Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak je trajao preko deset godina, što je posledica neefikasnog postupanja prvostepenog suda, i dosuđuje naknadu nematerijalne štete od 800 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „Mikron tech“ doo iz Prilepa, Republika Makedonija, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj dana 6. oktobra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba privrednog društva „Mikron tech“ doo izjavljena protiv rešenja Privrednog apelacionog suda Iž. 3529/10 od 3. februara 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „Mikron tech“ doo iz Prilepa, Republika Makedonija, preko punomoćnika Žarka Vujovića, advokata iz Niša, izjavilo je 28. marta 2011. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Privrednog apelacionog suda Iž. 3529/10 od 3. februara 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na pravno sredstvo zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava, i zbog povrede načela zabrane diskriminacije i načela ravnopravnosti privrednih subjekata, utvrđenih odredbama člana 21. i člana 84. stav 1. Ustava.
U ustavnoj žalbi se ističe: da su redovni sudovi, restriktivnim tumačenjem odredbe člana 36. stav 1. tačka 3) Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 125/04) podnosioca ustavne žalbe stavili u neravnopravan položaj u odnosu na druge privredne subjekte na tržištu, uz istovremeno ukazivanje na različitu praksu privrednih sudova, za šta je kao dokaz dostavljeno rešenje o izvršenju Privrednog suda u Beogradu Iv. 25592/10 od 20. avgusta 2010. godine doneto po predlogu i na osnovu računa (fakture) podnosioca ustavne žalbe.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična odredbi člana 170. Ustava.
Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustave žalbe da su iscrpljena ili da nisu predviđena druga pravna sredstva za zaštitu povređenih ili uskraćenih prava zajemčenih Ustavom.

3. U sprovedenom prethodnom postupku Ustavni sud je utvrdio: da je podnosilac ustavne žalbe protiv izvršnog dužnika „N.P.“ doo iz Niša 22. novembra 2010. godine podneo Privrednom sudu u Nišu predlog za izvršenje na osnovu verodostojnih isprava – računa (faktura) izdatih od strane podnosioca ustavne žalbe; da je rešenjem Privrednog suda u Nišu Iv. 4534/10 od 24. novembra 2010. godine taj predlog odbijen, zbog toga što je Privredni sud u Nišu ocenio da se odredba člana 36. stav 1. tačka 3) Zakona o izvršnom postupku „odnosi samo na račune izdate u Republici Srbiji od strane privrednih subjekata registrovanih na teritoriji Republike Srbije, a ne i na račune izdate u inostranstvu od strane inostranih subjekata“; da je Privredni apelacioni sud osporenim rešenjem odbio žalbu izvršnog poverioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljenu protiv navedenog prvostepenog rešenja, jer je ocenio da u kategoriju verodostojnih isprava ne spadaju strane privatne isprave.

4. Odredbama Ustava na koje se podnosilac u ustavnoj žalbi poziva svakome se jemči: pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama (član 32. stav 1.), i pravo na žalbu, ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).
Odredbom člana 84. stav 1. Ustava utvrđeno je da svi imaju jednak pravni položaj na tržištu.
Zakonom o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 125/04), koji je važio u vreme donošenja osporenog akta, bilo je propisano: da se izvršenje radi ostvarenja novčanog potraživanja određuje i na osnovu verodostojne isprave (član 36. stav 1.); da je verodostojna isprava u smislu tog zakona, između ostalog, faktura (račun) (član 36. stav 2. tačka 3)); da će sud u rešenju o izvršenju na osnovu verodostojne isprave obavezati izvršnog dužnika da namiri potraživanje zajedno sa odmerenim troškovima i odrediti izvršenje radi ostvarenja tih potraživanja (član 52. stav 2.).

5. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po donetoj ustavnoj žalbi Ustavni sud pre svega ukazuje da se u izvršnom postupku ne odlučuje o postojanju potraživanja, već se nalaže izvršenje radi ostvarenja potraživanja koje je utvrđeno u izvršnoj ispravi, donetoj (najčešće) nakon sprovedenog parničnog postupka, što znači da se u ovom postupku u suštini ne odlučuje o pravima i obavezama stranaka, jer je o njima odlučeno u postupku u kome je izvršna isprava doneta. Kada je u pitanju rešenje o izvršenju na osnovu verodostojne isprave – fakture, Ustavni sud ističe da je faktura dokument koj je, isključivo rezultat aktivnosti izvršnog poverioca, što ovu pravnu situaciju čini bitno drugačijom. U tom slučaju rešenje o izvršenju na osnovu verodostojne isprave sadrži zapravo dve odluke: odluku kojom se obavezuje izvršni dužnik da plati određeni novčani iznos, čime se verodostojnoj ispravi priznaje svojstvo izvršne isprave, i odluku o određivanju prinudnog izvršenja radi ostvarenja konkretnog novčanog potraživanja ako izvršni poverilac ne bude namiren u određenom roku.

Međutim, pravnosnažno odbijanje predloga za izvršenje na osnovu verodostojne isprave, a što je bio ishod konkretnog odlučivanja, ne znači da je osporenim rešenjima uopšte odlučeno o građanskom (obligacionom) pravu izvršnog poverioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, već samo o tome da li privatne isprave na kojima je predlog za izvršenje zasnovan ispunjavaju formalne uslove da se na osnovu njih, bez parničnog postupka, obaveže izvršni dužnik da podnosiocu ustavne žalbe, kao poveriocu, isplati određeno novčano potraživanje i da se, u slučaju da to potraživanje ne bude namireno u paricionom roku, odredi izvršenje.
Upravo iz navedenog razloga podnosilac ustavne žalbe ima pravo da tužbom u parničnom postupku zahteva da sud dužnika obaveže na isplatu predmetnog novčanog potraživanja, u kom slučaju pravnosnažna odluka suda kojom se takav zahtev usvaja automatski predstavlja izvršnu ispravu na osnovu koje se, ako je to potrebno, u izvršnom postupku može tražiti izvršenje.

U vezi navoda ustavne žalbe da je podnosiocu povređeno pravo na pravno sredstvo Ustavni sud konstatuje da je podnosilac imao i iskoristio pravo da protiv prvostepenog rešenja izjavi žalbu i da je o žalbi meritorno odlučeno. Kako se odredbom člana 36. stav 2. Ustava svakome jemči pravo da pred organom više instance traži preispitivanje zakonitosti pojedinačnog akta i da povodom izjavljenog pravnog sredstva dobije odluku nadležnog organa to se, po oceni Ustavnog suda, u ovom delu navodi ustavne žalbe ne zasnivaju na ustavnopravnim razlozima koji potkrepljuju tvrdnje o povredi označenog ustavnog prava. Pored toga, Ustavni sud ponavlja da kada je reč o zaštiti njegovog obligacionog prava, radi čije zaštite je i podnet predlog za izvršenje, podnosilac ima na raspolaganju još jedno delotvorno pravno sredstvo – tužbu u parničnom postupku. Ovo pravno sredstvo podnosilac nije iscrpeo.

Podnosilac, iako je u parničnom postupku mogao efikasno štititi svoje obligaciono pravo radi čijeg ostvarenja je i pokrenuo predmetni izvršni postupak, ustavnom žalbom traži da Ustavni sud, kao instanciono viši sud preispita pravilnost primene odredbe člana 36. stav 2. tačka 3) Zakona o izvršnom postupku od strane Privrednog apelacionog suda, odnosno da odgovori na pravno pitanje da li strana faktura, tj. faktura izdata od strane privrednog društva registrovanog u inostranstvu, predstavlja verodostojnu ispravu u smislu člana 36. Zakona o izvršnom postupku.

Imajući u vidu ustavnu obavezu svakog podnosioca ustavne žalbe da pre njenog izjavljivanja iscrpi propisana pravna sredstva, a koji uslov u konkretnom slučaju nije ispunjen, to nisu ispunjene procesne pretpostavke da se Ustavni sud upušta u razmatranje da li je prilikom donošenja osporenog rešenja Privredni apelacioni sud odredbu člana 36. stav 2. tačka 3) Zakona o izvršnom postupku tumačio na ustavnopravno prihvatljiv način. Pravno stanovište zauzeto u osporenom rešenju, Privredni apelacioni sud, odnosno Viši trgovinski sud, je ranije zauzeo i dosledno sprovodio (u tom smislu videti: rešenje Višeg trgovinskog suda Pž. 1041/03 od 26. februara 2003. godine, odgovor na pitanje trgovinskih sudova utvrđen na sednicama Odeljenja za privredne sporove Višeg trgovinskog suda održanim 5. oktobra, 25. oktobra, 7. novembra i 14. novembra 2006. godine, rešenje Višeg trgovinskog suda Pž. 2418/2007 od 25. juna 2007. godine.).

Ocenjujući navode ustavne žalbe kojima se ukazuje na nedoslednu sudsku praksu, za šta je kao dokaz dostavljeno prvostepeno rešenje o izvršenju Privrednog suda u Beogradu Iv. 25592/10 od 20. avgusta 2010. godine, ali bez dokaza da je ovo rešenje postalo pravnosnažno, Ustavni sud konstatuje da različito postupanje istog suda u identičnim stvarima ukazuje na povredu načela pravne sigurnosti kao jednog od elemenata prava na pravično suđenje. Međutim, razlike u postupanju između jednog prvostepenog suda i suda koji je u odnosu na njega instanciono viši ne mogu ukazivati na povredu principa pravne sigurnosti. Ovog zbog toga što je instanciono viši (u konkretnom slučaju Privredni apelacioni sud) nadležan da, povodom pravnog leka, otkloni nedoslednosti u praksi prvostepenih (privrednih) sudova, te da njihovu praksu ujednači. S obzirom na navedeno, dostavljeno prvostepeno, nepravnosnažno rešenje, Ustavni sud ne može smatrati dokazom za tvrdnju o povredi prava.

U odnosu na istaknute povrede načela zabrane diskriminacije i načela ravnopravnosti privrednih subjekata iz člana 21. i člana 84. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da se označenim ustavnim načelima ne jemče konkretna prava i slobode, već odredbe člana 21. Ustava utvrđuju načelo u skladu sa kojim se ostvaruju sve zajemčene slobode i prava, dok odredba člana 84. stav 1. Ustava predstavlja jedno od opštih načela ekonomskog uređenja Republike Srbije. Stoga su načela utvrđena u označenim odredbama Ustava po svom karakteru akcesorne prirode, te do njihove povrede može doći samo ukoliko se utvrdi postojanje povrede nekog konkretnog Ustavom zajemčenog prava ili slobode. Imajući u vidu da je iz prethodno navedenih razloga Ustavni sud utvrdio da nisu ispunjene Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđene pretpostavke za ispitivanje povrede prava po podnetoj ustavnoj žalbi, nisu ispunjeni uslovi da ustavni sud ispituje osnovanost navoda podnosioca o povredama odredaba čl. 21. i 84. Ustava.
Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za odlučivanje.

6. Imajući u vidu sve navedeno Ustavni sud je na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti