Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za utvrđenje radnog staža. Postupak je trajao osam godina, što je posledica nedelotvornog postupanja Opštinskog suda u Velikoj Plani i neažurnosti Okružnog suda u Smederevu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi „KONTAKT FILM" a.d. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 3. decembra 2009. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba "Kontakt film" a.d. izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Spzz. 114/06 od 27. decembra 2006. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Spzz. 95/08 od 22. septembra 2008 godine.
2. Odbacuje se ustavna žalba "Kontakt film" a.d. izjavljena protiv rešenja Trgovinskog suda u Beogradu P2 - 3277/01 od 20. aprila 2005. godine, rešenja Trgovinskog suda u Beogradu P2 - 3277/01 od 20. aprila 2006. godine, rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 7559/05 od 1. marta 2006. godine, rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 7164/06 od 23. avgusta 2006. godine, rešenja Trgovinskog suda u Beogradu P - 10182/07 od 28. decembra 2007. godine, akta Višeg Trgovinskog suda VII Su. broj 17/08 - 1 od 16. januara 2008. godine, rešenja Trgovinskog suda u Beogradu P - 10182/07 od 23. januara 2008. godine, rešenja Trgovinskog suda u Beogradu P2 - 3277/01 od 25. januara 2008. godine akta Vrhovnog suda Srbije Su. broj 23/08 od 6. februara 2008. godine, rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 1894/08 od 18. marta 2008. godine, rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 3592/08 od 21. maja 2008. godine, rešenja Višeg trgovinskog suda VII Su. broj 17/08 - 18 od 26. juna 2008. godine, akta Republičkog javnog tužilaštva Gt. I 1342/08 od 19. avgusta 2008. godine, kao i protiv "radnji/izvršenog čina Trgovinskog suda u Beogradu od 17. juna 2005. godine, od 1. juna 2006. godine i od 26. septembra 2007. godine", "radnji/izvršenog čina Trgovinskog suda u Beogradu, Višeg trgovinskog suda i Vrhovnog suda Srbije da u postupku po zahtevu za zaštitu zakonitosti Spzz. 114/06, neposredno primene ljudska prava zajemčena Ustavom i potvrđenim potvrđenim međunarodnim ugovorom - Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda", odnosno "radnje/izvršenog čina Republičkog javnog tužilaštva da u postupku Gt. I 1342/08, neposredno primeni ljudska prava zajemčena Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorom - Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda".

O b r a z l o ž e nj e

1. "Kontakt film" a.d. iz Beograda je 13. avgusta 2007. godine, preko punomoćnika Jovanke Jović Trifunović, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu, koja je dopunjena 18. decembra 2008. godine, protiv akata i radnji navedenih u izreci ove odluke, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava, kao i načela neposredne primene zajemčenih prava, načela zabrane diskriminacije i načela zaštite ljudskih i manjinskih prava iz čl. 18, 21. i 22. Ustava. Podnosilac ustavne žalbe se istovremeno poziva i na povredu odredaba čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju.
U ustavnoj žalbi se detaljno iznosi tok postupaka u predmetima P2 - 3277/01 i predmetu P - 10182/07, koji su vođeni pred Trgovinskim sudom u Beogradu i osporavaju se rešenja tog suda doneta u navedenim predmetima, a kojima sud upravlja postupkom, odnosno kojima je odlučeno o procesnim predlozima tužioca u postupku u vezi sa rukovođenjem glavnom raspravom. Zatim se osporavaju rešenja kojima je Viši trgovinski sud odlučivao o žalbama izjavljenim protiv osporenih rešenja Trgovinskog suda u Beogradu donetih u predmetu P2 - 3277/01 i predmetu P - 10182/07, kao i rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 3592/08 od 21. maja 2008. godine i VII Su. broj 17/08 - 18 od 26. juna 2008. godine, koja su doneta u vezi sa zahtevom za isključenje pojedinih sudija. Nezadovoljan određenim rešenjima Trgovinskog suda u Beogradu i Višeg trgovinskog suda, podnosilac ustavne žalbe je protiv tih rešenja izjavio zahtev za zaštitu zakonitosti o kome je Vrhovni sud Srbije odlučio rešenjem Spzz. 114/06 od 27. decembra 2006. godine. U pogledu navedenog rešenja Vrhovnog suda Srbije Spzz. 114/06, ističe se da su njime povređena prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, jer mu nije bilo omogućeno da učestvuje u javnom raspravljanju pred Vrhovnim sudom Srbije, kao i iz razloga što Vrhovni sud Srbije nije ispitao sve akte i povrede na koje je u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazano. Dalje navodi da mu je tim rešenjem povređeno i pravo na jednaku zakonsku zaštitu bez diskriminacije, budući da je o sednici na kojoj se odlučivalo o zahtevu obavešten Republički javni pravobranilac, a ne i punomoćnik stranke u postupku. Pobijajući rešenje Višeg trgovinskog suda Pž. 1894/08 od 18. marta 2008. godine, rešenje Trgovinskog suda u Beogradu P - 10182/07 od 28. decembra 2007. godine i rešenje P - 10182/07 od 23. januara 2008. godine, zbog bitne povrede parničnog postupka, podnosilac je izjavio novi zahtev za zaštitu zakonitosti o kome je Vrhovni sud Srbije odlučio rešenjem Spzz. 95/08 od 22. septembra 2008. godine. U vezi sa tim rešenjem Vrhovnog suda Spzz. 95/08 u ustavnoj žalbi se navodi da je i njime povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje, jer mu nije bilo omogućeno da učestvuje u javnom raspravljanju pred Vrhovnim sudom Srbije, kao i da mu je ovakvim postupanjem suda povređeno pravo na neposrednu primenu zajemčenih prava. Podnosilac ustavne žalbe osporava i akt Višeg Trgovinskog suda VII Su. broj 17/08 - 1 od 16. januara 2008. godine, akt Vrhovnog suda Srbije VII Su. broj 23/08 od 6. februara 2008. godine i akt Republičkog javnog tužilaštva Gt. I 1342/08 od 19. avgusta 2008. godine.
Takođe, ustavnom žalbom se osporavaju određene radnje nečinjenja postupajućih sudova, koje podnosilac ustavne žalbe označava kao „radnja/izvršeni čin" od 17. juna 2005. godine i od 1. juna 2006. godine, a koje se sastoje u tome što je, kako se navodi, Trgovinski sud u Beogradu „odbio da donese odluku protiv koje stranke imaju pravo na posebnu žalbu i pravo da sud zastane sa postupkom po prvobitnoj žalbi dok se ne donese ta odluka.., kao i „radnje/izvršenog čina", koje se sastoje u tome što su Trgovinski sud u Beogradu, Viši trgovinski sud i Vrhovni sud Srbije u postupku po zahtevu za zaštitu zakonitosti Spzz. 114/06 u svakoj fazi postupka „odbili da neposredno primene ljudska prava zajemčena potvrđenim međunarodnim ugovorom - Evropskom konvecijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda". Ustavnom žalbom se osporava i „radnja/izvršeni čin" Trgovinskog suda u Beogradu u parnici P2 - 3277/01, a koja se sastoji u tome što je, kako se navodi, Trgovinski sud u Beogradu „odbio da uzme u rad i odbio da odlučuje o Predlogu „Kontakt film-a" a.d od 26. 9. 2007. g za ponavljanje postupka pravosnažno završenog rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu P2 - 3277/01 od 20. aprila 2006. godine"..., kao i „radnja/izvršeni čin" koja se sastoji u tome što je Republičko javno tužilaštvo u postupku Gt. I 1342/08 "odbilo" da neposredno primeni ljudska prava zajemčena Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorom - Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i ustavnom žalbom osporene akte i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:
Podnosilac ustavne žalbe je Republičkom javnom tužiocu podneo predlog za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti protiv osporenog rešenja Trgovinskog suda u Beogradu P2 - 3277/01 od 20. aprila 2006. godine i osporenog rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 7164/06 od 23. avgusta 2006. godine, a kako Republičko javno tužilaštvo nije podiglo zahtev za zaštitu zakonitosti već je stranku uputilo da to sama učini, u skladu sa članom 418. Zakona o parničnom postupku, to je podnosilac samostalno izjavio ovaj vanredni pravni lek. Odlučujući po podnetom zahtevu, Vrhovni sud Srbije je rešenjem Spzz. 114/06 od 27. decembra 2006. godine, izjavljeni zahtev za zaštitu zakonitosti odbacio kao nedozvoljen, na osnovu odredbe člana 404. u vezi člana 421. Zakona o parničnom postupku, jer je našao da formalno pozivanje na zakonom propisan pravni osnov za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, bez navođenja konkretnih raspolaganja učinjenih od strane tuženih u ovom sporu, ne može obezbediti tužiocu pravo na ovaj pravni lek.
Podnosilac ustavne žalbe je Republičkom javnom tužiocu podneo predlog za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti protiv osporenog rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 1894/08 od 18. marta 2008. godine, osporenog rešenja Trgovinskog suda u Beogradu P - 10182/07 od 28. decembra 2007. godine i osporenog rešenja P - 10182/07 od 23. januara 2008. godine, a kako Republičko javno tužilaštvo nije podiglo zahtev za zaštitu zakonitosti, to je podnosilac, u skladu sa članom 418. Zakona o parničnom postupku, izjavio ovaj vanredni pravni lek. Odlučujući po podnetom zahtevu, Vrhovni sud Srbije je rešenjem Spzz. 95/08 od 22. septembra 2008. godine, koje je podnosilac primio 24. novembra 2008. godine, izjavljeni zahtev za zaštitu zakonitosti odbacio kao nedozvoljen, na osnovu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku, jer je našao da se stranka u zahtevu samo formalno pozvala na zakonom propisan pravni osnov za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, a da se navodima iz zahteva ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.
Osporenim aktom Višeg Trgovinskog suda VII Su. broj 17/08 - 1 od 16. januara 2008. godine obavešten je Trgovinski sud u Beogradu da mu se vraćaju spisi predmeta tog suda P2 - 3277/01, te da su zahtevi kojima se traži isključenje određenih sudija Trgovinskog suda u Beogradu, pojedinih sudija i predsednika Višeg trgovinskog suda, predsednika Vrhovnog suda Srbije, kao i predsednika Nadzornog odbora, nedozvoljeni.
Osporenim aktom Vrhovnog suda Srbije VII Su. broj 23/08 od 6. februara 2008. godine obaveštava se predsednik Višeg trgovinskog suda da zahtev za njegovo isključenje u predmetu P2 - 3277/01, u kome postupa, treba da dostavi svom zameniku, radi postupanja po tom zahtevu.
Osporenim aktom Republičkog javnog tužilaštva Gt. I 1342/08 od 19. avgusta 2008. godine, obaveštava se punomoćnik "Kontakt filma" a.d. da nema uslova za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti iniciranog protiv određenih akata Trgovinskog suda u Beogradu i Višeg trgovinskog suda, jer je istekao rok za njegovo podizanje.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbama člana 36. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajina i jedinica lokalne samouprave, kao i pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o nečijem pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.
Pravo na imovinu, zajemčeno oderedbama člana 58. Ustava, garantuje, između ostalog, mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.).
Odredbama čl. 18, 21. i 22. Ustava se ne utvrđuju konkretna ljudska ili manjinska prava i slobode, već ove odredbe sadrže osnovna načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva Ustavom zajemčena prava. U tom smislu, načelo neposredne primene zajemčenih prava iz člana 18. Ustava garantuje da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju, a takođe garantuje neposrednu primenu ljudskih i manjinskih prava zajemčenih opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima. Međutim, Ustav istovremeno utvrđuje da se zakonom može propisati način ostvarivanja ovih prava ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava. Načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, pored ostalog, utvrđuje da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zaštitu, bez diskriminacije (st. 1. i 2.), a načelo zaštite ljudskih i manjinskih prava iz člana 22. stav 1. Ustava jemči svima pravo na sudsku zaštitu u slučaju povrede ili uskraćivanja nekog ljudskog ili manjinskog prava zajemčenog Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale.
Kako su odredbama čl. 32, 36. i 58. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini istovetna pravima iz čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju, to Ustavni sud postojanje povrede ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije.
5. Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje o postojanju povrede Ustavom zajemčenih prava na koje podnosilac ustavne žalbe ukazuje, a u odnosu na osporeno rešenje Vrhovnog suda Srbije Spzz. 114/06 od 27. decembra 2006. godine i rešenje Spzz. 95/08 od 22. septembra 2008. godine, od značaja odredbe Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", broj 125/04). Naime, kako su zahtevi za zaštitu zakonitosti povodom kojih su doneta osporena rešenja Vrhovnog suda Srbije Spzz. 114/06 i Spzz. 95/08, podneti u vreme važenja Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, prilikom ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe pošlo se od odredaba navedenog Zakona, kojima je propisano: da sud neće dozvoliti raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala (član 3. stav 3.); da bitna povreda odredaba parničnog postupka postoji ako sud u toku postupka nije primenio ili je nepravilno primenio koju odredbu ovog zakona, a to je bilo ili je moglo biti od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude, da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako je protivno odredbama ovog zakona sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka (član 3. stav 3.) (član 361. stav 1. i stav 2. tačka 5)); da će predsednik veća prvostepenog suda, bez održavanja ročišta rešenjem odbaciti neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju, osim iz člana 389. ovog zakona, a revizija je nedozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje se po zakonu ne može podneti, osim iz člana 393. ovog zakona (član 401. stav 2. tačka 5)); da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju odbaciti revizijski sud rešenjem ako to, u granicama svojih ovlašćenja (član 401.) nije učinio prvostepeni sud (član 404.); da javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) ovog zakona (član 417.); da je ukoliko javni tužilac ne podigne zahtev za zaštitu zakonitosti u rokovima predviđenim zakonom, stranka koja je podnela predlog, ovlašćena da u roku od 30 dana od dana prijema obaveštenja da javni tužilac neće izjaviti zahtev za zaštitu zakonitosti sama izjavi ovaj pravni lek (član 418.); ako u čl. 413. do 420. ovog zakona nije što drugo određeno, u postupku povodom zahteva za zaštitu zakonitosti, shodno će se primenjivati odredbe člana 397, čl. 400. do 406. i čl. 410. i 411. ovog zakona (član 421.); da o zahtevu za zaštitu zakonitosti koji je do dana stupanja na snagu ovog zakona podignut pred nadležnim sudom po dosadašnjim pravilima rešavaće se po tim pravilima (član 491. stav 5.).
Odredbom člana 17. stav 1. tačka b) Zakona o sudovima ("Službeni glasnik Republike Srbije", br. 46/91, 60/91, 18/92 i 71/92), koja se u smislu odredbe člana 84. stav 1. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS", br. 63/01, 42/02, 27/03, 103/03, 29/04, 101/05, 46/06), primenjivala u vreme donošenja osporenog akta, je propisano da je Vrhovni sud nadležan da odlučuje o vanrednim pravnim lekovima protiv pravosnažnih odluka sudova, ukoliko zakonom nije drukčije određeno.
Iz navedenih odredaba Zakona o parničnom postupku, po nalaženju Suda, proizlazi da ako javni tužilac nije po inicijativi stranke podneo zahtev za zaštitu zakonitosti zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) ovog Zakona, u situaciji kada je protivno odredbama Zakona sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka, ovaj vanredni pravni lek može izjaviti sama stranka. U tom slučaju stranka, kao supsidijarni podnosilac, može izjaviti zahtev jedino zbog navedene bitne povrede odredaba parničnog postupka. Princip nedozvoljenog raspolaganja stranaka, izražen odredbama člana 3. stav 3. Zakona, ograničava načelo dispozicije stranaka koje se ogleda u ovlašćenju da neposrednim ili posrednim procesnim radnjama slobodno raspolažu zahtevima koje su stavile u postupku. Dakle, razlozi koji se ističu u zahtevu za zaštitu zakonitosti bi trebalo da se odnose na bitne povrede parničnog postupka učinjene prihvatanjem nedozvoljenih raspolaganja stranaka, a ne učinjene od strane suda na bilo koji drugi način, niti da se odnose na pogrešnu primenu materijalnog prava. To znači da samo formalno pozivanje na zakonom propisan osnov za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, bez navođenja konkretnih nedozvoljenih raspolaganja jedne od stranaka u postupku kojima je sud presudom pružio zaštitu, ne može drugoj stranci obezbediti pravo na ovaj vanredni pravni lek, jer je u takvim situacijama zahtev nedozvoljen. Pri tome će nedozvoljeni zahtev odbaciti Vrhovni sud Srbije rešenjem, bez održavanja ročišta ako to, u granicama svojih ovlašćenja (član 401.), nije učinio prvostepeni sud.
6. Ocenjujući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta povrede Ustavom zajemčenih prava na koje se podnosilac poziva, a u odnosu na rešenje Vrhovnog suda Srbije Spzz. 114/06 od 27. decembra 2006. godine i rešenje Vrhovnog suda Srbije Spzz. 95/08 od 22. septembra 2008. godine, Ustavni sud je utvrdio da je osporena rešenja Vrhovnog suda Srbije Spzz. 114/06 od 27. decembra 2006. godine i Spzz. 95/08 od 22. septembra 2008. godine doneo nadležni, zakonom ustanovljeni sud, primenom odgovarajućih odredaba procesnog prava, te da stoga podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima nisu povređena Ustavom zajemčena prava na pravično suđenje i na jednaku zakonsku zaštitu bez diskriminacije. Povodom navoda podnosioca ustavne žalbe da je povreda prava na pravično suđenje i prava na jednaku zakonsku zaštitu bez diskriminacije učinjena time što podnosilac ustavne žalbe nije pozvan da učestvuje u javnom raspravljanju o podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti, odnosno zato što je o sednici na kojoj se odlučivalo o zahtevu obavešten Republički javni pravobranilac, a ne i punomoćnik stranke u postupku, Ustavni sud ocenjuje da u konkretnom slučaju nije ni bilo uslova za javno raspravljanje, budući da se radilo o nedozvoljenim zahtevima, o kojima je odlučeno na Zakonom propisani procesni način. Takođe, u vezi navoda da je Vrhovni sud Srbije povredio prava podnosioca ustavne žalbe time što nije neposredno primenio zajemčena prava, Ustavni sud ukazuje da pravo na pravično suđenje, po svojoj prirodi, nije pravo koje se može neposredno primeniti, već se način njegovog ostvarivanja, saglasno odredbi člana 18. stav 2. Ustava, propisuje zakonom, i to pre svega odgovarajućim procesnim zakonima - u ovom slučaju Zakonom o parničnom postupku.
Saglasno navedenom, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba neosnovana u delu kojim se osporavaju rešenja Vrhovnog suda Srbije Spzz. 114/06 od 27. decembra 2006 godine i Spzz. 95/08 od 22. septembra 2008 godine, te je u ovom delu ustavnu žalbu odbio, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07).
7. Povodom osporavanja pojedinačnih akata i radnji navedenih u tački 2. izreke, Ustavni sud je utvrdio sledeće:
Odredbom člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu.
Iz navedenih odredaba Zakona proizlazi da je Ustavni sud nadležan da zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi pruži samo u odnosu na pojedinačne akte državnih organa i organizacija kojima se odlučuje o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu Ustavni sud ukazuje da rešenja nadležnih sudova kojima se odlučuje o zahtevima za određenim procesnim postupanjima koja se tiču upravljanja postupkom (isključenje i izuzeće sudija, regulisano čl. 65. do 72. Zakona o parničnom postupku), nisu podobna za ustavnosudsku zaštitu, jer su ta rešenja procesnog karaktera i njima se ne odlučuje o pravima i obavezama lica u postupku, već predstavljaju formu sudskih odluka kojima se rukovodi glavnom raspravom i protiv kojih nije dozvoljena posebna žalba. Naime, presuda je sudska odluka kojom se, po pravilu, konačno i meritorno odlučuje o osnovanosti istaknutih zahteva u pogledu glavne stvari i u pogledu sporednih traženja, kao i o pravima i obavezama lica na koje se odnosi. Stoga zahtevi kojima se osporavaju navedena procesna rešenja mogu biti isticani prilikom osporavanja odluke suda kojom je konačno odlučeno o pravima i obavezama učesnika u konkretnom sudskom postupku.
Polazeći od iznetog i činjenice da je osporenim rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu P2 - 3277/01 od 25. januara 2008. godine i rešenjem Višeg trgovinskog suda VII Su. broj 17/08 - 18 od 26. juna 2008. godine odlučeno o zahtevima za isključenje pojedinih sudija iz postupanja u određenim predmetima, Ustavni sud je ocenio da se ne radi o aktima kojima se odlučuje o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, protiv kojih se, u smislu odredaba člana 170. Ustava i člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, može izjaviti ustavna žalba, te ovim aktima ne mogu ni biti povređena ili uskraćena Ustavom zajemčena ljudska i manjinska prava i slobode podnosioca. Takođe, u pogledu dela ustavne žalbe kojim se osporava akt Višeg Trgovinskog suda VII Su. broj 17/08 - 1 od 16. januara 2008. godine, akt Vrhovnog suda Srbije VII Su. broj 23/08 od 6. februara 2008. godine i akt Republičkog javnog tužilaštva Gt. I 1342/08 od 19. avgusta 2008. godine, ocenjeno je da ni ti akti po svojoj prirodi ne predstavljaju pojedinačne akte kojima se odlučuje o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, protiv kojih se, u smislu odredbe člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, može izjaviti ustavna žalba, budući da imaju karakter obaveštenja. Stoga je Sud u tom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu.
Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.
Kako je institut ustavne žalbe ustanovljen odredbom člana 170. Ustava i imajući u vidu citiranu odredbu Zakona, to proizlazi da se ustavna žalba može podneti samo protiv akata koji su doneti ili radnji koje su izvršene nakon stupanja na snagu Ustava, 8. novembra 2006. godine, u roku od 30 dana od dana dostavljanja osporenog pojedinačnog akta, odnosno preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za zaštitu povređenih ili uskraćenih prava. Korišćenje nedozvoljenog vanrednog pravnog sredstva, nakon stupanja na snagu Ustava od 2006. godine, po oceni Ustavnog suda, ne može da utiče na dozvoljenost ustavne žalbe u odnosu na akte koji su osporeni tim vanrednim pravnim sredstvom, a doneti su pre Ustava. Takođe, činjenica da je ustavna žalba blagovremeno izjavljena protiv nedozvoljenog vanrednog pravnog sredstva, prema stavu Suda, nije od uticaja na blagovremenost ustavne žalbe izjavljene protiv akata koji su bili pobijani nedozvoljenim vanrednim pravnim sredstvom koje je odbačeno rešenjem nadležnog suda, ukoliko je podneta po proteku roka utvrđenog Zakonom.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio kao nedopuštenu ustavnu žalbu u delu u kojem se osporavaju rešenja Trgovinskog suda u Beogradu P2 -3277/01 od 20. aprila 2005. godine i Trgovinskog suda u Beogradu P2 - 3277/01 od 20. aprila 2006. godine i rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 7559/05 od 1. marta 2006. godine i Višeg trgovinskog suda Pž. 7164/06 od 23. avgusta 2006. godine, jer su osporena rešenja doneta pre Ustava.
Takođe, Ustavni sud je saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio kao neblagovremenu ustavnu žalbu u delu u kojem se osporavaju rešenja Trgovinskog suda u Beogradu P - 10182/07 od 28. decembra 2007. godine, koje je primljeno 10. januara 2008. godine, rešenje Trgovinskog suda u Beogradu P - 10182/07 od 23. januara 2008. godine, koje je primljeno 29. januara 2008. godine, rešenje Višeg trgovinskog suda Pž. 1894/2008 od 18. marta 2008. godine, koje je primljeno 22. aprila 2008. godine, i rešenje Višeg trgovinskog suda Pž. 3592/2008 od 21. maja 2008. godine, koje je primljeno 15. jula 2008. godine, imajući u vidu da su navedena rešenja osporena dopunom ustavne žalbe koja je izjavljena 18. decembra 2008. godine, dakle nakon isteka roka od 30 dana propisanog članom 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.
Osporene radnje Trgovinskog suda u Beogradu od 17. juna 2005. godine i od 1. juna 2006. godine, koje sam podnosilac ustavne žalbe označava kao „izvršeni čin", odnose se na period pre stupanja na snagu Ustava, te je Ustavni sud ocenio da je ustavna žalba nedopuštena i u ovom delu.
Članom 113. Zakona o Ustavnom sudu, koji je stupio na snagu 6. decembra 2007. godine, propisano je: da se ustavna žalba može izjaviti i protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojim je povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, ako je taj akt ili radnja izvršena od dana proglašenja Ustava do dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 2.), da se ustavna žalba u slučaju iz stava 2. ovog člana može izjaviti u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 3.).
Iz navedenih odredaba Zakona proizlazi da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta koji je donet ili radnje koja je izvršena nakon proglašenja Ustava Republike Srbije, 8. novembra 2006. godine, do stupanja na snagu Zakona, a u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu Zakona. S obzirom na to da se osporena radnja od 26. septembra 2007. godine, koju sam podnosilac ustavne žalbe označava kao „izvršeni čin", odnosi se na period od proglašenja Ustava do stupanja na snagu Zakona, a da je dopuna ustavne žalbe, kojom se osporava navedena radnja, podneta 18. decembra 2008. godine, to je, u smislu člana 113. stav 3. Zakona, protekao rok za izjavljivanje ustavne žalbe u odnosu na osporenu radnju. Stoga je Sud ocenio da je ustavna žalba u tom delu neblagovremena i da je treba odbaciti, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona.
Osporavanje „radnje/izvršenog čina Trgovinskog suda u Beogradu, Višeg trgovinskog suda i Vrhovnog suda Srbije da u postupku po zahtevu za zaštitu zakonitosti Spzz. 114/06 neposredno primeni ljudska prava zajemčena potvrđenim međunarodnim ugovorom", pod čime bi se moglo podrazumevati to da navedeni sudovi nisu neposredno primenili zajemčena prava, po oceni Suda, ne predstavlja pojedinačnu radnju državnog organa koja se može osporavati ustavnom žalbom, već je ova „radnja" konsumirana razlozima ustavne žalbe vezanim za osporavanje navedenog rešenja Vrhovnog suda Srbije Spzz. 114/06 od 27. decembra 2006 godine, donetog povodom podnetog zahteva za zaštitu zakonitosti. Takođe, osporavanje radnje Republičkog javnog tužilaštva u postupku Gt. I 1342/08 ne predstavlja pojedinačnu radnju državnog organa koja se može osporavati ustavnom žalbom, već je ova „radnja" konzumirana razlozima ustavne žalbe vezanim za osporavanje akta Republičkog javnog tužilaštva Gt. I 1342/08 od 19. avgusta 2008. godine.
S obzirom na izloženo, Ustavni sud je utvrdio da nisu ispunjene Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđene pretpostavke za odlučivanje o ustavnoj žalbi u delu kojim se osporavaju "radnja/izvršeni čin" Trgovinskog suda u Beogradu od 17. juna 2005. godine i od 1. juna 2006. godine, „radnja/izvršeni čin" Trgovinskog suda u Beogradu, Višeg trgovinskog suda i Vrhovnog suda Srbije da u postupku po zahtevu za zaštitu zakonitosti Spzz. 114/06 neposredno primeni ljudska prava zajemčena potvrđenim međunarodnim ugovorom", te "radnja/izvršeni čin" Republičkog javnog tužilaštva u postupku Gt. I 1342/08, pa je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu.
8. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS", br. 24/08 i 27/08), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti