Odluka Ustavnog suda o zaštiti prava na dom u sporu o iseljenju

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu suvlasnika stana, ocenjujući da osporenom presudom kojom je odbijen zahtev za iseljenje nije povređeno pravo na pravično suđenje niti pravo na imovinu. Stav suda o zaštiti prava na dom tuženog je ustavnopravno prihvatljiv.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. M . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. septembra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba A. M . izjavljena protiv presude Ape lacionog suda u Beogradu Gž. 5040/13 od 25. decembra 2014. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, iz člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. M . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 23. februara 2015. godine, preko punomoćnika G. L , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude navedene u izreci, zbog povrede načela i prava zajemčenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1. i čl. 36. i 58. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac smatra da su mu označena načela i prava povređena pogrešnom primen om propisa iz stambene oblasti i pozivanjem na član 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) jer, suprotno stanovištu drugostepenog suda, smatra da nisu ispunjeni zakonom propisani uslovi da tuženi koristi sporni stan čiji je on suvlasnik, budući da je tuženi rođen nakon 29. jula 1973. godine, kada se više nije moglo steći svojstvo nosioca stanarskog prava i korisnika stana u svojini građana. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i preinači osporenu, a potvrdi prvostepenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5040/13 od 25. decembra 2014. godine preinačena nižestepena odluka, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca M . N . za iseljenje tuženog N . P . iz bliže opisanog stana . Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i umešač na njegovoj strani A . M, ovde podnosilac ustavne žalbe, su suvlasnici spornog stana. Sporni stan je u svojstvu nosioca stanarskog prava, koristila R. P, majka tuženog, koja je preminula 11. marta 2006. godine. Tuženi je rođen 5. aprila 1976. godine, a njegova majka je za nosioca stanarskog prava na predmetnom stanu određena rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu od 12. novembra 1991. godine. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno da će R . P . stan koristiti sa svojim mal. detetom (tuženim) nakon razvoda braka sa M. P. Tuženi u stanu živi od svog rođenja. Ukazujući na sadržinu člana 8. Konvencije i činjenicu da tuženi u spornom stanu živi 38 godina, drugostepeni sud zaključuje da tuženi ima dovoljne i trajne veze sa predmetnim stanom koji se ima smatrati njegovim do mom u smislu pomenute konvencijske odredbe. Iz tog razloga, po nalaženju drugostepenog suda, ne može se prihvatiti kao pravilan zaključak nižestepenog suda da tuženi nije mogao steći svojstvo nosioca stanarskog prava na predmetnom stanu svojini građana, odnosno svojstvo korisnika tog stana kao član porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava (svoje majke) samo zbog toga što je stan počeo da koristi nakon svog rođenja tj. posle 29. jula 1973. godine. Polazeći od činjenice da je majka tuženog predmetni stan koristila u svojstvu nosioca stanarskog prava na osnovu sudskog rešenja od 12. novembra 1991. godine, drugostepeni sud, pozivajući se na odredbe člana 5. stav 2. i člana 9. stav 2. Zakona o stanovanju, zaključuje da se tuženi zakonito nalazi u stanu jer je stekao svojstvo člana porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava tj. svojstvo korisnika predmetnog stana. U obrazloženju osporene odluke sud je naveo da je imao u vidu da su u konkretnom slučaju međusobno suprotstavljena dva privatna interesa - pravo tuženog na poštovanje doma i pravo tužioca i umešača na njegovoj strani n a poštovanje prava na imovinu, ali da je ocenio da je ograničenje tužiočev og i umešačevog prava opravdano, te da tim ograničenjem nije narušena osetljiva ravnoteža između ova dva prava.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosi lac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: načelo zabrane diskriminacije (član 21.); pravo na pravično suđenje (član 32.); pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo (član 36.).

Članom 58. Ustava utvrđeno je: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona ( stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.); da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom ( stav 4.).

Članom 8. Konvencije je utvrđeno: da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske (stav 1.); da se javne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih (stav 2.).

Zakonom o stambenim odnosima ("Službeni glasnik SRS", broj 29/73), koji je bio na sna zi u vreme rođenja tuženog, bilo je propisano: da građanin koji se uselio u stan u svojini građana na osnovu ugovora o zakupu stana, stiče pravo da taj stan koristi pod uslovima utvrđenim ovim zakonom i ugovorom o zakupu stana (član 2. stav 2.); da se korisnikom stana u smislu ovog zakona smatraju nosilac stanarskog prava i članovi njegovog porodičnog domaćinstva koji zajedno sa njim stanuju, kao i lica koja su prestala da budu članovi tog domaćinstva a ostala su u istom stanu (član 9.); da korisnici stana koji stanuju zajedno sa nosiocem stanarskog prava imaju pravo da trajno koriste stan pod uslovima iz ovog zakona (član 17 . stav 1.).

Članom 35. stav 2. Zakona o stambenim odnosima ("Službeni glasnik SRS" br. 12/90, 47/90 i 55/90, i "Službeni glasnik RS", br. 3/90 i 7/90), koji je bio na snazi u vreme donošenja rešenja vanparničnog suda iz novembra 1991. godine, bilo je propisano da nosilac stanarskog prava koji je stanarsko pravo stekao pre stupanja na snagu ovog zakona na stanu ili porodičnoj stambenoj zgradi u svojini građana ima prava i obaveze koje se ovim zakonom propisuju za nosioca stanarskog prava koji koristi stan u društvenoj svojini, ako ovim zakonom nije drugačije određeno.

Odredbama Zakona o stanovanju („Službeni glasnik RS“, br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 44/96, 16/97, 46/98, 26/01 i 101/05 ), koji je bio na snazi u vreme smrti majke tuženog, bilo je propisano:

da u slučaju smrti zakupca, članovi porodičnog domaćinstva, koji su sa zakupcem stanovali u istom stanu, nastavljaju sa korišćenjem tog stana, s tim što ugovor o zakupu zaključuje lice koje oni sporazumno odrede i da se pod članom porodičnog domaćinstva zakupca stana, u smislu ovog zakona, smatraju: bračni drug, dete (rođeno u braku ili van braka, usvojeno ili pastorak), roditelji zakupca i njegovog bračnog druga, kao i lice koje je zakupac po zakonu dužan da izdržava (član 9. st. 2. i 4.); da članovi porodičnog domaćinstva zakupca društvenog stana imaju pravo da trajno koriste taj stan, pod uslovima iz ovog zakona (član 36. stav 1.); da nosilac stanarskog prava, odnosno zakupac stana na neodređeno vreme koji to pravo ima na stanu u svojini građana, od dana stupanja na snagu ovog zakona nastavlja sa korišćenjem tog stana u skladu sa odredbama čl. 30. do 39. ovog zakona, a da vlasnik stana čiji se stan koristi na navedeni način ima prava i obaveze nosioca prava raspolaganja, u skladu sa odredbama ovog zakona, osim obaveze da omogući otkup tog stana po odredbama ovog zakona (član 40.).

5. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po podnetoj ustavnoj žalbi, Ustavni sud najpre konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe u predmetnom postupku imao procesni položaj umešača na strani tužioca, čime je priznat njegov pravni interes za mešanje u parnici u kojoj je doneta osporena odluka. Kako osporena odluka ima dejstvo i na njegov građanskopravni položaj, odnosno na njegova prava i obaveze, budući da je suvlasnik spornog stana koji je bio predmet spora, sledi da se garancije prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava primenjuju i na njega, pa stoga on u konkretnom slučaju ima aktivnu legitimaciju za izjavljivanje ustavne žalbe (ovakav stav iznet je i u Rešenju Ustavnog suda Už-1035/2013 od 26. maja 2014. godine i Odluci Už-31/2012 od 23. oktobra 2014. godine , koja je dostupna preko internet stranice: www.ustavni.sud.rs).

Budući da podnosilac povredu pomenutog prava obrazlaže tvrdnjom o pogrešnoj primeni materijalnog prava, Ustavni sud ponavlja da prilikom ispitivanja osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje nije nadležan da ocenjuje pravilnost pravnih zaključaka redovnih sudova i da na taj način postupa kao instancioni sud. Jedini izuzetak od navedenog postoji u slučajevima kada je tumačenje i primena merodavnog procesnog i/ili materijalnog prava bila arbitrerna na štetu podnosioca u meri da za posledicu ima povredu ili uskraćivanje Ustavom zajemčenih prava i sloboda. Stoga, a imajući u vidu navode ustavne žalbe, Ustavni sud, u konkretnom slučaju, treba da odgovori na pitanje da li je načinom na koji su redovni sudovi tumačili i primenili odredbe merodavnog materijalnog prava iz stambene oblasti podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje.

U odgovoru na ovo pitanje, Ustavni sud konstatuje da se u parničnom postupku k oji je prethodio ustavnosudskom odlučivalo o osnovanosti tužbenog zahteva za iseljenje tuženog iz stana čiji je suvlasnik podnosilac ustavne žalbe. Kao sporno, postavilo se pitanje da li tuženi, s obzirom na to da je rođen nakon 29. jula 1973. godine, kada se više nije moglo sticati stanarsko pravo na stanovima u svojini građana, ima pravni osnov za korišćenje takvog stana u kome živi od svog rođenja 1976. godine. Zaključak da navedena okolnost ne može voditi usvajanju tužbenog zahteva, drugostepeni sud je obrazložio stanovištem da je tuženi zajedničkim stanovanjem sa nosiocem stanarskog prava, saglasno članu 9. stav 2. tada važećeg Zakona o stanovanju , stekao svojstvo člana porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava tj. korisnika stana, koji se, u smislu člana 8. Konvencije, ima smatrati njegovim domom.

Polazeći od datog obrazloženja drugostepenog suda, Ustavni sud konstatuje da odredba člana 8. stav 1. Konvencije obuhvata i pravo na poštovanje doma, pod čime se podrazumeva pravo na poštovanje postojećeg doma nekog lica. Nadalje, Ustavni sud podseća da je u svojoj Odluci Už-5084/ 2011 od 17. januara 2013. godine, ukazujući na to da je, saglasno odredbi člana 16. stav 2. Ustava, Evropska konvencija sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i da se neposredno primenjuje, istakao da su redovni sudovi u sudskim postupcima dužni da štite prava i slobode zajemčene Konvencijom.

Imajući u vidu prethodno izloženo, kao i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je ocenio da se način na koji su redovni sudovi tumačili i primenili odredbu člana 9. stav 2. Zakona o stanovanju , stavljajući je u odnos prema pravu zaštićenom članom 8. stav 1. Konvencije, ne može smatrati proizvoljnim na štetu podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra ustavnopravno prihvatljivim obrazloženje drugostepenog suda da tuženi u stanu boravi zakonito, u svojstvu korisnika stana, te da je pravo iz člana 9. stav 2. Zakona stekao na osnovu činjenice da je bio član porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava, sa kojim je zajedno stanovao u spornom stanu. Naime, da bi se jedno lice smatralo članom porodičnog domaćinstva, tj. licem koje ima pravo da u slučaju smrti nosioca stanarskog prava/ zakupca stana nastavi da koristi stan, morala su da budu ispunjena dva uslova: da to lice mora da spada u krug lica nabrojanih u stavu 4. člana 9. Zakona i da stanuje zajedno sa nosiocem stanarskog prava u tom stanu. Pri tome, Ustavni sud posebno naglašava da drugostepeni sud svoju ocenu o neosnovanosti zahteva za iseljenje nije ograničio samo na ispitivanje postojanja pravnog osnova na strani tuženog za dalje korišćenje stana, već je izvršio i dalju analizu u pogledu srazmernosti prava tuženog na poštovanje doma i tom pravu suprotstavljenog podnosiočevog prava na imovinu, čime je ispunio i obavezu da odredbe domaćeg prava primenjuje i tumači u vezi sa konvencijskim pravom. Iz iznetog sledi da merodavno materijalno pravo nije proizvoljno primenjeno na štetu podnosioca i da posledično nije osnovana njegova tvrdnja o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava.

Nadovezujući se na prethodno izneto, a povodom tvrdnje podnosioca da mu je osporenom odlukom povređeno pravo na imovinu, Ustavni sud nalazi da nije sporno da je podnosiočevo pravo na imovinu ograničeno pravom korišćenja stana od strane tuženog. Međutim, pomenuto ograničenje nije uspostavljeno osporenom presudom, već ranije, čak i pre donošenja rešenja iz 1991. godine, kojim je majka tuženog oglašena za nosioca stanarskog prava na spornom stanu. Ovo ograničenje podnosiočevog prava radi pružanja koristi drugom licu , bilo je u skladu sa ranijom stam benom politikom utemeljeno na socijalnim razlozim a koji su imali legitiman cilj u opštem interesu. U ovom pravcu izjasnio se i ESLjP stanovištem da ograničenje svojine koje je izvršeno radi sprovođenja ekonomske, socijalne ili druge politike može biti u javnom interesu, čak i ako zajednica nema neposredne koristi, budući da ne koristi niti uživa oduzetu, odnosno ograničenu imovinu (videti presude James protiv Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske , od 21. februara 1986. godine i Đokić protiv Bosne i Hercegovine, od 4. maja 2010. godine).Međutim, i pored toga što je do ograničenja podnosiočevog prav a svojine došlo ranije, osporena presuda je za posledicu imala da to ograničenje bude produženo, odnosno da i dalje traje i posle smrti nosioca stanarskog prava . Stoga, odbijanje zahteva za iseljenje tuženog predstavlja ograničenje korišćenja imovine u smislu člana 58. stav 3. Ustava.

Dalje, Ustavni sud ističe da do dopuštenog ograničenja prava svojine koje ne predstavlja povredu prava na imovinu, može doći samo u slučaju da su kumulativno ispunjeni sledeći uslovi: 1) da je zasnovano na zakonu; 2) da ima legitiman cilj u opštem/javnom interesu i 3) da je postignuta pravična ravnoteža između opšteg/javnog interesa i zahteva za zaštitu interesa pojedinca.

Polazeći od ocene date u okviru razmatranja navoda o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da je osporena presuda zasnovana na merodavnom zakonu, pa je samim tim i ograničenje podnosi očevog prava svojine u skladu sa zakonom.

U pogledu ispunjenosti drugog uslova, Ustavni sud smatra da je rešenje iz člana 40 . Zakona o stanovanju, koje predviđa da nosilac stanarskog prava, odnosno zakupac stana na neodređeno vreme koji to pravo ima na stanu u svojini građan a nastavlja sa korišćenjem stana pod istim uslovima kao i lice koje ta prava ima na stanu u društvenoj svojini doneto s ciljem da se zadrže i zaštite stečena prava koja su imali raniji nosioci stanarskog prava i članovi njihovog porodičnog domaćinstva od mogućnosti da im od strane vlasnika bude uskraćeno korišćenje stanova bez posebnih razloga i u bilo kojim okolnostima, što, po oceni ovoga suda, predstavlja legitiman cilj u opštem inter esu sprovođenj a socijalne politike države i rešavanja stambenih prilika i odnosa uspostavljeni h u režimu stanarskih prava na stanovima u svojini građana, te zaštite prava lica koja se u tom položaju i dalje nalaze .

U odgovoru na pitanje da li je ispunjen treći uslov, Ustavni sud konstatuje da je drugostepeni sud, poštujući ustavnu obavezu da štiti ljudska prava i slobode zajemčene Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, suprotstavljajući dva privatnopravna int eresa, prednost dao pravu tuženog iz člana 8. stav 1. ove konvencije nad podnosiočevim pravom na imovinu, ocenivši da se konkretno ograničenje ne može smatrati nesrazmernim. Ova ocena drugostepenog suda je prihvatljiva za Ustavni sud sa stanovišta postizanja pravične ravnoteže između cilja u opštem interesu – zaštite prava korisnika stanova u svojini građana, koji je u osnovi socijalnog karaktera i zahteva za zaštitu podnosiočevog prava na imovinu. Po nalaženju Ustavnog suda, ograničenje podnosiočevih vlasničkih prava u konkretnom slučaju je opravdano i nije narušena osetljiva ravnoteža između podnosiočevog prava na imovinu i prava tuženog koje potpada pod član 8. stav 1. ove konvencije. Osim toga, Ustavni sud ukazuje i da su Zakonom o stanovanju i održavanju zgrada ("Službeni glasnik RS", br. 104/16) na drugačiji način uređeni položaj i prava lica koja koriste stanove u svojini građana.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe ospor enom presudom nije povređeno ni pravo na imovinu.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US , 40/15 - dr. zakon i 103/13), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu u odnosu na istaknute povrede prava iz člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava, odlučujući kao u prvom delu izreke .

6. U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 36. Ustava, Sud ukazuje da uslov koji mora postojati da bi se mogla ceniti povreda prava na jednaku zaštitu prava, jeste različito postupanje sudova u istoj pravnoj i činjeničnoj situaciji na šta podnosilac ne ukazuje, dok se pravom na pravno sredstvo, pre svega, garantuje dvostepenost u odlučivanju, a podnosilac je u konkretnom slučaju, to pravo ostvario. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac samo formalno poziva na povredu prava iz člana 36. Ustava.

Konačno, u pogledu tvrdnje o povredi člana 21. Ustava, Sud ističe da je povreda označenog načela akcesorne prirode, jer može biti vezana samo za istovremeno utvrđenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode, čega u konkretnom slučaju nema.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovim delovima odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o zaštiti prava na dom u sporu o iseljenju

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti