Odluka Ustavnog suda o pravu policijskih službenika na pravičnu naknadu za rad

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravičnu naknadu za rad. Policijskim službenicima ne može biti uskraćeno pravo na uvećanu zaradu za prekovremeni, noćni i rad praznicima, ukoliko im taj rad nije vrednovan uvećanjem koeficijenta plate.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Mirka Kepčije iz Hrtkovaca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. jula 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Mirka Kepčije i utvrđuje se da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1059/11 od 8. decembra 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Nalaže se nadležnom sudu da u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda ponovi postupak po reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apleacionog suda u Novom Sadu Gž. 1918/10 od 23. jula 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mirko Kepčija iz Hrtkovaca je 23. februara 2012. godine, preko punomoćnika, advokata Ane Jakab iz Novog Sada, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1059/11 od 8. decembra 2011. godine, zbog povrede prava na sudsku zaštitu iz člana 22. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu protiv Republike Srbije, radi isplate razlike invalidskih primanja na ime dopunske lične invalidnine i naknade za vreme nezaposlenosti za period od 1. juna 2001. godine do 31. marta 2006. godine; da je prvostepeni sud doneo presudu kojom je usvojio njegov tužbeni zahtev; da je odlučujući o žalbi tužene, Apleacioni sud u Novom Sadu doneo presudu kojom je odbio žalbu i potvrdio prvostepenu presudu Opštinskog suda u Novom Sadu; da je, s pozivom na član 395. Zakona o parničnom postupku (u daljem tekstu: ZPP), tuženi protiv drugostepene presude izjavio reviziju; da je Vrhovni kasacioni sud prihvatio da odlučuje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj «samo iz razloga što je tužena strana Republika Srbija», jer u drugim slučajevima nije praksa Vrhovnog kasacionog suda da prihvata da odlučuje po izuzetnim revizijama; da je osporenom presudom Rev. 1059/11 od 8. decembra 2011. godine, Vrhovni kasacioni sud preinačio drugostepenu presudu tako što je odbio tužbeni zahtev za period od 1. juna 2001. godine do 1. marta 2005. godine; da i Vrhovni kasacioni sud i Apleacioni sud u Novom Sadu imaju «selektivni pristup» po pitanju dozvoljenosti revizije iz člana 395. ZPP, budući da rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3241/10 od 23. septembra 2010. godine i rešenjima Apelacionog suda u Novom Sadu P3. 179/11 od 29. novembra 2011. godine, P3. 182/11 od 21. novembra 2011 godine, P3.136/11 od 26. oktobra 2011. godine i P3.126/11 od 19. oktobra 2011. Godine, ovi sudovi nisu prihvatili da odlučuju o izuzetnim revizijama tužilaca, korisnika invalidskih primanja; da se ovakvim postupanjem sudovi «otvoreno stavljaju na stranu države», a tužioce u neravnopravan i diskriminatorni položaj, a čime se, po mišljenju podnosioca, narušava ugled suda i pojačava nepoverenje u nepristrasan i samostalan rad suda.

U ustavnoj žalbi se dalje navodi: da su predmet tužbenog zahteva podnosioca bila potraživanja po Zakonu o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca; da je ministar rada i socijalne politike, na osnovu Zaključka Vlade Republike Srbije 05 broj: 580-8762/2006-3 od 28. septembra 2006. godine, doneo 11. januara 2008. godine Odluku o isplati duga Republike Srbije korisnicima boračko – invalidske zaštite i zaštite civilnih invalida rata za period oktobar 1999. – mart 2002. godine; da je navedenim aktima izvršen prenov i da sporna potraživanja nisu zastarela po odredbama Zakona o obligacionim odnosima (u daljem tekstu: ZOO); da su navedena prvostepena i drugostepena presuda donete u skladu sa dugogodišnjom sudskom praksom Okružnog suda u Novom Sadu, po kojoj su potraživanja tužilaca, pa i podnosioca ove ustavne žalbe žalbe, smatrana sticanjem bez osnova, za koje je rok zastarelosti 10 godina; da je nakon formiranja nove mreže sudova, Apelacioni sud u Novom Sadu povodom iste vrste predmeta, 23. juna 2010. godine objavio zauzeto pravno shvatanje po kome potraživanje tužilaca predstavljaju zahtev za ispunjenje preostalog dela novčane obaveze za koje, takođe, važi opšti rok zastarelosti od 10 godina; da je u osporenoj presudi Vrhovnog kasacionog suda potraživanje podnosioca ustavne žalbe ocenjeno kao povremeno potraživanje za koje važi rok zastarelosti od tri godine, u smislu odredbi člana 372. stav 1. ZOO; da je osporenom presudom povređeno pravo podnosioca na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, jer je Vrhovni kasacioni sud presudio “na dijametralno suprotan način u odnosu na hiljade do sada pravnosnažno presuđenih predmeta“, te da je stvorena pravna nesigurnosti i sumnja u nepristrasan i nezavisan rad sudova; da je «posebno zabrinjavajuće» saopštenje Apelacionog suda u Novom Sadu prema kome je do promene pravnog shvatanja došlo nakon kontrole ovog suda od strane Vrhovnog kasacionog suda; da je «nedopustivo, nazakonito i neustavao da Vrhovni kasacioni sud kontroliše nižestepene sudove u smislu kako moraju presuđivati»; da je na navedeni način podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na nepristrasno suđenje kao elemenat prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava; da je osporena presuda doneta posle proteka roka koji se ne bi mogao smatrati razumnim, posebno ako se ima u vidu složenost predmeta, te da je tako podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu, utvrdi povredu označenih prava, utvrdi da je presuda Vrhovnog kasacionog suda u Beogradu Rev.1059/11 od 8. decembra 2011. godine «neustavna», «održi na snazi u celosti prvostepenu i drugostepenu presudu» i obaveže tuženu da podnosiocu nadoknadi troškove za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac Mirko Kepčija, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 13. marta 2008. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženih Autonomne pokrajine Vojvodine – Pokrajinsk og sekretarijat a za zdravstvo i socijalnu politiku i Republike Srbije – Ministarstv a rada, zapošljavanja i socijalne politike, radi isplate razlike invalidskih primanja na ime dopunske lične invalidnine i naknade za vreme nezaposlenosti za period 1. jun 2001. godine – 31. mart 2006. godine. Na ročištu održanom 28. maja 2008. godine, tužilac je povukao tužbu u odnosu na tuženu Autonomnu pokrajinu Vojvodinu – Pokrajinski sekretarijat za zdravstvo i socijalnu politiku.

Opštinski sud u Novom Sadu je 21. oktobra 2008. godine doneo presudu P. 2115/08, kojom je: u stavu prvom i drugom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženu da isplati po osnovu sticanja bez osnova razliku između pripadajućeg i isplaćenog dela invalidskih primanja na ime dopunske lične invalidnine VIII grupe za period 1. jun 2001. godine – 31. mart 2006. godine u iznosu od 52.352,09 dinara, a na ime naknade za vreme nezaposlenosti u periodu 1. septembar 2001. godine – 31. mart 2006. godine u iznosu od 270.831,00 dinara ili ukupno 323.183,09 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom; u trećem stavu izreke obavezao tuženu da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka; u stavu četvrtom izreke oslobodio tužioca plaćanja troškova sudskih taksi. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je rešenjima Opštinske uprave Bečej od 2001. godine tužiocu priznato pravo na mesečna novčana primanja za vreme nezaposlenosti i pravo na dopunsku ličnu invalidninu; da su tužiocu navedena prava prestala zaključno sa 31. martom 2006. godine na osnovu Uredbe o prestanku važenja određenih uredbi u oblasti boračko-invalidske zaštite; da je tužena u navedenom periodu vršila umanjenu isplatu tužiocu po osnovu mesečnih novčanih primanja za nezaposlenost; da ukupan dug sa kamatom iznosi 323.183,09 dinara, koliko je sud i dosudio tužiocu u skladu sa njegovim tužbenim zahtevom; da je neosnovan prigovor zastarelosti potraživanja koji je istakla tužena, s obzirom da se u konkretnom slučaju radi o sticanju bez osnova za koji je predviđen opšti rok zastarelosti od deset godina, propisan članom 371. ZOO.

Odlučujući o žalbi tužene, Apelacioni sud u Novom Sadu je 23. juna 2010. godine doneo presudu Gž. 1918/2010, kojom je odbio žalbu tužene i potvrdio presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2115/08 od 21. oktobra 2008. godine. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno da je na osnovu utvrđenih činjenica, sveobuhvatnom ocenom izvedenih dokaza, prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo i doneo pobijanu presudu.

Protiv drugostepene presude tužena je izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i predložila da o ovoj reviziji Vrhovni kasacioni sud odluči primenom odredbe člana 395. ZPP. Tužilac je podneo odgovor na reviziju, predlažući da se revizija odbaci kao nedozvoljena.

Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem RZ 100/11 od 28. septembra 2011. godine predložio Vrhovnom kasacionom sudu da odluči o reviziji tužene, u smislu odredbe člana 395. ZPP, zbog razlike u tumačenjima relevantnih propisa i činjenice da se vodi veliki broj postupaka radi naplate ovakvih potraživanja.

Postupajući po predlogu Apelacionog suda u Novom Sadu, Vrhovni kasacioni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi iz člana 395. ZPP za odlučivanje o reviziji tužene, kao o izuzetno dozvoljenoj reviziji koja bi, s obzirom na odredbu člana 394. ZPP, bila nedozvoljena. Po oceni revizijskog suda, u konkretnom slučaju bilo je potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa i ujednačiti sudsku praksu novim tumačenjem pravne prirode potraživanja tužioca u ovom sporu.

Vrhovni kasacioni sud je 8. decembra 2011. godine doneo osporenu presudu Rev. 1059/11 kojom je: u stavu prvom izreke odlučeno da će se o reviziji tužene odlučiti kao o izuzetno dopuštenoj; u stavu drugom izreke delimično je usvojena revizija tužene i preinačena presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1918/10 od 23. juna 2010. godine i presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2115/08 od 21. oktobra 2008. godine, u delu u kome je tužena pravnosnažno obavezana da tužiocu isplati glavnicu u iznosu od 214.970,77 dinara i obračunatu kamatu na tu glavnicu počev od 1. jula 2001. godine pa do 1. marta 2005. godine i parnične troškove i presuđeno tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za isplatu novčanog iznosa od 214.970,77 dinara i obračunatu zakonsku zateznu kamatu na ovu glavnicu počev od 1. jula 2001. godine pa do 1. marta 2005. godine; u stavu trećem izreke je u preostalom delu odbijena kao neosnovana revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1918/10 od 23. juna 2010. godine; u stavu četvrtom izreke je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove spora; u stavu petom izreke je odbijen kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova nastalih u postupku po reviziji. U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da suprotno izraženom stavu prvostepenog i drugostepenog suda, revizijski sud utuženo potraživanje ne smatra potraživanjem za koje je propisan zastarni rok iz člana 371. ZOO, već povremenim potraživanjima iz člana 372. stav 1. ZOO koja zastarevaju u zastarnom roku od tri godine, računajući od dospelosti svakog pojedinog davanja, za naknadu štete nastale nepravilnim i nezakonitim radom organa tužene, a shodno odredbi člana 172. stav 1. ZOO. Dalje se navodi da je tužba u ovom sporu podneta je 13. marta 2008. godine, te da su utužena potraživanja zastarela samo zaključno sa mesecom februarom 2005. godine, a ne i za mesec mart 2005. godine, pa je revizijski sud, na osnovu procesnog ovlašćenja iz člana 407. stav 1. ZPP usvojio reviziju tužene u delu u kome su utužena potraživanja zastarela, preinačio nižestepene presude i kao neosnovan odbio tužbeni zahtev, odlučujući tako stavom drugim izreke revizijske presude, dok je u preostalom delu reviziju odbio za sva potraživanja počev od marta 2005. godine, pa zaključno sa martom 2006. godine, u ukupnom iznosu od 108.212,32 dinara, koja potraživanja nisu zastarela i odlučio je kao u stavu četvrtom izreke.

4. Ustavni sud je, takođe, izvršio uvid u rešenja Apelacinog suda u Novom sadu i Vrhovnog kasacionog suda koja su dostavljena uz ustavnu žalbu i za koja podnosilac tvrdi da su dokaz različitog postupanja tih suda u postupcima po «izuzetnim» revizijama, i utvrdio sledeće:

Rešenjem Apleacionog suda u Novom Sadu P3. 126/11 od 19. oktobra 2011. godine, u postupku tužioca Živka Ljubojevića protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike, predloženo je Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Novom Sadu Gž. 263/11 od 27. maja 2011. godine, u smislu člana 395. ZPP. U obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, navedeno da je presudom Višeg suda u Novom Sadu Gž. 263/11 od 27. maja 2011. godine odbijena žalba tužene i potvrđena presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 56107/10 od 17. decembra 2010. godine, kojom je, između ostalog, usvojen tužbeni zahtev za isplatu razlike između pripadajućeg i isplaćenog dela invalidskih primanja na ime dopunske lične invalidnine, za period 1. avgust 2000. godine - 31. mart 2006. godine, u iznosima navedenim u izreci prvostepene presude. U obrazloženju se dalje navodi da je tužena, s pozivom na odredbe člana 395. ZPP, predložila da se revizija izuzetno dozvoli, smatrajući da u primeni materijalnog prava sudska praksa nije ujednačena, jer se različito tumači pitanje pravne prirode i roka zastarelosti potraživanja invalidskih primanja, navodeći da u sudskoj praksi postoje odluke po kojima ova potraživanja imaju karakter povremenih potraživanja sa rokom zastarelosti od tri godine od dospelosti svakog pojedinačnog davanja, prilažući pravni stav iskazan u presudi Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1044/10 od 15. juna 2011. godine. Dalje se navodi da je vidljivo da postoji neujednačena sudska praksa po navedenom pravnom pitanju, čime su ispunjeni uslovi iz člana 395. ZPP da Vrhovni kasacioni sud odlučuje o reviziji, kako bi se o spornom pravnom pitanju zauzeo jedinstveni pravni stav na celoj teritoriji Republike Srbije.

Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu P3. 179/11 od 29. novembra 2011. godine, u postupku tužioca Stevana Zorića protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike, nije prihvaćen predlog tužene da se Vrhovnom kasacionom sudu predloži odlučivanje o reviziji, u smislu člana 395. ZPP. U obrazloženju ovog rešenja je, između ostalog, navedeno da su presudom Višeg suda u Novom Sadu Gž. 2406/11 od 6. jula 2011. godine odbijene žalbe tužioca i tužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P. 2331/11 od 30. maja 2011. godine kojom presudom je, pored ostalog, usvojen tužbeni zahtev i obavezana tužena da tužiocu na ime razlike između pripadajućeg i isplaćenog dela invalidskih primanja na ime dopunske lične invalidnine po pravnom osnovu sticanja bez osnova za period 1. februar 2001. godine - 31. marta 2006. godine isplati ukupan iznos od 78.940,94 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom. Dalje se navodi da je protiv navedene drugostepene presude tužena, s pozivom na odredbe člana 395. ZPP, izjavila reviziju. U obrazloženju se dalje navodi da se u konkretnom slučaju radi o postupku u sporu male vrednosti, jer je tužbenim zahtevom tražena isplata iznosa od 78.940,94 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, te da je odredbom člana 478. stav 6. ZPP propisano da protiv odluke drugostepenog suda u sporovima male vrednosti revizija nije dozvoljena. Po oceni Apelacionog suda u Novom Sadu, ova procesna odredba isključuje primenu odredbe člana 395. ZPP, zbog čega se taj sud nije upuštao u razmatranje potrebe novog tumačenja prava, niti potrebe ujednačavanja sudske prakse, a što su uslovi za dozvoljenost revizije iz člana 395. ZPP.

Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu P3. 136/11 od 26. oktobra 2011. godine, u postupku tužioca Vulete Najerica protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike, nije prihvaćen predlog tužene da se Vrhovnom kasacionom sudu predloži odlučivanje o reviziji u smislu člana 395. ZPP. U obrazloženju ovog rešenja je, između ostalog, navedeno da je presudom Višeg suda u Novom Sadu Gž. 2173/10 od 17. maja 2011. godine žalba tužene delimično usvojena i presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1277/09 od 21. septembra 2009. godine u delu kojim je odlučeno o zakonskoj zateznoj kamati na dosuđene iznose preinačena, dok je u preostalom delu žalba tužene odbijena i prvostepena presuda potvrđena. Tužena je, s pozivom na odredbe člana 395. ZPP, izjavila reviziju protiv navedene drugostepene presude. U obrazloženju se dalje navodi da prema odredbi člana 478. stav 6. ZPP, protiv odluke drugostepenog suda u parnici u postupku o sporovima male vrednosti nije dozvoljena revizija, iz čega proizilazi zaključak da u parnicama u postupku o sporovima male vrednosti revizija ne može biti izuzetno dozvoljena, u smislu odredbe člana 395. ZPP, te da je presuda Višeg suda u Novom Sadu Gž. 2173/10 od 17. maja 2011. godine doneta u postupku o sporu male vrednosti, zbog čega, po oceni Aplacionog suda u Novom Sadu, nema zakonskih uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije.

Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu P3. 182/11 od 21. novembra 2011. godine, u postupku tužioca Ferenca Buzaša protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike, nije prihvaćen predlog tužene da se Vrhovnom kasacionom sudu predloži odlučivanje o reviziji u smislu člana 395. ZPP. U obrazloženju ovog rešenja je, između ostalog, navedeno da je presudom Višeg suda u Novom Sadu broj Gž. 3346/10 od 16. septembra 2011. godine delimično usvojena i delimično odbijena žalba tužene izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu broj P.6136/03 od 26. septembra 2008. godine i prvostepena presuda preinačena tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca za isplatu razlike između pripadajućeg i isplaćenog dela invalidskih primanja na ime mesečnog novčanog primanja usled nezaposlenosti, kao ratnom vojnom invalidu, za period 1. februar 2003. godine – 30. jun 2005. godine, sa pripadajućim kamatama, dok je žalba odbijena i prvostepena presuda potvrđena u pogledu potraživanja za glavnicu potraživanja za period 1. jul 2005. godine - 31. mart 2006. godine, sa zakonskom zateznom kamatom. U obrazloženju je dalje navedeno da je tužena, pozivom na odredbu člana 395. ZPP, stavila predlog za ocenu izuzetne dozvoljenosti revizije, navodeći kao razlog predloga da je u presudi Apelacionog suda u Novom Sadu br. Gž. 1044/10 od 15. juna 2011. godine iskazano stanovište da se u ovakvoj vrsti spora odgovornost tužene zasniva na odredbama člana 172. ZOO, te da se stoga ima primeniti trogodišnji rok zastarelosti iz člana 376. stav 1. ZOO, koji počinje da teče od dospelosti svakog mesečnog potraživanja, te da je nedopustivo i protivno principima pravne sigurnosti da sudovi, kada je u pitanju identična pravna situacija i potpuno isto pravno pitanje, imaju dijametralno različite odluke, zbog čega su stečeni uslovi da Vrhovni kasacioni sud odluči o reviziji, te na taj način zauzme jedinstveni stav za čitavu teritoriju Republike Srbije, čime bi se uticalo na pravnu sigurnost pojedinca i države i jednoobraznu primenu zakona. Po oceni Apelacionog suda u Novom Sadu, u konkretnom slučaju, razlozi za izuzetnu dozvoljenost revizije na koje se tužena poziva ne stoje, s obzirom na to da je drugostepeni sud preinačenjem prvostepne presude po žalbi tužene postupio u svemu u skladu sa stavom iznetim u presudi Apelacionog suda u Novom Sadu br. Gž. 1044/10 od 15. juna 2011. godine, te da raspravljena činjenična i pravna pitanja u ovom sporu ne izazivaju potrebu novog tumačenja prava, niti postoji razlog za ujednačavanje sudske prakse, bez da je navedeno i dokazano da se kakvo razlikovanje u praksi očitovalo.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3241/10 od 23. septembra 2010. godine, u postupku tužioca Milete Počuče protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike odbačena je kao nedozvoljena revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 6334/10 od 30. juna 2010. godine. U obrazloženju je, pored ostalog, navedeno da je presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7848/08 od 25. novembra 2008. godine usvojen tužbeni zahtev i obavezana tužena da tužiocu na ime razlike između pripadajućeg i isplaćenog dela invalidskih primanja na ime nadoknade za vreme nezaposlenosti isplati za period 1. jun 2001. godine - 31. mart 2006. godine iznos od 276.662,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, te da je Apelacioni sud u Novom Sadu presudom Gž. 6334/10 od 30. juna 2010. godine odbio žalbu tužene kao neosnovanu i potvrdio navedenu prvostepenu presudu. Protiv navedenih presuda tužena je izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava. U obrazloženju se dalje navodi da je tužilac tužbu radi sticanja bez osnova podneo 24. septembra 2008. godine, te da je tužba preinačena podneskom tužioca od 6. novembra 2008. godine, povećanjem tužbenog zahteva kojim je tužilac tražio isplatu na ime nadoknade za vreme nezaposlenosti u ukupnom iznosu od 276.662,00 dinara, a koliko iznosi vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude. Kako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbe, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, revizija nije dozvoljena, u smislu odredbe člana 394. stav 2. ZPP.

5. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale, te da građani imaju pravo da se obrate međunarodnim institucijama radi zaštite svojih sloboda i prava zajemčenih Ustavom (član 22.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Za odlučivanje Ustavnog suda od značaja su sledeće odredbe Zakona o parničnom postupku («Službeni glasnik RS», br. 125/04, 111/09 i 36/11 ) kojima je bilo propisano: da protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, stranke mogu izjaviti reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja prepisa presude; da revizija nije dozvoljena o imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe; da je revizija uvek dozvoljena kada je to posebnim zakonom određeno (član 394.); da je r evizija izuzetno dozvoljena i protiv drugostepene presude, koja se ne bi mogla pobijati revizijom po odredbama člana 394. ovog zakona, kad je po oceni apelacionog suda o dopuštenosti ove revizije, potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, ujednači sudska praksa ili kad je potrebno novo tumačenje prava (član 395.); da se p resuda ili rešenje kojim se okončava parnica u postupku o sporovima male vrednosti može pobijati samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. ovog zakona i zbog pogrešne primene materijalnog prava; da se protiv prvostepene presude, odnosno rešenja iz stava 1. ovog člana stranke mogu izjaviti žalbu u roku od osam dana; da protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija (član 478. st. 1, 3. i 6.).

Za odlučivanje Ustavnog suda po ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe zakona koje su navedene u Odluci Ustavnog suda Už-314/2012 od 13. juna 2012. godine koja je objavljena na veb-sajtu Ustavnog suda ( www.ustavni.sud.rs).

6. Polazeći od navoda i razloga ustavne žalbe i utvrđenog činjeničnog stanja, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac ustavne žalbe tvrdi sledeće: 1) da postoji «selektivni pristup» u odlučivanju Apelacionog suda u Novom Sadu i Vrhovnog kasacionog suda po pitanju dozvoljenosti revizije iz člana 395. ZPP, u zavisnosti od toga da li je predlog izjavila tužena država ili tužioci (lica koja imaju istovrsna potraživanja kao i podnosilac ustave žalbe) i 2) da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1059/11 od 8. decembra 2011. godine pogrešno primenjeno materijalno pravo, a na štetu podnosioca i to zbog ocene revizijskog suda u pogledu prirode spornog potraživanja i roka zastarelosti, kao i činjenice da su Vlada i ministar rada i socijalne politike doneli akte kojima je izvršeno priznanje duga, odnosno prenov, te da sporna potraživanja, po mišljenju podnosioca, nisu zastarela po odredbama ZOO. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je na navedeni način povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

6.1. Ocenjujući osnovanost prve tvrdnje o «selektivnom pristupu» u odlučivanju i različitom postupanju nadležnih sudova po reviziji iz člana 395. ZPP, Ustavni sud je prethodno konstatovao da se Ustavom zajemčenim pravom na pravično suđenje u parničnom postupku garantuje da će postupak biti vođen i okončan u razumnom roku od strane nadležnog, nezavisnog i nepristrasnog suda, obrazovanog na osnovu zakona, koji će javno raspraviti i odlučiti o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe . Iako nije izričito utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava, prema stavu Ustavnog suda, pravo na pravnu sigurnost kojim se garantuje jednako odlučivanje u istim činjeničnim i pravim situacijama, predstavlja sastavni element prava na pravično suđenje. Što se tiče prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje na svoj stav da se i ovim pravom, kroz jednako odlučivanje suda u istim činjeničnim i pravnim situacijama, obezbeđuje zahtev pravne sigurnosti i zaštite legitimnih očekivanja učesnika u postupku. Dakle, prethodni uslov koji mora postojati da bi Ustavni sud mogao ceniti postojanje povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava i povreda prava na pravnu sigurnost iz člana 32. stav 1. Ustava, jeste različito postupanje sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

Kao što je rečeno, podnosilac ustavne žalbe svoju tvrdnju o povredama ovih prava obrazlaže navodom da su i Apelacioni sud u Novom Sadu i Vrhovni kasacioni sud u njegovom slučaju prihvatili da odlučuju o reviziji tužene iz člana 395. ZPP, dok nisu prihvatili da odlučuju o „izuzetnim“ revizijama drugih tužilaca, takođe korisnika invalidskih primanja, a o čemu je priložio dokaze.

S tim u vezi, Ustavni sud nalazi da je prethodno potrebno konstatovati da je odredbom člana 395. ZPP zakonodavac predvideo mogućnost da je revizija izuzetno dozvoljena i protiv drugostepene presude, koja se ne bi mogla pobijati revizijom po odredbama člana 394. ZPP, pod uslovom da apelacioni sud prethodno oceni da je revizija dopuštena i to iz razloga potrebe razmatranja pravn ih pitanja od opšteg interesa, ujednač avanja sudsk e praks e ili potreb e novo g tumačenj a prava . Ova mogućnost postoji kako na strani tužioca, tako i tuženog, u zavisnosti od ishoda odlučivanja drugostepenog suda i uspeha stranaka u postupku, pri čemu predlog stranke treba biti obrazložen na način koji ukazuje na postojanje zakonskog razloga za izuzetnu dozvoljenost revizije. Ustavni sud dalje konstatuje da je navedenom zakonskom odredbom nadležnost da postupa po ovakvim revizijama poverena apelacionim sudovima, koji ocenjuju ispunjenost uslova za izjavljivanje revizije, i Vrhovnom kasacionom sudu koji, ukoliko oceni da je predložena revizija dozvoljena u smislu zakonskih uslova i razloga, odlučuje o reviziji kao o svakoj drugoj reviziji. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da revizija iz člana 395. ZPP predstavlja jednu vrstu procesne mogućnosti stranke koja se može pretvoriti i u pravo na reviziju, ali koja prvenstveno služi da se, povodom konkretnog spora, pred Vrhovnim kasacionim sudom razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, ujednači sudska praksa ili da novo tumačenje prava .

Primenjujući prethodno navedeno na konkretni slučaj, Ustavni sud konstatuje da je reviziju u sporu koju je prethodio ustavnosudskom, s pozivom na odredbu člana 395. ZPP, predložila tužena strana, a ne podnosilac ustavne žalbe koji je „uspeo“ u prvostepenom i drugostepenom postupku, te da je nadležni Apelacioni sud u Novom Sadu rešenjem P3. 100/11 od 28. septembra 2011. godine predložio Vrhovnom kasacionom sudu da odluči o reviziji tužene, u smislu odredbe člana 395. ZPP, zbog razlike u tumačenjima relevantnih propisa i činjenice da se vodi veliki broj postupaka radi naplate istovrsnih potraživanja. Ustavni sud dalje konstatuje da je osporenom presudom Rev. 1059/11 od 8. decembra 2011. godine Vrhovni kasacioni sud odlučivao o reviziji kao o izuzetno dopuštenoj reviziji, te da je, pored ostalog, delimično usvojio reviziju i preinačio drugostepenu i prvostepenu presudu tako što odbio kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe za isplatu novčanog iznosa od 214.970,77 dinara i obračunatu zakonsku zateznu kamatu.

Uvidom u rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu i Vrhovnog kasacionog suda koja su dostavljena uz ustavnu žalbu kao dokaz kojim se potkrepljuju tvrdnje o „selektivnom pristupu“ u odlučivanju o reviziji iz člana 395. ZPP i povredi pravnu sigurnost i prava na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud je konstatovao da su u navedenim slučajevima parnični postupci vođeni od strane tužilaca, korisnika invalidskih primanja, radi isplate razlike utvrđene i isplaćene „invalidnine“, te da je u svim predmetima tužena bila Republika Srbija. Međutim, Ustavni sud je našao da u navedenim slučajevima i dostavljenim rešenjima nije postojala ista činjenična i pravna situacija kao u predmetu podnosioca ustavne žalbe, odnosno da nije postojalo različito postupanje sudova povodom iste činjenične i pravne situacije.

Tako je rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu P3. 126/11 od 19. oktobra 2011. godine, takođe, predloženo Vrhovnom kasacionom sudu, u smislu člana 395. ZPP, odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv drugostepene presude kojom je potvrđena prvostepena presuda u kojoj je tužilac Živko Ljubojević «uspeo u sporu» koji se odnosio na isplatu razlike između pripadajućeg i isplaćenog dela invalidskih primanja na ime dopunske lične invalidnine, za period 1. avgust 2000. godine - 31. mart 2006. godine. U ovom slučaju, kao i u slučaju podnosioca ustavne žalbe, reviziju je, na osnovu člana 395. ZPP, izjavila tužena, kao strana koja je bila neuspešna u sporu, a Apelacioni sud u Novom Sadu je, kao i u predmetu podnosioca ustavne žalbe, predložio Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o reviziji tužene zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud zaključuje da u konkretnom slučaju povodom bitno slične činjenične i pravne situacije ne postoji različito postupanje Apelacionog suda u Novom Sadu povodom izjavljenih revizija tužene. Naime, kao i kod podnosioca, i u ovom slučaju je Apleacioni sud u Novom Sadu predložio Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o reviziji tužene i predmet prosledio revizijskom sudu.

Što se tiče rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu P3. 179/11 od 29. novembra 2011. godine i P3. 136/11 od 26. oktobra 2011. godine, kao i u predmetu podnosioca ustavne žalbe, reviziju je izjavila tužena Republika Srbija, a na osnovu člana 395. ZPP. Međutim, navedenim rešenjima nije prihvaćen predlog tužene da se Vrhovnom kasacionom sudu predloži odlučivanje o reviziji, budući da se u oba slučaja radilo o postupcima o sporu male vrednosti u kojima revizija ne može biti izuzetno dozvoljena, u smislu člana 395. ZPP. Stoga Ustavni sud zaključuje da u ovom slučaju ne postoji ista činjenična i pravna situacija kao u predmetu podnosioca ustavne žalbe.

Kada je reč o dostavljenom rešenju Apelacionog suda u Novom Sadu P3. 182/11 od 21. novembra 2011. godine, Ustavni sud je zaključio da i u odnosu na ovaj slučaj, takođe, ne postoji identitet činjenične i pravne situacije kao u predmetu podnosioca ustavne žalbe, budući da ovim rešenjem nije prihvaćen predlog tužene da se Vrhovnom kasacionom sudu predloži odlučivanje o reviziji, u smislu člana 395. ZPP, jer je drugostepeni sud preinačenjem prvostepne presude po žalbi tužene postupio u svemu u skladu sa stavom iznetim u presudi koju je tužena dostavila kao dokaz «pravilne prakse».

Što se tiče rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3241/10 od 23. septembra 2010. godine, Ustavni sud je utvrdio da je tužena reviziju izjavila na osnovu člana 394. ZPP, a ne na osnovu člana 395. ZPP, te da je ovim rešenjem revizija odbačena kao nedozvoljena, jer vrednost predmeta spora ne prelazi novčani iznos propisan članom 394. ZPP. Stoga je Ustavni sud zaključio da ni u ovom slučaju ne postoji identitet činjenične i pravne situacije kao u predmetu podnosioca ustavne žalbe.

Uzimajući u obzir prethodno analizirano, Ustavni sud nalazi da je potrebno još jednom ponoviti da je uslov koji mora postojati da bi Ustavni sud mogao ceniti postojanje povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava i prava na pravnu sigurnost iz člana 32. stav 1. Ustava, različito postupanje sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, odnosno da se prvo mora utvrditi identičnost činjeničnog i pravnog stanja u predmetima koji se „porede“, a zatim utvrditi i različito postupanje nadležnih sudova. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da u slučajevima za koje podnosilac tvrdi da su dokaz „selektivnog pristupa“ o odlučivanju po reviziji iz člana 395. ZPP i u slučaju podnosioca ustavne žalbe, postoje neki elementi koji mogu ukazati na postojanje bitno slične činjenične i pravne situacije, kao što su stranke u navedenim parničnim postupcima, priroda potraživanja tužioca, sudovi koji su postupali. Međutim, po oceni Ustavnog suda, a na osnovu analize i poređenja činjeničnih i pravnih situacija, kao i načina postupanja nadležnih sudova, proizlazi da u konkretnom slučaju nije ispunjen navedeni prethodni uslov neophodan za utvrđenje povrede označenih ustavnih prava.

Imajući u vidu odredbu člana 395. ZPP, kao i činjenicu da je, kako u predmetu podnosioca ustavne žalbe, tako i u drugim slučajevima na koje je ukazao podnosilac ustavne žalbe, reviziju izjavljivala tužena, a ne podnosilac ustavne žalbe, odnosno tužioci, te da u većini slučajeva revizija tužene nije od strane apelacionog suda prosleđena Vrhovnom kasacionom sudu, Ustavni sud smatra potrebnim još jednom da ukaže da «izuzetna» reviziju iz člana 395. ZPP predstavlja procesnu mogućnost za svaku od strana u postupku koja se može pretvoriti i u pravo na reviziju, ali koja prvenstveno i suštinski služi da se, povodom konkretnog spora, pred Vrhovnim kasacionim sudom razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, ujednači sudska praksa ili da novo tumačenje prava .

Na osnovu prethodno navedenog, Ustavni sud je ocenio da nisu osnovane tvrdnje podnosioca ustavne žalbe o «selektivnom pristupu» u odlučivanju i različitom postupanju nadležnih sudova po reviziji iz člana 395. ZPP, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu («Službeni glasnik RS», br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu u ovom delu odbio i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

6.2. Ocenjujući osnovanost navoda o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosioca smatra da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1059/11 od 8. decembra 2011. godine pogrešno primenjeno materijalno pravo, a na njegovu štetu. Svoje navode obrazlaže navodno pogrešnom ocenom revizijskog suda u pogledu prirode spornog potraživanja i roka zastarelosti, kao i činjenice da su Vlada i ministar rada i socijalne politike doneli akte kojima je izvršeno priznanje duga, odnosno prenov, te da sporna potraživanja nisu zastarela po odredbama ZOO.

Razmatrajući ove navode o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ispitivao da li je Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi proizvoljno primenio materijalno pravo, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. U konkretnom slučaju, revizijski sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe tražio pravnu zaštitu povređenog subjektivnog prava koje predstavlja povremeno potraživanje koje zastareva za tri godine od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa prema odredbi člana 372. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, te da, u tom smislu, podnosilac u jednom delu svog tužbenog zahteva nema pravo da traži sudskim putem isplatu naknade za vreme nezaposlenosti i dopunsku ličnu invalidninu (kao prava iz korpusa invalidskih primanja), jer je tužbu podneo 13. marta 2008. godine, a deo utuženih potraživanja je zastareo zaključno sa mesecom februarom 2005. godine.

Imajući u vidu da se potraživanje naknade za vreme nezaposlenosti određuje u mesečnom iznosu u visini prosečne neto zarade u Republici Srbiji iz prethodnog meseca i da navedeno davanje prema odredbi člana 71. Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca dospeva jednom mesečno, Ustavni sud smatra da je Vrhovni kasacioni sud dao jasne, dovoljne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da potraživanja podnosioca ustavne žalbe, utvrđena pravnosnažnim rešenjima Opštinske uprave Ruma od 2001. godine, imaju karakter povremenih potraživanja koje zastarevaju u roku od tri godine od dana dospelosti svakog pojedinačnog davanja (više o ovome videti u Odluci Ustavnog suda Už-314/2012). Međutim, Vrhovni kasacioni sud je prilikom donošenja osporene presude trebao imati saznanje o tome da je ministar rada i socijalne politike, na osnovu Zaključka Vlade Republike Srbije 05 broj: 580-8762/2006-3 od 28. septembra 2006. godine, doneo 11. januara 2008. godine Odluku o isplati duga Republike Srbije korisnicima boračko–invalidske zaštite i zaštite civilnih invalida rata za period oktobar 1999. – mart 2002. godine, ali ovu činjenicu koja može biti od bitnog značaja za osnovanost prigovora zastarelosti potraživanja, nije razmatrao (više o ovome u navedenoj Odluci Ustavnog suda).

S obzirom na to da je Republika Srbija dužnik obaveze isplate naknade za vreme nezaposlenosti (postupanje po zahtevima za ostvarenje prava po osnovu invalidskih primanja organi jedinica lokalne samouprave vrše kao povereni posao), a da navedena odluka ministra rada i socijalne politike od 11. januara 2008. godine ima karakter pismenog priznanja zastarele obaveze, Vrhovni kasacioni sud je, prilikom ocene osnovanosti revizije tužene Republike Srbije – Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike, morao da ima u vidu pravne posledice navedene odluke koju je doneo ministar tuženog ministarstva. Propust revizijskog suda da predmetnu odluku ministra uzme u obzir kao relevantnu za zastarelost potraživanja, po oceni Ustavnog suda, posledično je doveo do arbitrerne primene materijalnog prava u osporenoj presudi kojom je u jednom delu odbijen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, za isplatu razlike invalidskih primanja, i to za period na koji se odnosi Odluka ministra rada i socijalne politike od 11. januara 2008. godine.

Na osnovu izloženog, a uzimajući u obzir da se odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pored ostalog, garantuje i zaštita stranaka u parničnom postupku od arbitrerne primene prava od strane sudova, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 1059/11 od 8. novembra 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

7. Ispitujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 22. Ustava, Ustavni sud je ocenio da su ovi navodi podnosioca očigledno neosnovani. Naime, podnosilac ustavne žalbe je iskoristio pravo da podnese tužbu radi zaštite povređenih subjektivnih prava i nadležni prvostepeni i drugostepeni sud su odlučili o osnovanosti tužbenog zahteva. Takođe, od značaja je i to da je reviziju u konkretnom slučaju izjavila tužena Republika Srbija, a ne podnosilac ustavne žalbe.

Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da su ovi navodi podnosioca takođe očigledno neosnovani. Naime, Vrhovni kasacioni sud je o predloženoj reviziji odlučio u roku manjem od tri meseca, što se, po oceni Ustavnog suda, nikako ne može smatrati nerazumnim rokom za odlučivanje. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu i da je ova parnica prošla tri sudske instance i da je okončana nakon tri godine i šest meseci. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovim delovima odbio kao neosnovanu, odluč ujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Podovom zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud je ukazao da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred Sudom snose svoje troškove.

8. S obzirom na to da je povreda Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje podnosioca takve prirode da je to očigledno moglo biti od uticaja na donošenje povoljnije odluke za njega u parnici povodom koje je podneta ustavna žalba, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, naložio nadležnom sudu da u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke ponovi postupak po reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apleacionog suda u Novom Sadu Gž. 1918/10 od 23. jula 2010. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da ovu odluku objavi u "Službenom glasniku Republike Srbije", imajući u vidu značaj koji ima za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih prava i građanskih sloboda.

9. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o pravu policijskih službenika na pravičnu naknadu za rad

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti