Odluka o ustavnoj žalbi zbog povrede pretpostavke nevinosti prilikom produženja pritvora

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu podnosioca izjavljenu protiv rešenja o produženju pritvora. Sud je utvrdio da rešenja, zasnovana na osnovanoj sumnji, nisu povredila pretpostavku nevinosti, niti pravo na suđenje u razumnom roku s obzirom na složenost krivičnog postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Nedeljka Stakića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 16. septembra 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Nedeljka Stakića izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Kv. 3154/08 od 22. oktobra 2008. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Kž. II 2675/08 od 31. oktobra 2008. godine.

2. Odbacuje se ustavna žalba Nedeljka Stakića izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Ki. 831/07 od 5. oktobra 2007. godine i radnji “ovlašćenih službenih lica Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije prilikom lišenja slobode podnosioca od 3. oktobra 2007. godine”.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nedeljko Stakić iz Beograda je 21. novembra 2008. godine podneo Ustavnom sudu, preko punomoćnika Miloša Mršovića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Ki. 831/07 od 5. oktobra 2007. godine, rešenja Okružnog suda u Beogradu Kv. 3154/08 od 22. oktobra 2008. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Kž. II 2675/08 od 31. oktobra 2008. godine, kao i radnji “ovlašćenih službenih lica Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije prilikom lišenja slobode podnosioca od 3. oktobra 2007. godine”, zbog povrede načela iz člana 18. i prava iz čl. 28. i 31, člana 32. stav 1, člana 33. stav 6. i člana 34. stav 3. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe u ustavnoj žalbi navodi:

- da se protiv njega vodi krivični postupak pred Okružnim sudom u Beogradu u predmetu K. 923/08;

- da je prema njemu određen pritvor rešenjem Okružnog suda u Beogradu Ki. 831/07 od 5. oktobra 2007. godine, na osnovu odredbe člana 142. stav 2. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku, koji mu se računa od 3. oktobra 2007. godine kada je lišen slobode;

- da su mu prilikom lišenja slobode nanete brojne telesne povrede od strane pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova, čime su prekršene odredbe člana 28. Ustava Republike Srbije;

- da je protiv njega podignuta optužnica 28. februara 2008. godine, a da se on i dalje nalazi u pritvoru, dakle više od godinu dana, te da pritvor prerasta u svojevrsnu kaznu;

- da je od podizanja optužnice do podnošenja ustavne žalbe održan samo jedan glavni pretres;

- da smatra da mu je povređeno pravo na pretpostavku nevinosti, i to rešenjem o određivanju pritvora Okružnog suda u Beogradu Ki. 831/07 od 5. oktobra 2007. godine, u kome je, pored ostalog, navedeno „da su okrivljeni izvršili ukupno 11 krivičnih dela razbojništva“, zatim rešenjem o produženju pritvora Okružnog suda u Beogradu Kv. 3154/08 od 22. oktobra 2008. godine u kome je, pored ostalog, navedeno „da postoje osobite okolnosti koje u međusobnoj povezanosti ukazuju da bi okrivljeni boravkom na slobodi mogli ponoviti, odnosno nastaviti sa vršenjem krivičnih dela“, ističući da nikada nije osuđivan, kao i rešenjem Vrhovnog suda Srbije Kž. II 2675/08 od 31. oktobra 2008. godine u kome je, pored ostalog, navedeno „da ove okolnosti ukazuju na sklonost i odlučnost okrivljenog Nedeljka Stakića da vrši krivična dela“.

Predložio je da Ustavni sud poništi osporena rešenja i “objavi svoju odluku u sredstvima javnog informisanja”.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu odredbe člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Višeg suda u Beogradu K. 2198/10 (ranije Okružnog suda u Beogradu K. 293/08), pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosioca ustavne žalbe i još tri lica vođen je krivični postupak pred Okružnim sudom u Beogradu koji je pravnosnažno okončan.

Krivični postupak je pokrenut donošenjem rešenja o sprovođenju istrage istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu Ki. 831/07 od 4. oktobra 2007. godine. Nakon sprovedene istrage, Okružno javno tužilaštvo u Beogradu je 28. februara 2008. godine podiglo optužnicu.

Presudom Okružnog suda u Beogradu K. 293/08 od 17. februara 2009. godine je, pored ostalog, podnosilac ustavne žalbe oglašen krivim zbog izvršenja 11 krivičnih dela razbojništva iz člana 206. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika i osuđen je na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od osam godina, u koju kaznu mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 3. oktobra 2007. godine pa do pravnosnažnosti presude.

Presudom Vrhovnog suda Srbije Kž. I 1173/09. od 9. juna 2009. godine, odbijene su kao neosnovane sve izjavljene žalbe i potvrđena je prvostepena presuda.

Podnosilac ustavne žalbe se nalazio u pritvoru po rešenju istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu Ki. 831/07 od 5. oktobra 2007. godine, koji mu se računao od 3. oktobra 2007. godine kada je lišen slobode. Pritvor mu je određen na osnovu odredbe člana 142. stav 2. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku i produžavan je u istražnom postupku i nakon podizanja optužnice.

Okružni sud u Beogradu je po službenoj dužnosti, u smislu odredbe člana 146. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku, ispitivao da li i dalje postoje razlozi za pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe i još tri lica i osporenim rešenjem Kv. 3154/08 od 22. oktobra 2008. godine im je produžio pritvor. Pritvor je produžen jer su, po oceni krivičnog veća, i dalje stojali razlozi za pritvor prema okrivljenima propisani odredbom člana 142. stav 2. tačka 3) navedenog Zakonika, uz obrazloženje da „iz spisa predmeta proizlazi osnovana sumnja da su u kratkom vremenskom periodu, od jula do oktobra 2007. godine, po prethodnom dogovoru izvršili 11 krivičnih dela iz člana 206. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika, uz upotrebu oružja, te ako se ima u vidu da su okrivljeni lica bez stalnog zaposlenja i izvora prihoda, to je veće mišljenja da sve napred navedene okolnosti u svojoj međusobnoj povezanosti predstavljaju okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni ukoliko bi se našli na slobodi, mogli ponoviti odnosno nastaviti sa vršenjem krivičnih dela, zbog čega se njihovo dalje zadržavanje u konkretnom slučaju pokazuje kao neophodna mera”.

Vrhovni sud Srbije je osporenim rešenjem Kž. II 2675/08 od 31. oktobra 2008. godine odbio kao neosnovanu žalbu branioca okrivljenog Nedeljka Stakića, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljenu protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Kv. 3154/08 od 31. oktobra 2008. godine.

U osporenom rešenju je navedeno „da je prvostepeni sud pravilno zaključio da postoje razlozi za produženje pritvora prema okrivljenom Nedeljku Stakiću po zakonskom osnovu iz člana 142. stav 2. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku i o tome dao dovoljne i jasne razloge, zbog čega je žalba njegovog branioca, kojom osporava prvostepeno rešenje zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, ocenjena kao neosnovana“. Dodato je “da iz spisa predmeta i pobijanog rešenja proizlazi da je okrivljeni Nedeljko Stakić osnovano sumnjiv da je počinio 11 krivičnih dela razbojništva iz člana 206. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika, za koja je i optužen, i to u kratkom vremenskom periodu od jula do oktobra 2007. godine i to uz upotrebu oružja, što ukazuje na njegovu sklonost i odlučnost da vrši krivična dela, a što su sve po oceni ovog suda osobite okolnosti koje ukazuju da će optuženi Nedeljko Stakić, ukoliko se nađe na slobodi, ponoviti krivično delo”. Na kraju se u osporenom rešenju konstatuje da su neosnovani navodi iz žalbe “da optuženi neće ponoviti krivično delo ako se nađe na slobodi, jer je porodičan i poslovan čovek i ranije nije osuđivan niti prekršajno kažnjavan, a u ovom postupku je priznao izvršenje krivičnih dela i izrazio je kajanje”.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da se prema licu lišenom slobode mora postupati čovečno i s uvažavanjem dostojanstva njegove ličnosti, da je zabranjeno svako nasilje prema licu lišenom slobode i da je zabranjeno iznuđivanje iskaza (član 28.); da, pored ostalog, trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom i da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen (član 31.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja (član 33. stav 6.); da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (član 34. stav 3.).

Odredbama člana 18. Ustava se ne utvrđuju konkretna ljudska ili manjinska prava i slobode, već ove odredbe sadrže osnovna načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva Ustavom zajemčena prava. U tom smislu, načelo neposredne primene zajemčenih prava iz člana 18. Ustava garantuje: da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju (stav 1.); da se Ustavom jemče, i kao takva neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima, a da se zakonom može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava (stav 2.); da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje (stav 3.);

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05 i 49/07) (u daljem tekstu: ZKP), koji je važio u vreme donošenja osporenih rešenja o produženju pritvora, bilo je propisano: da pre donošenja pravnosnažne presude ili rešenja o kažnjavanju, okrivljeni može biti ograničen u svojoj slobodi i drugim pravima samo pod uslovima koje određuje ovaj zakonik (član 1. stav 2.); da trajanje pritvora mora biti svedeno na najkraće potrebno vreme (član 16. stav 3.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom; da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru; da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 141.st. 1. do 3.).

Odredbom člana 142. stav 2. tačka 3) ZKP bilo je propisano da ako postoji osnovana sumnja da je određeno lice učinilo krivično delo, a ne postoje uslovi za pritvor iz stava 1. ovog člana, u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka, pritvor se protiv tog lica može odrediti ako osobite okolnosti ukazuju da će ponoviti krivično delo, ili dovršiti pokušano krivično delo, ili da će učiniti krivično delo kojim preti.

Ostalim odredbama ZKP koje su od značaja za odlučivanje bilo je propisano: da se posle predaje optužnice sudu, do završetka glavnog pretresa, pritvor može, po pribavljenom mišljenju javnog tužioca, kad se postupak vodi po njegovom zahtevu, odrediti ili ukinuti samo rešenjem veća, da je veće dužno da i bez predloga stranaka ispita da li postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih trideset dana do stupanja optužnice na pravnu snagu, a po isteku svaka dva meseca nakon stupanja optužnice na pravnu snagu, da žalba na rešenje iz st. 1. i 2. ovog člana ne zadržava izvršenje rešenja i da protiv rešenja veća kojim se odbija predlog za određivanje ili ukidanje pritvora žalba nije dozvoljena (član 146. st. 1. do 4.); da o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća ako ovim zakonom nije drugačije određeno, a da rešavajući o žalbi, sud može rešenjem odbaciti žalbu kao neblagovremenu ili kao nedozvoljenu, odbiti žalbu kao neosnovanu, ili uvažiti žalbu i rešenje preinačiti ili ukinuti, i po potrebi, predmet uputiti na ponovno odlučivanje (član 401. st. 1. i 3.).

5. Ustavni sud je ocenjujući sadržinu osporenih rešenja Okružnog suda u Beogradu Kv. 3154/08 od 22. oktobra 2008. godine i Vrhovnog suda Srbije Kž. II 2675/08 od 31. oktobra 2008. godine, zaključio da iz navoda u osporenim rešenjima ne proizlazi da se kao utvrđena uzima činjenica da je podnosilac ustavne žalbe, kao optuženi protiv koga se vodio krivični postupak pred Okružnim sudom u Beogradu, izvršio krivična dela koja su mu optužnicom stavljena na teret.

Ovakav stav Sud temelji na tome što Okružni sud u Beogradu u osporenom rešenju o produženju pritvora, obrazlažući svoju odluku da se okrivljenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe produži pritvor, navodi „da iz spisa predmeta proizlazi osnovana sumnja da su ... po prethodnom dogovoru izvršili 11 krivičnih dela iz člana 206. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika”. Na ovaj način, po nalaženju Ustavnog suda, Okružni sud u Beogradu nije povredio pravo podnosioca ustavne žalbe na pretpostavku nevinosti, jer je nedvosmisleno naveo da postoji osnovana sumnja da su okrivljeni izvršili krivična dela, a ne da su ih izvesno izvršili. Činjenica da podnosilac ustavne žalbe ranije nije osuđivan nije od značaja za drugačiju odluku nadležnog suda, jer se pritvor po zakonskom osnovu iz tadašnjeg člana 142. stav 2. tačka 3) ZKP može odrediti i prema licu koje je neosuđivano, ukoliko osobite okolnosti ukazuju da će ponoviti krivično delo, ili dovršiti pokušano krivično delo, ili da će učiniti krivično delo kojim preti, a Okružni sud je postojanje takvih okolnosti naveo i obrazložio.

Vrhovni sud Srbije je u osporenom rešenju Kž. II 2675/08 ocenio da je prvostepeni sud pravilno zaključio da postoje razlozi za produženje pritvora podnosiocu ustavne žalbe i da je o tome dao dovoljne i jasne razloge. Takođe, u osporenom rešenju je navedeno i da je podnosilac ustavne žalbe „osnovano sumnjiv da je počinio 11 krivičnih dela razbojništva ... za koja je i optužen, i to u kratkom vremenskom periodu od jula do oktobra 2007. godine i to uz upotrebu oružja, što ukazuje na njegovu sklonost i odlučnost da vrši krivična dela, a što su sve po oceni ovog suda osobite okolnosti koje ukazuju da će optuženi Nedeljko Stakić, ukoliko se nađe na slobodi, ponoviti krivično delo”. Na kraju se u osporenom rešenju konstatuje da su neosnovani navodi iz žalbe “da optuženi neće ponoviti krivično delo ako se nađe na slobodi, jer je porodičan i poslovan čovek i ranije nije osuđivan niti prekršajno kažnjavan, a u ovom postupku je priznao izvršenje krivičnih dela i izrazio je kajanje”. Stav da podnosilac ustavne žalbe ima „sklonost i odlučnost da vrši krivična dela“ i „da osobite okolnosti ukazuju da će optuženi, ukoliko se nađe na slobodi, ponoviti krivično delo“, Vrhovni sud Srbije temelji na postojanju osnovane sumnje da je podnosilac ustavne žalbe u vrlo kratkom vremenskom periodu od četiri meseca uz upotrebu oružja izvršio 11 krivičnih dela razbojništva, čije izvršenje je u potpunosti priznao tokom istrage. Na taj način nije dovedena u pitanje mogućnost izvođenja dokaza na glavnom pretresu kojima bi se eventualno osporili navodi optužbe o postojanju osnovane sumnje da je podnosilac ustavne žalbe izvršio krivična dela koja su mu stavljena na teret, nezavisno od njegovog već datog izjašnjenja o priznanju krivice.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je mišljenja da nadležni sudovi u osporenim rešenjima nisu prekoračili granice osnovane sumnje u okviru kojih se odlučivanje o postojanju razloga za produženje pritvora može kretati i ujedno nisu izveli zaključak da je okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe kriv pre nego što je o navodima optužbe raspravljano na glavnom pretresu. Stoga je Ustavni sud utvrdio da Okružni sud u Beogradu i Vrhovni sud Srbije osporenim rešenjima nisu izražavali mišljenje da je okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe kriv pre nego što je njegova krivica dokazana po zakonu, te da mu nije povređeno pravo na pretpostavku nevinosti zajemčeno odredbom člana 34. stav 3. Ustava.

6. U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 31. st. 2. i 3. Ustava i citiranih odredaba Zakonika o krivičnom postupku, Sud je utvrdio da osporenim rešenjima Okružnog suda u Beogradu Kv. 3154/08 od 22. oktobra 2008. godine i Vrhovnog suda Srbije Kž. II 2675/08 od 31. oktobra 2008. godine nisu povređena Ustavom zajemčena prava podnosioca na koja se pozvao.

Donoseći odluku u ovom ustavnosudskom predmetu, Ustavni sud, kao i u svojim ranijim odlukama (videti, pored ostalih, Odluku Už - 314/2007 od 23. aprila 2009. godine, tačka 6.) naglašava da je, sa aspekta zaštite ljudskih prava, pravo na slobodu jedno od osnovnih ljudskih prava zajemčenih Ustavom i da pritvor predstavlja posebno osetljivu meru njegovog ograničenja.

Odredbama člana 31. st. 2. i 3. Ustava se jemči da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom i da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor određen. Međutim, kako se „trajanje lišavanja slobode računa od dana hapšenja-početka pritvora, sve do donošenja prvostepene presude“ (stav Evropskog suda za ljudska prava iznet u presudi po predmetu B. v. Austria, od 28. marta 1999. godine, stav 39.), Sud je ocenio da se za opravdanost dužine trajanja pritvora mora uzeti u obzir trajanje pritvora u celini, dakle od 3. oktobra 2007. godine kada je podnosilac lišen slobode, do 17. februara 2009. godine kada je doneta prvostepena presuda.

Trajanje pritvora od podizanja optužnice do završetka glavnog pretresa Ustavom i ZKP nije ograničeno, ali je nadležni sud, saglasno odredbama člana 31. stav 2. Ustava i člana 146. stav 2. ZKP, dužan da trajanje pritvora svede na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom i da u određenim vremenskim intervalima, po službenoj dužnosti, i bez predloga stranaka, ispita da li još postoje razlozi za zadržavanje lica u pritvoru ili ne, te ukoliko i dalje razlozi postoje, pritvor se rešenjem produžava do dalje odluke suda. Posle stupanja optužnice na pravnu snagu, obaveza ex officio ispitivanja postojanja razloga za pritvor nastupa po isteku svaka dva meseca od stupanja optužnice na pravnu snagu. Na taj način se pritvor svodi na izuzetnu meru čije trajanje mora da bude isključivo u funkciji obezbeđenja prisustva okrivljenog i nesmetanog vođenja krivičnog postupka. Na drugoj strani, takvim postupanjem se otklanja opasnost da se pritvor faktički pretvori u kaznu, što bi bilo u suprotnosti sa Ustavom utvrđenom pretpostavkom nevinosti. U konkretnom slučaju, lišenje slobode podnosioca ustavne žalbe je izvršeno zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio 11 krivičnih dela razbojništva, a u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka usled postojanja osobitih okolnosti koje su ukazivale na bojazan da bi okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe mogao ponoviti, odnosno nastaviti sa vršenjem krivičnih dela. Ustavni sud, pri tome, naglašava da je postojanje osnovane sumnje da je neko lice izvršilo krivično delo, uslov sine qua non za postojanje zakonitosti, kako prilikom određivanja, tako i prilikom produžavanja mere pritvora. Međutim, sama činjenica postojanja osnovane sumnje nije dovoljna da bi se, posebno nakon određenog proteka vremena, opravdao pritvor. Saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, u ovakvim slučajevima je potrebno razmotriti dva uslova za njegovu primenu: prvi, da li su razlozi koji opravdavaju pritvor i dalje „relevantni i dovoljni“, i drugi, da li su nadležni sudovi u vođenju postupka pokazali „posebnu marljivost“. Samo u slučaju ako su oba uslova ispunjena, period proveden u „produženom“ pritvoru može se smatrati razumnim (videti, pored ostalih, presude u predmetima Matznetter protiv Austrije od 10. novembra 1969. godine, stav 12; Letellier protiv Francuske od 26. juna 1991. godine, stav 35; Muller protiv Francuske od 17. marta 1997. godine, stav 35; Shishkov protiv Bugarske od 9. januara 2003. godine, stav 58. i dr.).

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je stanovišta da su nadležni sudovi prilikom kontrole pritvora, ocenjujući opravdanost njegovog daljeg trajanja, pored postojanja osnovane sumnje, dužni da ustanove i da je pritvaranje u konkretnom slučaju nužno (jer ne može biti zamenjeno blažom merom), vodeći pritom računa da se činjenica da li je okrivljeni učinio krivično delo utvrđuje po završetku glavnog pretresa donošenjem presude (uravnoteženost), obrazlažući pri tome povezanost oba navedena činioca.

Samo potpunom primenom načela srazmernosti, u smislu ranije pomenutog „testa“ prikladnosti, nužnosti i uravnoteženosti, na nesumnjiv način se može ispravno oceniti da u konkretnom slučaju razlozi da se okrivljenom produži pritvor u toku krivičnog postupka, pretežu nad Ustavom zajemčenim pravom na slobodu.

Ustavni sud je utvrdio da se podnosilac ustavne žalbe nalazio u pritvoru nešto više od 16 meseci do donošenja prvostepene presude, da je krivični postupak protiv njega i još tri lica vođen zbog većeg broja krivičnih dela i da je pravnosnažno okončan u roku od 19 meseci, te da je podnosilac ustavne žalbe zbog izvršenja 11 krivičnih dela razbojništva osuđen na kaznu zatvora u trajanju od osam godina. Po mišljenju Ustavnog suda, nadležni sudovi su pokazali marljivost u vođenju postupka, te za zadržavanje u pritvoru podnosioca ustavne žalbe dali relevantne i dovoljne razloge, ceneći pri tom srazmernost težine i brojnosti krivičnih dela koja su mu optužnicom stavljena na teret.

Stoga je Ustavni sud ocenio da podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima nisu povređena prava iz člana 31. st. 2. i 3. Ustava.

7. U odnosu na istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku i na suđenje bez odugovlačenja iz člana 32. stav 1. i člana 33. stav 6. Ustava, Ustavni sud je nakon ustavnopravne ocene sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari, zasnovanoj na praksi ovog suda, kao i na praksi i kriterijumima međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, utvrdio da u konkretnom slučaju nije došlo do povrede navedenih prava.

Naime, razumna dužina trajanja postupka mora se procenjivati u svakom konkretnom slučaju, imajući u vidu vremensko trajanje postupka, kao i složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe i ostalih učesnika u postupku, ponašanje nadležnih organa vlasti i važnost predmeta odlučivanja za podnosioca ustavne žalbe. Pravilna ocena da li je dužina jednog postupka razumna ili ne, može se doneti samo ako se u svakom konkretnom slučaju trajanje postupka sagleda i u odnosu na navedene činioce.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi naveo da je od podizanja optužnice - 28. februara 2008. godine do dana podnošenja ustavne žalbe - 21. novembra 2008. godine, održan samo jedan glavni pretres. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da prilikom ocene razumnog roka suđenja treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka, od 4. oktobra 2007. godine, kada je Okružni sud u Beogradu doneo rešenje o sprovođenju istrage po zahtevu Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu, do 9. juna 2009. godine kada je krivični postupak pravnosnažno okončan.

Primenjujući navedene kriterijume za ispitivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni krivični postupak vođen pred dve sudske instance (prvostepenim sudom - Okružnim sudom u Beogradu i drugostepenim - Vrhovnim sudom Srbije), protiv četiri lica zbog ukupno 11 krivičnih dela razbojništva iz člana 206. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika i dva krivična dela nedozvoljenog držanja oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 1. Krivičnog zakonika, te da je pravnosnažno okončan za godinu dana i osam meseci.

U ovom krivičnom predmetu bilo je složenih pravnih i faktičkih pitanja o kojima se sud izjasnio.

Podnosilac ustavne žalbe, kao okrivljeni u krivičnom postupku i pritvoreno lice, imao je nesporni interes da se što pre odluči o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka i o optužbama protiv njega, a svojim radnjama nije doprineo dužem trajanju sudskog postupka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da se u okolnostima konkretnog slučaja postupanje nadležnih sudova ne može smatrati neažurnim, te da podnosiocu ustavne žalbe nisu povređena njegova prava garantovana odredbama člana 32. stav 1. i člana 33. stav 6. Ustava.

8. U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na neposrednu primenu Ustavom zajemčenih prava u smislu odredaba člana 18. Ustava, Ustavni sud je imao u vidu da je Ustavom utvrđeno da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima neposredno primenjuju, da se zakonom može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava, kao i da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje.

S obzirom da, po oceni Ustavnog suda, osporenim rešenjima nisu povređena Ustavom garantovana prava podnosioca ustavne žalbe iz člana 27. stav 1. i člana 30. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da nisu osnovani ni navodi ustavne žalbe koji se odnose na povredu ustavnog načela o neposrednoj primeni zajemčenih prava u smislu člana 18. Ustava.

9. Na osnovu svega navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07), i odlučio kao u tački 1. izreke.

10. Povodom osporavanja pojedinačnog akta i radnje, navedenih u tački 2. izreke, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Odredbom člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, koji je stupio na snagu 6. decembra 2007. godine, propisano je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu.

Članom 113. Zakona o Ustavnom sudu propisano je: da se ustavna žalba može izjaviti i protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojim je povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, ako je taj akt ili radnja izvršena od dana proglašenja Ustava do dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 2.), da se ustavna žalba u slučaju iz stava 2. ovog člana može izjaviti u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 3.).

Iz navedenih odredaba Zakona o Ustavnom sudu proizlazi da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta koji je donet ili radnje koja je izvršena u periodu između proglašenja Ustava Republike Srbije, 8. novembra 2006. godine i stupanja na snagu Zakona, a u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu Zakona.

Ustavni sud je utvrdio da su rešenje Okružnog suda u Beogradu Kv. 2525/07 od 10. oktobra 2007. godine, kojim su iscrpljena pravna sredstva pre izjavljivanja ustavne žalbe u odnosu na osporeno rešenje Okružnog suda u Beogradu Ki. 831/07 od 5. oktobra 2007. godine, podnosilac ustavne žalbe i njegov branilac primili 16. oktobra 2007. godine. Takođe, Sud je utvrdio da se ustavnom žalbom osporava radnja „ovlašćenih službenih lica Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije prilikom lišenja slobode podnosioca” od 3. oktobra 2007. godine. Kako je ustavna žalba izjavljena 21. novembra 2008. godine, to je, u smislu člana 113. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, protekao rok za njeno izjavljivanje u odnosu na osporeno rešenje Okružnog suda u Beogradu Ki. 831/07 od 5. oktobra 2007. godine i osporenu radnju “ovlašćenih službenih lica Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije prilikom lišenja slobode podnosioca” od 3. oktobra 2007. godine.

Sledom iznetog, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao neblagovremenu, pa je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u tački 2. izreke.

11. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka o ustavnoj žalbi zbog povrede pretpostavke nevinosti prilikom produženja pritvora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti