio u ovoj pravnoj stvari). Nalaz i mišljenje su dostavljeni sudu 27. septembra 2013. godine.

U periodu do presuđenja, zakazano je još šest ročišta za glavnu raspravu (2. oktobra 2013. godine, 23. januara, 10. marta, 30. juna, 30. oktobra 2014. godine i 24. februara 2015. godine), od kojih dva nisu održana zbog štrajka advokata. Parnične stranke su se izjasnile o mišljenju sudskog veštaka, te je obavljeno njegovo saslušanje na ročištu. Glavna rasprava je zaključena 24. februara 2015. godine.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 6010/10 od 24. februara 2015. godine odbijeni su kao neosnovani tužbeni zahtevi tužilje u celini.

Tužilja je 25. marta 201 5. godine izjavila žalbu , na koju je tuženi odgovorio podneskom od 9. aprila 2015. godine. Spisi parničnog predmeta su Apelacionom sudu u Beogradu prosleđeni 27. maja 201 5. godine. Osporenom presudom Gž1. 1169/15 od 16. juna 201 7. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i prvostepena presuda je u celini potvrđena.

Tužilja je 21. avgusta 201 7. godine izjavila reviziju. Spisi parničnog predmeta su Vrhovnom kasacionom sudu prosleđeni 3. novembra 201 7. godine. Rešenjem Rev2. 2805/17 od 29. novembra 201 7. godine predmet je vraćen prvostepenom sudu na dopunu postupka, kako bi se primerak revizij e dostavi o i Republičkom javnom tužilaštv u, što je učinjeno 5. marta 2018. godine.

Spisi parničnog predmeta su 23. aprila 2018. godine ponovo prosleđeni Vrhovnom kasacionom sudu. Osporenom presudom Rev2. 1109/18 od 19. juna 2019. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilje.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09, 36/11 – dr.zakon i 53/13 – Odluka US), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 2. februara 201 0. godine, podnošenjem tužbe Prvom osnovnom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1109/18 od 19. juna 2019. godine.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao devet godina i pet meseci, što može ukazivati na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom ocene postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi predstavljala opravdan razlog za višegodišnje trajanje parnice.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnositeljka ustavne žalbe ima la izuzetan interes da sud o nje nim zahtevima odluči u okviru standarda razumnog roka, posebno zbog činjenice da je reč o sudskoj zaštiti za slučaj prestanka radnog odnosa .

Ocenjujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da ne postoji njen doprinos produžavanju trajanja postupka .

Po mišljenju Ustavnog suda, isključivu odgovornost za navedeno trajanje osporenog parničnog postupka snosi prvostepeni sud. Ovde se naročito ima u vidu: da prilikom zakazivanja ročišta za glavnu raspravu evidentno nije poštovano načelo hitnosti u rešavanju ove vrste spora; da je o tužbenom zahtevu odlučeno pet godina nakon podnošenja tužbe; da je tokom prvostepenog postupka izveden samo dokaz saslušanjem dva lica i u dva navrata obavljeno grafološko veštačenje; da je zbog propusta sa dostavljanjem revizije Republičkom javnom tužilaštvu, dodatno produžen postupak odlučivanja o tom vanrednom pravnom sredstvu za oko pet meseci. Međutim, Ustavni sud smatra da su štrajk zaposlenih u sudu krajem 2010. godine, kao i štrajk advokata u drugoj polovini 2014. godine, usled čega tri ročišta za glavnu raspravu nisu mogla biti održana, objektivno utical i na ukupnu dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka.

Uzimajući u obzir napred izneto, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon , 103/15 i 10/ 23), odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2. izreke, odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka i navedene objektivne okolnosti, već i ekonomsko-socijalne prilike, kao i činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava (ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine). Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zbog neefikasnog postupanja nadležnog suda.

7. Što se tiče istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu smatrati relevantnim ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrd nje o povredi navedenog ustavnog prava, budući da se u jednom delu suštinski prigovara određenom dokazu koji je izveden u postupku pred redovnim sudom (veštačenje), dok su preostali navodi , ratione materiae, nespojivi sa sadržinom osporenih akata, s obzirom na to da je predmet konkretnog spora bila zakonitost rešenja o otkazu ugovora o radu zbog propusta podnositeljke ustavne žalbe da se u ostavljenom roku izjasni na ponudu za izmenu ugovorenih uslova rada, a ne zakonitost ponuđenog aneksa ugovora o radu.

Kada je reč o istaknutoj povredi prava na rad, Ustavni sud konstatuje da pravo iz člana 60. Ustava ne sadrži garancije da se zaposlenje dobije i zadrži, podjednako kao što to pravo nema kao svoj korelat obavezu države da rad obezbedi. Otkaz je institut radnog prava, koji se razrađuje zakonima iz radnopravne oblasti, prevashodno opštim, a potom i posebnim, dok je sadržinom Ustavom zajemčenog prava na rad utvrđeno, pored ostalog, pravo na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa. Stoga Ustavni sud naglašava da sam prestanak radnog odnosa ne predstavlja povredu prava na rad iz člana 60. Ustava, ukoliko je on usledio pod uslovima i na način propisan zakonom. Polazeći od toga da ustavna žalba ne sadrži relevantne ustavnopravne razloge kojima se argumentuje povreda prava na pravično suđenje, sledi da nema ustavnopravnih razloga ni za tvrdnje o povredi prava na rad iz člana 60. Ustava. Pored navedenog, Ustavni sud konstatuje da su o zakonitosti prestanaka radnog odnosa podnositeljke ustavne žalbe odlučivali sudovi u tri instance.

Sledom izloženog, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporene akt e, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti