Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu Gerontološkog centra Subotica i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao deset godina. Pravično zadovoljenje je ostvareno objavljivanjem odluke u „Službenom glasniku“, bez naknade štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1344/2009
09.02.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Gerontološkog centra Subotica, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. februara 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Gerontološkog centra Subotica i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Subotici u predmetu P. 946/08 povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Gerontološki centar Subotica, preko punomoćnika Mire Poljaković, advokata iz Subotice, podneo je 16. jula 2009. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se u tom momentu vodio pred Opštinskim sudom u Subotici u predmetu P. 946/08.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je tužba u predmetnom parničnom postupku podneta 17. aprila 2000. godine; da je posle dugotrajnog prvostepenog postupka Okružni sud u Subotici ukinuo prvostepenu presudu; da je Opštinski sud u Subotici novu presudu doneo 3. aprila 2009. godine, a pismeni otpravak te presude je izradio tek 23. juna 2009. godine, te da su ovim radnjama navedeni sudovi „prevršili sve rokove koji se mogu podvesti pod suđenje u razumnom roku“. Podnosilac smatra da mu je dugotrajnim suđenjem naneta ogromna šteta, jer ni navedenim odlukama spor između parničnih stranaka nije konačno rešen, već je tužilac u predmetnom parničnom postupku pokrenuo protiv podnosioca novi parnični postupak P. 672/09, radi naknade štete. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu i naloži Okružnom sudu u Subotici koji odlučuje o žalbi u predmetnom parničnom postupku i Opštinskom sudu u Subotici u predmetu P. 672/09 da u kratkom roku okončaju označene postupke i da obaveže Republiku Srbiju da podnosiocu na ime naknade štete isplati 2.400.000,00 dinara, „koliko se traži od nas (podnosioca) po tužbi P. 672/09“, kao i 268.250 dinara navedene novčane iznose koje „po nepravnosnažnoj presudi P. 946/08 (podnosilac) treba da isplati(mo)“ na ime parničnih troškova.

2. Saglasno član u 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Subotici P. 946/08 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosioca ustavne žalbe tužilac Lj.J, kao zakonski naslednik svoje pokojne majke J.J, podneo je Opštinskom sudu u Subotici 17. aprila 2000. godine tužbu, kojom je tražio da sud poništi ugovor o poklonu opisanog stana, zaključen između poklonodavca J.J. i poklonoprimca Gerontološkog centra Subotica i overenog 30. aprila 1999. godine pred Opštinskim sudom u Subotici pod brojem Ov.III 217/99, kao i da odredi brisanje upisa prava svojine na opisanom stanu u korist tuženog i naloži „povratni“ upis prava svojine u korist J.J. U tužbi je navedeno da je majka tužioca u teškom zdravstvenom stanju, nakon tri hirurške intervencije prilikom kojih joj je i amputirana noga, hospitalizovana u Gerontološkom centru Subotica, a da je ubrzo zatim zaključen sporni ugovor iako je njegova majka bila ograničeno poslovno sposobna, te da taj ugovor nije bio izraz njene prave volje, već rezultat uticaja na nju.

Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 702/00. U toku ovog postupka, do donošenja rešenja Opštinskog suda u Subotici P. 702/00 od 11. oktobra 2006. godine, zakazano je 30 ročišta (za 23. maj, 28. jun, 20. jul, 19. septembar, 26. oktobar i 28. novembar 2000. godine, 16. januar, 14. februar, 20. mart, 18. april, 24. maj i 17. oktobar 2001. godine, 12. mart, 6. avgust i 20. novembar 2002. godine, 15. april, 29. maj, 10. jun i 17. septembar 2003. godine, 30. jun 2004. godine, 5. oktobar i 6. decembar 2005. godine, 18. januar, 2. i 28. mart, 15. maj, 22. juni, 12. juli, 14. septembar i 5. oktobar 2006. godine), od kojih je 17 održano. U ovom delu postupka na četiri ročišta izvođen je dokaz saslušanjem svedoka i izveden je dokaz veštačenjem preko veštaka medicinske struke, koji je i saslušan na jednom od ročišta. Na zahtev tuženog, parnični sud je rešenjem P. 702/00 od 5. jula 2004. godine odredio „kontrolno“ veštačenje, a za veštaka je određen Medicinski fakultet u Beogradu, koji je, nakon tri urgencije suda (od 17. februara, 21. aprila i 8. juna 2005. godine), nalaz sa mišljenjem dostavio 20. juna 2005. godine. Od neodržanih ročišta, jedno nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije (zakazano za 12. mart 2002. godine), jedno – jer nije bio pozvan veštak čije je saslušanje bilo određeno za to ročište (zakazano za 18. januar 2006. godine), četiri – jer jedan od učesnika u postupku nije došao na zakazano ročište, a nije bilo dokaza da je uredno pozvan (zakazana za 28. juni, 16. januar 2001. godine, 6. avgust 2002. godine i 29. maj 2003. godine), dok četiri nisu održana na predlog tužioca (zakazano za 22. juni 2006. godine), odnosno saglasni predlog parničnih stranaka (zakazana za 12. juli, 14. septembar i 5. oktobar 2006. godine) da bi se izvršilo spajanje parnica. Naime, tužilac u označenom parničnom postupku je 24. maja 2001. godine Opštinskom sudu u Subotici podneo tužbu protiv podnosioca ustavne žalbe i B.J, navodeći da je i pored postojanja parničnog postupka, Gerontološki centar Subotica raspolagao predmetnim stanom, ugovorom o prodaji overenim kod Opštinskog suda u Subotici 23. januara 2001. godine pod brojem Ov.III 20/2001. Navedenom tužbom je traženo da sud utvrdi da je tužilac jedini zakonski naslednik pokojne J.J, kao i da je navedeni ugovor o prodaji ništav. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 985/01. Takođe, tužilac u navedenim postupcima je 8. maja 2006. godine podneo Opštinskom sudu u Subotici tužbu i protiv B.J . i N.Š, kojom je tražio da sud utvrdi da je ugovor o prodaji predmetnog stana zaključen između tuženih i overen 20. januara 2003. godine pred Opštinskim sudom u Subotici pod brojem Ov. II 489/03 ništav i da naloži zemljišno-knjižnom odeljenju tog suda da „povratno“ izvrši upis prava svojine na pravnog prethodnika tužioca, pokojnu J.J. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 749/06.

Opštinski sud u Subotici je 11. oktobra 2006. godine doneo rešenje P. 702/00 kojim je izvršio spajanje svih navedenih parnica radi zajedničkog raspravljanja. Nakon spajanja parnica, do donošenja prve prvostepene presude, održana su dva ročišta (31. oktobra i 28. novembra 2006. godine), na kojima je izveden dokaz saslušanjem tuženih B.J. i N.Š.

Presudom Opštinskog suda u Subotici P. 702/00 od 23. aprila 2007. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca. Drugim i trećim stavom izreke ove presude utvrđeno je da je tužilac jedini zakonski naslednik pokojne J.J. i poništen je ugovor o poklonu zaključen između J.J. i Gerontološkog centra Subotica, overen pred Opštinskim sudom Subotici 30. aprila 1999. godine, pod brojem Ov.III 217/99, dok su četvrtim, petim i šestim stavom izreke odbijeni ostali tužbeni zahtevi tužioca. Sedmim i osmim stavom izreke ove presude odlučeno je o troškovima parničnog postupka. Protiv ove presude žalbe su izjavili tužilac i Gerontološki centar Subotica.

Okružni sud u Subotici, odlučujući o navedenim žalbama, doneo je presudu Gž. 920/07 od 13. maja 2008. godine, kojom je usvojio žalbu tužioca i ukinuo presudu Opštinskog suda u Subotici P. 702/00 od 23. aprila 2006. godine u četvrtom, petom, šestom, sedmom i osmom stavu izreke, dok je odbio žalbu tuženog Gerontološkog centra Subotica i navedenu prvostepenu presudu potvrdio u prvom, drugom i trećem stavu izreke.

U ponovnom postupku, u kome je predmet dobio novi broj P. 946/08, zakazano je sedam ročišta (za 26. septembar. 5. novembar i 9. decembar 2008. godine, 27. januar, 3. i 19. februar i 26. mart 2009. godine), od kojih jedno nije održano (zakazano za 3. februar 2009. godine), na zahtev tuženog Gerontološkog centra Subotica. Na četiri ročišta izvođen je dokaz saslušanjem svedoka.

Presudom Opštinskog suda u Subotici P. 946/08 od 3. aprila 2009. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i trećim stavom izreke utvrđeno da je ništav ugovor o prodaji predmetnog stana, zaključen između tuženih Gerontološkog centra Subotica i B.J, overen pred Opštinskim sudom u Subotici 23. januara 2001. godine pod brojem Ov.III 20/01, dok su drugim, četvrtim i petim stavom izreke preostali tužbeni zahtevi tužioca odbijeni kao neosnovani. Sedmim stavom izreke ove presude obavezan je Gerontološki centar Subotica da tužiocu naknadi parnične troškove u iznosu od 268.250,00 dinara, dok je osmim stavom izreke isti centar obavezan da, solidarno sa drugotuženim, naknadi tužiocu parnične troškove u iznosu od 132.250,00 dinara. Protiv ove presude tužilac, kao i tuženi Gerontološki centar Subotica i B.J. izjavili su žalbe.

Apelacioni sud u Novom Sadu, odlučujući o navedenim žalbama, doneo je presudu Gž. 2668/10 od 28. aprila 2010. godine, kojom je usvojio žalbu tužioca i preinačio drugi, četvrti i peti stav izreke presude Opštinskog suda u Subotici P. 946/08 od 3. aprila 2009. godine, tako što je odredio brisanje upisa prava svojine na predmetnom stanu u korist Gerontološkog centra Subotica, utvrdio da je apsolutno ništav ugovor o prodaji predmetnog stana, zaključen i overen 30. januara 2003. godine između J.B. i N.Š. pred Opštinskim sudom u Subotici pod brojem Ov. 489/2003 i upisan u zemljišne knjige rešenjem Opštinskog suda u Subotici broj Dn. 2128/03, i naložio Zemljišno-knjižnom odeljenju Osnovnog suda u Subotici da, na osnovu ove presude, pravo svojine na opisanom stanu povratno upiše na pravnog prethodnika tužioca, sada pokojnu J.J. Takođe, ovom presudom je preinačena i odluka o troškovima postupka, sedmi i osmi stav izreke, tako što su tuženi Gerontološki centar Subotica i B.J. obavezani da na ime troškova postupka solidarno isplate tužiocu 16.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, a sva tri tužena da tužiocu na ime troškova postupka solidarno isplate 116.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom. Žalbe tuženih izjavljene protiv trećeg, šestog i devetog stava izreke prvostepene presude su ovom presudom odbijene i u tom delu je potvrđena prvostepena presuda.

4. Članom 32. stav 1. Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/1977, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04 i 111/09) propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranog člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je, pre svega , konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava usta vnom žalbom od podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Subotici 17. aprila 2000. godine, do podnošenja ustavne žalbe 16. jula 2009. godine trajao devet godina i tri meseca , kao i da je taj postupak okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu 28. aprila 2010. godine, nakon deset godina.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupka može da ukaže da postupak nije okončan u okviru granica razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u predmetnom postupku odlučivalo, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak bio u izvesnoj meri činjenično složen, s obzirom na to da je tužbom, između ostalog, tražen poništaj ugovora o poklonu nepokretnosti usled mane volje poklonodavca, te je, stoga, sud trebalo da izvede više dokaza kako bi ustanovio stanje svesti poklonodavca u momentu zaključenja ugovora, a koji u momentu pokretanja postupka više nije bio živ. Takođe, s obzirom na činjenicu da je predmetna nepokretnost nakon zaključivanja spornog ugovora, otuđena još dva puta, to su pokrenuti postupci u kojima je traženo utvrđivanje ništavosti ugovora na osnovu kojih je izvršen promet te nepokretnosti, pa su ti novi postupci spojeni sa prvobitnim.

Ustavni sud je ocenio i da je zahtev o kome se odlučivalo u predmetnom parničnom postupku bio od značaja za podnosioca ustavne žalbe, s obzirom na to da je on na osnovu ugovora čija se validnost osporavala u tom postupku, stekao pravo svojine na opisanom stanu. Ustavni sud je, takođe, ocenio da podnosilac svojim ponašanjem nije doprineo na vedenoj dužini trajanja postupka, s obzirom na to da je utvrdio da se podnosilac odazvao svim urednim pozivima suda, osim jednom usled bolesti punomoćnika tužioca, kao i da nije preduzimao druge radnje usmerene na odugovlačenje postupka. Ustavni sud konstatuje da tri ročišta nisu držana na saglasan predlog obe parnične stranke, dakle i podnosioca, s obzirom da je traženo spajanje parnica, ali da se ova aktivnost ne može staviti na teret podnosioca.

Analizirajući postupanje nadležnih organa u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je ocenio da je prvostepeni sud, uglavnom, zakazivao ročišta u razumnim intervalima. Međutim, Ustavni sud je konstatovao da je prvostepeni sud u periodu od deset meseci (od 17. oktobra 2001. godine do 6. avgusta 2002. godine zakazao samo jedno ročište, koje nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Takođe, nalaz Medicinskog fakulteta u Beogradu u ovom predmetu dostavljen je sudu nakon skoro godinu dana od donošenja rešenja kojim je određeno izvođenje ovog dokaza, a parnični sud se urgencijom ovoj instituciji obratio tek nakon sedam meseci od donošenja rešenja. Ustavni sud konstatuje i da tri ročišta nisu održana jer nije bilo izvršeno spajanje parnica, jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a jedno jer poziv veštaku čije je saslušanje za to ročište bilo određeno nije bi o ni upućen. Pored navedenog, prema oceni Ustavnog suda, parnični sud se u toku postupka nije rukovodio načelom ekonomičnosti i koncentracije dokaza. Naime, sud je zakazao čak 3 9 ročišta, od kojih je 25 održano, a na osam ročišta je izvođen dokaz saslušanjem svedoka.

6. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe neefikasnim i nedelotvornim postupanjem Opštinskog suda u Subotici povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, te je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

S obzirom na to da u ustavnoj žalbi nije istaknut zahtev za naknadu nematerijalne štete, krećući se u granicama zahteva i u skladu sa usvojenim stavom o načinu otklanjanja štetnih posledica povrede prava zajemčenog Ustavom, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava , u konkretnom slučaju , ostvari objavljivanjem ove odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije" .

U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete Ustavni sud je utvrdio da podnosilac nije pružio dokaz da mu je radnjom državnog organa pričinjena šteta u navedenim iznosima. Naime, kako iz same ustavne žalbe proizlazi, jedan od traženih iznosa i iznos koji je od podnosioca kao tuženog zahtevan u nekom drugom parničnom postupku, a ne u postupku osporenom ovom ustavnom žalbom, dok su drugi traženi iznosi, zapravo, iznosi za koje je „nepravnosnažnom“ prvostepenom presudom podnosilac, kao stranka u osporenom parničnom postupku koja je u celini izgubila parnicu, obavezan da na ime troškova postupka, saglasno odredbi člana 149. Zakona o parničnom postupku, plati protivnoj stranci.

7. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti