Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 17 godina. Podnosiocu žalbe dosuđuje se naknada nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra zbog neefikasnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Nataša Plavšić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. I . iz Lajkovca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. decembra 201 9. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. I . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1031/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. I . iz Lajkovca je , 14. februara 2017. godine, preko punomoćnika V . J, advokata iz Lajkovca, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, utvrđenih odredbama člana 21. st. 1. i 2, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1031/10 , kao i presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3464/15 od 2. novembra 2016. godine.

U ustavnoj žalbi je, pored detaljno opisanog toka osporenog parničnog postupka, navedeno da je reč o sporu iz radnog odnosa, koji je, uprkos njegov oj hitnosti , trajao više od 1 7 godina .

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da su podnosiocu ustavne žalbe dugogodišnj im trajanj em osporenog postupka, kao i presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3464/15 od 2. novembra 2016. godine, kojom je isti pravnosnažno okončan, povređena označena ustavna prava, te da podnosi ocu ustavne žalbe prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000.000 dinar a i dosudi troškove postupka po ustavnoj žalbi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1031/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 23. marta 1999. godine, u svojstvu tužioca, podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog „A.“ a.d. Beograd, radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa broj 359 od 25. februara 1999. godine. Predmet je zaveden pod brojem P1. 522/99.

Prvo ročište za glavnu raspravu održano je 17. maja 1999. godine. U periodu do prvog presuđenja zakazano je ukupno 15 ročišta za glavnu raspravu . Dva ročišta nisu održana. Oba iz razloga nedolaska uredno pozvanih punomoćnika parničnih stranaka. Prvi put (ročište od 23. novembra 1999. godine) je sud odredio mirovanje postupka. Tužilac je nastavak postupka predložio podneskom od 23. marta 2000. godine. Sledeći put (ročište od 3. oktobra 2000. godine) , sud je najpre parničnim strankama dostavio rešenje o mirovanju postupka, a tri meseca kasnije i rešenje kojim se tužba smatra povučenom. Ovo rešenje je Okružni sud u Beogradu ukinuo, upravo iz razloga što je prvostepeni sud najpre odredio mirovanje postupka i o tome dostavio odluku parničnim stranakma. U ponovnom postupku je predmet zaveden pod brojem P1. 1925/01.

Što se dokaznog postupka tiče, sud je u ovom periodu saslušao parnične stranke, te izvršio uvid u pismenu dokumentaciju dostavljenu od strane tuženog. Tužilac je podneskom od 21. oktobra 2002. godine preinačio tužbu, dodajući tužbene zahteve za poništaj rešenja tuženog broj 2423 od 19. novembra 1998. godine, kojim je upućen na plaćeno odsustvo do isplate otpremnine, vraćanje na rad i naknadu štete zbog nezakonitog otkaza. Glavna rasprava je zaključena 25. decembra 2002. godine.

Presudom Prvog o pštinskog suda u Beogradu P1. 1925/01 od 25. decembra 20 02. godine odbijeni su kao neosnovani tužbeni zahtevi tužioca za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa, vraćanje na rad i naknadu štete zbog nezakonitog otkaza, dok je u delu kojim je tražen poništaj rešenja o plaćenom odsustvu tužba tužioca odbačena kao neblagovremena . Ova presuda je punomoćni ku tužioca dostavljena 30. aprila, a punomoćniku tuženog 6. maja 2 003. godine.

Tužilac je 6. maja 20 03. godine izjavio žalbu. Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 1179/03 od 1. oktobra 2003. godine ožalbenu prvostepenu presudu ukinuo i 20. januara 2004. godine predmet vra tio prvostepenom sudu na ponovni postupak .

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P1. 113/04. Do narednog presuđenja zakazano je 12 ročišta za glavnu raspravu, od kojih samo jedno nije održano, i to zbog sprečenosti postupajućeg sudije – predsednika veća. Izveden je dokaz saslušanjem petoro svedoka, te ponovnim saslušanjem parničnih stranaka. Na ročištu održanom 3. jula 2006. godine, sud je glavnu raspravu zaključio, a dva meseca kasnije je istu ponovo otvorio, kako bi tužba bila dostavljena novooznačenom tuženom Preduzeću za proizvodnju kartonske ambalaže „Inka“ d.o.o. Lajkovac , na koga je (subjektivnim preinačenjem) tužba proširena podneskom od 13. februara 2006. godine. Nakon dva održana ročišta, glavna rasprava je ponovo zaključena.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 113/04 od 13. decembra 2006. godine konstatovano je da je povučena tužba tužioca u delu kojim je tražen poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa, dok je u delu kojim je tražen poništaj rešenja o plaćenom odsustvu tužba tužioca ponovo odbačena kao neblagovremena. Tužbeni zahtev za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza odbijen je kao neosnovan.

Tužilac je 20. februara 2007. godine izjavio žalbu, na koju je prvotuženi odgovorio podneskom od 6. marta 2007. godine. Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 206/08 od 12. marta 2008. godine potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim je tužba tužioca odbačena kao neblagovremena (poništaj rešenja o plaćenom odsustvu), dok je u preostalom delu ist u ukinu o i predmet vra tio prvostepenom sudu na ponovni postupak. U međuvremenu je od prvostepenog suda tražio da izvrši ispravku presude (rešenje Gž1. 2075/07 od 24. oktobra 2007. godine).

U ponovnom postupku predmet je zaveden pod brojem P1. 236/08. Naredno presuđenje usledilo je nakon četiri godine. U tom periodu zakazano je 18 ročišta za glavnu raspravu, od kojih dva nisu održana (jedno zbog nepostojanja procesnih pretpostavki, drugo usled sprečenosti postupajućeg sudije – predsednika veća ). Pored toga, dva ročišta su morala biti prekinuta zbog zahteva tuženog za izuzeće predsednika veća.

Nakon 1. januara 2010. godine, nadležnost Prvog opštinskog suda u Beogradu je preuzeo Prvi osnovni sud u Beogradu. Predmet je presigniran i dodeljen mu je broj P1. 1031/10.

Što se dokaznog postupka tiče, obavljeno je ekonomsko-finansijsko veštačenje, na okolnost izgubljenih zarada tužioca. Povodom primedbi tuženog, imenovani sudski veštak je dostavio tri pismena izjašnjenja i saslušan je na ročištu. Zbog promene predsednika veća, dokaz saslušanjem parničnih stranaka je ponovo izveden. Takođe, u ovom periodu je saslušan još jedan svedok.

Sud je rešenjem od 19. maja 2008. godine odredio prekid postupka u odnosu na drugotuženog, zbog nastupanja pravnih posledica otvaranja stečajnog postupka. Na ročištu održanom 27. januara 2012. godine doneto je rešenje o spajanju sa postupkom u predmetu istog suda P. 5826/11, koji se vodio po tužbi tuženog za povraćaj otpremnine. Glavna rasprava je zaključena 11. maja 2012. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo presudu P1. 1031/10 od 11. maja 2012. godine, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa i obavezao tuženog-protivtužioca da ga vrati na rad. Takođe, utvrđena je osnovanost potraživanja tužioca-protivtuženog po osnovu izgubljenih zarada za period van radnog odnosa, kao i osnovanost potraživanja tuženog-protivtužioca po osnovu vraćanja otpremnine, te je izvršeno njihovo prebijanje.

Tuženi-protivtužilac je 10. jula 2012. godine izjavio žalbu. Tužilac -protivtuženi je žalbom od 17. jula 2012. godine osporio samo odluku o troškovima parničnog postupka.

Spisi parničnog predmeta su Apelacionom sudu u Beogradu prosleđeni krajem avgusta 2012. godine. Rešenjem Gž1. 4778/12 od 4. aprila 2014. godine Apelacioni sud u Beogradu je predmet vratio prvostepenom sudu, kako bi se izvršila ispravka ožalbene presude, te kako bi ista bila dostav ljena punomoćniku tuženog (inicijalno je presuda bila dostavljena neposredno tuženom).

Naredbu da se presuda otpravi punomoćniku tuženo g, prvostepeni sud je izdao tek 13. marta 2015. godine, dok je ispravk u presude izvrš io rešenjem od 28. septembra 2015. godine. Nakon dve urgencije tužioca, spisi parničnog predmeta su 14. decembra 2015. godine ponovo upućeni na žalbeni postupak.

Nakon rasprave pred drugostepenim sudom, u okviru koje su održana dva ročišta, Apelacioni sud u Beogradu je doneo presudu Gž1. 3464/15 od 2. novembra 2016. godine, kojom je prvostepenu presudu potvrdio u delu kojim je poništeno rešenje o prestanku radnog odnosa i tuženi-protivtužilac obavezan da tužioca-protivtuženog vrati na rad, dok je u pogledu tužbenog zahteva za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza i protivtužbenog zahteva za vraćanje otpremnine, ukinuo prvostepenu presudu i odlučio o kompenzaciji uzajamnih potraživanja parničnih stranaka. Apelacioni sud u Beogradu je, takođe, odlučio o svim troškovima parničnog postupka.

Navedena drugostepena presuda je punomoćniku tužioca dostavljena 1. februara 2017. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava , na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme pokretanja osporenog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripada ju u postupku (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito pri određivanju rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

Zakonom o parničnom postupku ( „Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09, 36/11 – dr.zakon i 53/13 – Odluka US), koji je počeo da se primenjuje 22. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10); da je s ud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe, Ustavni sud je najpre konstatovao da se podnosilac ustavne žalbe poziva na povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, ali da iz utvrđenih činjenica konkretnog slučaja i iznetih ustavnopravnih razloga jasno proizlazi da se on isključivo žali na prekomerno dugo trajanje osporenog parničnog postupka. Prema tome, Ustavni sud je osnovanost navoda ustavne žalbe cenio samo sa aspekta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava , pa je, s tim u vezi, utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 23. marta 1999. godine , podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu, i da je pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3464/15 od 2. novembra 2016. godine , koja je punomoćniku podnosi oca ustavne žalbe dostavljena 1. februara 201 7. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak , od podnošenja tužbe do pravnosnažnog okončanja, koji period se osporava ustavnom žalbom, trajao 1 7 godina i sedam meseci . Napred izneto samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Imajući to u vidu, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne ž albe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, sedamnaestogodišnje trajanje postupka u sporu iz radnog odnosa ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca, a što se u najvećoj meri može pripisati nedovoljnoj efik asnosti i neažurnosti , pre svega, p rvostepenog suda. Činjenice da je u postupku pred prvostepenim sudom zakazano čak 45 ročišta za glavnu raspravu, da je u dva ponovna prvostepena postupka glavna rasprava oba puta zaključena nakon četiri godine, da je prva po redu prvostepena presuda parničnim strankama otpravljena četiri meseca nakon zaključenja glavne rasprave, da je u poslednjem žalbenom postupku, kada je drugostepeni sud , nakon više od godinu i po dana od prijema predmeta, zatražio dopunu postupka, prvostepeni sud isto toliko dugo zadržao predmet, a bilo je potrebno samo izvršiti ispravku presude, te ponoviti njenu dostavu punomoćniku tuženog, po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo potvrđuju da prvostepeni sud nije postupa o u skladu sa načel ima efikasnosti i hitnosti koja karakterišu ovu vrstu spora. To posebno ako se ima u vidu minoran doprinos podnosi oca ustavne žalbe , koji se ogleda u nedolasku njegovog punomoćnika na dva ročišta za glavnu raspravu, zbog čega je prvostepeni sud oba puta odredio mirovanje, a što je trajanje postupka produžilo za oko godinu dana .

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15), odlučujući kao u tačk i 1. izre ke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka i utvrđeni doprinos podnosioca ustavne žalbe, već i ekonomsko-socijalne prilike, kao i činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava ( ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine).

Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine, kao i presude donete nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja sudova.

7. Ustavni sud je imao u vidu i navod podnosioca ustavne žalbe kojim se povreda označenih ustavnih normi ističe i u odnosu na presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3464/15 od 2. novembra 2016. godine, ali nalazi da se razlozi navedeni u ustavnoj žalbi mogu dovesti u vezu samo sa prekomernom dužinom trajanja osporenog parničnog postupka.

U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka po ustavnoj žalbi, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom (videti Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).

8. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.