Odbijanje ustavne žalbe zbog nepostojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Uzimajući u obzir izuzetnu složenost krivičnog postupka, broj optuženih i obimnost predmeta, trajanje postupka od četiri godine i tri meseca ne predstavlja nerazumno odugovlačenje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Velibora Lukovića iz Kraljeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 12. jula 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Velibora Lukovića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u predmetu koji se vodio pred Okružnim sudom u Beogradu-Posebno odeljenje KP. 15/07 (sada Višim sudom u Beogradu K.Po1. 88/10) , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Velibor Luković iz Kraljeva podneo je Ustavnom sudu 26. februara 2010. godine, preko punomoćnika Biljane Kajganić, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu-Posebno odeljenje K.P. 15/07 od 8. januara 2010. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž-2 Po-1-13/10 od 26. januara 2010. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava Republike Srbije.

Ustavna žalba je podneta i protiv rešenja Višeg suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kv-Po1. 70/10 od 2. februara 2010. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž-2 Po-1-39/10 od 12. februara 2010. godine, zbog povrede načela i prava utvrđenih odredbama čl. 21, 27, 31, 32, 33, 34. i 36. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi istakao i povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao i prava lica kome se sudi za krivično delo - da mu se sudi bez odugovlačenja iz člana 32. stav 1. i člana 33. stav 6. Ustava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovor Višeg suda u Beogradu od 12. maja 2010. godine i od 1. aprila 2011. godine, te je utvrdio sledeće činjenice od značaja za odlučivanje:

Pred Okružnim sudom u Beogradu-Posebno odeljenje u predmetu K.P. 15/07, u vreme podnošenja ustavne žalbe, vodio se krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe i još 27 optuženih lica, po optužnici Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu-Specijalno tužilaštvo Kt.S. 18/06 od 28. maja 2007. godine i Kt.S. 17/07 od 11. marta 2008. godine, koji je bio u fazi glavnog pretresa.

Podnosiocu ustavne žalbe je stavljeno na teret krivično delo zločinačko udruživanje iz člana 346. stav 1. Krivičnog zakonika i produženo krivično delo primanje mita iz člana 367. stav 1. u vezi sa članom 61. Krivičnog zakonika, koje se sastojalo iz 281 krivičnopravne radnje izvršenja.

Prvostepeni krivični postupak je okončan donošenjem presude Višeg suda u Beogradu-Posebno odeljenje K.Po1. 88/10 koja je objavljena 29. marta 2011. godine, a kojom je podnosilac ustavne žalbe oglašen krivim i osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od devet godina, u koju kaznu mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 28. novembra 2006. godine do 27. avgusta 2010. godine, kada je pušten na slobodu nakon što je prihvaćeno ponuđeno jemstvo.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva u ustavnoj žalbi utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta i da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21.); da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (član 27. stav 1.); da, pored ostalog, trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom i da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen (član 31. st. 1. do 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. (član 32. stav 1.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja (član 33. stav 6.); da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (član 34. stav 3.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

5. U odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava lica kome se sudi za krivično delo - da mu se sudi bez odugovlačenja, iz člana 32. stav 1. i člana 33. stav 6. Ustava, Ustavni sud je nakon ustavnopravne ocene sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, zasnovanoj na praksi ovog suda, kao i na praksi i kriterijumima međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, utvrdio da u konkretnom slučaju nije došlo do povrede navedenih prava.

Naime, razumna dužina trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi ne samo od vremenskog trajanja postupka, već i od niza drugih činilaca, a pre svega od složenosti predmeta, ponašanja podnosioca ustavne žalbe i ostalih učesnika u postupku, postupanja nadležnih organa vlasti, kao i od važnosti predmeta za podnosioca ustavne žalbe. Pravilna ocena da li je dužina jednog postupka razumna ili ne, može se doneti samo ako se u svakom konkretnom slučaju trajanje postupka sagleda i u odnosu na navedene činioce.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je protiv podnosioca ustavne žalbe zahtev za sprovođenje istrage Okružnom sudu u Beogradu - Posebnom odeljenju, nadležni javni tužilac podneo 1. decembra 2006. godine i da je krivični postupak pokrenut rešenjem o sprovođenju istrage, koje je doneto istog dana. Nakon šestomesečne istrage, 28. maja 2007. godine, podignuta je optužnica. Krivični postupak se vodio pred Okružnim sudom u Beogradu-Posebno odeljenje u predmetu K.P. 15/07 protiv ukupno 28 optuženih lica, po dve spojene optužnice Specijalnog tužilaštva, zbog postojanja osnovane sumnje da su optuženi izvršili veći broj krivičnih dela, pri čemu je samo podnosiocu ustavne žalbe stavljeno na teret izvršenje produženog krivičnog dela primanje mita koje se sastojalo iz 281 krivičnopravne radnje izvršenja i krivično delo zločinačko udruživanje. Prvostepeni krivični postupak je nakon 1. januara 2010. godine nastavljen pred Višim sudom u Beogradu i okončan je donošenjem presude K.Po1. 88/10 koja je objavljena 29. marta 2011. godine.

Dakle, prvostepeni krivični postupak je trajao ukupno četiri godine i tri meseca do dana donošenja prvostepene presude, odnosno tri godine i dva meseca do dana podnošenja ustavne žalbe.

Imajući u vidu da je krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe u trenutku podnošenja ustavne žalbe trajao tri godine i dva meseca, da se radi o izuzetno složenom postupku kako zbog brojnosti optuženih i brojnosti krivičnopravnih radnji za koje je postojala osnovana sumnja da su ih optuženi izvršili, tako i zbog kompleksnosti činjeničnih i pravnih pitanja koja je nadležni sud raspravljao i ocenjivao i na osnovu kojih je potom doneo odluku, da je glavni pretres zakazivan u najkraćem realno mogućem roku, Ustavni sud je našao da se, uz uvažavanje značaja koji je za podnosioca ustavne žalbe imalo okončanje ovog krivičnog postupka u što kraćem roku, dosadašnje postupanje suda, u okolnostima konkretnog slučaja, ne može oceniti kao neažurno. Ustavni sud konstatuje i činjenicu da se krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe vodio pred Posebnim odeljenjem Okružnog suda u Beogradu (sada Višim sudom) i da su se suđenja odvijala u centralnoj sudnici Posebnog odeljenja, koja jedina može da primi toliki broj okrivljenih, branilaca i drugih učesnika u postupku. Istovremeno, ova sudnica se koristi i za suđenja u drugim postupcima Posebnog odeljenja i Veća za ratne zločine Višeg suda u Beogradu. Kako je reč je o velikom broju postupaka koji se odnose na najteža krivična dela - krivična dela organizovanog kriminala i ratnih zločina, to se suđenja odvijaju i u prepodnevnim i poslepodnevnim časovima, upravo radi što bržeg i efikasnijeg postupanja.

Polazeći od iznetog, te činjenice da se krivični postupak u predmetu K.P. 15/07 vodio protiv 28 lica, po dve spojene optužnice, zbog osnovane sumnje da su izvršili veliki broj krivičnih dela, kao i da je prvostepeni postupak okončan donošenjem presude u roku koji je ustavnopravno razuman i prihvatljiv, Ustavni sud ocenjuje da je nadležni sud pokazao očiglednu nameru da postupa efikasno, te da nisu povređena prava podnosioca garantovana odredbama člana 32. stav 1. i člana 33. stav 6. Ustava.

Sledom navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik“, broj 109/07) i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Odlučujući o delu ustavne žalbe kojim su osporena rešenja Višeg suda u Beogradu-Posebno odeljenje K.P. 15/07 od 8. januara 2010. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž-2 Po-1-13/10 od 26. januara 2010. godine (kojima je pravnosnažno odbijen kao neosnovan predlog branioca podnosioca ustavne žalbe da se odredi jemstvo), zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana člana 21. i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, Ustavni sud ukazuje da član 21. Ustava utvrđuje opšte načelo zabrane diskriminacije, koje je akcesornog karaktera i mora se dovesti u vezu sa sadržinom konkretnog ustavnog prava ili slobode na čiju povredu ili uskraćivanje se ustavnom žalbom ukazuje. Podnosilac ustavne žalbe je samo naveo da je diskriminisan, jer „iako je predložio apsolutno najveći iznos jemstva...prvostepeni sud je odbio da zameni meru pritvora jemstvom“, ali bez preciziranja po kom osnovu je diskriminacija vršena i bez dostavljanja bilo kakvih dokaza koji bi potkrepili iznete tvrdnje. Takođe, Ustavni sud u odnosu na osporene akte i istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo ističe da je uslov za postojanje povrede označenog ustavnog prava različito postupanje sudova, odnosno nadležnih državnih organa u bitno istim činjeničnim i pravnim situacijama. Kako ustavna žalba ne sadrži nijedan navod kojim bi se ukazivalo da su osporene radnje rezultat takvog različitog postupanja i kako je podnosilac ustavne žalbe izjavio žalbu protiv prvostepenog osporenog rešenja, o kojoj je odlučio stvarno i mesno nadležan drugostepeni sud, to nesumnjivo proizlazi da je imao i iskoristio pravo na pravno sredstvo.

Stoga je Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu.

7. Podnosilac ustavne žalbe osporava i rešenja Višeg suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kv-Po1. 70/10 od 2. februara 2010. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž-2 Po-1-39/10 od 12. februara 2010. godine (kojima je prema podnosiocu pravnosnažno produžen pritvor), zbog povrede načela i prava utvrđenih odredbama čl. 21, 27, 31, 32, 33, 34. i 36. Ustava.

Povredu prava na slobodu i bezbednost iz člana 27. Ustava i prava na ograničeno trajanje pritvora iz člana 31. Ustava, podnosilac ustavne žalbe obrazlaže navodeći: „da je optužnica nadležnog tužioca uručena podnosiocu 16 dana nakon šestomesečne istrage; da je vreme zadržavanja podnosioca u pritvoru po rešenju nadležnog suda isteklo 28. maja 2007. godine, tako da je rešenje o produženju pritvora po osnovu podignute optužnice uručeno podnosiocu četiri dana nakon isteka vremena pritvora 31. maja 2007. godine“. Ustavni sud je utvrdio da se navodi o povredi navedenih ustavnih prava ne mogu dovesti u vezu sa osporenim rešenjima, budući da su navedene radnje izvršene u maju 2007. godine, a da su osporena rešenja doneta u februaru 2010. godine. Takođe, podnosilac ustavne žalbe ne navodi niti jedan razog kojim bi se istaknute povrede navedenih ustavnih prava dovele u vezu sa osporenim pojedinačnim aktima. Polazeći od odredaba člana 113. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, kojima je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojim je povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, ako je taj akt ili radnja izvršena od dana proglašenja Ustava do dana stupanja na snagu ovog zakona i da se u ovom slučaju ustavna žalba može se izjaviti u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona, a da je ustavna žalba podneta 26. februara 2010. godine, to je Ustavni sud utvrdio da je ustavna žalba u ovom delu i neblagovremena.

Povredu prava na pretpostavku nevinosti iz člana 34. stav 3. Ustava podnosilac ustavne žalbe obrazlaže navodeći: „da je optužnica podnignuta uz činjenični opis krivičnog dela koji ne ispunjava osnovne elemente bića krivičnog dela; da se 95% navodnih radnji izvršenja odnose na navodne propuste u carinskoj službi na administrativnoj granici sa Kosovom i Metohijom iako je carinska služba vezana za državnu granicu sa susednim zemljama; da je stoga nemoguće izvršiti krivično delo, pošto nema nadležnosti za postupanje carinskih organa“. Iz navedenog podnosilac ustavne žalbe zaključuje „da se osnovana sumnja u postupku koristi kao utvrđena činjenica koju sud koristi u smislu da je to posebna okolnost koja ukazuje da će okrivljeni ponoviti delo, da sve to ukazuje na težinu krivičnog dela, zbog čega se takođe produžava pritvor, iako se samo radi o osnovanoj sumnji.“ Ustavni sud, pre svega, ukazuje da osporenim rešenjima prema podnosiocu ustavne žalbe pritvor nije produžen zbog postojanja osobitih okolnosti koje bi ukazivale da će ponoviti krivično delo (član 142. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku), već zbog postojanja okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva (član 142. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku). Takođe, Ustavni sud je ocenio da navedeni razlozi ne predstavljaju ustavnopravne razloge kojima bi se mogla potkrepiti tvrdnja o povredi prava na pretpostavku nevinosti. Sledom iznetog, Ustavni sud je i u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

Ustavni sud je, odlučujući na ovaj način, imao u vidu da su u ustavnoj žalbi istaknute i povrede načela zabrane diskriminacije i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo. Ustavni sud, s tim u vezi, konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije precizirao po kom osnovu je diskriminacija vršena i nije dostavio bilo kakve dokaze koji bi potkrepili iznete tvrdnje. U odnosu na osporene akte i istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, Ustavni sud ističe da ustavna žalba ne sadrži nijedan navod kojim bi se ukazivalo da su osporene radnje rezultat različitog postupanja. Kako je podnosilac ustavne žalbe izjavio žalbu protiv prvostepenog osporenog rešenja, o kojoj je odlučio stvarno i mesno nadležan sud u drugom stepenu, to proizlazi da je imao i iskoristio pravo na pravno sredstvo.

Sledom navedenog, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbama člana 36. stav 1. tač. 2) i 4) Zakona o Ustavnom sudu.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08 i 27/08), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe zbog nepostojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti