Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko devet godina. Podnosiocu se dodeljuje naknada nematerijalne štete. Deo žalbe protiv revizijske presude Vrhovnog kasacionog suda se odbacuje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Tijana Šurlan, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov, Miroslav Nikolić i dr Nataša Plavšić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. Š. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. aprila 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. Š. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2857/15 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo N. Š. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. Š. iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 20. septembra 2021. godine, preko punomoćnika Lj. S, advokata iz Sremske Mitrovice, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2857/15, kao i protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2415/20 od 1. aprila 2021. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na imovinu i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 58. stav 1. i člana 60. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je pravnosnažna presuda u parnici radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu doneta sedam godina nakon podnošenja tužbe, dok je postupak po vanrednom pravnom leku trajao naredne dve godine, što sve skupa predstavlja očiglednu povredu prava na suđenje u razumnom roku; da je Vrhovni kasacioni sud, u osporenoj revizijskoj presudi, imperativnu odredbu iz člana 184. stav 1. Zakona o radu pretvorio u dispozitivnu, jer se pravno relevantnim smatra isključivo datum kada je rešenje o otkazu ugovora o radu doneto, ne i kada je zaposlenom dostavljeno; da je, takođe, neprihvatljiv stav Vrhovnog kasacionog suda po kome Pravilnik o obavezama saobraćajnog osoblja kod tuženog od 21. januara 2004. godine predstavlja opšti akt, u smislu člana 8. stav 1. Zakona o radu, imajući u vidu da je u vreme donošenja pobijanog rešenja o otkazu ugovora o radu postojao Kolektivni ugovor tuženog objavljen u „Službenom listu grada Beograda“, broj 51, od 24. novembra 2009. godine.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i podnosiocu prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000.000 dinara, kao i pravo na naknadu troškova postupka po ustavnoj žalbi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2857/15 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 14. februara 2012. godine, u svojstvu tužioca, podneo Prvom osnovnom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog G. „B.“, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu od 28. decembra 2011. godine i vraćanja na rad. Predmet je zaveden pod brojem P1. 582/12.

Usled propuštenog roka za dostavljanje odgovora na tužbu, Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo presudu zbog propuštanja P1. 582/12 od 15. maja 2012. godine, kojom je tužbeni zahtev tužioca u celini usvojen.

Tuženi je 30. maja 2012. godine izjavio žalbu sa predlogom za vraćanje u pređašnje stanje. Istog dana tuženi je dostavio i odgovor na tužbu.

Na ročištu povodom predloga za vraćanje u pređašnje stanje, koje je održano 26. oktobra 2012. godine, tužiocu je uručen predlog radi izjašnjenja. Na sledećem ročištu, koje je održano 12. decembra 2012. godine, sud je konstatovao da je postupak po predlogu za vraćanje u pređašnje stanje okončan i najavljeno je donošenje odluke van ročišta.

Rešenjem od 12. decembra 2012. godine, koje je strankama otpravljeno 5. juna 2013. godine, odbačen je predlog tuženog kao neblagovremen. Tuženi je 17. juna 2013. godine izjavio žalbu. Spisi predmeta su 5. novembra 2013. godine dostavljeni Višem sudu u Beogradu, koji je rešenjem Gž1. 739/13 od 13. maja 2015. godine žalbu odbio i navedeno prvostepeno rešenje u celini potvrdio.

Spisi predmeta su potom 9. jula 2015. godine prosleđeni Apelacionom sudu u Beogradu. Rešenjem Gž1. 1739/15 od 16. oktobra 2015. godine ukinuta je presuda zbog propuštanja, te je predmet 2. novembra 2015. godine vraćen na ponovni postupak i dodeljen mu je broj P1. 2857/15.

U periodu do presuđenja, Prvi osnovni sud je zakazao šest ročišta za glavnu raspravu. Sva ročišta su održana, a vremenski interval između njih kretao se između dva i pet meseci. U okviru dokaznog postupka obavljeno je saslušanje četiri svedoka, kao i tužioca u svojstvu stranke. Glavna rasprava je zaključena 8. maja 2017. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2857/15 od 8. maja 2017. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u celini.

Tužilac je 20. juna 2017. godine izjavio žalbu. Spisi predmeta su 24. jula 2017. godine prosleđeni Apelacionom sudu u Beogradu, koji je otvorio raspravu pred drugostepenim sudom. Nakon tri održana i dva neodržana ročišta (neuredno pozivanje punomoćnika tužioca i jednodnevni štrajk advokata), Apelacioni sud u Beogradu je 11. februara 2019. godine zaključio raspravu pred drugostepenim sudom. U okviru dokaznog postupka, saslušana su dvojica svedoka, kao i tužilac u svojstvu parnične stranke.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3158/17 od 11. februara 2019. godine žalba tužioca je odbijena, te je navedena prvostepena presuda u celini potvrđena.

Tužilac je 10. maja 2019. godine izjavio reviziju, na koju je tuženi odgovorio podneskom od 21. juna 2019. godine.

Rešenjem predsednika suda od 12. juna 2020. godine predmet je dat u rad drugom postupajućem sudiji. Iz obrazloženja ove odluke proizlazi da je prethodni sudija izabran za višu sudsku instancu.

Spisi predmeta su 10. septembra 2020. godine prosleđeni Vrhovnom kasacionom sudu, koji je osporenom presudom Rev2. 2415/20 od 1. aprila 2021. godine reviziju tužioca odbio kao neosnovanu.

4. Odredbom člana 32. stav 1 Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14, 87/18 i 18/20), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano raspravi, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu, odnosno u vremenskom okviru (član 326. stav 2.); da će po prijemu odgovora ili po proteku roka za odgovor, prvostepeni sud da dostavi reviziju i odgovor na reviziju, sa spisima predmeta, Vrhovnom kasacionom sudu preko drugostepenog suda, u roku od 15 dana (član 411. stav 3.); da u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud posebno vodi računa o potrebi hitnog rešavanja radnih sporova (član 438.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od iznetih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 14. februara 2012. godine, podnošenjem tužbe Prvom osnovnom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2415/20 od 1. aprila 2021. godine.

Dakle, osporeni parnični postupak je trajao devet godina i mesec i po dana, što, samo po sebi, ukazuje na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Imajući to u vidu, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, činjenica da je parnica u sporu iz radnog odnosa, koji je po svojoj prirodi hitan, trajala preko devet godina, ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Pored toga što prilikom zakazivanja ročišta za glavnu raspravu nije u dovoljnoj meri poštovano načelo hitnosti u rešavanju ove vrste spora, Ustavni sud je imao u vidu i da je rešenje povodom predloga za vraćanje u pređašnje stanje otpravljeno strankama šest meseci po okončanju postupka po tom pravnom sredstvu, kao i da su spisi predmeta Vrhovnom kasacionom sudu, radi odlučivanja o reviziji, dostavljeni 15 meseci nakon što su se za to stekli procesni uslovi. Takođe, Ustavni sud smatra da je Viši sud u Beogradu neopravdano dugo (godinu i sedam meseci) odlučivao o žalbi izjavljenoj protiv rešenja o odbacivanju predloga za vraćanje u pređašnje stanje, imajući u vidu da je blagovremenost predloga bilo jedino sporno pravno pitanje. Ustavni sud posebno ističe da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprineo produžavanju trajanja postupka.

Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka, već i ekonomsko-socijalne prilike, te činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava (ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine). Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja nadležnog suda.

7. Što se tiče istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati relevantnim ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi navedenog ustavnog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenog akta.

Ustavni sud nije posebno cenio navod o pogrešnom tumačenju odredbe člana 184. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 i 54/09), jer osporenom revizijskom presudom njen imperativni karakter svakako nije doveden u pitanje. Vrhovni kasacioni sud je, po shvatanju Suda, napravio adekvatnu razliku između momenta do kog poslodavac zaposlenom najkasnije može dati otkaz (član 184. stav 1. Zakona o radu) i momenta kada zaposlenom prestaje radni odnos po tom osnovu (član 185. stav 5. Zakona o radu).

Takođe, bez uticaja je i tvrdnja da Pravilnik o obavezama saobraćajnog osoblja kod tuženog od 21. januara 2004. godine ne predstavlja opšti akt, u smislu člana 8. stav 1. Zakona o radu, zbog činjenice da je tuženi u vreme donošenja pobijanog rešenja o otkazu ugovora o radu imao važeći kolektivni ugovor. Naime, kolektivnim ugovorom kod poslodavca, saglasno članu 3. Zakona o radu, uređuju se prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa u pogledu svih zaposlenih, dok je navedeni Pravilnik tuženog bio usmeren isključivo na saobraćajno osoblje i regulisao je način izvršavanja poslova i radnih zadataka te kategorije zaposlenih.

Što se tiče istaknute povrede prava na rad, Ustavni sud ukazuje da pravo iz člana 60. Ustava ne sadrži garancije da se zaposlenje dobije i zadrži, podjednako kao što to pravo nema kao svoj korelat obavezu države da rad obezbedi. Otkaz je institut radnog prava, koji se razrađuje zakonima iz radnopravne oblasti, prevashodno opštim, a potom i posebnim, dok je sadržinom Ustavom zajemčenog prava na rad utvrđeno, pored ostalog, pravo na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa. Stoga Ustavni sud naglašava da sam prestanak radnog odnosa ne predstavlja povredu prava na rad iz člana 60. Ustava, ukoliko je on usledio pod uslovima i na način propisan zakonom. Polazeći od toga da ustavna žalba ne sadrži relevantne ustavnopravne razloge kojima se argumentuje povreda prava na pravično suđenje, sledi da nema ustavnopravnih razloga ni za tvrdnje o povredi prava na rad iz člana 60. stav 4. Ustava. Pored navedenog, Ustavni sud konstatuje da su o zakonitosti prestanaka radnog odnosa podnosioca ustavne žalbe odlučivali sudovi u tri instance.

U vezi sa pravom na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe svoje tvrdnje o povredi ovog prava obrazlaže istim navodima kao i povredu prava na pravično suđenje. Pored navedenog, Ustavni sud podseća da se članom 58. Ustava štiti mirno uživanje imovine od akata javne vlasti kojima bi pravo svojine pojedinca ili drugo imovinsko pravo stečeno na osnovu zakona, bilo oduzeto ili ograničeno. U slučaju zadiranja u imovinu na neki drugi način, radi se o imovinskom sporu privatnog prava, kada su sudovi dužni samo da obezbede forum za odlučivanje, pri čemu neuspeh jedne od strana u sporu ne znači automatski i mešanje u imovinu (videti presudu Momčilović protiv Srbije, broj predstavke 23103/07, od 12. marta 2013. godine, stav 35).

Sledom svega izloženog, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u odnosu na osporeni akt odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti