Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Usvaja se ustavna žalba i utvrđuje povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao skoro 15 godina. Sud konstatuje da su i podnosilac i sudovi doprineli dužini postupka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-13607/2018
17.06.2021.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi T. L . iz Kragujevca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici Veća održanoj 17. juna 2021. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba T. L . i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 39500/13, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje .

O b r a z l o ž e nj e

1. T. L . iz Kragujevca izjavio je Ustavnom sudu, 28. novembra 2018. godine, ustavnu žalbu protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 39500/13 od 7. oktobra 2015. godine, presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2304/16 od 1 4. aprila 201 6. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 992/2017 od 28. februara 2018. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 39500/13.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi , pored ostalog, naveo da on nije imao pravično suđenje, prevashodno zbog toga što je „nestao deo spisa sa iskazima svedoka i sa pisanim dokazima kao što su njegovi lekarski nalazi i kopije novinskih članaka“, a sud nije prihvatio da se ponovo saslušaju svedoci. Takođe, smatra da najveću težinu ima odluka Vrhovnog kasacionog suda, koja je nezakonita i suprotna stanovištu podnosioca ustavne žalbe. Podnosilac smatra i da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je parnični postupak trajao od 2003. do 2018. godine, a prvo ročište je bilo zakazano tek tri godine nakon podnošenja tužbe. Podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 39500/13 (u daljem tekstu: Osnovni sud) , te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, advokat po zanimanju, podneo je 2. marta 2003. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) , kojim je tražio da sud obaveže Republiku Srbiju – Ministarstvo unutrašnjih poslova i Ministarstvo pravde da mu isplati određen e novčan e iznos e po osnovu neosnovanog pokretanja i vođenja krivičnog postupka, izgubljene klijentele, pretrpljenih duševnih patnji, povrede časti, ugleda i umanjenja životne sposobnosti .

Tužena je podneskom od 2 1. jula 200 3. godine osporila u celini tužbeni zahtev navodeći da tužilac nije bio neopravdano osuđen, niti lišen slobode da bi imao pravo na naknadu štete.

Prvo ročište za glavnu raspravu je održano 29. oktobra 2003. godine. Naredno ročište nije održano na molbu tužioca, dok ni na sledeće ročište stranke nisu pristupile, pa je Opštinski sud doneo rešenje kojim je utvrdio da postupak miruje počev od 19. marta 2004. godine.

Tužilac je podneskom od 29. juna 2004. godine predložio da se postupak nastavi, što je sud rešenjem prihvatio. Ročište za glavnu raspravu zakazano za 27. oktobar 2004. godine nije održano „zbog nedostatka procesnih uslova“, jer tužena nije bi la uredno pozvan a, dok ročišta zakazana za 21. decembar 2004. godine i 9. mart 2005. godine nisu održana „zbog sprečenosti postupajućeg sudije“. Ročište za glavnu raspravu zakazano za 23. maj 2005. godine nije održano na predlog tužioca, jer mu je „potrebno vreme kako bio pribavio dokaze u prilog osnovanosti tužbenih zahteva i da bi precizirao tužbeni zahtev u pogledu iznosa koji potražuje“. Tužilac je podneskom od 3. oktobra 2005. godine „precizirao tužbeni zahtev u pogledu različitih vidova štete“.

Nakon što su spisi krivičnog predmeta Opštinskog suda u Kragujevcu K. 1213/98 dostavljeni Opštinskom sudu, ročište za glavnu raspravu zakazano za 21. decembar 2005. godine je odloženo „radi izvođenja dokaza saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke“. Ročište za glavnu raspravu zakazano za 15. mart 2006. godine nije održano, jer tužilac koji je bio uredno pozvan nije pristupio, dok je na narednom ročištu održanom 26. maja 2006. godine tužilac saslušan u svojstvu parnične stranke. Do kraja 2006. godine zakazana su još dva ročišta za glavnu raspravu (2. oktobar i 8. decembar), ali nisu održana, jer je tužilac zatražio dodatni rok u kome će pismenim podneskom „opredeliti obim veštačenja, predložiti ličnost veštaka i navesti na osnovu koje dokumentacije bi se ovo veštačenje moglo odrediti“.

Tužilac je podneskom od 21. februara 2007. godine predložio izvođenje dokaza veštačenjem, ali do kraja 2007. godine, nijedno od tri zakazana ročišta za glavnu raspravu nije održano – jedno „ zbog nedostatka procesnih uslova, jer tuženi nije bio uredno pozvan“, drugo jer je punomoćnik tužioca zatražio odlaganje zbog sprečenosti da pristupi, a treće „zbog sprečenosti postupajućeg sudije“.

Tokom 2008. godine održano je jedno ročište za glavnu raspravu – 14. marta, dok preostala dva nisu održana – jedno zbog dojave da je u zgradi suda postavljena bomba, a drugo „zbog sprečenosti postupajućeg sudije“.

Na ročištu za glavnu raspravu održanom 15. januara 2009. godine, Opštinski sud je doneo rešenje kojim je prekinuo postupak na predlog punomoćnika tužioca koji je to obrazložio činjenicom „da je tužilac u finansijskim teškoćama i da je odsutan zbog lečenja“.

Tužilac je četiri godine i dva meseca kasnije, podneskom od 7. marta 2013. godine predložio da se postupak nastavi, budući da se „konsolidovao“. Osnovni sud je rešenjem P. 19954/13 od 3. aprila 2013. godine nastavio postupak u toj parnici.

Naredna dva ročišta za glavnu raspravu zakazana za 19. septembar i 23. oktobar 2014. godine, nisu održana „zbog štrajka advokata“. Ni naredno ročište zakazano za 30. januara 2015. godine nije održano, na predlog punomoćnika tužioca, a zbog potrebe da se „konsultuje sa tužiocem oko sadržine tužbenog zahteva“.

Na ročištu za glavnu raspravu održanom 28. maja 2015. godine, punomoćnik tužioca je povukao predlog za veštačenje „imajući u vidu protek vremena“, i predložio izvođenje dokaza saslušanjem više svedoka „na okolnost da su ih pripadnici službe bezbednosti odvraćali od njegove advokatske kancelarije , uz tvrdnje da je on drža vni neprijatelj“. Sud je doneo rešenje da se pribave spisi krivičnog predmeta Osnovnog suda u Kragujevcu K. 1213/98, i da će o predlogu punomoćnika tužioca za izvođenje dokaza saslušanjem svedoka odlučiti nakon izvršenog uvida u navedene spise predmeta.

Ročište za glavnu raspravu zakazano za 14. jul 2015. godine nije održano, jer spisi traženog krivičnog predmeta nisu bili dostavljeni Osnovnom sudu.

Na ročištu održanom 7. oktobra 2015. godine, O snovni sud je zaključio glavnu raspravu i doneo osporenu presudu P. 39500/13, kojom je odbio kao neosnovane tužben e zahtev e.

Postupajući po žalbi tužioca, Apelacioni sud u Beogradu doneo je osporenu presudu Gž. 2304/16 od 14. aprila 2016. godine kojom je odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu P. 39500/13 od 7. oktobra 2015. godine.

Konačno, Vrhovni kasacion i sud je osporenom presudom Rev. 992/20 17 od 28. februara 2018. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužioca izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2304/16 od 14. aprila 2016. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povred u ustavnom žalbom ukazuje , je utvrđeno da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak pokrenut 2. marta 200 3. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, a da je okončan 28. februara 2018. godine, donošenjem osporene revizijske presude. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao nepunih 15 godina, što prima facie ukazuje da nije okončan u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije bio toliko složen da bi mogao opravdati navedeno trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je on ima o legitiman pravni interes da se o njegovim tužbenim zahtevima za naknadu štete , odluči u razumnom roku.

Ustavni sud ukazuje da je podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem u značajnoj meri doprineo odugovlačenju postupka . Naime, njemu se može staviti na teret da snosi odgovornost za šest godina i osam meseci nepotrebnog odugovlačenja parničnog postupka . Podnosilac ustavne žalbe, odnosno njegov punomoćnik su više puta izostajali sa zakazanih ročišta za glavnu raspravu (što je u jednom slučaju dovelo do mirovanja postupka), tražili odlaganja ročišta iz raz ličitih razloga, a najduži period koji se ne može staviti na teret sudu je od 15. januara 2009 godine, kada je sud prekinuo postupak – na predlog punomoćnika tužioca koji je to obrazložio činjenicom „da je tužilac u finansijskim teškoćama i da je odsutan zbog lečenja“, pa do 7. marta 2013. godine, kada je punomoćnik tužioca predložio da se postupak nastavi.

Ipak, i pored značajnog doprinosa podnosioca ustavne žalbe, za preostali period od – osam godina i četiri meseca odgovornost snose, pre svega, prvostepeni sudovi koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak okonča efikasno i bez nepotrebnog odugovlačenja. Ustavni sud posebno ukazuje na činjenicu da četiri ročišta za glavnu raspravu nisu održana „zbog sprečenosti postupajućeg sudije“. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio , odlučujući kao u prvom delu izreke.

7. Budući da podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u smislu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud smatra da je donošenje odluke kojom je utvrđena povreda označenog prava, dovoljno da se postigne adekvatno pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe.

8. Razmatrajući ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporenih presuda Ustavni sud je, uvidom u osporene akt e, utvrdio da oni sadrž e detaljna i jasna obrazloženj a zasnovan a na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni odredaba relevantnog prava na konkretan slučaj, te se stoga navodi ustavne žalbe ne iskazuju kao relevantni sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje. U suštini, podnosilac od Ustavnog suda traži da kao sud četvrte instance oceni zakonitost osporenih ak ata.

Ustavni sud dodatno ukazuje da nisu od uticaja ni navodi podnosioca , u kojima ističe da je „ iz predmeta nestao deo spisa sa iskazima svedoka i sa pisanim dokazima kao što su njegovi lekarski nalazi i kopije novinskih članaka“, jer se ne radi o predmetnom parničnom spisu, već o nekom drugom spisu predmeta, a za koji su sudovi našli da nisu relevantni imajući u vidu činjenice i okolnosti konkretnog slučaja, kao i druge izvedene dokaze.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu , odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljen om protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 39500/13 od 7. oktobra 2015. godine, presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2304/16 od 14. aprila 2016. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 992/2017 od 28. februara 2018. godine, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

9. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti