Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko sedam godina, dosudivši naknadu od 800 evra. Odbačen je deo žalbe o povredi pravne sigurnosti, jer Vrhovni kasacioni sud nije odstupio od ranijeg stava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. T. iz Sjenice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. marta 2025. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba M. T. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Sjenici u predmetu P1. 124/14 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo M. T. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. M. T. iz Sjenice podnela je Ustavnom sudu, 22. septembra 2021. godine, preko punomoćnika A. V, advokata iz Sjenice, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Sjenici u predmetu P1. 124/14, kao i protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 3072/19 od 15. aprila 2021. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je parnica u sporu radi utvrđenja postojanja radnog odnosa na neodređeno vreme trajala osam godina, što je neprimereno dugo; da odgovornost za prekomerno trajanje parnice snosi Vrhovni kasacioni sud, koji je dva puta odlučivao u predmetnoj pravnoj stvari i oba puta sa znatnim odugovlačenjem; da je Vrhovni kasacioni sud u osporenoj revizijskoj presudi odstupio od stanovišta koje je prethodno izrazio u ukidajućem revizijskom rešenju, te je u ponovnom revizijskom postupku odlučio na identičan način kao i Apelacioni sud u Kragujevcu u presudi koja je navedenim rešenjem bila ukinuta.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu revizijsku presudu, kao i da podnositeljki utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, uz naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe od strane advokata.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise parničnog predmeta Osnovnog suda u Sjenici P1. 124/14 i drugu dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 13. avgusta 2013. godine, u svojstvu tužilje, podnela Osnovnom sudu u Novom Pazaru – Sudska jedinica u Sjenici tužbu protiv tuženog Centra za socijalni rad opštine Sjenica, radi utvrđenja da je njen radni odnos na određeno vreme kod tuženog prerastao u radni odnos na neodređeno vreme, počev od 19. aprila 2012. godine, uz obavezu tuženog da je vrati na rad. Predmet je zaveden pod brojem P1. 554/13.

Tuženi je odgovor na tužbu dostavio 3. septembra 2013. godine. Prvo ročište za glavnu raspravu, zakazano za 8. novembar 2013. godine, nije održano, zbog nepotpunog sastava sudskog veća. Prezakazano je za 2. decembar 2013. godine, kada je i održano. Nakon izvođenja dokaza čitanjem pismene dokumentacije, glavna rasprava je zaključena.

Presudom Osnovnog suda u Novom Pazaru – Sudska jedinica u Sjenici P1. 554/13 od 2. decembra 2013. godine tužbeni zahtev tužilje je usvojen u celini.

Tuženi je 31. decembra 2013. godine izjavio žalbu, na koju je tužilja odgovorila podneskom od 21. januara 2014. godine.

Rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 509/14 od 6. marta 2014. godine, ukinuta je navedena prvostepena presuda i predmet je 27. marta 2014. godine vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U međuvremenu, 1. januara 2014. godine, nadležnost Osnovnog sudu u Novom Pazaru – Sudska jedinica u Sjenici preuzeo je Osnovni sud u Sjenici. Predmet je u ponovnom postupku zaveden pod brojem P1. 124/14.

Nakon dva održana i četiri neodržana ročišta (tri zbog štrajka advokata, jedno kada je predmet bio dostavljen na uvid Osnovnom javnom tužilaštvu u Novom Pazaru), glavna rasprava je zaključena. U okviru dokaznog postupka je saslušan jedan svedok, kao i tužilja u svojstvu parnične stranke.

Presudom Osnovnog suda u Sjenici P1. 124/14 od 12. februara 2015. godine ponovo je usvojen tužbeni zahtev tužilje u celini.

Tuženi je 6. aprila 2015. godine izjavio žalbu, na koju je tužilja odgovorila podneskom od 11. maja 2015. godine. Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 1365/15 od 19. januara 2016. godine preinačena je prvostepena presuda, tako što je tužbeni zahtev tužilje u celini odbijen kao neosnovan.

Tužilja je 10. marta 2016. godine izjavila reviziju, na koju je tuženi odgovorio podneskom od 8. aprila 2016. godine. Spisi predmeta su 12. aprila 2016. godine prosleđeni Vrhovnom kasacionom sudu. Rešenjem Rev2. 1065/16 od 31. maja 2017. godine ukinuta je navedena drugostepena presuda, pa je predmet 17. oktobra 2017. godine vraćen Apelacionom sudu u Kragujevcu na ponovni postupak.

Rešenjem Gž1. 3417/17 od 14. februara 2018. godine, Apelacioni sud u Kragujevcu je otvorio raspravu pred drugostepenim sudom. Nakon dva održana ročišta, na kojima je izveden dokaz saslušanjem jednog svedoka (isti svedok kao i u postupku pred prvostepenim sudom) i parničnih stranaka, rasprava pred drugostepenim sudom je zaključena.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3417/17 od 11. maja 2018. godine, ukinuta je pobijana prvostepena presuda, pa je o zahtevima stranaka odlučeno tako što je usvojen tužbeni zahtev tužilje, te je utvrđeno da je njen radni odnos na određeno vreme kod tuženog prerastao u radni odnos na neodređeno vreme, počev od 27. aprila 2013. godine, uz obavezu tuženog da je vrati na rad i naknadi joj sve troškove parničnog postupka.

Tuženi je 16. jula 2018. godine izjavio reviziju, na koju je tužilja odgovorila podneskom od 26. oktobra 2018. godine.

Spisi predmeta su u Vrhovnom kasacionom sudu primljeni 2. oktobra 2019. godine. Osporenom presudom Rev2. 3072/19 od 15. aprila 2021. godine preinačena je navedena drugostepena presuda, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje u celini.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14, 87/18 i 18/20), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano raspravi, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu, odnosno u vremenskom okviru (član 326. stav 2.); da će po prijemu odgovora ili po proteku roka za odgovor, prvostepeni sud da dostavi reviziju i odgovor na reviziju, sa spisima predmeta, Vrhovnom kasacionom sudu preko drugostepenog suda, u roku od 15 dana (član 411. stav 3.); da u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud posebno vodi računa o potrebi hitnog rešavanja radnih sporova (član 438.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 13. avgusta 2013. godine, podnošenjem tužbe Osnovnom sudu u Novom Pazaru – Sudska jedinica u Sjenici, i da je okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 3072/19 od 15. aprila 2021. godine.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao sedam godina i sedam meseci, što može ukazivati na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom ocene postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi predstavljala opravdan razlog za višegodišnje trajanje parnice, polazeći od toga da su u okviru dokaznog postupka samo saslušane parnične stranke i jedan svedok.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnositeljka ustavne žalbe imala izuzetan interes da sud o njenim zahtevima odluči u okviru standarda razumnog roka, posebno iz razloga što je u pitanju spor o postojanju radnog odnosa.

Ocenjujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da nema njenog doprinosa dužini trajanja postupka.

Ocenu o prekomernom trajanju osporenog parničnog postupka, Ustavni sud najpre zasniva na činjenici da su spisi parničnog predmeta Vrhovnom kasacionom sudu, u drugom revizijskom postupku, dostavljeni 11 meseci nakon što su se za to stekli procesni uslovi. Takođe, Ustavni sud smatra da, u okolnostima konkretnog slučaja, pre svega, da je predmet hitne prirode i da nesumnjivo nije bio činjenično i pravno složen, trajanje oba revizijska postupka pred Vrhovnim kasacionim sudom od po godinu i po dana, nije bilo opravdano, posebno kada se uzme u obzir postupanje nižestepenih sudova – dva prvostepena postupka u trajanju od pet i deset meseci (efektivno šest, ne računajući period advokatskog štrajka), kao i tri drugostepena postupka u trajanju od dva, sedam i osam meseci, pri čemu je u poslednjem održana rasprava pred drugostepenim sudom.

Takođe, povodom dvostrukog ukidanja prvostepene presude (prvi put uz vraćanje predmeta na ponovni postupak, drugi put korišćenjem ovlašćenja drugostepenog suda da presudu ukine i odluči o zahtevima stranaka), kao i jednog ukidanja drugostepene presude, Ustavni sud smatra da je potrebno ukazati i na relevantnu praksu Evropskog suda za ljudska prava, koji je izrazio stanovište da činjenica da se više puta nalaže ponovno razmatranje jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70763/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine, i presudu Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine).

S druge strane, Ustavni sud ima u vidu da se neodržavanje tri ročišta za glavnu raspravu tokom štrajka advokata, koji je trajao od 17. septembra 2014. do 22. januara 2015. godine, kao i jednog ročišta, kada se predmet nalazio kod drugog državnog organa za potrebe vršenja uvida, ne može staviti na teret sudu i da je reč o objektivnim okolnostima koje su dovele do produžavanja trajanja osporenog parničnog postupka.

Sledom svega iznetog, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka i uticaj štrajka advokata, već i ekonomsko-socijalne prilike, te činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava (ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine). Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neefikasnog postupanja nadležnih sudova.

7. Povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava, podnositeljka ustavne žalbe isključivo argumentuje tvrdnjom da je Vrhovni kasacioni sud u osporenoj revizijskoj presudi odstupio od stanovišta koje je prethodno izneo u ukidajućem rešenju. Ove navode je Ustavni sud cenio sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U Odluci Už-2622/2013 od 22. oktobra 2015. godine, Ustavni sud je, podsećajući na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Vusić protiv Hrvatske (broj predstavke 48101/07, od 1. jula 2010. godine, paragraf 42.) konstatovao da se pravo sudova da u ponovnom postupku donose drugačije odluke ne dovodi u pitanje, ali da su sudovi u takvoj situaciji dužni da navedu i obrazlože okolnosti koje su ih opredelile da povodom istih pitanja zauzmu drugačija pravna stanovišta, posebno ukoliko se radi o sudovima poslednje instance.

Primenjujući napred izneto na konkretan slučaj, Ustavni sud najpre konstatuje da je Apelacioni sud u Kragujevcu, u prethodnom žalbenom postupku, presudom Gž1. 1365/15 od 19. januara 2016. godine, preinačio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe, sa pravnim stanovištem da je ona tužbu u predmetnoj pravnoj stvari mogla da podnese u roku od 90 dana od saznanja za povredu prava, što se najkasnije dogodilo 27. aprila 2013. godine (petog radnog dana po isteku ugovora o radu na određeno vreme), pa sledi da je prekluzija nastupila pre podnošenja tužbe. Takođe, Apelacioni sud u Kragujevcu je tada konstatovao da je podnositeljka ustavne žalbe tužbom tražila samo preobražaj u radni odnos na neodređeno vreme, ne ističući zahtev za poništaj rešenja kojim joj je otkazan ugovor o radu na određeno vreme. Vrhovni kasacioni sud je navedenu drugostepenu presudu ukinuo sa obrazloženjem da podnositeljka ustavne žalbe nije ni mogla da zatraži poništaj rešenja o otkazu, jer takva odluka nije ni doneta, a što se tiče roka za podnošenje tužbe, isti je mogao početi da teče tek nakon što je podnositeljka ustavne žalbe prestala sa radom kod tuženog, a ne petog radnog dana po isteku ugovora o radu. U pravcu pravilne primene člana 37. stav 4. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09 i 32/13), Vrhovni kasacioni sud je konstatovao da je podnositeljka ustavne žalbe nakon isteka ugovora o radu nastavila da radi na istim poslovima duže od pet radnih dana, što je drugostepeni sud smatrao irelevantnim zbog pogrešnog stava o neblagovremenosti tužbe.

U ponovnom postupku, Apelacioni sud u Kragujevcu je, nakon održane rasprave pred drugostepenim sudom, doneo presudu Gž1. 3417/17 od 11. maja 2018. godine, kojom je ukinuo pobijanu prvostepenu presudu, pa je o zahtevima stranaka odlučio tako što je usvojio tužbeni zahtev tužilje i utvrdio da je njen radni odnos na određeno vreme kod tuženog prerastao u radni odnos na neodređeno vreme, počev od 27. aprila 2013. godine, uz obavezu tuženog da je vrati na rad. Pravno stanovište Apelacionog suda u Kragujevcu u ponovnom žalbenom postupku jeste da je tuženi postupio suprotno zabrani propisanoj zakonom i pravilu o vremenskom ograničenju rada, zbog čega je radni odnos podnositeljke ustavne žalbe, koji je kod tuženog bio zasnovan na određeno vreme, prerastao u radni odnos na neodređeno vreme, protekom pet radnih dana nakon isteka dvanaest meseci rada kod tuženog, što je bilo 27. aprila 2013. godine. Preinačujući takvu odluku, Vrhovni kasacioni sud u osporenoj revizijskoj presudi ni na jednom mestu nije doveo u pitanje blagovremenost podnete tužbe, iz čega, nasuprot tvrdnji podnositeljke ustavne žalbe, proizlazi da nije doneo presudu sa identičnim obrazloženjem kao i presuda Gž1. 1365/15 od 19. januara 2016. godine, koju je prethodno ukinuo. Ustavni sud dalje konstatuje da je Apelacioni sud u Kragujevcu, u ponovnom drugostepenom postupku, postupajući po nalogu Vrhovnog kasacionog suda, prvi put iskazao pravno stanovište da su ispunjeni uslovi za preobražaj radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, saglasno članu 37. stav 4. Zakona o radu. Drugim rečima, Apelacioni sud u Kragujevcu je kod ponovnog odlučivanja o žalbi uzeo u obzir činjenicu da je podnositeljka ustavne žalbe nastavila da radi kod tuženog duže od pet radnih dana po isteku ugovora o radu na određeno vreme, na čiju pravnu relevantnost mu je ukazano u ukidajućem revizijskom rešenju. Prema tome, Vrhovni kasacioni sud je, sa aspekta pravilne primene materijalnog prava, vršio ocenu pravnog stanovišta koje u ranijoj drugostepenoj presudi uopšte nije bilo izneto, te je zaključio da za prerastanje radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme kod indirektnih korisnika budžeta, u koje spada i tuženi, nije bilo dovoljno to što je zaposleni radio duže od pet radnih dana po isteku ugovora o radu, već je bila neophodna i saglasnost tadašnjeg Ministarstva finansija i privrede, u smislu člana 41. stav 1. Zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u lokalnoj administraciji („Službeni glasnik RS“, broj 104/09). Sledom izloženog, Ustavni sud zaključuje da su tvrdnje podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, očigledno neosnovane, pa je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporeni akt, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Tvrdnju o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, podnositeljka ustavne žalbe zasniva na identičnim razlozima kao i povredu prava na pravično suđenje, zbog čega je Ustavni sud nije posebno razmatrao.

8. U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.