Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog neblagovremenosti i nedostatka pretpostavki

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu Milana Dodiga. Deo žalbe koji se odnosi na rešenje Vrhovnog kasacionog suda odbačen je jer nisu ispunjene pretpostavke za vođenje postupka, dok je preostali deo odbačen kao neblagovremen, jer je podnet nakon isteka zakonskog roka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milana Dodiga iz Temerina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 13. oktobra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Milana Dodiga izjavljena protiv rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova – Sekretarijata unutrašnjih poslova Novi Sad broj 120-5 od 17. juna 2003. godine, rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova – Resor javne bezbednosti 01/1 broj 7379/2003 od 16. decembra 2003. godine, presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1539/10 od 28. aprila 2010. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1895/10 od 3 novembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milan Dodig iz Temerina je 12. januara 2011. godine Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, prava na život, prava na slobodu i bezbednost, prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na rad, zajemčenih odredbama iz čl. 21. i 23, člana 24. stav 1, člana 27, člana 32. stav 1, člana 36. i člana 60. Ustava Republike Srbije.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1539/10 od 28. aprila 2010. godine odbijena kao neosnovana žalba tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P1. 7131/06 od 25. oktobra 2006. godine, kojom je odbijen njegov tužbeni zahtev, kojim je tražio da se ponište rešenja tuženog broj 120-05 od 17. juna 2003. godine i broj 7379/2003 od 16. decembra 2003. godine, te da se tuženi obaveže da mu na ime manje isplaćene zarade za mesec maj 2003. godine isplati iznos od 3.792,80 dinara, sa odgovarajućom zakonskom zateznom kamatom.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1895/10 od 3. novembra 2010. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv osporene drugostepene presude. U obrazloženju osporenog revizijskog rešenja je navedeno da je predmet tužbenog zahteva bila ocena zakonitosti rešenja tuženog kojim je tužiocu umanjen koeficijent za obračun plate za mesec maj 2003. godine, kao i isplata neisplaćene zarade u iznosu od 3.792,80 dinara. Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju nije radilo o sporu o zasnivanju, postojanju ili prestanku radnog odnosa, te da se drugi tužbeni zahtev odnosio na potraživanje u novcu, koje nije prelazilo dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, propisanu članom 38. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 111/09), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije dozvoljena.

4. Ispitujući pretpostavke za postupanje po ustavnoj žalbi u delu kojim je osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1895/10 od 3 novembra 2010. godine, Ustavni sud je najpre utvrdio da se prava zajemčena odredbama čl. 23, 24. i 27. Ustava, na čiju povredu se, između ostalog, poziva podnosilac ustavne žalbe, ne mogu dovesti u ustavnopravnu vezu sa sadržinom osporenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda, imajući u vidu Ustavom utvrđenu sadržinu ovog prava.

Takođe, navodi ustavne žalbe kojima se iznose tvrdnje o diskriminaciji podnosioca ustavne žalbe i pristrasnosti suda na njegovu štetu prilikom odlučivanja o izjavljenoj reviziji, po oceni Ustavnog suda, ne mogu se prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se potkrepljuju navodi o povredi prava na pravično suđenje. Ovo stoga što spor o zakonitosti akta poslodavca o određivanju koeficijenta za obračun i isplatu plate i spor o manje isplaćenoj plati, po svojoj prirodi, nisu sporovi o zasnivanju, postojanju ili prestanku radnog odnosa u kojima je revizija uvek dozvoljena, već je reč o sporovima u kojima je dopuštenost revizije uslovljena Zakonom o parničnom postupku propisanom vrednošću predmeta spora. U konkretnom slučaju vrednost predmeta spora nesporno nije ispunjavala zakonom propisani imovinski cenzus koji reviziju čini dopuštenom. Imajući u vidu navedeno, te pogrešno shvatanje podnosioca ustavne žalbe da je u svakom sporu koji je označen kao radni, revizija uvek dozvoljena, Ustavni sud je utvrdio da ni u pogledu istaknute povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava nisu ispunjene pretpostavke za vođenje ustavnosudskog postupka.

S obzirom na to da je osporeno rešenje po svojoj pravnoj prirodi procesnog karaktera, jer je njime odlučivano samo o ispunjenosti procesnih uslova za izjavljivanje ovog vanrednog pravnog sredstva, Ustavni sud je ocenio da je osporeni akt ratione materiae nespojiv sa istaknutom povredom zajemčenog prava na rad iz člana 60. Ustava.
Konačno, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije naveo, niti dostavio bilo koji dokaz da je Vrhovni kasacioni sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije odluke, a što je neophodna pretpostavka za pozivanje na povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Pored toga, pravom na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava jemči se, pre svega, dvostepenost u odlučivanju, koja je, u konkretnom slučaju, podnosiocu ustavne žalbe bila omogućena. Sa druge strane, jemstvo prava na pravno sredstvo odnosi se i na vanredne pravne lekove kada su oni predviđeni odgovarajućim procesnim zakonom, ali samo u situaciji kada je u konkretnom slučaju odgovarajući vanredni pravni lek bio dozvoljen i kada je izjavljen pod uslovima i na način predviđen zakonom.

5. Ocenjujući blagovremenost ustavne žalbe u odnosu na ostale osporene pojedinačne akte, Ustavni sud je pošao od utvrđenog pravnog stava da će se donošenjem odluke o reviziji u parničnom postupku smatrati da su iscrpljena pravna sredstva pre podnošenja ustavne žalbe, ali samo kada je izjavljivanje ovog vanrednog pravnog sredstva, prema Zakonu o parničnom postupku ili drugom posebnom zakonu, dozvoljeno i kada je izjavljeno na način propisan tim zakonom. U suprotnom će se smatrati da su pravna sredstva iscrpljena izjavljivanjem žalbe protiv prvostepene sudske odluke, te će se blagovremenost ustavne žalbe ceniti u odnosu na dan dostavljanja odluke suda donete po žalbi.

Imajući u vidu da je u konkretnom slučaju revizija koju je izjavio podnosilac ustavne žalbe odbačena kao nedozvoljena, Ustavni sud konstatuje da se Zakonom o Ustavnom sudu propisani rok za izjavljivanje ustavne žalbe računa od dana dostavljanja drugostepene sudske odluke podnosiocu ustavne žalbe, a ne od dana kada je podnosilac ustavne žalbe primio rešenje povodom izjavljenog vanrednog pravnog sredstva. Kako je podnosilac ustavne žalbe osporenu drugostepenu sudsku odluku, prema sopstvenim navodima, primio 17. maja 2010, godine, a ustavnu žalbu je izjavio 12. januara 2011. godine, dakle po isteku roka propisanog odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u preostalom delu odbacio ustavnu žalbu kao neblagovremenu, saglasno članu 36. stav 1. tačka 2) navedenog Zakona.

Ustavni sud ističe da na drugačije rešenje u ovom predmetu ne utiče ni činjenica da se ustavnom žalbom poziva i na povredu prava na suđenje u razumnom roku, a koja se ne ističe u odnosu na trajanje postupka pred Vrhovnim kasacionim sudom, već na ukupno odlučivanje upravnih i sudskih organa o pravima podnosioca ustavne žalbe. Ovo iz razloga što Zakon o Ustavnom sudu dopušta mogućnost da se ustavna žalba zbog povrede navedenog prava izjavi i dok postupak čije se trajanje osporava još nije okončan, ali kada je, kao u konkretnom slučaju, ustavna žalba izjavljena nakon što su iskorišćena sva pravna sredstva, onda se blagovremenost ustavne žalbe ceni u odnosu na dan dostavljanja osporene drugostepene odluke, odnosno na isti način kao kada se u ustavnoj žalbi ističe povreda bilo kog drugog Ustavom zajemčenog prava.

6. Na osnovu navedenog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog neblagovremenosti i nedostatka pretpostavki

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti