Sudska praksa

Odbacivanje ustavne žalbe u vezi sa naknadom troškova krivičnog postupka

Kratak pregled

Ustavni sud odbacio je ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja o troškovima krivičnog postupka. Sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi se potkrepila tvrdnja o povredi Ustavom zajemčenih prava, već se osporava zakonitost sudskih odluka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Zorana Đuričića iz sela Bratačić, opština Osečina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. novembra 2011. godine, doneo je

 

R E Š E Nj E

 

Odbacuje se ustavna žalba Zorana Đuričića izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda u Valjevu Ki. 1908/10 od 8. februara 2011. godine i rešenja Osnovnog suda u Valjevu Kv. 75/11 od 17. februara 2011. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Zoran Đuričić iz sela Bratačić, opština Osečina, preko punomoćnika Momčila Despotovića, advokata iz Valjeva, podneo je Ustavnom sudu 25. marta 2011. godine ustavnu žalbu protiv rešenja navedenih u izreci, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, zaštite ljudskih i manjinskih prava iz člana 22. Ustava, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno da se u konkretnom slučaju radi o tome da su troškovi postupka i šteta za podnosioca ustavne žalbe kao oštećenog u istražnom postupku nastali zbog nezakonitog postupanja odnosno nepostupanja suda.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. U postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je Osnovni sud u Valjevu osporenim rešenjem Ki. 1908/10 od 8. februara 2011. godine odbacio kao nedozvoljen zahtev za isplatu troškova u iznosu od 12.500,00 dinara, koji je u formi troškovnika postavio punomoćnik oštećenog, ovde podnosioca ustavne žalbe.

Osnovni sud u Valjevu je osporenim rešenjem Kv. 75/11 od 17. februara 2011. godine odbio kao neosnovanu žalbu punomoćnika oštećenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljenu protiv navedenog osporenog rešenja.

4. Odredbama Ustava na čije povrede se, između ostalog, poziva podnosilac ustavne žalbe, jemči se svakome pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.), pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.), kao i pravo na mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

5. Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, odnosno drugih nadležnih državnih organa. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do njihove povrede ili uskraćivanja. U konkretnom slučaju, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava, kao i to da li je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava i pravo na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava. Pri tome, Sud ukazuje da formalno pozivanje na povredu određenih Ustavom zajemčenih prava ne čini, samo po sebi, ustavnu žalbu dopuštenim pravnim sredstvom.

U osporenim rešenjima su dati jasni i dovoljni razlozi za neprihvatanje zahteva punomoćnika podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova, pri čemu je istaknuto da je punomoćnik podnosioca prisustvovao sačinjavanju službene beleške pred istražnim sudijom 28. januara 2011. godine, kojom prilikom su date izjave od strane roditelja pokojnog osumnjičenog Z.S, a u cilju utvrđivanja vlasništva na novcu koje je predmet krivičnog dela i koji se nalazio u sudskom depozitu, dok je pismeni zahtev za predaju novca iz sudskog depozita podnet 10. decembra 2010. godine, dakle pre nego što je utvrđeno vlasništvo i poreklo novca, te da podnosiocu ne pripadaju troškovi po istaknutim osnovima.

S obzirom na izloženo, te činjenicu da podnosilac ustavne žalbe povredu prava na imovinu zasniva upravo na navodima o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenih ustavnih prava, potkrepljuje tvrdnja o njihovoj povredi.

Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije pružio dokaze iz kojih bi proizlazilo da su osporena rešenja posledica nezakonitog rada sudova kojim je podnosiocu pričinjena materijalna ili nematerijalna šteta, niti je naknadu ovog vida štete podnosilac eventualno potraživao u parničnom postupku, tako da se njegovi navodi o povredi prava iz člana 35. stav 2. Ustava, ratione materiae, ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom osporene sudske odluke.

Podnosilac ustavne žalbe se pozvao i na to da je osporenim rešenjima povređeno načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, koje može biti predmet razmatranja u ustavnosudskom postupku pokrenutom ustavnom žalbom samo u vezi sa povredom ili uskrađivanjem nekog konkretnog ljudskog prava ili slobode. S obzirom na to da je Ustavni sud našao da ne postoji povreda Ustavom zajemčenih prava na koje se pozvao podnosilac ustavne žalbe, samim tim nema ni povrede načela zabrane diskriminacije.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka po ovoj ustavnoj žalbi.

6. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

 

 

 

 

Slični dokumenti

Semantička pretraga sudske prakse

Pronađite relevantne pravne dokumente koristeći veštačku inteligenciju.

Započni pretragu