Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu u stečajnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavne žalbe sedam podnosilaca, utvrdivši povredu prava na imovinu zbog nenamirenja radnih potraživanja u stečaju preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom. Podnosiocima je dosuđena naknada materijalne štete, dok je dvoje dobilo naknadu nematerijalne štete od po 400 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnim žalbama A. S, S. R, D. V, B. P, M. B, P. R, svih iz Čačka i R. M. iz Lučana, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. juna 2025. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvajaju se ustavne žalbe A. S, S. R, D. V, B. P, M. B, P. R. i R. M. i utvrđuje da je podnosiocima ustavnih žalbi povređeno pravo na imovinu, iz člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, u stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu St. 4/10.

2. Utvrđuje se pravo A. S, S. R, D. V, B. P, M. B, P. R. i R. M. na naknadu materijalne štete, svakom u visini iznosa potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu St. 4/10, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Usvajaju se ustavne žalbe P. R. i S. R. i utvrđuje se pravo podnosilaca ustavnih žalbi na naknadu nematerijalne štete, svakom u iznosu od po 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznose koji su podnosiocima ustavnih žalbi eventualno već isplaćeni po osnovu nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu St. 4/10. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

4. Odbacuju se zahtevi podnosilaca ustavnih žalbi za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. A. S, S. R, D. V, B. P, M. B, P. R, svi iz Čačka i R. M. iz Lučana su, u periodu od 18. oktobra 2021. godine pa do 30. oktobra 2023. godine, preko punomoćnika S. K. i J. B, advokata iz Čačka, na osnovu člana 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15), Osnovnom sudu u Čačku podneli tužbe protiv Republike Srbije – Visokog saveta sudstva - Privrednog suda u Čačku, radi naknade materijalne štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku.

S. R. i P. R, oboje iz Čačka su 30. oktobra 2023. godine, preko punomoćnika S. K, advokata iz Čačka, na osnovu člana 26. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15), podneli Osnovnom sudu u Čačku tužbu protiv Republike Srbije – Visokog saveta sudstva - Privrednog suda u Čačku, radi isplate novčanog obeštećenja zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Tražili su da im na ime novčanog obeštećenja budu dosuđeni iznosi od po 400 evra.

Imajući u vidu da je odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, te da je odredbama člana 16. st. 3. i 4. istog zakona propisano da se tužbe za novčano obeštećenje, odnosno za naknadu imovinske štete, koje su podnete u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona, po kojima nisu donete prvostepene odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatraju ustavnim žalbama, Osnovni sud u Čačku je dostavio ove predmete Ustavnom sudu na dalji postupak i odlučivanje.

Podnosioci su u predmetnim tužbama, koje se u smislu citiranih odredaba Zakona imaju smatrati ustavnim žalbama (u daljem tekstu: ustavne žalbe), istakli da su zbog predugog trajanja stečajnog postupka izjavili prigovore radi ubrzavanja postupka, koji su usvojeni rešenjima nadležnog suda i podnosiocima je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. Podnosioci su istakli da su im u predmetnom stečajnom postupku utvrđena potraživanja iz radnog odnosa koja do dana podnošenja tužbi nisu u celosti isplaćena. Svi podnosioci su istakli zahteve za naknadu troškova postupka.

Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), ustavne žalbe spojio radi jedinstvenog postupanja.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavne žalbe i spise predmeta nadležnog suda, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Trgovinskog suda u Čačku St. 3/06 od 25. decembra 2006. godine otvoren je stečajni postupak nad HI „L.“ a.d. Čačak. Podnosioci ustavnih žalbi, kao i pravni prethodnici M. B, B. P. i R. M. su u tom postupku, koji se kasnije vodio pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu St. 4/10, prijavili svoja potraživanja, ali ona nisu naplaćena. Stečajni postupak je potom vođen nad stečajnom masom pod brojem St. 15/21. Rešenjem Privrednog suda u Čačku St. 15/21 od 27. jula 2023. godine, koje je postalo pravnosnažno 3. oktobra 2023. godine, zaključen je stečajni postupak i nad stečajnom masom.

Stečajni dužnik HI „L.“ a.d. Čačak je privatizovan po osnovu ugovora o prodaji društvenog kapitala Ov. Br. 8394/02 od 20. decembra 2002. godine, nakon čijeg zaključenja je preduzeće „C.“ Nemačka postalo vlasnik 156.051 akcija, ali je presudom Trgovinskog suda u Čačku P. 140/07 od 18. decembra 2008. godine, koja je potvrđena presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 988/10 od 10. marta 2010. godine usvojen protivtužbeni zahtev Agencije za privatizaciju RS i utvrđeno da “C.“ nije vlasnik 156.051 akcija preduzeća. Nakon donošenja navedenih presuda većinski vlasnik stečajnog dužnika postala je Republika Srbija.

Rešenjima Privrednog suda u Čačku usvojeni su prigovori podnosilaca, utvrđeno je da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu St. 4/10 i naloženo je stečajnim organima da u roku od četiri meseca od dana prijema ovog rešenja preduzmu sve neophodne mere i radnje u cilju okončanja stečajnog postupka.

Dopunskim rešenjem Osnovnog suda u Čačku O. 1773/12 od 25. novembra 2021. godine kao naslednici novčanog potraživanja pokojnog S. P. utvrđenog zaključkom Trgovinskog suda u Čačku St. 3/06 od 14. maja 2007. godine oglašeni su B. P. i R. M. na po ½ navedene imovine.

Dopunskim rešenjem javnog beležnika Ane Tomić UPP:395-2017 O. 820/17 od 20. septembra 2023. godine za naslednika novčanog potraživanja pokojne R. B. utvrđenog zaključkom Trgovinskog suda u Čačku St. 3/06 od 14. maja 2007. godine oglašen je M. B.

4. Odredbom člana 2. Zakona o izmeni i dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 92/23) propisano je da se u članu 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 i 10/23) dodaje stav 2. koji glasi: „Izuzetno od stava 1. ovog člana ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, ako je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnim i izvršnim postupcima koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.”

Odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano je da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.

Odredbom člana 16. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se tužba za novčano obeštećenje koja je podneta u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona po kojoj nije doneta prvostepena odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom.

Odredbom člana 16. stav 4. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se tužba za naknadu imovinske štete koja je podneta u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona po kojoj nije doneta prvostepena odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom.

Odredbom člana 3. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15) je propisano da stranka ne plaća sudsku taksu u postupcima u kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku i da su oni hitni i imaju prvenstvo u odlučivanju.

5. Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da je Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku stupio na snagu 1. januara 2016. godine i da je njime predviđeno da zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su još uvek u toku pruža nadležni sud, a ne Ustavni sud. Takođe, iz odredaba člana 26. stav 1. i člana 31. stav 1. ovog zakona proizlazi da se pravo na novčano obeštećenje (neimovinska šteta), odnosno naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvaruje pred nadležnim sudovima, i to podnošenjem tužbe protiv Republike Srbije.

Međutim, citiranim odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku isključena je primena predmetnog zakona u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, što znači da u ovoj vrsti postupaka sudovi više nisu nadležni za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, već je to postala isključiva nadležnost Ustavnog suda, bez obzira na to da li je predmetni postupak u toku ili je okončan.

Imajući navedeno u vidu, a posebno odredbe člana 16. st. 3. i 4. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da se tužbe podnosilaca u kojima su istaknuti zahtevi za novčano obeštećenje i naknadu štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, smatraju ustavnim žalbama.

6. Polazeći od navedenog, a razmatrajući prvo ustavne žalbe A. S, S. R, D. V, B. P, M. B, P. R. i R. M, kojima su podnosioci tražili naknadu materijalne štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je u ovom delu predmetne ustavnosudske stvari odlučivao o tome da li je podnosiocima povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, zbog kašnjenja u namirenju i isplati pravnosnažno utvrđenih potraživanja iz radnog odnosa prema preduzeću sa većinskim društvenim kapitalom, kao i o zahtevu podnosilaca za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenih potraživanja u spornom stečajnom postupku.

S tim u vezi, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, a koju prihvata i Ustavni sud. U više presuda koje su u ovoj vrsti predmeta donete protiv Republike Srbije, Evropski sud je zauzeo stav da je tužena država odgovorna ratione personae za neizvršenje odluka donetih protiv preduzeća sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim sudskim odlukama (videti presude u predmetima: Kačapor i drugi protiv Srbije, predstavke br. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 i 3046/06, od 15. januara 2008. godine, st. 96-99. i Crnišanin i drugi protiv Srbije, predstavke br. 35835/05, 43548/05, 43569/05 i 36986/06, od 13. januara 2009. godine, st. 110-111.). Navedeno stanovište prihvatio je i Ustavni sud u svojoj praksi (videti, pored drugih, odluke Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine i Už-7134/2017 od 8. novembra 2018. godine, dostupno na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu da je Evropski sud u presudi Jovičić i drugi protiv Srbije od 13. januara 2015. godine, konstatovao da je država neposredno odgovorna za dugove preduzeća pod državnom upravom, čak i kada je preduzeće radilo kao privatno lice kada je neizvršena sudska odluka postala pravnosnažna, ako je privatizacija kasnije poništena.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu svoj stav da je utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku preduslov isticanja povrede prava na imovinu i zahteva za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog potraživanja, te da su pravnosnažnim rešenjima nadležnog privrednog suda usvojeni prigovori podnosilaca i utvrđeno da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u spornom stečajnom postupku, u kome su prijavili svoja potraživanja iz radnog odnosa prema stečajnom dužniku, a koja su im u tom postupku priznata, ali nisu namirena.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da propust Privrednog suda u Čačku da obezbedi namirenje potraživanja podnosilaca koja potiču iz radnog odnosa u stečajnom postupku u predmetu St. 4/10, prema stečajnom dužniku sa pretežnim društvenim kapitalom, predstavlja povredu prava podnosilaca na imovinu iz člana 58. Ustava (videti Odluku Už-14718/2023 od 8. februara 2024. godine). Stoga je Ustavni sud usvojio ustavne žalbe podnosilaca, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u tački 1. izreke.

7. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na imovinu, a uzimajući u obzir da Ustavni sud prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke, utvrdio pravo podnosilaca na naknadu materijalne štete, svakom u visini iznosa potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu St. 4/10, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni.

Kako su podnosioci istakli i zahteve za isplatu zakonske zatezne kamate, Ustavni sud s tim u vezi ukazuje na stavove Evropskog suda izražene u presudi Stevanović i drugi protiv Srbije (broj predstavke 43815/17 i 15 drugih, od 27. avgusta 2019. godine, stav 17.) koji se tiču zahteva za obračunavanje i isplatu zakonske zatezne kamate za period trajanja stečajnog postupka. Naime, u navedenoj presudi je konstatovano da su podnosioci predstavki imali pravo na glavni dug i zakonsku zateznu kamatu do pokretanja stečajnog postupka, što im je i isplaćeno, a da im nakon tog datuma kamata nije isplaćena, jer na to nisu imali pravo, te je stoga zaključeno da su osporene domaće odluke u potpunosti izvršene. U tom kontekstu, Evropski sud je dalje izneo da se, iako je tužena država odgovorna za dugove društvenih, odnosno državnih preduzeća, koji su utvrđeni pravnosnažnim presudama, opšta pravila domaćeg prava i dalje primenjuju na bilo koji izvršni, odnosno stečajni postupak protiv takvog preduzeća.

8. U pogledu ustavnih žalbi podnosilaca P. R. i S. R. kojima su tražili isplatu novčanog obeštećenja zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom stečajnom postupku, Ustavni sud, budući da je podnosiocima rešenjima nadležnog suda već utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom stečajnom postupku, je u ovom delu predmetne ustavnosudske stvari, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu odlučivao o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava, odnosno o zahtevu ovih podnosilaca za naknadu nematerijalne štete.

Prilikom odlučivanja o visini iznosa naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu stavove Evropskog suda koji su izraženi u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine), a koje je i Ustavni sud prihvatio u svojoj praksi (videti npr. Odluku Už-7309/2018 od 17. decembra 2020. godine i Odluku Už-277/2017 od 4. juna 2020. godine).

Evropski sud se u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije izjašnjavao o tome da li je visina naknade neimovinske štete koja je, na osnovu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, dosuđena od strane nadležnih sudova, zbog neizvršenja/kašnjenja u izvršenju sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa isključivim ili većinskim državnim ili društvenim kapitalom, dovoljna i adekvatna. Razmatrajući prigovor gubitka statusa „žrtve“ Evropski sud je primetio da je iznos naknade nematerijalne štete od 800 evra koji su domaći sudovi dosudili podnositeljki predstavke niži od iznosa koje Evropski sud dosuđuje u sličnim predmetima, ali je naglasio da se pitanje adekvatnosti dosuđenog iznosa naknade mora ceniti u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje konkretnog postupka, već i vrednost naknade koja se ocenjuje u kontekstu životnog standarda u određenoj državi, kao i činjenicu da će u okviru nacionalnog sistema ova naknada u principu biti dosuđena i isplaćena brže i ranije nego da o tome odlučuje Evropski sud (stav 23.). Zaključujući da se dosuđeni iznos naknade nematerijalne štete od 800 evra može smatrati dovoljnim i adekvatnim za pretrpljenu povredu prava na suđenje u razumnom roku, te da je, posledično, podnositeljka predstavke izgubila status „žrtve“ u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Evropski sud je odbacio predstavku.

Dakle, Ustavni sud nalazi da se u situaciji kada je podnosiocu utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog nemogućnosti da u primerenom roku naplati svoje pravnosnažno dosuđeno, odnosno utvrđeno potraživanje iz radnog odnosa od poslodavca – dužnika koji je preduzeće sa isključivim ili većinskim društvenim ili državnim kapitalom, o zahtevu podnosioca za naknadu nematerijalne štete mora odlučivati primenom stavova Evropskog suda izraženih u odluci Stanković protiv Srbije, a koju prihvata i Ustavni sud.

Primenjujući izloženo na konkretan slučaj, a s obzirom na to da je podnosiocima povreda prava na suđenje u razumnom roku utvrđena zbog nemogućnosti da u primerenom roku naplate svoja potraživanja iz radnog odnosa od poslodavca – stečajnog dužnika koji je poslovao sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom (videti Odluku Už-12826/2023 od 8. februara 2024. godine), kao i da su podnosioci tražili da im na ime novčanog obeštećenja budu dosuđeni iznosi od po 400 evra, Ustavni sud je, krećući se u granicama zahteva ustavnih žalbi ovih podnosilaca, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavne žalbe ovih podnosilaca i utvrdio im pravo na naknadu nematerijalne štete, svakom u iznosu od po 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznose koji su im eventualno već isplaćeni po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu St. 4/10. Naknada nematerijalne štete isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, te je odlučeno kao u tački 3. izreke.

9. U pogledu zahteva podnosilaca za naknadu troškova parničnih postupaka koji su pred nadležnim sudom vođeni do stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku (a koji su nakon toga ustupljeni na nadležnost Ustavnom sudu), Ustavni sud najpre ukazuje da je članom 3. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano da stranka ne plaća sudsku taksu u postupcima u kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku, zbog čega svakako nema osnova za naknadu troškova po navedenom osnovu, tj. sudske takse. Dalje, imajući u vidu da se tužbe podnosilaca u smislu citiranih izmena Zakona smatraju ustavnim žalbama, Ustavni sud je zahtev za naknadu troškova parničnog postupka, razmatrao u smislu odredaba o troškovima postupka pred Ustavnim sudom iz člana 6. Zakona o Ustavnom sudu.

Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, pri čemu u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona (videti presudu u predmetu Evropskog suda Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.).

Ustavni sud primećuje da su punomoćnici podnosilaca ovih ustavnih žalbi izjavili veći broj pojedinačnih ustavnih žalbi koje sadrže istovrsne zahteve i koje se tiču istog stečajnog postupka i istog činjeničnog stanja, podnoseći posebne zahteve za svakog od podnosilaca, pri čemu su i ovi zahtevi dodatno fragmentisani tako što su, kao i ovom slučaju, podnošeni posebni zahtevi (tužbe) za naknadu nematerijalne štete i posebni zahtevi (tužbe) za naknadu materijalne štete. Ustavni sud dalje primećuje da ovakvo postupanje punomoćnika ne može doprineti ekonomičnosti, niti efikasnosti odlučivanja u predmetima u kojima stranka već duži vremenski period čeka namirenje svog potraživanja iz radnog odnosa, a što je primarni cilj delotvorne zaštite prava. Istovremeno, ovakvo postupanje dovodi do rasta ukupnog broja sudskih predmeta i može negativno da utiče na organizaciju i opterećenost u radu sudova, a što dalje može dovesti do dužeg trajanja sudskih postupaka uopšte i usporiti proces odlučivanja (videti odluku Evropskog suda u predmetu Alessandro Ferrara protiv Italije i 18 drugih predstavki, predstavke br. 2394/22 i dr, od 16. maja 2023. godine, st. 45-68.).

Pored toga, Ustavni sud naglašava da je usvojenim izmenama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i ovom odlukom Ustavnog suda obezbeđena delotvorna zaštita prava podnosilaca, koji će, u skladu sa poštovanjem principa supsidijarnosti, kao i praksom Evropskog suda, traženu zaštitu prava brže ostvariti u okvirima nacionalnog pravnog sistema.

Imajući navedeno u vidu, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom na ime zastupanja od strane advokata u svakom pojedinačnom predmetu, budući da ti troškovi nisu opravdani, niti nužni. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ove zahteve, rešavajući kao u tački 4. izreke.

10. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.