Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za utvrđenje zajedničke imovine koji je trajao preko 21 godinu. Iako je postupak bio složen, pretežna odgovornost za dužinu trajanja leži na prvostepenom sudu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. G . iz Loznice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. jula 201 5. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. G . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Loznici u predmetu P. 4/13, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.700 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Naro dne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredsta va - razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. G . iz Loznice podnela je, 14. februara 201 3. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3962/11 od 1. novembra 2012. godine i Osnovnog suda u Loznici P. 77/10 od 12. februara 2010. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i čl. 36. i 58. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kom su donete osporene odluke.

Podnositeljka smatra da joj je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno nedelotvornim i neefikasnim postupanjem Okružnog suda u Šapcu koji je dva puta ukidao prvostepene presude, kao i postupanjem Apelacionog suda u Beogradu kome je trebalo preko godinu i po dana da odluči o žalbi, zbog čega je predmetni parnični postupak trajao preko 20 godina. Obrazlažući razloge na kojima zasniva tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, podnositeljka navodi da se drugostepeni sud uopšte nije upustio u razmatranje njenih žalbenih navoda iako je, kako tvrdi, bilo očigledno da je činjenično stanje pogrešno utvrđeno i da je materijalno pravo pogrešno primenjeno jer nijednim dokazom nije oborena zakonska pretpostavka o jednakim udelima supružnika u sticanju zajedničke imovine . Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi joj pravo na naknadu nematerijalne i materijalne štete zbog povrede označenih ustavnih prava. Naknadu materijalne štete traži zbog obaveze snošenja troškova parničnog postupka i nemogućnosti korišćenja imovine koja je bila predmet spora u periodu od 20 godina .

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nje govo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Loznici P. 4/13, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja D. M . (sada G .) podnela je 28. aprila 1993. godine Opštinskom sudu u Loznici tužbu protiv tuženog D. M, radi utvrđenja bračne tekovine i činidbe .

Na ročištu održanom 16. novembra iste godine ovom postupku spojen je postupak koji se vodio po tužbi tužilje protiv tuženog Z. M, sina D . M, radi utvrđenja prava svojine po osnovu sticanja u porodičnoj zajednici .

Do novembra 2004. godine, od ukupno 46 zakazanih ročišta, 17 nije održano. Dva ročišta nisu održana zbog nedolaska tužilje, odnosno njenog punomoćnika, a jedno zbog nedolaska svih stranaka. Osim toga, dva ročišta nisu održana zbog sprečenosti sudije, a osam ročišta nije održano zbog nedolaska tuženih, odnosno na molbu njihovog punomoćnika. Ostala ročišta nisu održana zbog nedolaska svedoka i nedostavljanja dokumentacije tražene od nadležnih organa. Tuženi D . M . preminuo je u toku 2002. godine, ali zbog ove činjenice postupak nije prekidan. U ovom periodu izveden je dokaz saslušanjem stranaka i 28 svedoka, donete su dve prvostepene presude – 28. avgusta 2000. i 1. novembra 2004. godine, koje su ukinute rešenjima Okružnog suda u Šapcu Gž. 3/01 od 27. avgusta 2001. godine, odnosno Gž. 440/05 od 28. decembra 2006. godine , zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja (između ostalog, zbog nenavođenja imena parničnih stranaka, izostanka ocene iskaza saslušanih svedoka, prekoračenja tužbenog zahteva, utvrđivanja obaveze pok. tuženog na trpljenje i činidbu).

Nakon donošenja pomenutog drugostepenog rešenja od 28 decembra 2006. godine, tužilja je na ročištu održanom 10. maja 2007. godine povukla tužbu prema pok. D. M, a na sledećem ročištu je povukla tužbu i u delu koji se odnosio na utvrđenje prava svojine na pokretnim stvari ma. U daljem toku postupka, od 20 zakazanih ročišta, 12 nije održano, od čega pet na molbu punomoćnika tuženog, a tri na predlog tužilje, odnosno njenog punomoćnika. Jedno ročište nije održano na predlog punomoćnika obe stranke, odnosno zbog neblagovremenog dostavljanja nalaza veštaka, a dva zbog sprečenosti sudije. U ovom delu postupka sprovedeno je osnovno i dopunsko građevinsko veštačenje i ponovo je izveden dokaz saslušanjem stranaka i jednog svedoka.

Osnovni sud u Loznici doneo je 12. februara 2010. godine osporenu presudu P. 77/10 kojom je delimično usvojen tužebni zahtev i utvrđeno da je tužilja po osnovu sticanja u bračnoj i porodičnoj zajednici suvlasnik bliže navedene nepokretne imovine u procentu od 20%, dok je preostalom delu kojim je traženo utvrđenje prava svojine za procenat od još 30% i predaja u državinu sporne imovine, tužbeni zahtev odbijen.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž.13059/10 od 15. aprila 2011. godine spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu, radi izrade pismenog otpravka rešenja o povlačenju tužbe u delu kojim je traženo utvrđenje prava svojine na pokretnoj imovin i.

Prvostepeni sud je 11. maja iste godine doneo rešenje o povlačenju tužbe prema pok. D. M . i o povlačenju tužbe prema tuženom Z . M . u delu kojim je traženo utvrđenje prava svojine na pokretnim stvarima.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3962/11 od 1. novembra 2012. godine potvrđena je prvostepena presuda, osim u delu odluke o troškovima postupka i ukinuto je rešenje o povlačenju tužbe od 11. maja 2011. godine u odnosu na tuženog Z . M. Drugostepeni sud je ocenio kao neosnovane tužiljine žalbene navode koji ma je osporavana pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja u pogledu doprinosa stranaka i vremenu sticanja sporne imovine i praviln a primen a merodavnih odredaba Porodičnog zakona kojima je regulisano sticanje imovine u porodičnom domaćinstvu.

U ponovnom postupku, koji se vodio povodom zahteva za utvrđenje prava svojine na pokretnim stvarima, pred prvostepenim sudom od ukupno sedam zakazanih ročišta, tri nisu održana ( na molbu tuženog, zbog neblagovremenog dostavljanja podneska tuženog i zbog sprečenosti sudije).

Postupak je pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2138/14 od 24. decembra 2014. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je : da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36 .); da se j emči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak trajao više od 21 godine što bi samo po sebi moglo da ukazuje da nije okončan u okviru standarda razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe, po stupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja prava o kome se raspravljalo za podnosi teljku, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanj a postupka.

Po nalaženju Ustavnog suda, predmetni postupak u kome se odlučivalo o osnovanosti zahteva za utvrđenje prava svojine po osnovu sticanja u bračnoj i porodičnoj zajednici se može okarakterisati kao izuzetno složen, imajući u vidu da je radi utvrđenja činjenica bitnih za presuđenje izveden dokaz saslušanjem velikog broja svedoka.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, Ust avni sud je ocenio da je na strani podnositeljke postojao legitiman interes za odlučivanje suda u što kraćem roku radi otklanjanja neizvesnosti u pogledu nje nih eventualnih prava na imovini koja je bila predmet spora.

Dalje, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka u određenoj meri doprinela dužini postupka, budući da pet ročišta nije održano na njenu molbu, odnosno zbog njenog nedolaska na ročište, dok dva ročišta nisu održana na predlog punomoćnika obe stranke, odnosno zbog njihovog nedolaska.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da je prva prvostepena presuda doneta osam godina nakon podnošenja tužbe. Po nalaženju Ustavnog suda, okolnost da je u periodu do donošenja pomenute presude sproveden obiman dokazni postupak saslušanjem velikog broja svedoka (ukupno 20) ne može opravdati ovako dugo trajanje postupka u situaciji kada su i ova i naredna prvostepena presuda ukinute, između ostalog, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u pogledu sastava, obima i doprinosa stranaka u sticanju sporne imovine . Ovo stoga, što je nadležnim sudovima trebalo još preko deset, odnosno dvanaest godina da utvrde pomenute sporne činjenice. Takođe, Ustavni sud konstatuje da su dve prvostepene presude ukinute rešenjima višeg suda i zbog nenavođenja imena parničnih stranaka i utvrđivanja obaveza na strani preminulog tuženog, što upućuje na zaključak o nedovoljno brižljivom (površnom) postupanju prvostepenog suda.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da je izuzetno nedelotvornim radom nadležnih prvostepenih sudova podnosi teljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13 - Odluka US ), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu ne materijalne štete u iznosu od 1.700 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnosi teljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju za njeno određivanje , posebno dužinu trajanja i složenost predmetnog parničnog postupka, značaj koji je predmet spora imao za podnositeljku, ali i njen doprinos dužini trajanja postupka. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda , praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la prevashodno zbog nedelotvornog postupanja suda.

7. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kojem se ističe povreda prava na pravično suđenje u odnosu na osporene presude, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. Kako podnositeljka tvrdnju o povredi označenog ustavnog prava zasniva na navodu da se drugostepeni sud uopšte nije upustio u razmatranje njenih žalbenih navoda o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primeni materijalnog prava, a imajući u vidu sadržinu osporene drugostepene presude, Ustavni sud je utvrdio da navodi podnositeljke ne odgovaraju činjenicama, pa se stoga takvi navodi ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje.

Prethodna ocena se odnosi i na tvrdnju o povredi prava na jednaku zaštitu prava jer podnositeljka povredu ovog prava vidi u navodnim povredama odredaba procesnog i materijalnog prava, što se ne može dovesti u vezu sa sadržinom prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava. Naime, uslov koji mora postojati da bi se mogla ceniti povreda prava na jednaku zaštitu prava , jeste različito postupanje sudova najviše instance u postupku u istoj pravnoj i činjeničnoj situaciji .

Takođe, Ustavni sud je ocenio da se podnositeljka samo formalno poziva na povrede prava iz člana 36. stav 2. i člana 58. Ustava , jer ustavna žalba ne sadrži nijedan razlog na kom e podnositeljka zasniva svoje tvrdnje o povredi ovih prava.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se ističe povreda ustavnih prava u odnosu na osporene presude, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete, Ustavni sud ukazuje da se kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku može utvrditi pravo na naknadu nematerijalne štete koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kom se podnosilac nalazio u dužem periodu u pogledu svojih građanskih prava i obaveza. Stoga, po oceni Ustavnog suda, istaknuti zahtev za naknadu materijalne štete zbog obaveze snošenja troškova parničnog postupka i nemogućnosti korišćenja imovine na kojoj podnositeljka nije imala nikakva prava tokom trajanja predmetnog postupka, nije spojiv za svrhom naknade štete koja se priznaje oštećenom u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, pa je zahtev odbacio, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) , člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti