Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Upravnog suda. Podnosioci nisu naveli ustavnopravne razloge za povredu prava, već su izrazili nezadovoljstvo ishodom spora i tražili preispitivanje zakonitosti, što nije u nadležnosti Ustavnog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, mr Tomislav Stojković, Milan Stanić, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ivka Jovanovića i Nadice Jovanović, oboje iz Knjaževca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 12. jula 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Ivka Jovanovića i Nadice Jovanović izjavljena protiv presude Upravnog suda 11 U. 8621/10 (2009) od 10. februara 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ivko Jovanović i Nadica Jovanović oboje iz Knjaževca, su 25. marta 2011. godine, preko punomoćnika Dragane Videnović i Milete Petkovića, advokata iz Bora, Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda 11 U. 8621/10 (2009) od 10. februara 2011. godine, zbog povrede načela vladavine prava, prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, utvrđenih članom 3. stav 2, članom 32. stav 1. i članom 36. Ustava Republike Srbije.

Podnosioci ustavne žalbe smatraju da je presuda Upravnog suda „krajnje nezakonita i besmislena“, a od Ustavnog suda zahtevaju da osporenu presudu poništi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da je jedna od pretpostavki za dopuštenost ustavne žalbe da se ona zasniva na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta sadržine označenih Ustavom zajemčenih prava i sloboda, ukazuje na njihovu povredu ili uskraćivanje.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Upravnog suda 11 U. 8621/10 (2009) od 10. februara 2011. godine odbijena tužba tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, podneta protiv Republičkog geodetskog zavoda u predmetu katastra.

U obrazloženju osporene presude navedeno je: da su tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe, 25. aprila 2009. godine Vrhovnom sudu Srbije podneli tužbu zbog nedonošenja rešenja, navodeći da su 15. decembra 2008. godine, Službi za katastar nepokretnosti u Knjaževcu, podneli zahtev za utvrđivanje ništavosti urbanističke međe između katastarskih parcela broj 1150/21 i 1150/22 KO Knjaževac; da po zahtevu nije odlučeno u zakonom propisanom roku; da su tužioci 26. januara 2009. godine izjavili žalbu tuženom organu po kojoj u zakonom propisanom roku nije doneto rešenje; da je tuženom organu ponovljeno traženje 13. aprila 2009. godine, ali da tuženi organ ni u daljem roku od sedam dana po ponovljenom traženju nije doneo rešenje; da je u odgovoru na tužbu tuženi organ obavestio Vrhovni sud da su navodi tužbe neosnovani, jer je po zahtevu tužilaca Služba za katastar nepokretnosti Knjaževac donela rešenje broj 952-02-253/2008 od 16. maja 2009. godine; da su protiv navedenog rešenja tužioci izjavili žalbu; da su se, postupajući po nalogu Vrhovnog suda iz rešenja U. 2956/09 od 22. oktobra 2009. godine, da se pod pretnjom posledica propuštanja izjasne da li ostaju kod tužbe podnete zbog nedonošenja rešenja od strane drugostepenog organa - Republičkog geodetskog zavoda u Beogradu, tužioci podneskom od 27. novembra 2009. godine izjasnili da ostaju pri tužbi podnetoj zbog nedonošenja rešenja; da je Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja - Sektor za građevinarstvo i investicione projekte dopisom broj 952-01-04831/2010-09 od 6. septembra 2010. godine, obavestilo Upravni sud da je po žalbi tužilaca protiv rešenja Službe za katastar nepokretnosti Knjaževac broj 952-02-253/2008 od 16. maja 2009. godine, doneto rešenje broj 952-01-04831/2010-09 od 23. jula 2010. godine, kojim je ožalbeno rešenje poništeno i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak; da je rešenjem Upravnog suda U. 8621/10 (2009) od 31. decembra 2010. godine donetim na osnovu odredbe člana 30. Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96), koji se saglasno odredbi člana 77. stav 1. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) ima primeniti u konkretnom slučaju, punomoćnicima tužilaca naloženo da se u roku od 15 dana od dana prijema rešenja izjasne da li su zadovoljni naknadno donetim rešenjem Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja - Sektor za građevinarstvo i investicione projekte broj 952-01-04831/2010-09 od 23. jula 2010. godine, koje im je dostavljeno, ili ostaju pri tužbi i u kom obimu, odnosno da li tužbu proširuju i na naknadno doneto rešenje; da su punomoćnici tužilaca obavestili sud da prvostepeni organ, saglasno nalogu iz drugostepenog rešenja, nije u zakonom propisanom roku doneo novo rešenje, zbog čega su ponovo izjavili žalbu zbog nedonošenja rešenja, pa su predložili da sud meritorno odluči o tužbenom zahtevu; da je iz spisa predmeta utvrđeno da je tuženi organ, rešavajući po žalbi tužilaca, izjavljenoj protiv rešenja prvostepenog organa, doneo rešenje broj 952-01-04831/2010-09 od 23. jula 2010. godine, kojim je ožalbeno rešenje poništeno i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak i da nisu ispunjeni uslovi za vođenje upravnog spora zbog nedonošenja rešenja.

4. Podnosioci ustavne žalbe smatraju da im je osporenom presudom donetom u upravnom sporu povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, koje svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Imajući u vidu sadržinu navedenog prava i razloge ustavne žalbe na kojima se tvrdnje o povredi ovog prava zasnivaju, Ustavni sud najpre ukazuje na to da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, odnosno drugih nadležnih državnih organa. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do njihove povrede ili uskraćivanja. Zadatak Ustavnog suda u konkretnom slučaju je da ispita da li je upravnosudski postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan, na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je osporena presuda Upravnog suda rezultat proizvoljne ili arbitrarneprimene prava, na štetu podnosilaca ustavne žalbe.

Ustavni sud smatra da podnosioci u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravne razloge koji bi ukazivali da im je osporenom presudom Upravnog suda povređeno pravo na pravično suđenje, već od Ustavnog suda u suštini zahtevaju da kao instancioni sud ispita zakonitost osporenog pojedinačnog akta, naglašavajući u ustavnoj žalbi subjektivno nezadovoljstvo odlukom koju je doneo Upravni sud. Naime, podnosioci ustavne žalbe, ponavljajući razloge već iznete u tužbi kojom su pokrenuli upravni spor zbog „ćutanja administracije“, zapravo traže da Ustavni sud ispita pravilnost primene merodavnog prava u postupku koji je prethodio ustavnosudskom.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da se izneti navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima iz kojih bi proizilazila povreda procesnih garancija utvrđenih u pravu na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosioci nisu izneli ustavnopravno prihvatljive razloge za pozivanje na povredu prava na jednaku pravnu zaštitu u postupku pred sudom iz člana 36. stav 1. Ustava, niti su dostavili dokaze o eventualnom drugačijem postupanju suda u istoj pravnoj situaciji.

U odnosu na odredbu člana 3. Ustava, čija povreda je istaknuta u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je ocenio da se navedenim ustavnim načelom o vladavini prava, s obzirom na njegov smisao i sadržinu, ne jemče ljudska prava i slobode koji bi mogli biti predmet zaštite u postupku po ustavnoj žalbi.

Ispitujući navod ustavne žalbe kojim je u jednoj rečenici ukazano na povredu prava podnosilaca na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da u ustavnoj žalbi nisu navedeni konkretni i činjenično utemeljeni razlozi koji se mogu dovesti u vezu sa postupanjem nadležnih organa i sudova, složenošću predmeta, postupanjem samih podnosilaca i značajem koji je predmet spora imao za njih, a što bi moglo predstavljati ustavnopravne razloge koji ukazuju na povredu prava na suđenje u razumnom roku.

Na osnovu svega izrečenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

5. Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti