Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dugom 18 godina

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko 18 godina. Naloženo je nadležnom sudu da hitno okonča postupak i podnosiocu je priznato pravo na naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Nikole Karanovića iz Negotina, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. decembra 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Nikole Karanovića i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 6008/92 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana. 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme neophodne mere kako bi se parnični postupak u predmetu iz tačke 1. okončao u najkraćem mogućem roku.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Nikola Karanović iz Negotina je 18. novembra 2008. godine, preko punomoćnika Mare Popović, advokata iz Novog Pazara, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se pred Petim opštinskim sudom u Beogradu vodi u predmetu P.6008/92.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku kao i pravo na pravično suđenje u predmetu P.6008/92 Petog opštinskog suda u Beogradu koji je započeo podnošenjem tužbe avgusta 1992. godine. Smatra da je nedopustivo da parnični postupak koji je započeo 1992. godine još uvek nije okončan. Takođe zahteva naknadu štete zbog povrede navedenih ustavnih prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Petog opštinskog suda u Beogradu P. 6008/92 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Podnosilac ustavne žalbe je 29. avgusta 1992. godine podneo Petom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog FK „Rad“ iz Beograda, radi naplate dugovanja. Po tužbi je formiran predmet P. 6008/92.

Pred Petim opštinskim sudom u Beogradu bilo je zakazano četiri ročišta za glavnu raspravu, od kojih jedno nije bilo održano zbog nedolaska tužioca.

Presudom Petog opštinskog suda u Beogradu P. 6008/92 od 4. juna 1993. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je tuženi FK „Rad“ iz Beograda obavezan da kao organizator robnonovčane lutrije „Fulaut“ 1991. izvrši svoju obavezu prema tužiocu, kao imaocu srećaka koje su izvukle dobitak, tako što će tužiocu predati robu koja predstavlja dobitak lutrije. Tužilac je 23. februara 1994. godine podneo žalbu protiv presude Petog opštinskog suda u Beogradu P. 6008/92 od 4. juna 1993. godine. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 2449/94 od 18. maja 1994. godine ukinuta je navedena presuda u stavu 1. tač. 1. i 2. izreke i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom bilo je zakazano devet ročišta, koja su bila odlagana iz razloga nedolaska tuženog, zbog sprečenosti postupajućeg sudije, kao i zbog pribavljanja dokaza. Peti opštinski sud u Beogradu presudom P. 1686/94 od 10. marta 1997. godine usvojio je tužbeni zahtev i tuženog obavezao da tužiocu na ime duga isplati iznos koji je predmet spora. Tužilac je 30. januara 1998. godine podneo žalbu Petom opštinskom sudu u Beogradu na presudu P. 1686/94 od 10. marta 1997. godine. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 3714/98 od 26. maja 1998. godine ukinuta je ožalbena presuda Petog opštinskog suda u Beogradu P. 1686/94 i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. Tužilac je 3. septembra 2001. godine podneo predlog za ponavljanje postupka. Rešenjem P. 1657/98 od 4. juna 2002. godine, odbijen je kao neosnovan predlog tužioca za ponavljanje postupka. Tužilac je 2. avgusta 2002. godine podneo žalbu protiv rešenja P.1657/98. od 4. juna 2002. godine i Okružni sud u Beogradu je 9. oktobra 2002. godine doneo rešenje Gž. 9594/02 kojim je uvažio žalbu tužioca i ukinuo rešenje P.1657/98. Peti Opštinski sud je rešenjem P. 1657/98 od 12. maja 2003. godine dozvolio ponavljanje postupka, pa je zatim pred istim sudom bilo zakazano pet ročišta, od kojih su četiri bila odložena zbog sprečenosti punomoćnika tuženog da prisustvuje ročištu. Presudom Petog opštinskog suda u Beogradu P. 39/04 od 15. oktobra 2004. godine, kao neosnovan odbijen je tužbeni zahtev tužioca. Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 4369/05 od 21. oktobra 2005. godine donetom u žalbenom postupku, potvrđena je presuda Petog Opštinskog suda u Beogradu P.39/04 od 15. oktobra 2004. godine u stavu drugom izreke, a ukinuta ista presuda u stavu prvom i trećem izreke i predmet je vraćen na ponovno suđenje prvostepenom sudu. Peti opštinski sud u Beogradu doneo je rešenje P. 3097/05 od 22. maja 2006. godine kojim se tužba smatra povučenom. Po zahtevu tužioca za povraćaj u pređašnje stanje, na ročištu održanom 24. novembra. 2006. godine, doneto je rešenje kojim se dozvoljava povraćaj u pređašnje stanje. U periodu od februara 2007. godine do decembra 2008. godine bilo je zakazano 11 ročišta, od kojih je 10 bilo odloženo, i to iz razloga pokušaja rešavanja spora mirnim putem, pribavljanja određenih dokaza, sprečenosti postupajućeg sudije. Presudom P. 3373/06 od 15.decembra 2008. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, a rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 7926/09 od 14. oktobra 2009. godine ukinuta je presuda Petog opštinskog suda P. 3373/06 od 15. decembra 2008. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. U periodu do septembra 2010. godine bilo je zakazano tri ročišta, ali su dva odložena. Na ročištu održanom 10. septembra 2010. godine, zakazano je sledeće ročište za 18. januara 2011. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava i sloboda na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i Zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavistan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku (''Službeni list SFRJ'', br. 4/77, 36/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82,58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91, „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 2/98,15/98 i 3/02), koji je važio u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.), da ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8.) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja (član 221.)

Zakonom o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje od 23. februara 2005. godine, propisano je: da stranka ima pravo da sud odlučuje o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

Period ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen četrnaest godina. Stoga je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relavantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe 29. avgusta 1992. godine.

Nema sumnje da je razumna dužina sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje nadležnih organa vlasti - sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovani su činioci koji utiču i na ocenu dužine sudskog postupka.

Ustavni sud naglašava da je u svakoj pravnoj državi od izuzetne važnosti organizacija sudskog sistema na način da se omogući donošenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i održalo poverenje građana u sudove.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterjume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Po oceni Suda, osnovni razlog koji je doveo do povrede zajemčenog prava je nedelotvorno postupanje nadležnih sudova, jer postupak traje više od 18 godina, i do sada nije okončan.

Takođe neopravdanom trajanju parničnog postupka doprinelo je i višestruko ukidanje prvostepenih presuda po nalogu drugostepenog suda i vraćanje na ponovno postupanje. S tim u vezi, Ustavni sud upućuje i na praksu Evropskog suda za ljudska prava koji je zauzeo stav da ponovljeno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može samo po sebi otkriti ozbiljni nedostatak u pravnom sistemu tužene države. Takođe, Ustavni sud je ocenio i da određena složenost predmeta spora ne može biti opravdanje za nedelotvorno postupanje suda u ovoj pravnoj stvari i za trajanje postupka od 18 godina.

Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužini trajanja postupka, iako je odsustvovao sa nekoliko ročišta, jer to ne može biti opravdanje za osamnaestogodišnje trajanje postupka koji još uvek nije okončan.

Na osnovu iznetog, Ustavni sud je stanovišta da je podnosiocu ustavne žalbe uskraćeno pravo zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava da se o njegovom pravu u parničnom postupku pred Petim opštinskim sudom u Beogradu koji se vodi pod brojem P. 6008/92. odluči u razumnom roku, koji parnični postupak traje više od 18 godina i još uvek nije okončan. Stoga je Ustavni sud, primenom odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavnu žalbu usvojio i odredio da se konstatovane povrede Ustavom zajemčenih prava otklone, tako što se podnosiocu ustavne žalbe priznaje pravo na naknadu nematerijalne štete.

5. U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da u ustavnoj žalbi nisu izneti ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na povredu ili uskraćivanje označenog prava, niti je podnosilac ustavne žalbe svoje tvrdnje potkrepio dokazima.

Ustavni sud ističe da je, saglasno odredbi člana 170. Ustava, nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi isključivo ocenjuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili nosioca javnog ovlašćenja učinjena povreda ili uskraćivanje Ustavom zajemčenog prava ili slobode. Stoga se ustavna žalba mora zasnivati na razlozima kojima će se istaknute povrede učinjene osporenim aktima dovesti u neposrednu vezu sa sadržinom označenih Ustavom zajemčenih prava. Ustavni sud nije nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi postupa kao viši sud u odnosu na sudove koji su doneli osporene odluke i da još jednom ispituje njihovu zakonitost. S tim u vezi, samo formalno pozivanje podnosioca na povredu određenih ustavnih prava ne čini ustavnu žalbu samu po sebi dopuštenom.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

6. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08 i 27/08), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić