Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u devetnaestogodišnjem postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji traje preko 19 godina. Neefikasno postupanje sudova, dugi periodi neaktivnosti i kašnjenje u ekspedovanju odluka su ključni razlozi.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Miroslava Petrovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 10. novembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Miroslava Petrovića i utvrđuje se da je u postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P-9127/03 (sada predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 63032/10) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak po tužbi podnosioca ustavne žalbe iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miroslav Petrović iz Beograda je 20. jula 2009. godine, preko punomoćnika Aleksandra Simića i Vesne Pavlović, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P-9127/03 (sada predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 63032/10).

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveo: da je 22. septembra 1992. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu radi naknade materijalne i nematerijalne štete koju je pretrpeo u saobraćajnoj nesreći dana 29. juna 1990. godine; da je sud u više navrata donosio delimične presude, te da je do sada pravnosnažno odlučeno o naknadi za pretrpljenu nematerijalnu štetu i naknadi za deo pretrpljene materijalne šete, a da se postupak nastavlja povodom ostatka naknade za pretrpljenu materijalnu štetu; da su u međuvremenu obavljena sva potrebna veštačenja na osnovu kojih je i opredelio visinu svog preostalog zahteva; da tokom trajanja parničnog postupka nije bio sporan osnov tužbenog zahteva, već samo iznos odštetnog zahteva, a da je nedopustivo da nadležni sud već 17 godina ne može da na osnovu svih veštačenja i drugih izvedenih dokaza utvrdi koliki je taj iznos. Predložio je da Ustavni sud utvrdi da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, kao i da mu dosudi naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu («Službeni glasnik RS», broj 109/07), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 63032/10, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Miroslav Petrović iz Beograda podneo je preko svog punomoćnika 22. septembra 1992. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženih Zavoda za osiguranje "Dunav", Beograd, Građevinske radne organizacije "Napred" iz Beograda i Ajdara Alijevića iz Beograda, radi naknade nematerijalne i materijalne štete koju je pretrpeo u saobraćajnoj nesreći koja se desila 29. juna 1990. godine na Novom Beogradu, i to tako što je trećetuženi, ne pridržavajući se saobraćajnoh propisa, upravljajući autodizalicom koja je u vlasništvu drugotuženog, njegovog poslodavca, a prilikom obavljanja radnih zadataka, udario u vozilo kojim je upravljao tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, te je tom prilikom tužilac zadobio teške telesne povrede i ostao je nepokretan.

Navedeni sud je do sada, postupajući u ovoj pravnoj stvari, zakazao ukupno 43 ročišta za glavnu raspravu, od toga je 28 ročišta bilo održano, a 15 nije održano, i to uglavnom zbog nedostatka procesnih pretpostavki, odnosno zbog neurednog pozivanja parničnih stranaka.

Na ročištu za glavnu raspravu koje je održano 14. maja 1993. godine određeno je izvođenje dokaza veštačenjem od strane sudskog veštaka neuropsihijatra, koji je svoj nalaz i mišljenje dostavio sudu 27. septembra 1994. godine. U skladu sa izvedenim veštačenjem, punomoćnik tužioca izvršio je preciziranje tužbenog zahteva za naknadu nematerijalne štete, te na ročištu za glavnu raspravu održanom 22. februara 1995. godine, zaključeno je sudsko poravnanje sa prvotuženim koji se istim obavezao da na ime dela naknade nematerijalne štete isplati tužiocu iznos svog limita osiguranja u iznosu od 20.000,00 dinara. Tužilac je po zaključenju ovog poravnanja povukao tužbu u odnosu na prvotuženog, a zatim zbog nesolventnosti trećetuženog, povukao tužbu i u odnosu na njega, tako da je postupak nastavljen samo u odnosu na drugotuženog.

Po predlogu punomoćnika tužioca da se donese delimična presuda za ostatak tužbenog zahteva koji se odnosi na naknadu nematerijalne štete, sud je 26. maja 1997. godine doneo delimičnu presudu P-6084/97, kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan drugotuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos od 460.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, obavezan je da mu naknadi troškove postupka i utvrđeno je povlačenje tužbe u odnosu na prvotuženog i trećetuženog. Presuda je ekspedovana strankama 13. novembra 1997. godine.

Rešavajući o žalbi tuženog, Okružni sud u Beogradu doneo je 22. januara 1998. godine presudu Gž-306/98 kojom je delimična prvostepena presuda potvrđena u delu dosuđene naknade za pretrpljen strah i za naruženost, dok je ukinuta u preostalom delu koji se odnosi na naknadu štete na ime umanjenja opšte životne aktivnosti i pretrpljene fizičke bolove i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje, sa nalogom da se izvede dokaz ponovnim veštačenjem od strane lekara ortopeda ili traumatologa, ne bi li se činjenično stanje potpuno i pravilno utvrdilo.

Tuženi je 11. maja 1998. godine protiv drugostepene presude izjavio reviziju. Sud je ispitujući blagovremenost izjavljene revizije utvrdio da je izjavljena neblagovremeno, što je tuženi sporio, navodeći da mu presuda Gž-306/98 nije ni dostavljena, iako je prema sudskoj povratnici on presudu primio 5. marta 1998. godine, te je na ročištu održanom 17. septembra 1999. godine predložio ukidanje klauzule izvršnosti presude P-6084/97, o čemu je sud istoga dana doneo rešenje P-6084/97 o odbijanju ovog predloga tuženog. Protiv ovog rešenja tuženi je 23. novembra 1999. godine izjavio žalbu.

Punomoćnik tužioca je na ročištu održanom 3. jula 2000. godine precizirao tužbeni zahtev, a imajući u vidu navode iz dostavljenog nalaza i mišljenja sudskog veštaka.

Prvi opštinski sud u Beogradu je 11. septembra 2000. godine doneo delimičnu presudu P-5375/2000 kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca, a delimično odbio za iznos preko dosuđenog iznosa kao previsoko određen.

Okružni sud u Beogradu, rešavajući o žalbi tužioca, doneo je 29. marta 2001. godine rešenje Gž-10234/2000 kojim je - stavom prvim odbijena žalba tuženog izjavljena protiv rešenja o odbijanju predloga tuženog za ukidanje potvrde izvršnosti presude, dok je stavom drugim ukinuta delimična presuda P-5375/2000 u delu koji se odnosi na naknadu troškova postupka i u delu kojim je odbijen deo tužbenog zahteva, a u usvajajućem delu je potvrđena i predmet je vraćen na ponovni postupak.

Na ročištu za glavni pretres održanom 27. marta 2002. godine punomoćnik tužioca povukao je deo tužbenog zahteva za naknadu nematerijalne štete, a koji deo se odnosi na iznos preko dosuđenog presudom P-5375/2000 od 11. septembra 2000. godine i precizirao je troškove postupka, dok se punomoćnik tuženog nije protivio povlačenju i nije osporio tražene troškove postupka.

Delimičnom presudom na osnovu priznanja Prvog opštinskog suda u Beogradu P-5608/01 od 27. marta 2002. godine obavezan je tuženi da plati troškove postupka i utvrđeno je da je tužba tužioca u delu kojim je tražio iznose na ime nematerijalne štete preko dosuđenih iznosa iz presude P-5375/2000 od 11. septembra 2000. godine povučena.

U nastavku postupka u ovoj pravnoj stvari, punomoćnik tužioca precizirao je tužbeni zahtev u odnosu na naknadu materijalne štete, a zatim je dostavio i neke od dokaza u vidu računa.

Od 25. juna 2004. godine do 16. maja 2005. godine izvedeni su dokazi veštačenjem od strane sudskog veštaka medicinske struke na okolnost potrebe tužioca za lekovima i pomagalima, kao i od strane sudskog veštaka finansijske struke na okolnost visine troškova lečenja koje je tužilac do dana veštačenja imao i visine mesečne rente za neophodnu nabavku lekova i invalidskih pomagala.

Prvi opštinski sud u Beogradu doneo je 21. oktobra 2005. godine delimičnu presudu P-9127/03 kojom je obavezao tuženog da tužiocu isplati na ime naknade materijalne štete iznos od 2.550.127,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, određeno je da će sud naknadno odlučiti o troškovima postupka i preostalom delu tužbenog zahteva.

Rešavajući o žalbi tuženog, Okružni sud u Beogradu doneo je 14. februara 2007. godine presudu Gž-9730/06 kojom je potvrđena delimična presuda P-9127/03.

Prvostepeni sud je nastavio sa postupkom u vezi sa preostalim delom tužbenog zahteva, punomoćnik tužioca je podneskom od 15. januara 2008. godine precizirao svoj tužbeni zahtev, te je u vezi sa tim preciziranjem, na ročištu održanom 25. februara 2008. godine, određeno i izvođenje dokaza veštačenjem od strane veštaka građevinske struke na okolnost adaptacije stana da bi se prilagodio potrebama tužioca kao invalida i od strane veštaka finansijske struke na okolnost mesečne potrebe tužioca za troškove lekova i taksi prevoza, kao i za troškove tužioca za kupovinu invalidskih kolica.

Sudski veštak finansijske struke dostavio je svoj nalaz i mišljenje u više navrata, kao i dopunske nalaze i mišljenja, saslušan je dva puta, budući da je punomoćnik tuženog imao primedbe na sve njegove nalaze i mišljenja.

Po dostavi nalaza i mišljenja sudskog veštaka građevinske struke, punomoćnik tužioca je izvršio još jedno preciziranje tužbenog zahteva. Punomoćnik tuženog je istakao da je tužilac zapravo izvršio objektivno preinačenje tužbe, a ne preciziranje, kao i da su dodatni zahtevi zastareli.

Prvi opštinski sud u Beogradu doneo je 13. novembra 2009. godine presudu P-9127/03 kojom je dozvolio objektivno preinačenje tužbe i delimično usvojio tužbeni zahtev, odnosno delimično odbio za iznose iznad dosuđenih na ime troškova nabavke hidraulične dizalice i adaptacije stana, a zahtev za troškove operacije u inostranstvu je u celosti odbijen, te je obavezan tuženi da naknadi tužiocu troškove postupka.

Po žalbama tuženog i tužioca, spisi predmeta dostavljeni su Apelacionom sudu u Beogradu, koji je 23. marta 2011. godine doneo rešenje Gž-12735/10 kojim je određeno da se spisi vrate prvostepenom sudu radi dopune postupka, odnosno radi ispravljanja greške prilikom izrade presude, a u vezi sa iznosom na ime adaptacije stana, što je Prvi osnovni sud u Beogradu i učinio donošenjem 19. aprila 2011. godine rešenje P-63032/10. Punomoćniku tužioca nisu dostavljena rešenja Gž-12735/10 i P-63032/10, dostava je pokušana, sudu su vraćene povratnice sa naznakom da je odseljen, te je određeno da se navedena rešenja dostave lično tužiocu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Pored navedene ustavne odredbe, za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, relevantne su i sledeće odredbe zakona:

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) određeno je: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice, da za štetu od stvari ili delatnosti od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu, odgovara se bez obzira na krivicu i da za štetu bez obzira na krivicu odgovara se i u drugim slučajevima predviđenim zakonom (član 154. st. 1. 2. i 3.); da za štetu koju zaposleni u radu ili u vezi sa radom prouzrokuje trećem licu odgovara preduzeće u kome je zaposleni radio u trenutku prouzrokovanja štete, osim ako dokaže da je zaposleni u datim okolnostima postupao onako kako je trebalo kao i da se ovom odredbom ne dira u pravila o odgovornosti za štetu koja potiče od opasne stvari ili opasne delatnosti (član 170. st. 1. i 3.); da će sud, uzimajući u obzir i okolnosti koje su nastupile posle prouzrokovanja štete dosuditi naknadu u iznosu koji je potreban da se oštećenikova materijalna situacija dovede u ono stanje u kome bi se nalazila da nije bilo štetne radnje ili propuštanja (član 190.); da ko drugome nanese telesnu povredu ili mu naruši zdravlje, dužan je naknaditi mu troškove oko lečenja i druge potrebne troškove s tim u vezi, kao i zaradu izgubljenu zbog nesposobnosti za rad za vreme lečenja (član 195. stav 1.); da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu (član 200. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku ( "Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je dužnost predsednika veća da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, ali da se usled toga postupak ne odugovlači, tako da se rasprava, po mogućnosti, dovrši na jednom ročištu (član 311. stav 2.).

Važeći Zakon o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) propisuje: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice i da sud utvrđuje činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti zahteva, isključivo na osnovu predloženih i izvedenih dokaza (član 7. st. 1. i 2.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta jemstava sadržanih u odredbi člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u osporenom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Osporeni parnični postupak pokrenut je 22. septembra 1992. godine i još uvek nije pravnosnažno odlučeno o tužbenom zahtevu u celini. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije. Međutim, imajući u vidu da je sudski postupak jedinstvena celina, u konkretnom slučaju, Ustavni sud smatra da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja osporenog parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je do dana podnošenja ustavne žalbe ovom sudu, osporeni postupak trajao 16 godina i skoro deset meseci, da još uvek traje, sada već više od 19 godina, te da tek treba odlučivati o izjavljenim žalbama punomoćnika tužioca i tuženog protiv presude P-9127/03 od 13. novembra 2009. godine.

Razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija, ali navedeni period trajanja osporenog postupka, sam po sebi ukazuje da postupak nije okončan u razumnom roku. Prilikom ocenjivanja da li se o pravima i obavezama stranaka odlučuje u razumnom roku, Ustavni sud smatra da se u svakom konkretnom slučaju, pored same dužine trajanja postupka, mora poći i od sledećih kriterijuma: složenost pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom postupku, ponašanje samog podnosioca ustavne žalbe, postupanje sudova u konkretnom slučaju, kao i značaj istaknutog prava za podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je ocenio da je ovaj parnični postupak relativno složen, pre svega je složeno pitanje utvrđivanja visine naknade materijalne i nematerijalne štete, dok pravni osnov među parničnim strankama nije bio sporan. Međutim, po oceni Ustavnog suda, složenost predmeta nije u tolikoj meri izražena da iziskuje tako dug period trajanja postupka.

Ponašanje podnosioca ustavne žalbe, po oceni ovog suda, nije doprinelo dužem trajanju postupka, kao tužilac nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja, naprotiv, zaključio je sudsko poravnanje sa prvotuženim, povukao tužbu prema trećetuženom, povukao je deo tužbenog zahteva za naknadu nematerijalne štete, što je sve olakšalo postupak.

Ocenjujući postupanje prvostepenog i drugostepenog suda, Ustavni sud je našao da ovi sudovi nisu postupali efikasno tokom celog postupka, kao i da nisu postupali u skladu sa zakonom propisanim nastojanjem da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku, pa su takvim postupanjem odlučujuće doprineli dugom trajanju postupka. Naime, prvostepeni sud je dozvolio da od ročišta za glavnu raspravu, na kome je određeno izvođenje dokaza veštačenjem od strane sudskog veštaka neuropsihijatra, pa do dostavljanja nalaza i mišljenja ovog sudskog veštaka prođe više od jedne godine i četiri meseca. Činjenica da je upravo u ovom periodu bila hiperinflacija, nije opravdanje za tako dugo čekanje na navedeni nalaz i mišljenje. Dalje, utvrđeno je da je prvostepenom sudu trebalo više od dve godine da, po zaključenom poravnanju i nastavku postupka samo prema drugotuženom, po preciziranom tužbenom zahtevu za naknadu nematerijalne štete, na bazi istog činjeničnog stanja, izvodeći dokaze koji su već postojali u spisima, donese delimičnu presudu za ostatak tužbenog zahteva koji se odnosi na naknadu nematerijalne štete, a onda još više od pet meseci da tu presudu ekspeduje strankama. Isto tako, drugostepenom sudu je trebalo više od devet meseci da donese rešenje sa nalogom prvostepenom sudu da izvrši dopunu postupka u vidu ispravke u računanju, odnosno kucanju, a koja se dopuna odnosi na visinu iznosa za adaptaciju stana.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je odluka suda o postavljenim tužbenim zahtevima za tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, od izuzetnog značaja.

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

6. Saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se, zbog konstatovane povrede prava, podnosiocu ustavne žalbe utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete, kao vid pravičnog zadovoljenja, a koje može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

U tački 3. izreke naloženo je nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku.

7. Na osnovu iznetog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u devetnaestogodišnjem postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti