Odbijanje ustavne žalbe u sporu za naknadu štete zbog razrešenja

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda redovnih sudova. Sudovi su pravilno zaključili da nema osnova za naknadu nematerijalne štete dok postupak o zakonitosti rešenja o razrešenju nije pravnosnažno okončan.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1359/2008
28.10.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Latinke Milenković iz Zaječara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 28. oktobra 2010. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Latinke Milenković izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Zaječaru P1. 37/08 od 21. februara 2008. godine, presude Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1623/08 od 8. oktobra 2008. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1869/08 od 11. marta 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Latinka Milenković iz Zaječara je 21. novembra 2008. godine Ustavnom sudu izjavila ustavnu žalbu, koju je uredila podneskom od 8. juna 2009. godine, protiv presude Opštinskog suda u Zaječaru P1. 37/08 od 21. februara 2008. godine, presude Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1623/08 od 8. oktobra 2008. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1869/08 od 11. marta 2009. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije zajemčenog odredbom člana 21. stav 3. Ustava Republike Srbije, prava na život zajemčenog odredbom člana 24. stav 1. Ustava, prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu zajemčenog odredbom člana 34. stav 4. Ustava, prava na rad zajemčenog odredbom člana 60. stav 4. Ustava, prava na zdravstvenu zaštitu zajemčenog odredbom člana 68. st. 1. i 3. Ustava, prava na socijalnu zaštitu zajemčenog odredbom člana 69. stav 2. Ustava, prava na penzijsko osiguranje zajemčenog odredbom člana 70. stav 1. Ustava, povrede načela nezavisnosti sudija iz člana 149. stav 1. Ustava i povrede načela zakonitosti uprave iz člana 198. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnositeljka 13. jula 2005. godine podnela tužbu Opštinskom sudu u Zaječaru za naknadu nematerijalne štete zbog nezakonitog razrešenja sa funkcije sekretara Skupštine opštine Zaječar od 26. decembra 2001. godine; da je tužbeni zahtev zasnovala na pravnosnažnoj presudi Okružnog suda u Zaječaru U. 19/02 od 28. juna 2002. godine, kojom je uvažena njena tužba i poništeno rešenje Skupštine opštine Zaječar broj I-02-136 od 26. decembra 2001. godine, zatim na presudi istog suda U. 9/05 i na pravnosnažnom rešenju Opštinskog suda u Zaječaru Kv. 221/04 od 30. decembra 2004. godine, kojim je odlučeno da protiv podnositeljke kao okrivljene nema mesta sprovođenju istrage zbog krivičnog dela prevare iz člana 171. stav 1. KZRS, a koji postupak je iniciran od strane tuženog; da za vreme trajanja krivičnog postupka podnositeljka nije mogla dobiti uverenje da se protiv nje ne vodi krivični postupak i da se u tom periodu nije mogla zaposliti, na koji način joj je povređeno pravo na rad i ljudsko dostojanstvo; da je tužena Opština Zaječar 18. oktobra 2005. godine donela novo rešenje o razrešenju podnositeljke; da je podnositeljka 1. novembra 2005. godine ponovno podnela tužbu u upravnom sporu Okružnom sudu u Zaječaru, za donošenje presude u smislu člana 62. ZUS, ali da o istoj Okružni sud u Zaječaru nije odlučivao; da je službeno lice tuženog "podnelo prijavu za sprovođenje istrage" protiv podnositeljke zbog sumnje da je izvršila krivično delo prevare, ali da je istražni postupak za ovo krivično delo obustavljen rešenjem Kv. 221/04 od 30. decembra 2004. godine; da su osporene presude nepravilno i nezakonito obrazložene; da je presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 1869/08 od 11. marta 2009. godine odbijena kao neosnovana njena revizija i potvrđena presuda Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1623/08 od 8. oktobra 2008. godine; da je neosnovanim vođenjem krivičnog postupka lišena prava na rad, usled čega je pretrpela materijalnu i nematerijalnu štetu, kao i da su joj povređena prava ličnosti. Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbama Ustava na čiju se povredu ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. stav 3); da je ljudski život neprikosnoven (član 24. stav 1); da svako ima pravo na nezavisan, nepristrasan i zakonom ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da niko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, niti sudska odluka može biti izmenjena na štetu okrivljenog u postupku po vanrednom pravnom leku (član 34. stav 5.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom i da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. st. 1 i 4.); da svako ima pravo na zaštitu svog fizičkog i psihičkog zdravlja i da se zdravstveno osiguranje, zdravstvena zaštita i osnivanje zdravstvenih fondova uređuje zakonima (član 68. st. 1 i 3.); da se prava zaposlenih i njihovih porodica na socijalno obezbeđenje i osiguranje uređuju zakonom (član 69. stav 2.); da se penzijsko osiguranje uređuje zakonom (član 70. stav 1.); da je sudija u vršenju sudijske funkcije nezavisan i potčinjen samo Ustavu i zakonu (član 149. stav 1.); da pojedinačni akti i radnje državnih organa, organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, organa autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave, moraju biti zasnovani na zakonu (član 198. stav 1.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom prvostepenom presudom Opštinskog suda u Zaječaru P. 37/08 od 21. februara 2008. godine odlučeno je na sledeći način: u stavu prvom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je tražila da se obaveže tužena Opština Zaječar da joj na ime naknade nematerijalne štete zbog nezakonitog razrešenja i neizvršenja presude u predmetu U. 19/02, na ime duševnih bolova i šikanoznog pokretanja krivičnog postupka tuženog u predmetu K. 75/03, zbog povrede ugleda, časti, dostojanstva isplati iznos od 250.000,00 dinara; stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da sud obaveže tuženu da joj na ime pretrpljenog straha zbog povrede prava na rad i prava ličnosti u predmetu K. 75/03 i predmetu Kv. 221/04, nemogućnosti i stvorene nesigurnosti da obezbedi ličnu egzistenciju članova porodice u periodu od 9. jula 2002. godine do 28. juna 2005. godine, isplati iznos od 300.000,00 dinara; stavom trećim izreke obavezana je podnositeljka da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tužilje, Okružni sud u Zaječaru je osporenom presudom Gž. 1623/08 od 8. oktobra 2008. godine odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio ožalbenu presudu Opštinskog suda u Zaječaru P. 37/08 od 21. februara 2008. godine. U obrazloženju ove presude navedeno je da podnositeljka u postupku pred prvostepenim sudom nije dokazala da je okončan postupak u upravnom sporu po tužbi kojom je tražila poništaj rešenja o razrešenju, pa kod takvog stanja stvari, nema osnova da sud odlučuje o naknadi nematerijalne štete nanete tužilji povodom spornog rešenja, jer pravo na naknadu nematerijalne i materijalne štete pripada oštećenom samo ako je šteta prouzrokovana nezakonitim aktom ili radnjom državnog organa. Drugostepeni sud je takođe ocenio da je neosnovan i tužbeni zahtev tužilje za naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenog straha, jer se pravična naknada može dosuditi samo za strah koji je bio intenzivan, odnosno dužeg trajanja, što je moguće utvrditi samo veštačenjem od strane veštaka stručnog za tu oblast, ali da tužilja u toku postupka nije predložila izvođenje dokaza veštačenjem.

Vrhovni sud Srbije je osporenom presudom Rev. 1869/08 od 11. marta 2009. godine odbio kao neosnovanu reviziju podnositeljke i potvrdio presudu Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1623/08 od 8. oktobra 2008. godine. U obrazloženju revizijske odluke navedeno je da pravilo sadržano u odredbi člana 172. Zakona o obligacionim odnosima o odgovornosti pravnih lica, kao i ustavno pravilo o odgovornosti države kao pravnog lica, sadržano u odredbama člana 25. ranije važećeg Ustava Republike Srbije od 1990. godine i člana 35. stav 2. Ustava Republike Srbije od 2006. godine, za štetu koju njen organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija, konstituiše odgovornost pravnog lica. Po ovom osnovu, pravno lice ne odgovara za svaku radnju ili propuštanje njegovog organa, već samo za onu koja predstavlja nezakonit i nepravilan rad. Konkretno kada nije pravnosnažno okončan sudski postupak o zakonitosti odluke tužene o razrešenju tužilje, odnosno podnositeljke ustavne žalbe, ne može se govoriti o nezakonitom radu organa tužene samo zbog donošenja rešenja o razrešenju tužilje. Pri tome, ni duševni bolovi zbog nepravde koja je tužilji eventualno naneta nezakonitim razrešenjem (jedan od vidova tražene pravne zaštite), ne predstavlja Zakonom predviđeni osnov za naknadu nematerijalne štete, već zaposleni samo ima pravo na restituciju i naknadu materijalne štete, predviđene zakonom koji reguliše radne odnose. Revizijski sud je našao da su nižestepeni sudovi pravilno utvrdili da podnošenje prijave i zahteva za sprovođenje istrage protiv tužilje nije zakonom predviđen osnov za naknadu nematerijalne štete, s obzirom da je dužnost i obaveza svakog državnog organa i organizacije da prijavi krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti, u skladu sa odredbom člana 148. Zakona o krivičnom postupku. Pri tome, čast i ugled lica protiv koga se vodi istražni ili krivični postupak, adekvatno su zaštićeni pretpostavkom nevinosti. Vrhovni sud je posebno cenio navod tužilje da nije mogla dobiti uverenje da se protiv nje ne vodi krivični postupak i utvrdio da ta okolnost ne predstavlja zakonom predviđen osnov za naknadu nematerijalne štete, a tužilja nije navela da je zbog toga trpela određenu materijalnu štetu, niti je zahtev za naknadu materijalne štete postavila.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda po predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe: Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99), Zakona o krivičnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 14/85, 26/86 (prečišćen tekst), 74/87, 57/89 i 3/90 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 24/94, 21/99, 44/99, 71/2000 i 13/01), Krivičnog zakona Republike Srbije ("Službeni glasnik SRS", br. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89 i 21/90 i "Službeni glasnik RS", br. 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/02, 11/02, 80/02, 39/03 i 67/03) i Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02).

Zakonom o obligacionim odnosima propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija, da ako za određeni slučaj nije što drugo u zakonu određeno, pravno lice ima pravo na naknadu od lica koje je štetu skrivilo namerno ili krajnjom nepažnjom, kao i da pravo zastareva u roku od šest meseci od dana isplaćene naknade štete (član 172.).

Zakonom o krivičnom postupku bilo je propisano da su svi državni organi, organizacije udruženog rada i druge samoupravne organizacije i zajednice dužni da prijave krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti, o kojima su obavešteni ili za koja saznaju na koji drugi način, da su radni ljudi u državnim organima, organizacijama udruženog rada i drugim samoupravnim organizacijama i zajednicama dužni da prijave krivična dela kojima se nanosi šteta društvenim sredstvima ili se zloupotrebljava radna ili službena dužnost u tom organu, odnosno organizaciji, kao i da će podnoseći prijavu, državni organi, organizacije udruženog rada i druge samoupravne organizacije i zajednice navesti dokaze koji su im poznati i preduzeti mere da bi se sačuvali tragovi krivičnog dela, predmeti na kojima je ili pomoću kojih je učinjeno krivično delo i drugi dokazi (član 148.).

Krivičnim zakonom Republike Srbije bilo je propisano krivično delo prevare: „Ko u nameri da sebi ili drugom pribavi kakvu protivpravnu imovinsku korist dovede koga lažnim prikazivanjem ili prikrivanjem činjenica u zabludu ili ga održava u zabludi i time ga navede da ovaj na štetu svoje ili tuđe imovine nešto učini ili ne učini, kazniće se zatvorom od tri meseca do pet godina“ (član 171. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku bilo je propisano da kad odluka suda zavisi od prethodnog rešenja pitanja da li postoji neko pravo ili pravni odnos, a o tom pitanju još nije doneo odluku sud ili drugi nadležni organ (prethodno pitanje), sud može sam rešiti to pitanje ako posebnim propisima nije drugačije određeno, da odluka suda o prethodnom pitanju ima pravno dejstvo samo u parnici u kojoj je to pitanje rešeno, kao i da je u parničnom postupku sud u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim (član 12.).

5. Ocenjujući ustavnu žalbu u pogledu povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. Ustava, Ustavni sud nalazi da osporenim aktima nije povređeno navedeno pravo podnositeljke, imajući u vidu da je u osporenim presudama, donetim u parničnom postupku koji je za predmet imao naknadu nematerijalne štete, na utvrđene činjenice primenjeno merodavno materijalno pravo.

Podnositeljka ustavne žalbe bila je na funkciji sekretara Skupštine opštine Zaječar sa koje je razrešena rešenjem Skupštine opštine Zaječar broj 02-136 od 26. decembra 2001. godine. U vođenom upravnom sporu, Okružni sud u Zaječaru je presudom U. 19/02 od 28. juna 2002. godine poništio rešenje tuženog organa broj 02-136 od 26. decembra 2001. godine, jer je doneto bez obrazloženja i naložio je tuženom da donese novo rešenje. Međutim, tuženi je postupajući po navedenoj presudi Okružnog suda u Zaječaru, ranije rešenje broj 02-136 od 26. decembra 2001. godine dopunio obrazloženjem (rešenje nosi isti broj i datum donošenja). Rešavajući o zakonitosti ovog rešenja, Okružni sud u Zaječaru je presudom U. 52/02 od 19. novembra 2002. godine odbio tužbu tužilje, a Vrhovni sud Srbije je presudom Uvp. 405/02 od 9. aprila 2003. godine uvažio zahtev tužilje, ukinuo presudu Okružnog suda u Zaječaru U. 52/02 od 19. novembra 2002. godine i predmet vratio istom sudu na ponovno odlučivanje. Okružni sud u Zaječaru je rešenjem U. 37/03 od 23. septembra 2003. godine odbacio tužbu tužilje, sa obrazloženjem da se radi o presuđenoj stvari, a protiv navedenog rešenja podnositeljka i tuženi su podneli zahtev za vanredno preispitivanje pravnosnažne presude. Vrhovni sud Srbije je, odlučujući o zahtevu za vanredno preispitivanje, doneo presudu Uvp. 263/03 od 30. juna 2004. godine kojom je ukinuo rešenje Okružnog suda u Zaječaru U. 37/03 od 23. septembra 2003. godine i spise predmeta vratio tom sudu na ponovno odlučivanje.

U ponovnom postupku, Okružni sud u Zaječaru je presudom U. 60/04 od 1. decembra 2004. godine uvažio tužbu tužilje i naložio tuženom da donese novo rešenje, a tuženi je zatim doneo rešenje broj 02-46 od 1. marta 2005. godine o razrešenju tužilje, koje je ponovo poništeno presudom Okružnog suda u Zaječaru U. 9/05 od 6. jula 2005. godine. Presudom Vrhovnog suda Srbije Uvp. 1156/05 od 25. januara 2007. godine odbijen je zahtev tuženog za vanredno preispitivanje presude Okružnog suda u Zaječaru U. 9/05 od 6. jula 2005. godine. Dana 18. oktobra 2005. godine, tužena Opština Zaječar je donela novo rešenje o razrešenju tužilje, pa je tužilja ponovno pokrenula upravni spor radi zaštite prava i poništaja ovog rešenja. Sudovi su utvrdili i da je službeno lice tuženog podnelo krivičnu prijavu i zahtev za sprovođenje istrage protiv tužilje, zbog sumnje da je izvršila krivično delo prevare, ali je istražni postupak za ovo krivično delo protiv tužilje obustavljen rešenjem Opštinskog suda u Zaječaru Kv. 227/04 od 30. decembra 2004. godine.

Ustavni sud ocenjuje da su redovni sudovi osporene parnične presude zasnovali na činjenici da se, s obzirom da u ovoj pravnoj stvari nije bio pravnosnažno okončan postupak odlučivanja o zakonitosti odluke tužene o razrešenju tužilje, ne može govoriti o nezakonitom radu organa tužene samo zbog donošenja rešenja o razrešenju, dajući pri tome detaljne i jasne razloge koje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim.

Tvrdnja podnositeljke ustavne žalbe da joj je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje predstavlja izraz njene subjektivne ocene o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primeni materijalnog prava, ali ne i dokaz o učinjenoj povredi Ustavom zajemčenog prava, posebno imajući u vidu da donošenje rešenja o razrešenju tužilje sa mesta sekretara Skupštine opštine ne predstavlja zakonom predviđen osnov za naknadu nematerijalne štete, već zaposleni ima samo pravo na eventualnu restituciju i naknadu materijalne štete, predviđene zakonom koji reguliše radne odnose, a takav zahtev podnositeljka nije postavila.

Osim toga, ni samo podnošenje krivične prijave i zahteva za sprovođenje istrage protiv podnositeljke nije zakonom predviđeni osnov za naknadu nematerijalne štete, s obzirom na to da je dužnost i obaveza svakog državnog organa i organizacije da prijavi krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti ukoliko smatra da je isto učinjeno, u skladu sa odredbom člana 148. Zakona o krivičnom postupku. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da su, u konkretnom slučaju, redovni sudovi za svoja pravna shvatanja dali ustavnopravno prihvatljive razloge.

S obzirom na to da je parnični sud, saglasno članu 12. ranije važećeg Zakona o parničnom postupku, u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim, to se isti zaključak može izvesti za vezanost parničnog suda sudskom odlukom donetom u upravnom sporu. Međutim, podnositeljka u toku postupka nije dokazala da je postupak po tužbi za poništaj rešenja o razrešenju od 18. oktobra 2005. godine okončan u upravnom sporu. Osim toga, čak i da se u upravnom sporu utvrdi da je rešenje o razrešenju nezakonito, to ne predstavlja zakonom predviđeni osnov za naknadu nematerijalne štete, već osnov za radnopravnu restituciju i naknadu materijalne štete.

Ustavni sud je ocenio da su osporene presude doneli Ustavom i zakonom ustanovljeni sudovi, u granicama svojih nadležnosti, nakon postupka sprovedenog u skladu sa zakonskim odredbama, te da se osporene presude zasnivaju na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava, primenjenog na utvrđeno činjenično stanje.

Pored toga, Ustavni sud ističe da su redovni sudovi u tri instance ispitali osnovanost tužbenih navoda podnositeljke ustavne žalbe, te utvrdili da joj ne pripada pravo na naknadu nematerijalne štete koju je potraživala. Podnositeljka povredu prava na pravično suđenje vidi u tome što su redovni sudovi, navodno, pogrešno utvrdili činjenično stanje i pogrešno primenili materijalno pravo. Međutim, Ustavni sud konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje odluke redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi ovog prava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je našao da osporenim presudama nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnje da je osporenim presudama povređeno načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava na štetu podnositeljke, s obzirom na to da u ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da joj je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, a što je neophodna pretpostavka za utvrđenje povrede ustavnog principa zabrane svakog vida diskriminacije.

S obzirom na navode ustavne žalbe i sadržinu Ustavom zajemčenih prava na život iz člana 24. stav 1, prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 34. stav 4, prava na rad iz člana 60. st. 1. i 4, prava na zdravstvenu zaštitu iz člana 68. st. 1. i 3, prava na socijalnu zaštitu iz člana 69. stav 2. i prava na penzijsko osiguranje iz člana 70. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da nema osnova za tvrdnje podnositeljke ustavne žalbe da su joj osporenim presudama povređena navedena ustavna prava, jer se sadržina označenih prava ni na koji način ne može dovesti u pravnu i logičku vezu sa predmetom odlučivanja u osporenim presudama.

Takođe, odredbom člana 149. stav 1. Ustava utvrđeno je načelo nezavisnosti sudija, a odredbom člana 198. stav 1. Ustava načelo zakonitosti uprave, kojima se ne garantuje neko od ljudskih prava ili sloboda čija bi povreda bila predmet zaštite u postupku po ustavnoj žalbi.

Imajući u vidu navedeno, Sud je ustavnu žalbu odbio i u ostalom delu, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odbijanje ustavne žalbe u sporu za naknadu štete zbog razrešenja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti