Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko 22 godine. Zbog izuzetno dugog trajanja i neefikasnosti suda, naloženo je hitno okončanje postupka i utvrđeno pravo podnositeljke na naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1352/2008
24.02.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Jane Radonjić iz Beograda, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. februara 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Jane Radonjić i utvrđuje da je u postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu P1. 7512/2010 (inicijalni broj predmeta Np. 1805/89) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koju može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jana Radonjić iz Beograda je 24. novembra 2008. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i povrede odredbe člana 145. stav 2. Ustava

U ustavnoj žalbi navodi da je 2. novembra 1989. godine podnela Osnovnom sudu udruženog rada predlog kojim je tražila da sud obaveže Železničko tehničku školu iz Beograda da joj isplati vrednost intelektualnih usluga koje je, kao član komisije od tri člana, izvela za račun škole 1987. godine. Imajući u vidu da postupak nije okončan ni nakon više od 20 godina od njegovog pokretanja, podnositeljka smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, kao i pravo na pravično suđenje, jer se sud nije skoncentrisao na predmet spora.

Od Ustavnog suda je tražila da konstatuje da je Drugi opštinski sud u Beogradu povredio odredbe člana 32. stav 1. i člana 145. stav 2. Ustava, kao i da ga obaveže da podnositeljki isplati nematerijalnu štetu u iznosu od 1.000.000,00 dinara i sudske troškove u iznosu od 200.000,00 dinara.

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine.

Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama člana 82. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu (stav 1.), kao i da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku (stav 2.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 7512/2010 i celokupnu pismenu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Podnositeljka ustavne žalbe je podnela zajedno sa predlagačima Nikolom Nikolićem i Miroslavom Maronić 2. novembra 1989. godine predlog Osnovnom sudu udruženog rada u Beogradu, sa zahtevom da se obaveže druga strana u postupku-Železničko obrazovni centar Beograd da isplati nadoknadu za učinjene usluge vezane za izmene i dopune normativa za obrazovno-vaspitni rad. Odlukom Osnovnog suda udruženog rada u Beogradu Np. 1805/89 od 23. septembra 1991. godine usvojeni su zahtevi predlagača, te je obavezan protivnik predlagača Železnički obrazovni centar iz Beograda da predlagačima na ime rada za prepravku i dopunu normativa za obrazovno-vaspitni rad saobraćajne struke isplati naknadu od 1600 časova rada u roku od 15 dana.

Dopunskom odlukom Np. 1805/89 od 27. novembra 1991. godine isti sud je odredio da se izvrši isplata za obavljeni posao od 1600 radnih sati po vrednosti radnog sata u vreme isplate, sa kamatom od dana podnošenja predloga 2. novembra 1989. godine pa do isplate, po eskontnoj stopi koju mesečno utvrđuje Narodna banka Jugoslavije uvećanoj za 20%, a sve u roku od 15 dana. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 917/92 od 3. juna 1992. godine donetim po žalbi, ukinuta je dopunska odluka Osnovnog suda udruženog rada u Beogradu Np. 1805/89 od 27. novembra 1991. godine i predmet dostavljen Drugom opštinskom sudu u Beogradu na ponovni postupak.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2388/03 od 11. decembra 2003. godine u stavu prvom izreke konstatovano je da je tužba tužioca Nikolić Nikole iz Novog Beograda povučena u celosti. Drugim stavom izreke te presude usvojen je tužbeni zahtev prvotužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, i drugotužilje Miroslave Maronić protiv tužene Železničko tehničke škole, pa je obavezana tužena da prvotužilji isplati iznos od 40.392,23 dinara, sa kamatom po stopi u skladu sa zakonom o visini stope zatezne kamate počev od 31. marta 2003. godine pa do isplate, a drugotužilji iznos bliže označen istim stavom, dok je trećim stavom izreke obavezana tužena da naknadi tužiljama troškove parničnog postupka u iznosu od 51.150,00 dinara, u roku od 15 dana.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 3009/04 od 8. decembra 2004. godine donetim po izjavljenoj žalbi, ukinuta je prvostepena presuda u stavu drugom i trećem izreke i spisi vraćeni na ponovno suđenje.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 9638/04 od 30. marta 2006. godine odbijen je tužbeni zahtev prvotužilje kojim je tražila da sud obaveže tuženu Železničko tehničku školu da joj isplati iznos od 40.392,23 dinara, sa kamatom po stopi u skladu sa Zakonom o visini stope zatezne kamate počev od 31. marta 2003. godine pa do isplate, kao i tužbeni zahtev drugotužilje za isplatu iznosa od 44.256,66 dinara, sa traženom kamatom.

Rešenjem suda od 4. aprila 2007. godine ukinuta je klauzula pravnosnažnosti od 14. septembra 2006. godine stavljena na prvostepenu presudu P. 9638/04 od 30. marta 2006. godine, koja je nakon toga i uručena tužiljama.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 3233/07 od 14. januara 2009. godine spisi predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu vraćeni su na dopunu postupka, a rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 3463/09 od 26. avgusta 2009. godine ukinuta je prvostepena presuda P. 9638/04 od 30. marta 2006. godine i predmet upućen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Taj postupak je u toku sada pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, u predmetu P1. 7512/2010.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava i sloboda, na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i Zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavistan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 145. stav 2. Ustava utvrđeno je da se sudske odluke zasnivaju na Ustavu, zakonu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i propisu donetom na osnovu zakona.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 125/04 i 111/09) propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.); u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud će uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435).

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku koji je važio u vreme pokretanja parničnog postupka (''Službeni list SFRJ'', br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i ''Službeni list SRJ'', br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Iz navoda ustavne žalbe i spisa predmeta prvostepenog suda utvrđeno je da je u školskoj 1987/88 godini tužena škola otpočela sa obrazovanjem učenika po novim nastavnim planovima i programima, da je zbog grešaka u normativima po novim nastavnim planovima direktor tužene obrazovao komisiju za donošenje izmena i dopuna ovih normativa u čijem je sastavu bila i podnositeljka ustavne žalbe, da je komisija obavila rad, ali su se tužilje zbog neisplaćene naknade za rad obratile predlogom tadašnjem Osnovnom sudu udruženog rada. Utvrđeno je da je podnositeljki isplaćen deo naknade prema nalogu direktora tužene od 11. novembra 1991. godine, pri čemu su časovi obračunati kao časovi rada za redovno radno vreme. Naime, izvršavajući sudsku odluku od 23. septembra 1991. godine, Železnička tehnička škola je 15. novembra 1991. godine izvršila isplatu, ali ne u celosti.

Ustavnopravna ocena do sada sprovedenog parničnog postupka, zasnovana na Ustavu, praksi Ustavnog suda i standardima međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

5. Ocenjujući navode ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo dana 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembar 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen 17 godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe za suđenje u razumnom roku značajan ceo protekli period, od dana podnošenja predloga sudu 2. novembra 1989. godine pa do okončanja parničnog postupka.

Nema sumnje da je razumna dužina sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, kao stranke u sporu, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnositeljku, osnovni su činioci koji utiču i na ocenu dužine sudskog postupka.

Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Podnositeljka ustavne žalbe je 2. novembra 1989. godine podnela predlog Osnovnom sudu udruženog rada, koji je doneo odluku o zahtevu tužilje 23. septembra 1991. godine, kao i dopunsku odluku od 27. novembra 1991. godine, koja je ukinuta rešenjem drugostepenog suda. Potom je Drugi opštinski sud u Beogradu nakon deset godina presudom P. 2388/03 od 11. decembra 2003. godine usvojio tužbeni zahtev, ali je i ova odluka ukinuta. Prvostepeni sud je ponovo odlučivao presudom P. 9638/2004 od 30. marta 2006. godine kada je odbio tužbeni zahtev tužilje. Protiv ove odluke tužilja je izjavila žalbu Okružnom sudu u Beogradu, gde su se spisi predmeta nalazili godinu dana i šest meseci, od 21. juna 2007. godine, do donošenja rešenja tog suda Gž1. 3233/07 od 14. januara 2009. godine kojim se predmet vraća na dopunu postupka. Drugostepeni sud je rešenjem Gž1. 3463/09 od 26. avgusta 2009. godine ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje, dakle nakon dve godine od dostavljanja spisa radi odlučivanja po žalbi.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju nije reč o sporu sa složenim činjeničnim stanjem koji bi iziskivao obiman dokazni postupak. Sud je trebao da izvede veštačenje radi utvrđenja visine naknade koja pripada tužiljama i bio je dužan da preduzme sve zakonom predviđene mere kojima se sankcioniše napostupanje po sudskim nalozima.

Tokom postupka je održano 27 ročišta pred prvostepenim sudom. Nije održano 12 ročišta. Pred Osnovnim sudom udruženog rada od ročišta održanog 26. aprila 1990. godine do održavanja sledećeg ročišta prošlo je godinu dana, dok je Drugi opštinski sud zakazivao ročišta u razmacima od više meseci. Od ročišta koje je određeno za 27. decembar 1994. godine i nije održano, do sledećeg ročišta proteklo je dve godine, pri čemu ni to ročište 30. decembra 1996. godine nije održano. U dokaznom postupku je izvedeno više veštačenja, i to najpre po rešenju od 26. aprila 1990. godine na okolnosti vremena potrebnog za izmenu i dopunu normativa za obrazovno-vaspitni rad, koje je okončano izradom nalaza od 28. juna 1991. godine, dakle nakon jedne godine i dva meseca, zatim po rešenju suda od 5. aprila 1993. godine - na okolnost visine ukupnog iznosa koji je tuženi isplatio tužiljama, koje je trajalo do 23. decembra 1993. godine kada je veštak dostavio svoj nalaz. Konačno je određeno i dopunsko veštačenje 17. septembra 2002. godine, koje je trajalo šest i po meseci. Drugi opštinski sud u Beogradu je prvu presudu doneo nakon deset godina, od kada su mu dostavljeni spisi, odnosno nakon 13 godina od početka postupka pred sudom. Drugostepenom sudu je trebalo godinu i po dana da donese rešenje Gž1. 3233/07 od 14. januara 2009. godine kojim predmet vraća na dopunu postupka i ukupno dve godine i dva meseca da donese odluku o žalbi.

U postupku pred prvostepenim sudom postupalo je do sada devet sudija, a u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe doneto je više prvostepenih i drugostepenih odluka.

Okolnost da postupak traje 22 godine sama po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka, posebno imajući u vidu odredbe Zakona o parničnom postupku da parnice iz radnih odnosa zahtevaju hitno rešavanje.

Ustavni sud ocenjuje da podnositeljka ustavne žalbe nije doprinela dužini trajanja sudskog postupka. Punomoćnik podnositeljke, kao i ona sama, uredno se odazivao na pozive suda, u vreme kada je bio angažovan, pristupao na ročišta za glavnu raspravu i aktivno učestvovao u postupku, pri čemu nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja, a predmet spora koji se odnosi na isplatu za izvršeni rad za podnositeljku je od nesumnjivog značaja. Sama podnositeljka je tokom postupka podnescima od 27. septembra 1995. godine i od 3. marta 1995. godine, zatim podnescima od 15. maja 1996. godine i od 24. januara 2003. godine zahtevala da sud postupa po predmetu i donese odluku.

Po oceni Ustavnog suda, nerazumno dugom trajanju postupka pretežno je doprinelo nedelotvorno postupanje Drugog opštinskog suda u Beogradu, a kasnije i Prvog osnovnog suda u Beogradu, koji nisu iskoristili svoja procesna ovlašćenja propisana Zakonom o parničnom postupku da spreče neprimereno odugovlačenje postupka, ustanovljena upravo radi efikasnog rada sudova i kao protivteža neograničenoj dispoziciji stranaka. Nedopustivo je da se ročišta u parnici koja zahteva hitno postupanje zakazuju u razmacima od dve godine, što se dogodilo u periodu od 27. decembra 1994. godine i 30. decembra 1996. godine, kao i ranije u razmaku od jedne godine u periodu od 26. aprila 1990. godine i 22. aprila 1991. godine. Obaveza sudova je da, saglasno načelu efikasnosti, obezbede da se svi učesnici u postupku ponašaju tako da se izbegne nepotrebno odugovlačenje. Ustavni sud naglašava da je u svakoj pravnoj državi od izuzetne važnosti da se sudski sistem organizuje na način koji će omogućiti donošenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda, te kako bi se povratilo i održalo poverenje građana u sudove.

Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je stanovišta da je povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno u članu 32. stav 1. Ustava, pa je u ovom delu ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Odlučujući o navodima ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje, takođe zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava i povredu odredbe člana 145. stav 2. Ustava kojom se ne garantuje neko od građanskih prava, već utvrđuju načela samostalnosti i nezavisnosti sudova, Ustavni sud je ocenio da je u tom delu ustavna žalba preuranjena, imajući u vidu da u ovom parničnom postupku još nije doneta odluka. Naime, parnični postupak koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 7512/10 je u fazi prvostepenog raspravljanja i odlučivanja.

Kako je pretpostavka za izjavljivanje ustavne žalbe da su prethodno iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, to je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tač. 2. i 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava u ovom slučaju ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu, kao i nalaganjem Prvom osnovnom sudu u Beogradu da u najkraćem roku donese odluku u parničnom postupku koji traje preko 22 godine.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS", br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti