Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog nepravilnog obračuna kamate

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na imovinu. Vrhovni sud je pogrešno tumačio odredbe o obračunu kamate na naknadu za eksproprisano zemljište, čime je naknada postala niža od tržišne i vrednosno obezvređena.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1344/2008
15.07.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Branislava Krstića iz Čeneja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 15. jula 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Branislava Krstića i utvrđuje da je presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 2046/08 od 10. septembra 2008. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na imovinu zajemčeno odredbom člana 58. stav 2. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog suda Srbije Rev. 2046/08 od 10. septembra 2008. godine i određuje da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o reviziji koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 5914/2007 od 27. marta 2008. godine.

3. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Branislav Krstić iz Čeneja je 18. novembra 2008. godine, preko punomoćnika - advokata Miodraga Đisalova i advokata Aleksandra Moljca, obojice iz Novog Sada, izjavio ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2046/08 od 10. septembra 2008. godine, zbog povrede prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je podnosiocu ustavne žalbe i ostalim učesnicima u postupku eksproprijacije zemljišta, rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu R. 1100/01 od 14. novembra 2002. godine, donetom u vanparničnom postupku, pravilno utvrđena visina naknade, ali da je izostala pravilna primena člana 12b Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda, u pogledu obračuna i plaćanja kamate na dosuđeni iznos. Istaknuto je da je u navedenom rešenju došlo do jezičke omaške, jer je sud na kraju izreke rešenja umesto tačke napisao zapetu i tekst: „a od dana dospelosti do isplate“, te da je u postupku izvršenja zbog te nejasnoće, kamata u visini rasta cena na malo priznata samo za vreme docnje u plaćanju rate i to od dana docnje do isplate. Dalje je navedeno da je podnosilac zajedno sa drugim predlagačima iz vanparničnog postupka pokrenuo parnični postupak pred Opštinskim sudom u Novom Sadu, ali su sudovi odbili njegov tužbeni zahtev kao neosnovan, primenjujući jezičko tumačenje, a ne zakonsko, na šta su bili obavezni. Podnosilac smatra da će vrednost utvrđenog iznosa za eksproprisanu nepokretnost koju je tuženi dužan da isplati u jednakim tromesečnim ratama u roku od deset godina, bez obračuna kamate u visini rasta cena na malo, prema poslednjim objavljenim podacima republičkog organa nadležnog za poslove statistike, biti obezvređena inflacijom, čime mu je povređeno pravo na imovinu zajemčeno odredbom člana 58. Ustava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbama člana 58. Ustava je utvrđeno: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.); da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju, kao i spis predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5242/2005 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu R. 1100/01 od 14. novembra 2002. godine donetom u vanparničnom postupku utvrđena je naknada predlagačima Katici Krstić, Dušanu Krstiću i Branislavu Krstiću, ovde podnosiocu ustavne žalbe, za vraćeno, prinudno otkupljeno zemljište od ranijeg sopstvenika Branka Krstića, a suvlasništvo predlagača u jednakim delovima, i to: za površinu od 1ha, 28 ari i 97 m2 ukupni iznos od 8.238.345,60 dinara predlagačima na jednake novčane iznose, a na dan 14. novembar 2002. godine, pa je obavezan protivnik predlagača AD „Bazar“ Novi Sad, da putem isplatne blagajne isplati navedeni iznos predlagačima u jednakim tromesečnim ratama u roku od deset godina, počev od isteka godinu dana od dana pravnosnažnosti ove odluke, sa kamatom u visini rasta cena na malo, prema poslednjim objavljenim podacima republičkog organa nadležnog za poslove statistike, a od dana dospelosti do isplate; za površinu od 12 ari ukupni iznos od 766.536 dinara predlagačima na jednake novčane iznose, a na dan 14. novembar 2002. godine, pa je obavezan protivnik predlagača JP „Zavod za izdavanje udžbenika i nastavnih sredstava“, da putem isplatne blagajne isplati navedeni iznos predlagačima u jednakim tromesečnim ratama u roku od deset godina, počev od isteka godinu dana od dana pravnosnažnosti ove odluke, sa kamatom u visini rasta cena na malo, prema poslednjim objavljenim podacima republičkog organa nadležnog za poslove statistike, a od dana dospelosti do isplate; za površinu od 1ha i 1 m2 ukupni iznos od 6.387.800 dinara predlagačima na jednake novčane iznose, a na dan 14. novembar 2002. godine, pa je obavezan protivnik predlagača „Novosadska banka“ a. d. Novi Sad, da putem isplatne blagajne isplati navedeni iznos predlagačima u jednakim tromesečnim ratama u roku od deset godina, počev od isteka godinu dana od dana pravnosnažnosti ove odluke, sa kamatom u visini rasta cena na malo, prema poslednjim objavljenim podacima republičkog organa nadležnog za poslove statistike, a od dana dospelosti do isplate. Rešenjem su obavezani protivnici predlagača da solidarno naknade predlagačima troškove postupka u iznosu od 1.109.500 dinara, u roku od 15 dana, pod pretnjom izvršenja.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5242/2005 od 10. maja 2007. godine odbijen je tužbeni zahtev tužilaca Katice Krstić, Aleksandra Krstića, Branislava Krstića, ovde podnosioca ustavne žalbe i Olge Vojinov, svih iz Novog Sada, kojim su tražili: u stavu prvom izreke - da se obaveže tuženi prvog reda AD „Bazar“ Novi Sad da tužiocima isplati za površinu od 1ha, 28 ari i 97 m2 ukupni iznos od 8.238.345,60 dinara u jednakim novčanim iznosima od po 205.959 dinara u jednakim tromesečnim ratama, u roku od deset godina, počev od isteka godinu dana od pravnosnažnosti rešenja Opštinskog suda u Novom Sadu R. 1100/01 od 14. novembra 2002. godine, sa kamatom u visini rasta cena na malo, prema poslednjim objavljenim podacima republičkog organa nadležnog za poslove statistike počev od 14. novembra 2002. godine na glavnicu od 8.238.345,60 dinara, do isplate svake tromesečne rate, a sve do isplate poslednje 40-te rate koja dospeva 6. maja 2013. godine, pod pretnjom prinudnog izvršenja, a na ime razlike za četvrtu dospelu ratu - iznos od 58.628,79 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 9. februara 2005. godine do isplate, za petu dospelu ratu - iznos od 66.416,37 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 11. maja 2005. godine do isplate, za šestu dospelu ratu - iznos od 75.968,28 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 5. avgusta 2005. godine pa do isplate, za sedmu dospelu ratu - iznos od 85.598,47 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 7. novembra 2005. godine, u roku od 15 dana, pod pretnjom izvršenja; u stavu drugom izreke - da se utvrdi da je tuženi drugog reda „Erste banka“ a. d. Novi Sad dužna da isplaćuje tužiocima za površinu od 1ha ukupan iznos od 6.387.800 dinara u jednakim novčanim iznosima od po 159.695 dinara u jednakim tromesečnim ratama, u roku od deset godina, počev od isteka godinu dana od pravnosnažnosti rešenja Opštinskog suda u Novom Sadu R. 1100/01 od 14. novembra 2002. godine, sa kamatom u visini rasta cena na malo, prema poslednjim objavljenim podacima republičkog organa nadležnog za poslove statistike počev od 14. novembra 2002. godine na glavnicu od 6.387.800 dinara, do isplate svake tromesečne rate, a sve do isplate poslednje 40-te rate koja dospeva 6. maja 2013. godine, pod pretnjom prinudnog izvršenja; u stavu trećem izreke - da se obaveže tuženi trećeg reda JP „Zavod za izdavanje udžbenika i nastavnih sredstava“ da tužiocima isplati za površinu od 12 ari ukupan iznos od 766.536 dinara u jednakim novčanim iznosima od po 19.163,40 dinara počev od isteka godinu dana od pravnosnažnosti rešenja Opštinskog suda u Novom Sadu R. 1100/01 od 14. novembra 2002. godine, sa kamatom u visini rasta cena na malo, prema poslednjim objavljenim podacima republičkog organa nadležnog za poslove statistike počev od 14. novembra 2002. godine na glavnicu od 766.536 dinara, do isplate svake tromesečne rate, a sve do isplate poslednje 40-te rate koja dospeva 6. maja 2013. godine, pod pretnjom prinudnog izvršenja, a na ime razlike za prvu dospelu ratu - iznos od 3.735,71 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 6. septembra 2004. godine pa do isplate, za drugu dospelu ratu - iznos od 3.416,45 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 6. septembra 2004. godine pa do isplate, za treću dospelu ratu - iznos od 7.117,53 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 27. maja 2005. godine pa do isplate, za četvrtu dospelu ratu iznos od 6.788,79 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 27. maja 2005. godine pa do isplate, za petu dospelu ratu iznos od 6.910,36 dinara, sa kamatom počev od 15. avgusta 2005. godine, za sedmu dospelu ratu iznos od 7.653,98 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 8. novembra 2005. godine do isplate, a sve u roku od 15 dana, pod pretnjom izvršenja.

Postupajući po žalbi tužilaca, Okružni sud u Novom Sadu je doneo presudu Gž. 5914/2007 od 27. marta 2008. godine kojom je odbio žalbu i potvrdio presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5242/2005 od 10. maja 2007. godine.

Nezadovoljni ishodom parnice pred drugostepenim sudom, tužioci su 22. aprila 2008. godine izjavili reviziju protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 5914/2007 od 27. marta 2008. godine, koju je Vrhovni sud Srbije osporenom presudom Rev. 2046/08 od 10. septembra 2008. godine odbio kao neosnovanu. U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno da su nižestepeni sudovi pravilno ocenili da je pravnosnažnim i izvršnim rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu R. 1100/01 od 14. novembra 2002. godine određena kamata na dosuđene iznose u svemu u skladu sa Zakonom o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda i Zakonom o eksproprijaciji kao lex specialis, kao i da je u tom smislu neosnovano pozivanje tužilaca na isplatu neke druge kamate, s obzirom na to da je tužiocima dosuđena kamata koja je predviđena Zakonom o eksproprijaciji, odnosno u visini rasta cena na malo prema poslednjim objavljenim podacima republičkog organa nadležnog za poslove statistike, a od dospelosti svake rate do isplate. Dalje je istaknuto da su tuženi ispunjavali svoje obaveze i tužiocima redovno uplaćivali tromesečne rate prema navedenom rešenju, pa se, po stanovištu Vrhovnog suda Srbije, ne može govoriti o sankcionisanju tuženih i primeni zakonske zatezne kamate na navedene iznose u konkretnom slučaju, posebno imajući u vidu da obaveza tuženih prema tužiocima nije dospela u celosti, jer poslednja isplata dospeva 2013. godine.

4. Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda ("Službeni glasnik RS", br. 18/91, 20/92 i 42/98) (u daljem tekstu: Zakon o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta), Zakona o eksproprijaciji ("Službeni glasnik RS", broj 53/95, "Službeni list SRJ", broj 16/01 i "Službeni glasnik RS", br. 23/01 i 20/09) i Zakona o visini stope zatezne kamate ("Službeni list SRJ", broj 9/01).

Odredbama Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta je propisano: da ako nije postignut sporazum o obliku i visini naknade, odmah po pravosnažnosti rešenja iz člana 7. ovog zakona organ će sve spise predmeta dostaviti mesno nadležnom opštinskom sudu, koji će u vanparničnom postupku odlučiti o naknadi, da je postupak pred sudom hitan, kao i da će se naknada odrediti na način i po propisima za utvrđivanje naknade za eksproprisanu nepokretnost (član 9.); da u slučaju kad je visinu novčane naknade utvrdio nadležni sud, naknada se plaća u jednakim tromesečnim ratama, u roku od deset godina, počev od isteka godinu dana od dana pravosnažnosti sudske odluke, da se izuzetno, pravo na naknadu za neizgrađeno gradsko građevinsko zemljište ostvaruje na način, u rokovima i postupku utvrđenim zakonom kojim se uređuje građevinsko zemljište, da se na dospele obaveze iz stava 1. ovog člana plaća kamata u visini rasta cena na malo, prema poslednjim objavljenim podacima republičkog organa nadležnog za poslove statistike (član 12b. st. 1. do 3.).

Odredbom člana 41. stav 2. Zakona o eksproprijaciji je propisano da se visina naknade u novcu za eksproprisane nepokretnosti određuje po tržišnoj ceni, prema okolnostima u momentu zaključenja sporazuma o visini naknade, a ako sporazum nije postignut, prema okolnostima u momentu donošenja prvostepene odluke o naknadi.

Odredbama Zakona o visini stope zatezne kamate je propisano: da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze plaća zateznu kamatu na iznos duga do dana isplate, po stopi utvrđenoj ovom zakonom (član 1.); da se stopa zatezne kamate sastoji od mesečne stope rasta cena na malo i fiksne stope od 0,5% mesečno (član 2.).

5. Ustavni sud je u analizi konkretnog slučaja pošao od tumačenja člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, koja je Evropski sud za ljudska prava u Strazburu izneo u svojim odlukama, kao i od kriterijuma uspostavljenih sopstvenom sudskom praksom. Član 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju koji garantuje pravo na imovinu, predviđa da svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine, da niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava (stav 1.), s tim da prethodne odredbe ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu s opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni (stav 2.).

Navedeni član Protokola 1 obuhvata tri jasno određena pravila. Prvo pravilo, koje je opšte, uvodi princip mirnog uživanja imovine. Drugo pravilo se odnosi na lišenje imovine i postavlja određene uslove za to. Treće pravilo polazi od prava države da kontroliše korišćenje imovine u skladu sa opštim interesom, putem sprovođenja zakona neophodnog za ovu svrhu. Ova analiza je prvi put predstavljena u predmetu Sporrong i Lönnroth protiv Švedske, aplikacija br. 7151/75 i 7152/75 od 23. septembra 1982. godine.

Evropski sud za ljudska prava je stanovišta i da pravo na zaštitu imovine nije apsolutno. Ono podleže ograničenjima koja su jasno propisana u članu 1. Protokola 1 uz Konvenciju. Mešanje u pravo na mirno uživanje imovine je dozvoljeno samo ako su ispunjena tri uslova i to: da je propisano zakonom, da je u javnom interesu i da je neophodno u demokratskom društvu. Sva tri uslova moraju biti kumulativno ispunjena. Ukoliko nije ispunjen samo jedan od njih, smatraće se da je došlo do kršenja Evropske konvencije.

Poštujući metodologiju Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, koju primenjuje i Ustavni sud, prilikom razmatranja da li je u konkretnom slučaju došlo do povrede odredaba iz člana 58. Ustava (ujedno i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju), Ustavni sud je prvo morao da utvrdi da li je podnosilac ustavne žalbe imao imovinu koja je zaštićena članom 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju i članom 58. Ustava. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje na praksu Evropskog suda, prema kojoj „imovina“ u smislu člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju može biti samo „postojeća imovina“, uključujući i potraživanja u odnosu na koja lice ima bar „legitimno očekivanje“ da će ih realizovati (videti presudu Evropskog suda u predmetu Jantner protiv Slovačke od 4. marta 2003. godine, aplikacija broj 39050/97, stav 27). Ustavni sud takođe podseća da pravo na imovinu iz člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju ne garantuje pravo na sticanje imovine (videti presudu Evropskog suda u predmetu Van der Mussele protiv Belgije od 23. novembra 1983. godine, stav 48.), niti se može tumačiti kao ograničenje državi da zakonima uredi pitanje uslova pod kojima određena lica mogu ostvarivati određena imovinska prava. Budući da se u konkretnom slučaju spor odnosio na deo već pravnosnažno dosuđene naknade – kamatu na iznos utvrđen od strane suda nakon eksproprijacije nepokretnosti, odnosno legitimno imovinsko potraživanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je podnosilac ustavne žalbe imao „imovinu“ u smislu člana 58. Ustava i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.

U vezi sa pitanjima vezanim za mešanje u imovinu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da je podnosiocu za eksproprisane nepokretnosti rešenjem donetim u vanparničnom postupku utvrđena i dosuđena određena novčana naknada. Međutim, Ustavni sud ocenjuje da mešanje u imovinu podnosioca nije u celini bilo u skladu sa zakonom. Naime, navedena odredba člana 12b stav 3. Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta predviđa da se na dospele obaveze iz stava 1. ovog člana plaća kamata u visini rasta cena na malo, prema poslednjim objavljenim podacima republičkog organa nadležnog za poslove statistike. Smisao citirane zakonske odredbe dobija svoju punu sadržinu kada se posmatra u vezi sa stavom 1. istog člana, kojim je utvrđeno da se naknada za eksproprisane nepokretnosti isplaćuje u tromesečnim ratama u periodu od deset godina, i to počev od isteka godinu dana od dana pravnosnažnosti sudske odluke. Iz navedenog proizlazi da je zakonodavac, u cilju zaštite imovinskih interesa lica od koga se vrši eksproprijacija, propisao da se na dospele obaveze plaća kamata u visini rasta cena na malo. Dakle, ne u slučaju docnje, kako to pogrešno zaključuje Vrhovni sud Srbije, već se navedena kamata obračunava i plaća na svaku zakonom utvrđenu isplatnu ratu, počev od dana pravnosnažnosti sudske odluke pa do dospelosti zakonom utvrđene rate. Naime, u inflatornim uslovima dolazi, između ostalog, do nepodudaranja između nominalne vrednosti i stvarne - realne vrednosti novca. Postupak revalorizacije, u suštini, predstavlja konvertovanje odgovarajućih veličina iz ranijeg perioda na tekuće tržišne vrednosti dobara. Drugim rečima, revalorizacija vrednosti određene imovine predstavlja usklađivanje postojeće vrednosti sa rastom cena životnih potreba da bi se zadržala realna vrednost imovine. Ustavni sud konstatuje da se upravo na taj način – revalorizacijom, otklanja štetno dejstvo inflacije i ustanovljava ravnoteža jednakih vrednosti uzajamnih davanja. Kamata koja je određena u visini rasta cena na malo, u ovom konkretnom slučaju, jedini cilj ima da učesnika u postupku eksproprijacije zaštiti od postojećih negativnih uticaja inflacije. Ustavni sud napominje da ovako određenu kamatu, treba razlikovati od zakonske zatezne kamate, utvrđene Zakonom o visini stope zatezne kamate, koju plaća dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze i koja se sastoji od mesečne stope rasta cena na malo i fiksne prinosne stope od 0,5% mesečno.

Na opisani način, odnosno nepriznavanjem podnosiocu ustavne žalbe prava na kamatu u skladu sa odredbom člana 12b stav 3. Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta, stvoren je veliki disparitet između tržišne vrednosti eksproprisane nepokretnosti i visine novčane vrednosti koja je priznata podnosiocu ustavne žalbe, čime je povređena odredba člana 58. stav 2. Ustava, kojom je utvrđeno da se pravo svojine može oduzeti samo uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Ustavni sud konstatuje da je i praksa Evropskog suda za ljudska prava sličnog stanovišta. Naime, u presudi od 9. jula 1997. godine u predmetu Akkus protiv Turske, (broj aplikacije 19263/92, st. 30. i 31.), Evropski sud je konstatovao da je kašnjenje države od 17 meseci u isplati kompenzacije za eksproprijaciju, koja je usled inflacije od 70%, proizvela značajan gubitak za podnosioca predstavke, učinilo kompenzaciju neadekvatnom.

Sledom svega rečenog, Ustavni sud ocenjuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu zajemčeno odredbom člana 58. stav 2. Ustava, zbog čega je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice povrede Ustavom utvrđenog prava mogu ukloniti samo poništajem osporene presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2046/08 od 10. septembra 2008. godine i određivanjem da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o reviziji koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 5914/2007 od 27. marta 2008. godine, pa je saglasno, odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud je rešio da ovu odluku zbog njenog značaja objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog nepravilnog obračuna kamate

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti