Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko deset godina. Ključni razlog je bio propust prvostepenog suda da blagovremeno izradi i dostavi odluku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dušanke Minić iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. aprila 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dušanke Minić i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P1. 2261/01, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbija se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dušanka Minić iz Čačka je 20. jula 2009. godine, preko punomoćnika Dragane Lj. Ranković , advokata iz Čačka, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom po stupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P1. 2261/01.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi da ustavnu žalbu izjavljuje zbog nedonošenja odluke u predmetu Opštinskog suda u Čačku P1. 2261/01 koji se vodi po njenoj tužbi od 18. januara 2001. godine, radi isplate zarade i otpremnine. Dalje ističe da je 31. maja 2002. godine zaključeno sudsko poravnanje u odnosu na deo tužbenog zahteva k oji se odnosi na isplatu zarade i da je na zapisniku konstatovano da će u odnosu na tužbeni zahtev za isplatu otpremnine sud odlučiti u daljem toku postupka. Pored izlaganja toka postupka pred sudom, podnositeljka navodi da je njenom punomoćniku rešenje suda P1. 2261/01 od 31. maja 2002. godine kojim se utvrđuje da je tužba podnositeljke povučena, dostavljeno nakon više od šest godina, od dana kada je po stavu prvostepenog suda doneto, te da po njenoj žalbi protiv ovog rešenja izjavljenoj 8. aprila 2008. godine drugostepeni sud nije odlučio. Smatra da joj je postupanjem Opštinskog suda u Čačku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i naredi prvostepenom sudu donošenje odluke u određenom roku, te utvrdi pravo podnositeljke na naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Članom 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07 i 99/11 ) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Čačku P1. 71/07 (ranije P1. 2261/01) i iz odgovora na ustavnu žalbu predsednika Opštinskog suda u Čačku VIII Su. 39/09-466 od 7. oktobra 2009. godine, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilja Dušanka Minić je 18. januara 2001. godine podnela Opštinskom sudu u Čačku tužbu protiv tuženih AD „Partizan-metal promet“, AD „Partizan tekstil“, AD „Partizan prehrana“ i AD „Partizanka“, svi h iz Čačka, radi isplate zarade i otpremnine, po kojoj je formiran predmet P1. 212/01.

Na ročištu za glavnu raspravu održanom 23. novembra 2001. godine parnica koja je vođena po tužbi Dušanke Minić u predmetu P1. 212/01 spojena je sa parnicom P1. 2261/01 koja se po tužbi drugih tužilaca vodila pred Opštinskim sudom u Čačku protiv istih tuženih. Do spajanja parnica u predmetu P1. 212/01 od ukupno tri zakazana ročišta za glavnu raspravu jedno ročište nije održano, jer za jednog od tuženih nije bilo dokaza o urednom pozivanju.

Naredno ročište koje je bilo zakazano za 10. januar 2002. godine je održano, a ročište zakazano za 24. maj 2005. godine nije održano na predlog punomoćnika parničnih stranaka.

Na ročištu za glavnu raspravu održanom 31. maja 2002. godine doneto je rešenje kojim se utvrđuje da je tužba tužilje Dušanke Minić protiv drugotuženog, trećetuženog i četvrtotuženog povučena, jer je punomoćnik tužilje izjavio da tužilja povlači tužbe protiv ovih tuženih, a da ostaje pri tužbi protiv prvotuženog. Na istom ročištu između tužilje Dušanke Minić i prvotuženog AD “Partizan metal promet“ zaključeno je sudsko poravnanje u pogledu zahteva koji se odn osi na isplatu razlike u zaradi i na zapisniku je konstatovano da će u odnosu na tužbeni zahtev tužilje Dušanke Minić za isplatu otpremnine sud odlučiti u daljem toku postupka. Takođe je konstatovano da je po primerak zaključenog sudskog poravnanja uručen punomoćnicima parničnih stranaka.

U daljem toku postupka do 3. juna 2005. godine, pred Opštinskim sudom u Čačku zakazano je ukupno deset ročišta za glavnu raspravu, od kojih šest ročišta nije održano uglavnom zbog nepristupanja uredno pozvanog svedoka, s tim što su se u ovom delu postupka izvodili dokazi radi utvrđivanja činjenica u pogledu osnovanosti tužbenog zahteva druge tužilje M.V.

Podneskom od 20. juna 2005. godine (u kom su kao tuženi označeni AD „Partizan metal promet i dr“) punomoćnik tužilaca je istakao da nije odlučeno o delu zahteva tužilje Dušanke Minić za isplatu otpremnine i da sud nakon zaključenog sudskog poravnanja nije zakazao ni jedno ročište, tražeći da se postupak nastavi izvođenjem dokaza, dok je podneskom od 17. avgusta 2005. godine predložila da se postupak prekine prema četvrtotuženom AD „Partizanka“, jer je nad njim otvoren stečajni postupak. Takođe je precizira o tužbeni zahtev tužilje za isplatu otpremnine u pogledu visine za tužilju Dušanku Minić.

Do 8. novembra 2006. godine, kada je rešenjem Opštinskog suda u Čačku P1. 597/06 utvrđeno da je tužba tužilje M.V. prema tuženima AD “Partizan metal promet“ u stečaju, AD “Partizan prehrana“ u stečaju i AD “Partizan tekstil“ u odnosu na isplatu otpremnine povučena i utvrđen prekid postupka u ovoj pravnoj stavri, od ukupno sedam zakazanih ročišta za glavnu raspravu tri ročišta nisu održana zbog neurednog pozivanja tuženih. Na ročištu za glavnu raspravu održanom 29. juna 2006. godine punomoćnik tužilje je tražila da joj se ostavi rok za izjašnjenje u pogledu zahteva za isplatu otpremnine tužilji Dušanki Minić i pasivne legitimacije tuženih, da bi na narednom ročištu održanom 27. septembra 2006. godine izjavila da u svemu ostaje pri navodima i zahtevu iz prethodno dostavljenog podneska od 7. juna 2006. godine.

Rešenjem Okružnog suda u Čačku Gž. 1902/06 od 10. januara 2007. godine ukinuto je rešenje Opštinskog suda u Čačku P1. 2261/01 (sada P1. 597/06) od 8. novembra 2006. godine i predmet je vraćen istom sudu na ponovni postupak.

Podneskom od 30. marta 2007. godine punomoćnik tužilje je predložila da se postupak prekine u odnosu na tužene prema kojima je otvoren stečajni postupak, a rešenjem Opštinskog suda u Čačku P1. 71/07 od 1. juna 2007. godine utvrđen je prekid postupka po tužbi tužilje Dušanke Minić prema prvotuženom AD “Partizan metal promet“ u delu tužbenog zahteva koji se odnosi na isplatu otpremnine, jer je nad ovim tuženim otvoren stečajni postupak 17. maja 2006. godine.

Odlučujući o žalbi tužilje izjavljenoj 13. juna 2007. godine protiv navedenog rešenja Opštinskog suda u Čačku P1. 71/07 od 1. juna 2007. godine, Okružni sud u Čačku je rešenjem Gž. 1227/07 od 12. septembra 2007. godine žalbu tužilje odbio kao neosnovanu i potvrdio prvostepeno rešenje.

Postupajući po pritužbi tužilje Dušanke Minić koja se odnosi na to da njenom punomoćniku nije dostavljen pismeni otpravak rešenja o povlačenju tužbe donetog na ročištu za glavnu raspravu od 31. maja 2002. godine, predsednik Opštinskog suda u Čačku je 25. februara 2008. godine izdao naredbu postupajućoj sudiji da preduzme sve potrebne procesne mere radi uspostavljanja zakonitosti i pravičnosti, nakon čega je punomoćniku tužilje 20. marta 2008. godine dostavljena overena fotokopija zapisnika sa ročišta od 31. maja 2002. godine sa uputstvom da može postupiti shodno odredbi člana 385. Zakona o parničnom postupku.

Protiv rešenja o povlačenju tužbe donetog na ročištu od 31. maja 2002. godine tužilja je izjavila žalbu 8. aprila 2008. godine. Okružni sud u Čačku je 27. avgusta 2008. godine u prilogu dopisa Gž. 1359/08 vratio nerazmotrene spise predmeta prvostepenom sudu, sa konstatacijom da nisu ispunjene procesne pretpostavke za postupanje drugostepenog suda jer u spisima predmeta nema pisanog otpravka rešenja P1. 2261/01 od 31. maja 2002. godine protiv kog je izjavljena žalba, zbog čega je potrebno da prvostepeni sud uradi pisani otpravak tog rešenja, obzirom na to da se stranke na zapisniku nisu odrekle prava na žalbu i dostavljanje pisanog otpravka.

Pismeni otpravak rešenja P1. 2261/10 od 31. maja 2002. godine kojim je utvrđeno da je tužba tužilje Dušanke Minić i tužilje Lj. M. povučena protiv drugo, treće i četvrtotuženog shodno članu 193. Zakona o parničnom postupku (stav 1. izreke) i da je tužba tužilje S. T. povučena u odnosu na prvo, treće i četvrtotuženog shodno članu 193. Zakona o parničnom postupku (stav 2. izreke), izrađen je 19. septembra 2008. godine, a 9. juna 2009. godine data je naredba da se spisi dostave drugostepenom sudu radi odlučivanja o žalbi tužilje Dušanke Minić.

Okružni sud u Čačku je uz dopis Gž. 1037/09 od 7. jula 2009. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu jer u spisima nije bilo dokaza da je tužilja Lj. M. primila osporeno rešenje.

Rešenjem Okružnog suda u Čačku Gž. 1317/09 od 4. novembra 2009. godine ukinuto je rešenje Opštinskog suda u Čačku P1. 2261/01 sa ročišta od 31. maja 2002. godine, čiji je pisani otpravak izrađen 19. septembra 2008. godine u stavu jedan izreke u odnosu na tužilju Dušanku Minić i predmet je vraćen na ponovni postupak sa obrazloženjem da osporeno rešenje ne sadrži ni jedan jedini razlog o odlučnim činjenicama i nalogom da prvostepeni sud da jasne i precizne razloge koji se odnose na predmet osporene odluke.

Pismeni otpravak rešenja P1. 2261/01 od 31. maja 2002. godine kojim je utvrđeno da je tužba tužilje Dušanke Minić povučena protiv drugo, treće i četvrtotuženog ponovo je izrađen 25. novembra 2009. godine. Protiv navedenog rešenja tužilja je izjavila žalbu 9. decembra 2009. godine, a 15. oktobra 2010. godine, po uručenju žalbe tužilje svim učesnicima u postupku, data je naredba da se spisi dostave Višem sudu u Čačku na odlučivanje.

Viši sud u Čačku je uz dopis Gž. 1211/10 od 1. decembra 2010. godine vratio predmet nerazmotren prvostepenom sudu sa obrazloženjem: da su spisi predmeta dostavljeni na odluku po žalbi tužilje Dušanke Minić na rešenje P1. 2261/01 od 31. maja 2002. godine; da se u spisima predmeta nalazi rešenje Opštinskog suda u Čačku sudije S. P. pod brojem P1. 2261/01 od 31. maja 2002. godine, a da je Višem sudu u Čačku radi odluke o žalbi dostavljeno rešenje Opštinskog suda u Čačku P1. 2261/01 od 31. maja 2002. godine, koje je donelo veće, i to predsednik veća Lj. Ć. i sudije porotnici A. G. i J. V. kao članovi veća, čiji izvornik se ne nalazi u spisima predmeta; da je zbog toga potrebno da se postupajuće sudije izjasne o tome koje rešenje je dostavljeno strankama, odnosno na koje rešenje je uložena žalba i na osnovu čega je dostavljen prepis rešenja P1. 2261/01 od 31. maja 2002. godine donet u veću sudije Lj.Ć.

Nakon pribavljenih izjašnjenja od sudija koje su postupale u predmetu, referenta parnične pisarnice i punomoćnika tužilje na okolnosti navedene u dopisu drugostepenog suda od 1. decembra 2010. godine, 5. januara 2011. godine data je naredba da se spisi dostave Višem sudu u Čačku na odlučivanje po žalbi.

Rešenjem Višeg suda u Čačku Gž. 42/11 od 23. februara 2011. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje Dušanke Minić i potvrđeno je rešenje Opštinskog suda u Čačku P1. 2261/ od 31. maja 2002. godine. Drugostepeno rešenje uručeno je punomoćniku tužilje 18. marta 2011. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od dana donošenja (član 337. stav 1.); da rešenje koje je na ročištu objavljeno dostaviće se strankama u overenom prepisu samo ako je protiv tog rešenja dozvoljena posebna žalba, ili ako se na osnovu rešenja može tražiti odmah izvršenje, ili ako to zahteva upravljanje parnicom (član 343. stav 2.); da će se odredbe čl. 328, 334. stav 2, člana 335. stav 2, člana 336. stav 2. i čl. 337. do 342. ovog zakona shodno primenjivati i na rešenja (član 347.).

Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, imao je sadržinski slične odredbe sa navedenim odredbama ranije važećeg Zakona o parničnom postupku, koje se odnose na efikasno postupanje i obavezu suda da u propisanom roku izradi i dostavi strankama rešenje objavljeno na ročištu protiv kog je dozvoljena posebna žalba .

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je postupak pokrenut 18. januara 2001. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Čačku i da je zaključenjem sudskog poravnanja 31. maja 2002. godine pravnosnažno okončan u delu zahteva za isplatu razlike zarade. Osporeni sudski postupak u pogledu zahteva za isplatu otpremnine prema tuženom AD „Partizan metal promet“ je u prekidu od 12. septembra 2007. godine, zbog nastupanja pravnih posledica otvaranja stečajnog postupka nad ovim tuženim, dok je prema ostalim tuženima pravnosnažno okončan donošenjem rešenja Višeg suda u Čačku Gž. 42/11 od 23. februara 2011. godine koje je punomoćniku podnositeljke ustavne žalbe dostavljeno 18. marta 2011. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Nema sumnje da je razumna dužina sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, kao stranke u sporu, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu dužine sudskog postupka.

Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Po oceni Ustavnog suda, nije se radilo o sporu sa složenim činjeničnim i pravnim pitanjima, jer je sud trebalo da utvrdi da li podnositeljki ustavne žalbe pripada pravo na isplatu otpremnine.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je podnositeljka imala legitiman interes da sud o njenom zahtevu za isplatu otpremnine donese odluku u što kraćem roku.

U pogledu ponašanja podnositeljke ustavne žalbe Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka u određenoj meri doprinela dužini trajanja osporenog parničnog postupka. Naime, na ročištu za glavnu raspravu održanom 29. juna 2006. godine punomoćnik podnositeljke ustavne žalbe je tražio da mu se ostavi rok za izjašnjenje u pogledu zahteva za isplatu otpremnine i pasivne legitimacije tuženih, da bi na narednom ročištu održanom 27. septembra 2006. godine izjavi o da u svemu ostaje pri navodima i zahtevu iz prethodno dostavljenog podneska od 7. juna 2006. godine . Pored toga, punomoćnik podnositeljke ustavne žalbe je podneskom od 30. marta 2007. godine predložio da se postupak prekine u odnosu na tužene nad kojima je otvoren stečajni postupak, da bi potom, protiv rešenja Opštinskog suda u Čačku P1. 71/07 od 1. juna 2007. godine o prekidu postupka prema prvotuženom izjavi o žalbu 13. juna 2007. godine, o kojoj je drugostepeni sud doneo odluku 12. septembra 2007. godine. Takođe, jedno ročište za glavnu raspravu nije održano na predlog punomoćnika parničnih stranaka. Ispitujući postupanje nadležnog suda, Ustavni sud je pošao od toga da nakon održanog ročišta 31. maja 2002. godine, na kom je zaključeno sudsko poravnanje u pogledu zahteva za isplatu razlike u zaradi i objavljeno rešenje o povlačenju tužbe prema drugotuženom, trećetuženom i četvrtotuženom, Opštinski sud u Čačku nije u zakonom propisanom roku izradio i dostavio parničnim strankama pismeni otpravak rešenja o povlačenju tužbe, što je bio dužan da uradi, imajući u vidu da se stranke nisu odrekle prava na žalbu. Pismeni otpravak navedenog rešenja o povlačenju tužbe od 31. maja 2002. godine prvi put je izrađen 19. septembra 2008. godine, dakle nakon više od šest godina od dana objavljivanja na ročištu, a tek 9. juna 2009. godine data je naredba da se spisi dostave drugostepenom sudu radi odlučivanja o žalbi podnositeljke. Pri tome, drugostepeni sud je prvo 7. jula 2009. godine spise predmeta vratio nerazmotrene prvostepenom sudu na dopunu postupka, a zatim je rešenjem Gž. 1317/09 donetim 4. novembra 2009. godine ukinuo predmetno rešenje o povlačenju tužbe od 31. maja 2002. godine, sa obrazloženjem da ono ne sadrži ni jedan jedini razlog o odlučnim činjenicama. Pismeni otpravak rešenja P1. 2261/01 od 31. maja 2002. godine ponovo je izrađen 25. novembra 2009. godine, i o žalbi podnositeljke ustavne žalbe protiv ovog rešenja odlučeno je rešenjem Višeg suda u Čačku Gž. 42/11 od 23. februara 2011. godine, s obzirom na to da je drugostepeni sud po dostavljanju spisa na odlučivanje, prethodno 1. decembra 2010. godine ponovo spise predmeta vratio nerazmotrene, jer je postojala razlika između pismenog otpravka rešenja protiv kog je žalba izjavljena i pismenog otpravka rešenja koje je dostavljeno drugostepenom sudu na odlučivanje, a čijeg izvornika nije bilo u spisima. Pored toga, u periodu od 31. maja 2002. godine do 3. juna 2005. godine, sud je izvodio dokaze radi utvrđivanja činjenica u pogledu osnovanosti tužbenog zahteva druge tužilje M.V, pri čemu se uopšte nije raspravljalo o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe za isplatu otpemnine prema prvotuženom.

Iz ovako utvrđenog činjeničnog stanja, Ustavni sud je ocenio da je, zbog propusta nadležnog prvostepenog suda da u zakonom popisanom roku izradi pismeni otpravak deklaratornog rešenja o povlačenju tužbe i isti dostavi strankama, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07 i 99/11 ), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Podnositeljka ustavne žalbe je tražila naknadu štete usled dugog trajanja osporenog parničnog postupka koji se vodio pred Opštinskim sudom u Čačku. Ustavni sud ukazuje da naknada nematerijalne štete po svojoj suštini predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti u kome se podnosilac ustavne žalbe nalazi u vezi sa svojim građanskopravnim položajem. Polazeći od izloženog, a imajući u vidu utvrđeni doprinos podnositeljke ustavne žalbe dužini trajanja postupka, kao i činjenicu da je osporeni sudski postupak trajao deset godina u pogledu zahteva za isplatu otpremnine iz razloga što nadležni sud nije u zakonom propisanom roku izradio i dostavio parničnim strankama pismeni otpravak rešenja o povlačenju tužbe prema drugotuženom, trećetuženom i četvrtotuženom, pri čemu je podnositeljka ustavne žalbe pismeni otpravak pomenutog rešenja prvi put tražila posle šest godina, u toku 2008. godine (kada je podnela pritužbu predsedniku suda), Ustavni sud je ocenio da zahtev za naknadu nematerijalne štete nije osnovan i da samo utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku predstavlja pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe, zbog čega je odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević