Usvojena ustavna žalba zbog povrede prava na pravično suđenje u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu policijskih službenika i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Nižestepeni sudovi su proizvoljno tumačili zakon kada su odbili zahtev za isplatu dodataka na platu, smatrajući da su oni obuhvaćeni uvećanjem koeficijenta.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1361/2009
18.01.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. J. i D. V, obojice iz K, Lj. P. i Ž. K, obojice iz K. i Ž. S. iz K, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. januara 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. J, D. V, Lj. P, Ž. K. i Ž. S. i utvrđuje da je presudom Opštinskog suda u Kladovu P1. 724/08 od 11. februara 2009. godine i presudom Okružnog suda u Negotinu Gž.I 27/09 od 27. maja 2009. godine podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se nadležnom sudu da u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke Ustavnog suda ponovi postupak po žalbi podnosilaca izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Kladovu P1. 724/08 od 11. februara 2009. godine u delu u kome je odbijen tužbeni zahtev podnosilaca za isplatu dodataka na platu po osnovu prekovremenog rada, rada noću i rada na dan državnog i verskog praznika, kao i doprinosa na te iznose po osnovu penzijskog i invalidskog osiguranja, zdravstvenog osiguranja i osiguranja za slučaj nezaposlenosti.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. J. i D. V, obojica iz K, Lj. P. i Ž. K, obojica iz K. i Ž. S. iz K. su, preko punomoćnika M. P., advokata iz K., podneli Ustavnom sudu 21. jula 2009. godine ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Kladovu P1. 724/08 od 11. februara 2009. godine i presude Okružnog suda u Negotinu Gž.I 27/09 od 27. maja 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih članom 32. stav 1, članom 36. stav 1. i članom 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je sudovi pogrešno tumačili odredbe čl. 20. i 47. Zakona o unutrašnjih poslovima kad su naveli da uvećanje zarade službenim licima od 30% za posebne uslove rada, težinu i prirodu zadataka i poslova, obuhvata i naknadu za rad duži od punog radnog vremena, noćni rad i rad u neradne dana za vreme praznika, a, prema mišljenju podnosilaca, prekovremeni rad se ne može „tretirati“ kao poseban uslov rada, jer su to dve različite kategorije. U ustavnoj žalbi je navedeno i da je veštak u predmetnom parničnom postupku u svom nalazu naveo da su podnosioci radili duže od punog radnog vremena svakog meseca, da je poslodavac morao da im omogući korišćenje slobodnih dana, ali da to nije učinio, ali i pored navedenog, je konstatovao da podnosiocima ne treba isplatiti rad duži od punog radnog vremena. U pogledu povrede prava na jednaku zaštitu prava podnosioci su naveli da su u istoj pravnoj situaciji isti sudovi pravnosnažno usvojili tužbene zahteve drugih tužilaca, pripadnika iste policijske stanice kao i ovde podnosioci ustavne žalbe, navodeći kao primer presudu Opštinskog suda u Kladovu P1. 616/06 od 21. decembra 2007. godine, koja je potvrđena presudom Okružnog suda u Negotinu Gž.I 60/08 od 21. oktobra 2008. godine. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu i ukine osporene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnosioci ustavne žalbe su 22. septembra 2006. godine podneli tužbu Opštinskom sudu u Kladovu protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo unutrašnjih poslova – Policijska uprava Bor – Policijska stanica Kladovo, radi isplate navedenih novčanih iznosa na ime dodataka na platu po osnovu prekovremenog rada, rada na dan državnog i verskog praznika i rada noću, „za tri godine unazad od podnošenja tužbe“, isplate doprinosa za navedene iznose i to za penzijsko i invalidsko osiguranje na teret zaposlenog i na teret poslodavca, doprinosa za zdravstveno osiguranje na teret zaposlenog i na teret poslodavca i doprinosa za slučaj nezaposlenosti na teret zaposlenog i poslodavca, kao i isplate putnih troškova i naknade povodom jubilarne nagrade.

Osporenom presudom Opštinskog suda u Kladovu P1. 724/08 od 11. februara 2009. godine odbijen je u celini tužbeni zahtev tužilaca kao neosnovan. U obrazloženju presude, između ostalog, navedeno je: da su tužioci u označenom periodu bili zaposleni kod tužene, konkretno u Policijskoj stanici Kladovo, na radnom mestu policajca; da u ovoj pravnoj stvari nije sporno da je tužiocima zarada isplaćivana svakog meseca, ali je sporno da li je zarada isplaćivana za samo 174 radna sata mesečno ili je ova zarada obuhvatala i višak preko 174 radnih sati koje su tužioci ostvarili, te da li im za te ostvarene sate pripada naknada po osnovu prekovremenog, odnosno noćnog rada ili ne; da je u ovoj pravnoj stvari sporno da li su tužiocima za označeni period kroz isplaćene mesečne zarade, izvršena plaćanja i za prekovremeni rad, odnosno za rad noću i na dan državnog i verskog praznika; da je u toku postupka izveden dokaz veštačenjem preko veštaka finansijske struke, koji je utvrdio da su tužioci u označenom periodu radili i koliko su radili prekovremeno, noću i u dane državnih i verskih praznika, kao i koliki su osnovni koeficijenti za obračun zarada tužilaca i da su ti koeficijenti bili uvećani za 30% za posebne uslove rada; da je veštak, takođe, utvrdio da je isplatom zarade uvećane za dodatni koeficijent tužiocima isplaćen veći iznos nego što bi im bio isplaćen po osnovu prekovremenog rada, rada noću i u dane državnih i verskih praznika; da iz odredbe člana 20. Zakona o unutrašnjim poslovima proizlazi da su ovlašćena službena lica dužna da obavljaju svoje poslove bez obzira da li se nalaze na službenoj dužnosti i da li im je određeni posao stavljen u zadatak, dakle bez obzira na radno vreme, iz čega proizlazi da su tužioci po prirodi posla i uslova rada dužni ex lege da rade i prekovremeno, te da koeficijent na osnovu koga se obračunava njihova zarada podrazumeva i ovu prirodu posla i ovakve uslove rada; da iz odredbe člana 13. Zakona o policiji proizlazi da su policijski službenici po prirodi posla i uslova rada dužni da rade prekovremeno, a da im se zarada obračunava na osnovu koeficijenta prilikom čijeg utvrđivanja se uzimaju u obzir i priroda posla i uslovi rada ovih lica; da se tužioci ne mogu pozivati na primenu odredba opšteg radnopravnog režima Zakona o radu, s obzirom na to da je sporni odnos, do stupanja na snagu Zakona o policiji, primarno bio regulisan posebnim radnopravnim režimom Zakona o unutrašnjim poslovima i određenim pravilnikom tužene, a nakon stupanja Zakona o policiji – tim zakonom i pravilnikom tužene donetim za izvršavanje tog zakona, a ovi režimi isključuju primenu odredaba opšteg radnopravnog režima. Protiv ove presude tužioci su izjavili žalbu.

Okružni sud u Negotinu, odlučujući o žalbi tužilaca, doneo je osporenu presudu Gž.I 27/09 od 27. maja 2009. godine, kojom je odbio žalbu tužilaca i potvrdio presudu Opštinskog suda u Kladovu P1. 724/08 od 11. februara 2009. godine. U obrazloženju ove presude, između ostalog, navedeno je da je, po oceni drugostepenog suda, pravilno shvatanje prvostepenog suda da se tužioci ne mogu pozivati na primenu odredaba opšteg radnopravnog režima Zakona o radu, kao i da su posebni uslovi rada tužilaca i priroda njihovog posla, a u tom smislu i obavljeni prekovremeni rad, rad noću i na dan državnog i verskog praznika, vrednovani u koeficijentu njihovih radnih mesta, kao parametar za obračun plata.

Pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Kladovu P1. 616/06 od 21. decembra 2007. godine, na koju se podnosioci u ustavnoj žalbi pozivaju, usvojen je tužbeni zahtev navedenih tužilaca, pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova – Policijska uprava Bor – Policijska stanica Kladovo, kojim je traženo da sud obaveže tuženu da tužiocima na ime neisplaćenih dodataka na platu za prekovremeni rad, rad noću i rad na dan državnih i verskih praznika za period od 1. septembra 2003. godine do 1. oktobra 2006. godine, isplati navedene novčane iznose. U obrazloženju ove presude navedeno je da odredba člana 47. Zakona o unutrašnjim poslovima ne oslobađa poslodavca obaveze da tužiocima isplati naknadu za rad preko punog radnog vremena, kao i da se tom zakonskom odredbom obezbeđuju sredstva za plate službenim licima uvećane za 30% u odnosu na ostale radnike Ministarstva, a zbog posebnih uslova rada, težine i prirode zadataka i poslova, što ne isključuje obavezu poslodavca da isplati naknadu za rad preko punog radnog vremena, jer se prekovremeni rad ne može tretirati kao posebni uslovi rada, pa se i naknada za taj rad isplaćuje u skladu sa odredbama Zakona o radu, odnosno Zakona o radnim odnosima.

4. Odredbama Ustava na čiju se povredu podnosioci pozivaju, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, te da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.)

Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosioci ustavne žalbe pozivaju, relevantne su sledeće odredbe sledećih propisa:

Zakonom o unutrašnjim poslovima („Službeni glasnik RS“, br. 44/91, 79/91, 54/96, 25/2000, 8/01 i 106/03), koji je, pored ostalog, uređivao i pitanja iz oblasti radnih odnosa zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, uključujući i plate i naknade radnika tog ministarstva, bilo je propisano: da je ovlašćeno službeno lice dužno da poslove bezbednosti Republike, zaštite života, lične i imovinske sigurnosti građana, sprečavanja i otkrivanja krivičnih dela i hvatanja njihovih učinilaca, održavanja javnog reda i mira, obavlja bez obzira da li se nalazi na službenoj dužnosti i da li mu je to stavljeno u zadatak (član 20.); da se na radnike Ministarstva unutrašnjih poslova primenjuju propisi o državnoj upravi, radnim odnosima, zdravstvenom, penzijskom i invalidskom osiguranju i obrazovanju, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 37.); da se zbog posebnih uslova rada, težine i prirode zadataka i poslova, ovlašćenim službenim licima i radnicima na određenim dužnostima obezbeđuju za najmanje 30 odsto uvećana sredstva za plate u odnosu na sredstva koja se obezbeđuju za ostale radnike Ministarstva unutrašnjih poslova i radnike drugih ministarstava (član 47. stav 1.); da se zvanje, napredovanje, plate i naknade ovlašćenih službenih lica i radnika na određenim dužnostima i druga pitanja iz radnih odnosa, uređuju propisom ministra u skladu sa zakonom. Zakon o unutrašnjim poslovima prestao je da važi stupanjem na snagu Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“, broj 101/05), 29. novembra 2005. godine.

Zakonom o policiji uređena su, pored ostalog, i pitanja načina utvrđivanja plata i koeficijenata za obračun plata policijskih službenika i drugih zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Ovim zakonom je propisano: da policijski službenici u svako doba preduzimaju neophodne radnje radi zaštite života i lične bezbednosti ljudi i imovine, kao i da policijski službenik u obavljanju svojih poslova služi zajednici i štiti sva lica od nezakonitih delovanja, obavezan je da uvek postupa profesionalno, odgovorno i humano i da poštuje ljudsko dostojanstvo, ugled i čast svakog lica i druga njegova prava i slobode (član 13. st. 1. i 2.); da policijski službenici i drugi zaposleni u Ministarstvu imaju pravo na platu koja se sastoji od osnovice koju utvrđuje Vlada i osnovnog i dodatnog koeficijenta u odnosu na zvanje, posebne uslove rada, opasnost, odgovornost i složenost poslova (član 146. stav 1.); da visinu koeficijenta iz stava 1. ovog člana utvrđuje ministar aktom o platama zaposlenih u Ministarstvu, koji donosi uz saglasnost Vlade (član 146. stav 3.); da se zbog posebnih uslova rada, opasnosti po život i zdravlje, odgovornosti, težine i prirode poslova, rada na dan praznika koji je neradni dan, noćnog rada, rada u smenama, prekovremenog rada, dežurstava, pripravnosti i drugih vidova neredovnosti u radu, zaposlenima u Ministarstvu mogu utvrditi koeficijenti za obračun plate koji su od 30 do 50 odsto nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike, a u visini mase sredstava potrebnih za isplatu dodatnih koeficijenata iz člana 146. stav 1. ovog zakona (član 147. stav 1.); da se na prava i obaveze proistekle iz napred navedenih posebnih uslova rada ne primenjuju odredbe opštih radno-pravnih propisa o uvećanoj zaradi (član 147. stav 3.).

Prelaznim i završnim odredbama Zakona o policiji propisano je: da do donošenja akta o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Ministarstvu u skladu sa ovim zakonom i rešenja o raspoređivanju na radno mesto u skladu sa tim aktom ili donošenja drugog rešenja u skladu sa zakonom, zaposleni u Ministarstvu na dan stupanja na snagu ovog zakona nastavljaju da rade na istim radnim mestima i zadržavaju činove, odnosno zvanja i plate prema dosadašnjim propisima i drugim aktima (član 194.); da će se akt o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta i rešenja iz člana 194. ovog zakona doneti u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (član 195.).

Pravilnikom o platama radnika Ministarstva unutrašnjih poslova, koji je važio do stupanja na snagu Zakona o policiji i na osnovu tog zakona donetog Pravilnika o platama radnika Ministarstva unutrašnjih poslova od 28. novembra 2005. godine i 13. juna 2006. godine, bilo je propisano da zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova ima pravo na koeficijent koji se određuje prema platnoj grupi ili platnom razredu u koji se radno mesto razvrstava, pravo na uvećanje tog koeficijenta za 30% i pravo na koeficijent po osnovu zvanja, odnosno čina koji zaposleni ima.

Odredbama člana 5. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, broj 34/01), koje su se primenjivale na postavljena i zaposlena lica u ministarstvima do 1. januara 2007. godine, kada je počeo da se primenjuje Zakon o platama državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, br. 62/06, 63/06, 115/06 i 101/07), bilo je propisano da dodatak na platu, između ostalog, pripada za dežurstvo i druge slučajeve rada dužeg od punog radnog vremena određene propisima (prekovremeni rad), rad na dan državnog i verskog praznika i rad noću (između 22,00 i 6,00 časova narednog dana), ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta (stav 1. tač. 2), 3) i 5)), kao i da se dodatak na platu obračunava i isplaćuje u visini utvrđenoj Opštim kolektivnim ugovorom.

5. Ocenjujući da li je osporenim presudama povređeno pravo podnosilaca na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od činjenice da su podnosioci ustavne žalbe podneli zahtev za isplatu dodatka na platu za prekovremeni rad, rad noću i rad na dan državnog i verskog praznika za period od 22. septembra 2003. godine do 22. septembra 2006. godine, ocenio da je prilikom odlučivanja o ovom zahtevu bilo neophodno razlikovati način na koji je ovo pitanje bilo uređeno do 29. novembra 2005. godine, kada je stupio na snagu Zakon o policiji, i nakon tog datuma.

Nakon stupanja na snagu Zakona o policiji, zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova, saglasno odredbi člana 147. stav 1. Zakona o policiji, zbog posebnih uslova rada, opasnosti po život i zdravlje, odgovornosti, težine i prirode poslova, rada na dan praznika koji je neradni dan, noćnog rada, rada u smenama, prekovremenog rada, dežurstava, pripravnosti i drugih vidova neredovnosti u radu, mogu ostvariti pravo na koeficijente za obračun plate koji su od 30 do 50 odsto nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike. Iz navedenog proizlazi da se zaposlenima u Ministarstvu unutrašnjih poslova prekovremeni rad, rad noću i rad na dane državnih i verskih praznika vrednuje uvećanjem koeficijenta, tako da se na njih ne primenjuju odredbe opštih radnopravnih propisa o uvećanoj zaradi. Naravno, primena odredaba opštih radnopravnih propisa o uvećanoj zaradi je isključena ukoliko je zaposleni koji je radio prekovremeno, noću i u dane državnih i verskih praznika, ostvario pravo na uvećanje koeficijenta za obračun plate na prethodno navedeni način. Ukoliko zaposlenom u Ministarstvu unutrašnjih poslova rešenjem poslodavca nije utvrđen koeficijent za obračun plate od 30 do 50 odsto nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike, zaposlenom ne može biti uskraćeno pravo na uvećanu zaradu koju za rad na dan praznika, rad noću, rad u smenama i prekovremeni rad imaju svi zaposleni u Republici Srbiji (videti Odluku Ustavnog suda Už broj 1530/2008 od 21. januara 2010. godine). Takođe, treba imati u vidu da je prelaznim i završnim odredbama Zakona o policiji izričito propisano da zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova zadržavaju, između ostalog, i platu prema dosadašnjim propisima i drugim aktima do donošenja akta o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u skladu sa ovim zakonom i rešenja o raspoređivanju na radno mesto u skladu sa tim aktom (član 194.). Prema tome, po oceni Ustavnog suda, na plate zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, uključujući i dodatak na platu, i nakon stupanja na snagu Zakona o policiji, primenjivale su se odredbe do tada važećih propisa, a sve do donošenja akta o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u skladu sa novodonetim zakonom i rešenja o raspoređivanju na radno mesto na osnovu tog akta, pri čemu je Zakon, u odredbi člana 195. odredio rok od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona za donošenje novog opšteg akta i pojedinačnih rešenja državnim službenicima u Ministarstvu, a kojima se prilikom raspoređivanja na radna mesta utvrđuju i koeficijenti za obračun plata, saglasno Zakonu.

Međutim, odredbama Zakona o unutrašnjim poslovima, koji je važio do 29. novembra 2005. godine, odnosno do stupanja na snagu Zakona o policiji, pitanja iz oblasti radnih odnosa zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, uključujući i plate i naknade radnika tog ministarstva, bila su drugačije regulisana. Odredbom člana 47. stav 1. Zakona o unutrašnjim poslovima bilo je propisano da se zbog posebnih uslova rada, težine i prirode zadataka i poslova, ovlašćenim službenim licima i radnicima na određenim dužnostima obezbeđuju za najmanje 30% uvećana sredstva za plate u odnosu na sredstva koja se obezbeđuju za ostale radnike Ministarstva unutrašnjih poslova i radnike drugih ministarstava. Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama bilo je, između ostalog, propisano da se plate utvrđuju na osnovu osnovice za obračun plata, koeficijenta koji se množi osnovicom, dodatka na platu i obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, u skladu sa zakonom, te da dodatak na platu, između ostalog, pripada za dežurstvo i druge slučajeve rada dužeg od punog radnog vremena određene propisima (prekovremeni rad), rad na dan državnog i verskog praznika i rad noću (između 22,00 i 6,00 časova narednog dana), ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta. Odredbama Pravilnika o platama radnika Ministarstva unutrašnjih poslova koji je važio u vreme važenja Zakona o unutrašnjim poslovima, bilo je predviđeno da zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova ima pravo na koeficijent koji se određuje prema platnoj grupi ili platnom razredu u koji se radno mesto razvrstava i pravo na uvećanje tog koeficijenta za 30%. Iz navedenog proizlazi da, za razliku od Zakona o policiji koji propisuje mogućnost uvećanja koeficijenta po osnovu prekovremenog, noćnog i rada na dane državnog i verskog praznika, te isključuje primenu drugih propisa o uvećanoj zaradi, odredbama Zakona u unutrašnjim poslovima ovi osnovi nisu bili posebno navedeni kao uslov za uvećanje koeficijenta, niti je bila isključena primena drugih propisa o uvećanoj zaradi. Dakle, odredbama Zakona o platama u državnim organima i javnim službama bilo je, pored ostalog, propisano da platu čini osnovica, koeficijent koji se množi osnovicom, dodatak na platu i obaveze koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, te je utvrđeno da se dodaci na platu daju, između ostalog, u slučaju prekovremenog, noćnog i rada na dan državnog i verskog praznika, osim ukoliko taj rad nije vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta.

Saglasno iznetom, Ustavni sud je ocenio da, ukoliko zaposlenom u Ministarstvu unutrašnjih poslova prekovremeni rad, rad noću i na dan državnog i verskog praznika nije vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta za obračun plate, zaposlenom ne može biti uskraćeno pravo na uvećanu zaradu koju za rad na dan praznika, rad noću, rad u smenama i prekovremeni rad imaju svi zaposleni u Republici Srbiji. Stoga, po oceni Ustavnog suda, izneti stav prvostepenog i drugostepenog suda da podnosilac ustavne žalbe nije imao pravo na uvećanu zaradu po osnovu prekovremenog rada, rada noću i rada na dan državnog i verskog praznika, a da pri tome nije utvrđivano da li je takav rad posebno vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta za obračun plate, nije zasnovan na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava. Ustavni sud nalazi da je u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe morala biti utvrđena činjenica da li je koeficijent za obračun plata uvećan za 30% svim zaposlenima u Ministarstvu unutrašnjih poslova, odnosno da li je prekovremeni rad, rad na dan državnog i verskog praznika i rad noću vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe. Međutim, iz obrazloženja osporenih presuda proizlazi da sudovi nisu utvrdili tu činjenicu.

Na osnovu navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim presudama podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti jedino nalaganjem nadležnom sudu da ponovo odluči o žalbi podnosilaca izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Kladovu P1. 724/08 od 11. februara 2009. godine, u delu u kome je odbijena žalba i potvrđena prvostepena presuda, a kojim je odbijen tužbeni zahtev podnosilaca za isplatu određenih iznosa na ime dodataka na platu po osnovu prekovremenog rada, rada noću i rada na dan državnog i verskog praznika, kao i doprinosa na te iznose po osnovu penzijskog i invalidskog osiguranja, zdravstvenog osiguranja i osiguranja za slučaj nezaposlenosti, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

6. Ustavni sud je utvrdio i da su Opštinski sud u Kladovu i Okružni sud u Negotinu u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji drugačije odlučivali nego po tužbi ovde podnosilaca ustavne žalbe, usvajajući tužbene zahteve za isplatu dodataka na platu po navedenim osnovama, sa obrazloženjem da se prekovremeni rad, rad noću i na dan državnog i verskog praznika ne može tretirati kao posebni uslovi rada za koji se službenim licima i radnicima na određenim dužnostima može uvećati koeficijent za obračun plata za 30%. Ustavni sud ukazuje da donošenje različitih odluka u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji od strane istog organa može dovesti do povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima i drugim državnim organima, koje jemči član 36. stav 1. Ustava. Ovakav stav izrazio je i Evropski sud za ljudska prava (videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetimlja: Santos Pinto protiv Portugalije od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije od 6. decembra 2007. godine).

Međutim, u pogledu zahteva podnosilaca kojima je traženo da Ustavni sud utvrdi i povredu prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud je, s obzirom na to da će se postupak po žalbi podnosilaca ponoviti, čime će i eventualna povreda ovih ustavnih prava biti preispitana u parničnom postupku pred nadležnim sudom, ocenio da su ti zahtevi za sada preuranjeni, te je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

7. Na osnovu navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11),Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Usvojena ustavna žalba zbog povrede prava na pravično suđenje u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti