Sudska praksa

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko devet godina. Postupak se odnosio na ukidanje prava službenosti, a dugo trajanje je posledica neefikasnog postupanja prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Sretena Bukumirovića iz Osonice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 21. januara 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Sretena Bukumirovića i utvrđuje da je u parničnom postupku P. 354/06 koji je vođen pred Opštinskim sudom u Ivanjici povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.
2. Ovu Odluku objaviti u "Službenom glasniku Republike Srbije".

O b r a z l o ž e nj e

1. Sreten Bukumirović iz Osonice je 27. januara 2009. godine izjavio blagovremenu i dopuštenu ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Užicu Gž. 1224/08 od 12. novembra 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je Okružni sud u Užicu presudom Gž. 1224/08 od 12. novembra 2008. godine preinačio presudu Opštinskog suda u Ivanjici P. 354/06 od 3. jula 2007. godine, tako što je odbio njegov tužbeni zahtev za ukidanje prava službenosti. Dalje je naveo da je Okružni sud u Užicu izveo pogrešan pravni zaključak koji je u suprotnosti sa utvrđenim činjenicama i izvedenim dokazima. Naime, veštak je tokom postupka utvrdio da postoji još jedan put koji je podobniji za progon stoke, a i sam tuženi je priznao da je prokopao još jedan put svojim sredstvima, preko svog imanja koji ga povezuje sa glavnim putem. Podnosilac smatra da je Okružni sud potpuno proizvoljno zaključio da taj drugi put ne postoji i da postoji samo jedan put preko imanja tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe. Na taj način je prema mišljenju podnosioca, povređeno načelo restrikcije - najmanjeg opterećenja poslužnog dobra. Pored toga, podnosilac ustavne žalbe je istakao i da postupak nije okončan u razumnom roku, jer je trajao preko 10 godina. Podnosilac je predložio da Ustavni sud ukine osporenu presudu Okružnog suda u Užicu Gž. 1224/08 od 12. novembra 2008. godine, ali nije zahtevao da mu se utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete zbog istaknutih povreda Ustavom zajemčenog prava.
2. Ustavna žalba je, kao pravno sredstvo, ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja u pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu, kao i u spise predmeta Opštinskog suda u u Ivanjici P. 354/06 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Podnosilac ustavne žalbe je 9. novembra 1999. godine podneo Opštinskom sudu u u Ivanjici tužbu kojom je zahtevao da se utvrdi da tuženi Vukomir Lazović i Milovanka Lazović, oboje iz Osonice, nemaju pravo službenosti progona stoke radi odlaska od svoje kuće i štale postojeće na katastarskoj parceli 2308 KO Osonica, pa potom preko zemljišta tužioca, katastarske parcele broj 2310 KO Osonica, koje su poslužno dobro, a radi odlaska do povlasne parcele tuženih na mzv. „Lupoglav" u selu Osonica i to zapadnom stranom navedene parcele tužioca, pravcem severoistok - jugozapad dužinom puta od 90 metara i širinom istog od 2,50 metara, kao niti bilo kojim drugim pravcem puta preko parcela tužioca, a što su tuženi dužni priznati i trpeti, kao i da se ukine pravo službenosti pešačkog puta za potrebe tuženih preko parcela tužioca broj 2312 i 2313 KO Osonica, a radi izlaska na seoski put.
Do donošenja prve prvostepene presude P. 568/99 od 22. januara 2002. godine, ukupno je održano pet ročišta za glavnu raspravu, izvršen je uviđaj i dat nalaz sa mišljenjem sudskog veštaka. Prvostepeni sud je 14. marta 2001. godine na održanom ročištu za glavnu raspravu doneo rešenje kojim je glavnu raspravu zaključio, da bi 20. novembra 2001. godine doneo rešenje kojim je ponovo otvorio glavnu raspravu „radi razjašnjavanja pojedinih pitanja". U međuvremenu tužilac je istakao i eventualni tužbeni zahtev, a tuženi Vukomir Lazović i Milovanka Lazović su podneli protivtužbeni zahtev. Navedenom presudom je odbijen tužbeni zahtev, a usvojen protivtužbeni zahtev.
Postupajući po žalbi podnosioca, Okružni sud u Užicu je doneo rešenje Gž. 1037/02 od 11. juna 2002. godine kojim je ukinuo presudu Opštinskog suda u Ivanjici P. 568/99 od 22. januara 2002. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. U obrazloženju ukidajućeg rešenja je, između ostalog, navedeno da je prvostepeni sud doneo rešenje kojim je iz predmeta izdvojio zahtev tužioca-protivtuženog koji je postavljen podneskom od 25. oktobra 1999. godine i isti zaveo kao novu tužbu, pod novim brojem, i odlučio da se ta parnicaprekida do pravnosnažnosti presude u ovom predmetu. Izdvajanje se odnosilo na deo eventualnog tužbenog zahteva kojim je traženo ukidanje službenosti progona stoke. Dalje je istaknuto da je ovakvo postupanje prvostepenog suda u suprotnosti sa odredbama Zakona o parničnom postupku, jer je sud bio dužan da, pošto je odbio tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi da tuženi nemaju pravo službenosti progona stoke, istom presudom odluči i o drugom, eventualnom tužbenom zahtevu, koji se odnosi na ukidanje prava službenosti za progon stoke. Okružni sud u Užicu je ukinuo prvostepenu presudu, jer je od odluke o eventualnom tužbenom zahtevu zavisila i odluka o protivtužbenom zahtevu.
Druga po redu prvostepena presuda P. 379/02 je doneta 16. decembra 2002. godine, kojom je u celini odbijen tužbeni zahtev, a usvojen protivtužbeni zahtev. U međuvremenu je održano jedno ročište. Pismeni otpravak presude je dostavljen punomoćniku tuženih 21. novembra 2003. godine, a punomoćniku tužioca 11. decembra 2003. godine.
Okružni sud u Užicu je rešenjem Gž. 353/04 od 10. marta 2004. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Ivanjici P. 379/02 od 16. decembra 2002. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. U obrazloženju tog rešenja je navedeno da je prvostepena presuda zahvaćena bitnim povredama Zakona o parničnom postupku iz člana 354. stav 2. tačka 1. Dalje je navedeno da je raspravu zaključenu 16. decembra 2002. godine vodila predsednik veća sudija M. C.-M, da izvornik presude nije potpisan, kao ni otpravak presude od strane navedenog sudije, da je iz dopisa predsednika prvostepenog suda utvrđeno da sudija koja je vodila glavnu raspravu nije učestvovala u donošenju presude i da je presudu doneo i izradio stručni saradnik.
U ponovnom postupku, nakon dva održana ročišta i promene predsednika veća, Opštinski sud u Ivanjici je doneo treću po redu presudu P. 236/04 od 25. maja 2005. godine kojom je: u stavu prvom odbijen tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog kojim je tražio da se utvrdi da tuženi Vukomir Lazović nema pravo službenosti progona stoke: u stavu drugom usvojen zahtev tužioca-protivtuženog i utvrđeno da Milovanka Lazović nema pravo službenosti progona stoke; u stavu trećem usvojen tužbeni zahtev tuženog-protivtužioca i utvrđeno da Vukomir Lazović ima pravo službenosti prolaza pešice i progona stoke; u stavu četvrtom odbijen tužbeni zahtev tužene-protivtužilje kojim je tražila da se utvrdi da ima pravo službenosti prolaza pešice i progona stoke; u stavu petom usvojen tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog kojim je tražio da se ukine stalna službenost progona stoke i prolaza pešice a koja postoji u korist Vukomira Lazovića preko poslužnih parcela tužioca oznake 2312 i 2313; u stavu šestom odlučeno o troškovima parničnog postupka. Pismeni otpravak ove presude je uručen punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 25. januara 2006. godine.
Okružni sud u Užicu je rešenjem Gž. 354/06 od 29. maja 2006. godine delimično ukinuo presudu Opštinskog suda u Ivanjici P. 236/04 od 25. maja 2005. godine i to u stavu drugom, četvrtom, petom i šestom i u tom delu vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.
Četvrta po redu prvostepena presuda P. 354/06 je doneta 3. jula 2007. godine, nakon četiri održana ročišta. Navedenom presudom je: u stavu prvom usvojen tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog i utvrđeno da tužena-protivtužilja Milovanka Lazović nema pravo ni stalne ni sezonske službenosti prolaza pešice i progona stoke preko zemljišta tužioca-protivtuženog koje nose oznaku k. p. br. 2312 i 2313 KO Osonica i to putem koji vodi preko navedenih parcela, dnom parcela pravcem severoistok-jugozapad, a koji polazi od štale i kuće postojeće na k. p. br. 2309 i 2310 KO Osonica i vodi preko k. p. 2310 KO Osonica, a koje parcele su vlasništvo Vukomira Lazovića, pa preko parcela tužioca-protivtuženog koje nose oznaku k. p. 2312 i 2313 opisanim pravcem i izlazi na raskrsnicu seoskih puteva koji nose oznaku k. p. 2478, 2417 i 3544 KO Osonica, pa preko seoskog puta nastavlja do povlasnih parcela u vlasništvu tuženog-protivtužioca na mestu zvanom „Lupoglav" koje nose oznaku k. p. 2761, 2762, 2763, 2764, 2765 i 2766 upisane u posedovnom listu 518 KO Osonica; u stavu drugom odbijen tužbeni zahtev Milovanke Lazović kojom je tražila da se utvrdi njeno pravo službenosti prolaza pešice i progona stoke putem koji polazi od međe k. p. 2310 KO Osonica, vlasništvo Vukomana Lazovića i k. p. 2312 vlasništvo, tužioca-protivtuženog, pa vodi zapadnom stranom parcela tužioca-protivtuženog koje nose oznaku k. p. 2312 i 2313 KO Osonica, putem koji se prostire do potoka i paralelno sa istim u dužini od 110,40 metara i širini od 2 metra pravcem severoistok-jugozapad, a završava se na raskrsnici puteva koji nose oznake k. p. 2478, 2417 i 3544 KO Osonica, a radi ulaska u povlasne parcele na mestu zvanom „Lupoglav" koje nose nose oznaku k. p. 2761, 2762, 2763, 2764, 2765 upisane na ime Vukomana Lazovića u LN 518 KO Osonica; u stavu trećem usvojen tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog i ukinuta stalna službenost prolaza pešice i progona stoke preko poslužnih parcela tužioca-protivtuženog koje nose oznaku k. p. 2312 i 2313 KO Osonica, i to putem koji se prostire paralelno sa potokom u dužini od 110,40 metara i širini od 2 metra pravcem severoistok-jugozapad, a koja službenost postoji u korist povlasnog zemljišta označenog kao k. p. 2308, 2309 i 2310 KO Osonica, vlasništvo Vukomira Lazovića i služi tuženom-protivtužiocu za izlazak na seoski put Osonica-Dukanci i odlazak u povlasno zemljište na mestu zvanom „Lupoglav" koje nose nose oznaku k. p. 2761, 2762, 2763, 2764 i 2765, vlasništvo tuženog-protivtužioca Vukomira Lazovića. Presuda je ekspedovana iz suda 28. marta 2008. godine.
U postupku po žalbi tuženih-protivtužilaca, Okružni sud u Užicu je 12. novembra 2008. godine doneo osporenu presudu Gž. 1224/08 kojom je preinačio u celini presudu Opštinskog suda u Ivanjici P. 354/06 od 3. jula 2007. godine, i to tako što je: odbio zahtev tužioca-protivtuženog u stavu prvom izreke prvostepene presude; usvojio protivtužbeni zahtev tužene-protivtužilje Milovanke Lazović u stavu drugom izreke prvostepene presude; odbio kao neosnovan eventualni zahtev tužioca-protivtuženog u stavu trećem izreke prvostepene presude; preinačio prvostepenu odluku o troškovima postupka. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, istaknuto da se odredba člana 49. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa ne može tumačiti usko, te smatrati da isključivo pravo prolaska poslužnom parcelom ima samo zemljišno-knjižni vlasnik povlasnih parcela, već to pravo imaju i članovi njegovog porodičnog domaćinstva, pa čak i treća lica (koja to pravo vrše u ime i za račun vlasnika povlasnog dobra, na primer angažovani radnici). Na taj način se pravo stvarne službenosti prolaska spornim putem od strane tuženog-protivtužioca Vukomira Lazovića proširuje i na članove njegovog porodičnog domaćinstva, odnosno i na tuženu-protivtužilju Milovanku Lazović. Dalje je navedeno da se nisu stekli uslovi za ukidanje postojeće stvarne službenosti prolaska spornim putem preko poslužne parcele u odnosu na Vukomira Lazovića, jer tuženi-protivtužilac nema stečeno pravo službenosti prolaska drugim pravcem, niti su prestali razlozi zbog kojih je put ustanovljen i stoga nisu ispunjeni uslovi za ukidanje stvarne službenosti iz člana 58. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbama ranije važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/1977, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao do 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, da izvornik presude potpisuje predsednik veća, kao i da se strankama dostavlja overen prepis presude sa uputstvom o pravu na izjavljivanje pravnog leka protiv presude (član 337. st. 1. - 3.); da u jednoj tužbi tužilac može istaći više zahteva protiv istog tuženog kad su svi zahtevi povezani istim činjeničnim i pravnim osnovom, a da ako zahtevi nisu povezani istim činjeničnim i pravnim osnovom, oni se mogu istaći u jednoj tužbi protiv istog tuženog samo kad je isti sud stvarno nadležan za svaki od ovih zahteva i kad je za sve zahteve određena ista vrsta postupka, kao i da tužilac može dva ili više tužbenih zahteva u međusobnoj vezi istaći u jednoj tužbi, tako da sud usvoji sledeći od tih zahteva ako nađe da onaj koji je ispred njega istaknut nije osnovan (član 188. st. 2. i 3.).
Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", broj 125/04) je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, a da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 339. st. 2. i 3.).
Odredbama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90, "Službeni list SRJ", broj 29/96 i "Službeni glasnik RS", broj 115/05) je propisano: da je stvarna službenost pravo vlasnika jedne nepokretnosti (povlasno dobro) da za potrebe te nepokretnosti vrši određene radnje na nepokretnosti drugog vlasnika (poslužno dobro) ili da zahteva od vlasnika poslužnog dobra da se uzdržava od vršenja određenih radnji koje bi inače imao pravo vršiti na svojoj nepokretnosti (član 49. stav 1.); da se stvarna službenost vrši na način kojim se najmanje opterećuje poslužno dobro (član 50. stav 1.); da vlasnik poslužnog dobra može zahtevati da prestane pravo stvarne službenosti kada ona postane nepotrebna za korišćenje povlasnog dobra ili kad prestane drugi razlog zbog koga je ona zasnovana (član 58. stav 2.).
5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije, kojim se ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud je stao na stanovište da se za utvrđivanje razumne dužine sudskog postupka u konkretnom slučaju mora imati u vidu period od dana podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Ivanjici, 9. novembra 1999. godine, pa do 21. januara 2009. godine, kada je pismeni otpravak presude Okružnog suda u Užicu Gž. 1224/08 od 12. novembra 2008. godine, kojom je pravnosnažno okončan parnični postupak, dostavljen punomoćniku podnosioca ustavne žalbe, jer parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu koja započinje podnošenjem tužbe sudu, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava „ili ako je to kasnije, danom uručenja pismenog otpravka podnosiocu ustavne žalbe" (presuda Evropskog suda za ljudska prava od 8. aprila 2004. godine - Soares Fernandes protiv Portugalije).
Kada je reč o dužini trajanja ovog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak ukupno trajao devet godina, dva meseca i 12 dana.
Navedeno trajanje parničnog postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da isti zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome je odlučivano za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču i na ocenu vremenskog trajanja postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.
Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je zaključio da u ovom postupku, iako je bio podnet protivtužbeni zahtev, nije bilo izuzetno složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala naročito obiman i dugotrajan postupak, posebno imajući u vidu da je odlučivanje o tužbenom i protivtužbenom zahtevu bilo zasnovano na identičnom činjeničnom stanju.
Ustavni sud ocenjuje da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dugom vremenskom trajanju parničnog postupka, niti je preduzimao radnje kojima bi odugovlačio postupak.
Osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka je nedelotvorno postupanje prvostepenog suda koji nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se ovaj postupak efikasno okonča i da se o istaknutim tužbenim, odnosno protivtužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja.
Naime, Opštinski sud u Ivanjici u periodu od 14. marta 2001. godine do 22. januara 2002. godine praktično nije preduzimao bilo kakve procesne radnje, osim što je rešenjem od 20. novembra 2001. godine ponovo otvorio prethodno zaključenu glavnu raspravu. Na taj način parnični postupak je nepotrebno prolongiran za čitavih 10 meseci.
Druga po redu prvostepena presuda P. 379/02 je doneta 16. decembra 2002. godine, a pismeni otpravak presude je uručen strankama tek nakon 11 meseci, čime je direktno prekršena navedena odredba člana 337. stav 1. tada važećeg Zakona o parničnom postupku.
Neažurnost u pismenoj izradi presude Opštinski sud u Ivanjici je pokazao i nakon donošenja treće po redu prvostepene presude P. 236/04, koja je doneta 25. maja 2005. godine, ali je uručena punomoćniku tužioca tek 25. januara 2006. godine, dakle nakon osam meseci. Takođe, četvrta po redu prvostepena presuda P. 354/06 je doneta 3. jula 2007. godine, ali je pismeni otpravak presude odaslat iz suda tek 28. marta 2008. godine, tj. nakon devet meseci.
Ustavni sud takođe naglašava da je, pored neažurnog ponašanja prvostepenog suda, postupak prolongiran i nepoštovanjem odredaba Zakona o parničnom postupku.
Naime, prva po redu prvostepena presuda P. 568/99 od 22. januara 2002. godine je bila ukinuta jer je prvostepeni sud iz predmeta izdvojio zahtev tužioca-protivtuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe od 25. oktobra 1999. godine, koji se odnosio na deo eventualnog tužbenog zahteva kojim je traženo ukidanje službenosti progona stoke i isti zaveo kao novu tužbu, pod novim brojem, i odlučio da se ta parnica prekida do pravnosnažnosti presude u ovom predmetu. Ovakvo postupanje prvostepenog suda je bilo u suprotnosti sa odredbama člana 188. st. 1. i 2. tada važećeg Zakona o parničnom postupku, jer je sud bio dužan da pošto je odbio tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog da se utvrdi da tuženi-protivtužioci nemaju pravo službenosti progona stoke, istom presudom odluči o drugorednom eventualnom tužbenom zahtevu koji se odnosio na ukidanje prava službenosti progona stoke. Iz navedenih razloga je Okružni sud u Užicu ukinuo prvostepenu presudu, jer je od odluke po eventualnom tužbenom zahtevu zavisila i odluka po protivtužbi.
Pored toga, izvornik druge po redu prvostepene presuda P. 379/02, koja je doneta 16. decembra 2002. godine, nije bio potpisan od strane postupajućeg sudije. Okružni sud u Užicu je iz dopisa predsednika Opštinskog suda u Ivanjici utvrdio da sudija koji je vodio i zaključio glavnu raspravu nije učestvovao u donošenju presude i da je presudu doneo i izradio sudijski saradnik. Ustavni sud nalazi da je na opisan način, nezakonitim postupanjem prvostepenog suda, grubo prekršen Zakon o parničnom postupku, što je dovelo ne samo do ukidanja druge po redu prvostepene presude, već i do apsolutno suvišnog produženja parničnog postupka, koje je moglo biti izbegnuto da je Opštinski sud u Ivanjici postupao u skladu sa veoma jasnim odredbama člana 337. st. 2. i 3. tada važećeg Zakona o parničnom postupku.
6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je zaključio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje Opštinskog suda u Ivanjici dovelo do toga da parnični postupak traje devet godina, dva meseca i 12 dana.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.
Ustavni sud je ocenio, budući da podnosilac ustavne žalbe nije podneo zahtev za naknadu štete u smislu člana 89. st. 1. do 3. Zakona o Ustavnom sudu, da je donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku i njeno objavljivanje u "Službenom glasniku Republike Srbije", dovoljno da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija podnosiocu ustavne žalbe.
7. Odlučujući o delu ustavne žalbe koji se odnosi posebno na povredu prava na pravično suđenje, takođe zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Sud nalazi da osporenom presudom Okružnog suda u Užicu Gž. 1224/08 od 12. novembra 2008. godine, nije povređeno navedeno ustavno pravo podnosioca, imajući u vidu da je osporena presuda zasnovana na činjeničnom stanju koje je utvrđeno na osnovu dokaznog postupka sprovedenog u skladu sa zakonom, kao i na primenjenom relevantnom materijalnom pravu. Tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenom odlukom suda povređeno pravo na pravično suđenje predstavlja izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni materijalnog prava, ali ne i stvarni dokaz o učinjenoj povredi Ustavom zajemčenog prava.
Naime, Ustavni sud je ocenio da je osporenu presudu doneo zakonom ustanovljen sud, u granicama svoje nadležnosti, nakon postupka sprovedenog u skladu sa zakonskim odredbama, te da se osporena presuda zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava, kao i da je postupajući sud valjano obrazložio svoje pravno stanovište zauzeto povodom odlučivanja o podnosiočevom tužbenom zahtevu, tako da se ne može smatrati da je ono rezultat proizvoljne ili arbitrerne primene prava.
8. Sledom rečenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

 

Slični dokumenti

Semantička pretraga sudske prakse

Pronađite relevantne pravne dokumente koristeći veštačku inteligenciju.

Započni pretragu