Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu policijskih službenika, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Nižestepeni sudovi su arbitrerno primenili materijalno pravo kada su odbili zahtev za isplatu uvećane zarade za prekovremeni, noćni i praznični rad, pogrešno tumačeći posebne propise.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1362/2009
07.07.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Darka Grozdića iz Kostola, Radeta Marinkovića iz Novog Sipa, Perice Stankovića iz Davidovca, Bobana Šepecanovića iz Grabovice i Dragana Bogdanovića iz Kostola, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. jula 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Darka Grozdića, Radeta Marinkovića, Perice Stankovića, Bobana Šepecanovića i Dragana Bogdanovića i utvrđuje da je presudom Opštinskog suda u Kladovu P1. 722/08 od 11. februara 2009. godine i presudom Okružnog suda u Negotinu Gž. 26/09 od 8. juna 2009. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Okružnog suda u Negotinu Gž. 26/09 od 8. juna 2009. godine, pa se određuje da Apelacioni sud u Beogradu donese novu odluku po žalbi podnosilaca izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Kladovu P1. 722/08 od 11. februara 2009. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Darko Grozdić iz Kostola, Rade Marinković iz Novog Sipa, Perica Stanković iz Davidovca, Boban Šepecanović iz Grabovice i Dragan Bogdanović iz Kostola, preko punomoćnika Mihajla Popovića, advokata iz Negotina, podneli su Ustavnom sudu 21. jula 2009. godine ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Kladovu P1. 722//08 od od 11. februara 2009. godine i presude Okružnog suda u Negotinu Gž. 26/09 od 8. juna 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, jednaku zaštitu prava i pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, kao i člana 40. st. 1. i 3. Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama. U dopuni ustavne žalbe od 1. decembra 2009. godine podnosioci su istakli i povredu načela o zabrani diskriminacije, te povredu zabrane prinudnog rada i prava na pravno sredstvo, zajemčenih čl. 21. i 26. i članom 36. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi da se prekovremeni sati ne mogu tretirati kao posebni uslovi rada i da su sudovi pogrešnim tumačenjem Zakonao unutrašnjim poslovima zaključili da je u 30% uvećane osnovice, koju imaju ovlašćena službena lica, uračunat svaki rad duži od punog radnog vremena, noćni rad i rad u vreme državnih i verskih praznika. Po mišljenju podnosilaca ustavne žalbe, takvim tumačenjem se povređuje njihovo pravo na ograničeno radno vreme i pravičnu naknadu za rad. Podnosioci ustavne žalbe smatraju da su osporene presude „rezultat nepravičnog suđenja“ i ističu da je na isti činjenični i pravni osnov različito primenjeno materijalno pravo u presudama Opštinskog i Okružnog suda u Valjevu i Čačku, koje su priložili kao dokaz uz ustavnu žalbu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene akte i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnosioci ustavne žalbe su Opštinskom sudu u Negotinu podneli tužbu protiv Republike Srbije - Ministarstva unutrašnjih poslova – Policijske uprave u Boru, pored ostalog, radi isplate zarade po osnovu rada za vreme državnih i verskih praznika, prekovremenog rada i noćnog rada u periodu od 1. oktobra 2003. godine do 1. oktobra 2006. godine.

Osporenom presudom Opštinskog suda u Kladovu P1. 722//08 od 11. februara 2009. godine odbijen je u celosti tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe, usvojeno je povlačenje tužbe u odnosu na traženu naknadu za topli obrok i regres za godišnji odmor i određeno da svaka strana u postupku snosi svoje troškove. U obrazloženju presude sud je, pored ostalog, naveo da je veštačenjem utvrđeno da su podnosioci ustavne žalbe ostvarili višak radnih sati, ali da taj višak ne predstavlja prekovremeni rad, već se radi o preraspodeli radnog vremena, koja je podnosiocima „trebalo da omogući odmor koji se plaća, pa se tretira kao redovan rad“. Sud je u obrazloženju presude ocenio da odredba člana 47. stav 1. Zakona o unutrašnjim poslovima, koji se primenjuje u jednom delu utuženog perioda, nije bila neposredno primenljiva, već je sprovedena donošenjem Pravilnika o platama radnika Ministarstva unutrašnjih poslova i da koeficijent utvrđen tim pravilnikom sadrži sve elemente koji se tiču različitih osnova vrednovanja, pa i posebnih uslova rada, težine i prirode zadataka i poslova radnog mesta. Takođe, po oceni toga suda, odredbom člana 146. Zakona o policiji, koji se primenjuje od 29. novembra 2005. godine, propisana je samo mogućnost, a ne i obaveza da se mogu utvrditi koeficijenti za obračun plata od 30 do 50% nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike, između ostalog, zbog posebnih uslova rada, noćnog rada, prekovremenog rada i rada na dan praznika koji je neradni dan. U obrazloženju se dalje navedeno da je stupanjem na snagu Zakona o policiji isključena primena opštih radnopravnih propisa o uvećanoj zaradi po osnovima koji su predmet tužbenog zahteva, a da iz prirode posla koji obavljaju podnosioci ustavne žalbe proizlazi da su oni dužni da rade prekovremeno, „za šta su plaćeni platom određenom parametrom koeficjenta koja u sebi podrazumeva ovu prirodu posla i ovakve uslove rada“.

Podnosioci ustavne žalbe su izjavili žalbu protiv presude Opštinskog suda u Kladovu P1. 722//08 od 11. februara 2009. godine, koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom Okružnog suda u Negotinu Gž. 26/09 od 8. juna 2009. godine. U osporenoj drugostepenoj presudi je ocenjeno da je podnosiocima ustavne žalbe u spornom periodu pravilno isplaćivana zarada, u skladu sa posebnim propisima koji se primenjuju u oblasti rada podnosilaca, a koji se odnose na isplatu po osnovu prekovremenog rada, noćnog rada i rada u dane državnih i verskih praznika.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 2. i 3.); da je zabranjen prinudni rad, a da se seksualno ili ekonomsko iskorišćavanje lica koje je u nepovoljnijem položaju smatra prinudnim radom (član 26. stav 3.); da svako ima pra­vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći i da se ženama, omladini i invalidima omogućuju posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60. stav 4.).

Ustavni sud ukazuje da je Povelja o ljudskim i manjinskim pravima i građinskim slobodama prestala da važi 2006. godine, stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, koji garantuje sva prava i slobode koje su bile utvrđene Poveljom, te se stoga ustavnom žalbom može ukazivati samo na povredu Ustavom zajemčenih prava i sloboda.

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe sledećih zakona:

Odredbom člana 47. stav 1. Zakona o unutrašnjim poslovima («Službeni glasnik RS», br. 44/91, 79/91, 54/96, 17/99, 33/99, 25/2000, 8/01 i 106/03), čijom primenom je osporenim presudama odlučivano o delu tužbenog zahteva koji se odnosi na period od 1. oktobra 2003. godine do 29. novembra 2005. godine, bilo je propisano da se zbog posebnih uslova rada, težine i prirode zadataka i poslova, ovlašćenim službenim licima i radnicima na određenim dužnostima obezbeđuju za najmanje 30 odsto uvećana sredstva za plate u odnosu na sredstva koja se obezbeđuju za ostale radnike Ministarstva unutrašnjih poslova i radnike drugih ministarstava.

Odredbama Zakona o policiji ("Službeni glasnik RS", broj 101/05), čijom primenom je osporenim presudama odlučivano o delu tužbenog zahteva koji se odnosi na period od 1. decembra 2005. godine do 1. oktobra 2006. godine, uređena su pitanja načina utvrđivanja plata i koeficijenata za obračun plata policijskih službenika i drugih zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova.

Odredbom člana 146. stav 1. navedenog zakona propisano je da policijski službenici i drugi zaposleni u Ministarstvu imaju pravo na platu koja se sastoji od osnovice koju utvrđuje Vlada i osnovnog i dodatnog koeficijenta u odnosu na zvanje, posebne uslove rada, opasnost, odgovornost i složenost poslova.

Članom 147. istog zakona propisano je: da se zbog posebnih uslova rada, opasnosti po život i zdravlje, odgovornosti, težine i prirode poslova, rada na dan praznika koji je neradni dan, noćnog rada, rada u smenama, prekovremenog rada, dežurstava, pripravnosti i drugih vidova neredovnosti u radu, zaposlenima u Ministarstvu mogu utvrditi koeficijenti za obračun plate koji su od 30 do 50 odsto nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike, a u visini mase sredstava potrebnih za isplatu dodatnih koeficijenata iz člana 146. stav 1. ovog zakona (stav 1.); da se na prava i obaveze proistekle iz napred navedenih posebnih uslova rada ne primenjuju odredbe opštih radno-pravnih propisa o uvećanoj zaradi (stav 3.).
Rešenjem Ustavnog suda IU-16/2006 od 21. septembra 2006. godine nije prihvaćena inicijativa za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti odredbe člana 147. stav 3. Zakona o policiji. U obrazloženju tog rešenja je, pored ostalog, navedeno: "... Ustavni sud je ocenio da nije nesaglasno s Ustavom da se zakonom uredi pravo na uvećanje plate po osnovu specifičnosti i posebnih uslova rada jedne kategorije zaposlenih u državnim organima, kao i način utvrđivanja i visina uvećane zarade po tim osnovima i da se pri tom, kako propisuje osporena odredba člana 147. stav 3. Zakona odredi da se na prava i obaveze proistekle iz navedenih posebnih uslova rada ne primenjuju odredbe opštih radno-pravnih propisa o uvećanoj zaradi. Odredbe člana 147. Zakona koje utvrđuju pravo na uvećanu zaradu po osnovima navedenim u stavu 1. ovog člana Zakona imaju karakter odredaba posebnog zakona, koje samim tim isključuju primenu odredaba opštih radno-pravnih propisa o istom pitanju, jer je uvećana zarada uređena na poseban način, polazeći od karaktera i specifičnosti poslova ovog državnog organa...".

Opštim propisima o radu je pitanje prava na uvećanu zaradu za prekovremeni rad, rad na dan praznika, za rad noću i rad u smenama, u delu spornog perioda od 1. decembra 2005. godine do 10. oktobra 2006. godine, uređeno, odnosno bilo uređeno na sledeći način:

Članom 2. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05) propisano je: da se odredbe ovog zakona primenjuju na zaposlene koji rade na teritoriji Republike Srbije, kod domaćeg ili stranog pravnog, odnosno fizičkog lica, kao i na zaposlene koji su upućeni na rad u inostranstvo od strane poslodavca ako zakonom nije drukčije određeno (stav 1.); da se odredbe ovog zakona primenjuju i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drukčije određeno (stav 2.); da se odredbe ovog zakona primenjuju na zaposlene strane državljane i lica bez državljanstva koji rade kod poslodavca na teritoriji Republike Srbije, ako zakonom nije drukčije određeno (stav 3.). Odredbom člana 104. stav 1. Zakona o radu propisano je da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu. Odredbom člana 105. stav 1. Zakona propisano je da se zarada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, dok je odredbom člana 106. Zakona propisano da se zarada za obavljeni rad i vreme provedeno na radu sastoji od osnovne zarade, dela zarade za radni učinak i uvećane zarade.
Odredbama člana 108. stav 1. Zakona propisano je da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu, i to, između ostalog:

- za rad na dan praznika koji je neradni dan - najmanje 110% od osnovice;

- za rad noću i rad u smenama, ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade - najmanje 26% od osnovice;

- prekovremeni rad- najmanje 26% od osnovice.

Odredbama člana 5. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama ("Službeni glasnik RS", broj 34/01) koje su se primenjivale na postavljena i zaposlena lica u ministarstvima do 1. januara 2007. godine, kada je počeo da se primenjuje Zakon o platama državnih službenika i nameštenika ("Službeni glasnik RS", br. 62/06, 63/06, 115/06 i 101/07), bilo je propisano da dodatak na platu, između ostalog, pripada za dežurstvo i druge slučajeve rada dužeg od punog radnog vremena određene propisima (prekovremeni rad), rad na dan državnog i verskog praznika i rad noću (između 22,00 i 6,00 časova narednog dana), ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta (stav 1. tač. 2), 3) i 5), kao i da se dodatak na platu obračunava i isplaćuje u visini utvrđenoj Opštim kolektivnim ugovorom.

5. Imajući u vidu navedene ustavnopravne razloge na kojima podnosioci ustavne žalbe temelje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da se oni u suštini žale na primenu materijalnog prava. Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom sporu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili propise u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku od strane redovnih sudova došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosilaca ustavne žalbe.

Ocenjujući da li je u predmetnom parničnom postupku došlo do arbitrerne primene materijalnog prava na štetu podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je pošao od toga da su podnosioci ustavne žalbe podneli zahtev za isplatu dodatka na platu za prekovremeni, noćni i rad na dane državnih i verskih praznika u periodu od 1. oktobra 2003. godine do 1. oktobra 2006. godine, te je prilikom odlučivanja o ovom zahtevu neophodno razlikovati način na koji je ovo pitanje bilo uređeno do 29. novembra 2005. godine i nakon tog datuma, kada je stupio na snagu Zakon o policiji.

Nakon stupanja na snagu Zakona o policiji, zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova, saglasno odredbi člana 147. stav 1. Zakona o policiji, zbog posebnih uslova rada, opasnosti po život i zdravlje, odgovornosti, težine i prirode poslova, rada na dan praznika koji je neradni dan, noćnog rada, rada u smenama, prekovremenog rada, dežurstava, pripravnosti i drugih vidova neredovnosti u radu, mogu ostvariti pravo na koeficijente za obračun plate koji su od 30 do 50 odsto nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike. Iz navedenog proizlazi da se zaposlenima u Ministarstvu unutrašnjih poslova prekovremeni rad, rad noću i rad na dane državnih i verskih praznika vrednuje uvećanjem koeficijenta, tako da se na njih ne primenjuju odredbe opštih radnopravnih propisa o uvećanoj zaradi. Naravno, primena odredaba opštih radnopravnih propisa o uvećanoj zaradi je isključena ukoliko je zaposleni koji je radio prekovremeno, noću i u dane državnih i verskih praznika, ostvario pravo na uvećanje koeficijenta za obračun plate na prethodno navedeni način. Ukoliko zaposlenom u Ministarstvu unutrašnjih poslova rešenjem poslodavca nije utvrđen koeficijent za obračun plate od 30 do 50 odsto nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike, zaposlenom ne može biti uskraćeno pravo na uvećanu zaradu koju za rad na dan praznika, rad noću, rad u smenama i prekovremeni rad imaju svi zaposleni u Republici Srbiji (vid. Odluku Ustavnog suda Už-1530/2008 od 21. januara 2010. godine).

Međutim, odredbama Zakona o unutrašnjim poslovima, koji je važio do 29. novembra 2005. godine, odnosno do stupanja na snagu Zakona o policiji, pitanja iz oblasti radnih odnosa zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, uključujući i plate i naknade radnika tog ministarstva, bila su drugačije regulisana. Odredbom člana 47. stav 1. Zakona o unutrašnjim poslovima bilo je propisano da se zbog posebnih uslova rada, težine i prirode zadataka i poslova, ovlašćenim službenim licima i radnicima na određenim dužnostima obezbeđuju za najmanje 30 odsto uvećana sredstva za plate u odnosu na sredstva koja se obezbeđuju za ostale radnike Ministarstva unutrašnjih poslova i radnike drugih ministarstava. Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama bilo je, između ostalog, propisano da se plate utvrđuju na osnovu osnovice za obračun plata, koeficijenta koji se množi osnovicom, dodatka na platu i obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, u skladu sa zakonom, te da dodatak na platu, između ostalog, pripada za dežurstvo i druge slučajeve rada dužeg od punog radnog vremena određene propisima (prekovremeni rad), rad na dan državnog i verskog praznika i rad noću (između 22,00 i 6,00 časova narednog dana), ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta. Odredbama Pravilnika o platama radnika Ministarstva unutrašnjih poslova, koji je važio u vreme važenja Zakona o unutrašnjim poslovima, bilo je predviđeno da zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova ima pravo na koeficijent koji se određuje prema platnoj grupi ili platnom razredu u koji se radno mesto razvrstava i pravo na uvećanje tog koeficijenta za 30%. Iz navedenog proizlazi da, za razliku od Zakona o policiji koji propisuje mogućnost uvećanja koeficijenta po osnovu prekovremenog, noćnog i rada na dane državnog i verskog praznika, te isključuje primenu drugih propisa o uvećanoj zaradi, odredbama Zakona u unutrašnjim poslovima, ovi osnovi nisu bili posebno navedeni kao uslov za uvećanje koeficijenta, niti je bila isključena primena drugih propisa o uvećanoj zaradi. Dakle, odredbama Zakona o platama u državnim organima i javnim službama bilo je, pored ostalog, propisano da platu čini osnovica, koeficijent koji se množi osnovicom, dodatak na platu i obaveze koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, te je utvrđeno da se dodaci na platu daju, između ostalog, u slučaju prekovremenog, noćnog i rada na dan državnog i verskog praznika, osim ukoliko taj rad nije vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta. Međutim, upravo u pogledu ove činjenice prvostepeni i drugostepeni sud su u osporenim presudama izveli pogrešan zaključak da je uvećanjem koeficijenta za 30% po osnovu posebnih uslova rada, podnosiocima ustavne žalbe plaćen i prekovremeni rad, rad noću i na dane državnih i verskih praznika.

Prvostepeni i drugostepeni sud su svoje odluke takođe zasnovali na činjenici da je stupanjem na snagu Zakona o policiji 29. novembra 2005. godine, poslodavac imao samo mogućnost, ali ne i obavezu da policijskim službenicima utvrdi koeficijente za obračun plata od 30 do 50% nominalno veće od koeficijenata za druge državne službenike, između ostalog, za noćni rad, prekovremeni rad i rad na dan praznika koji je neradni dan, te da s obzirom da podnosiocu ustavne žalbe koeficijenti nisu na ovaj način uvećani, a da je članom 147. stav 3. navedenog Zakona isključena primena opštih radno-pravnih propisa o uvećanoj zaradi, to podnosioci ustavne žalbe u spornom periodu, odnosno nakon stupanja na snagu Zakona o policiji nisu imali osnova da traže isplatu zarade po navedenim osnovima.

Po oceni Ustavnog suda, redovni sudovi su u konkretnom slučaju pravilno protumačili odredbu člana 147. stav 1. Zakona o policiji zaključujući da poslodavac ima samo mogućnost, ali ne i obavezu da zaposlenima u Ministarstvu unutrašnjih poslova utvrdi koeficijente plata koji su za 30 do 50 odsto nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike za rad na dan praznika koji je neradni dan, noćni rad, rad u smenama, prekovremeni rad, dežurstva, pripravnosti i druge neredovnosti u radu. Međutim, redovni sudovi su pogrešno protumačili i primenili odredbu stava 3. navedenog člana Zakona, kada su našli da podnosiocima ustavne žalbe, kojima koeficijent plate nije uvećan na navedeni način nakon stupanja na snagu Zakona, ne pripada pravo na uvećanu zaradu ni po opštim radno-pravnim propisima. Naime, primena odredaba opštih radno-pravnih propisa o uvećanoj zaradi isključena je odredbom člana 147. stav 3. Zakona o policiji samo u odnosu na prava zaposlenih u Ministarstvu proistekla iz posebnih uslova rada, odnosno samo u slučaju da je zaposleni ostvario pravo na uvećanje koeficijenta zarade na način i u visini propisanoj stavom 1. istog člana. Ukoliko zaposlenom u Ministarstvu unutrašnjih poslova rešenjem poslodavca nije utvrđen koeficijent za obračun plate od 30 do 50 odsto nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike, što predstavlja pogodnost proisteklu iz posebnih uslova rada, zaposlenom ne može biti uskraćeno pravo na uvećanu zaradu koju za rad na dan praznika, rad noću, rad u smenama i prekovremeni rad imaju svi zaposleni u Republici Srbiji. U protivnom bi pravo na uvećanu zaradu bilo uskraćeno upravo kategoriji zaposlenih koji svoj odgovoran i težak posao obavljaju u uslovima opasnim po život i zdravlje. S obzirom na izneto, Ustavni sud je ocenio da se obrazloženje osporenih presuda temelji na ustavnopravno neprihvatljivom tumačenju propisa koji su od značaja za rešavanje sporne pravne stvari, što je imalo za posledicu da materijalno pravo u konkretnom slučaju bude primenjeno na štetu podnosilaca ustavne žalbe.

Takođe, uvidom u priloženu dokumentaciju uz ustavnu žalbu (presuda Opštinskog suda u Valjevu P1. 874/06 od 19. februara 2008. godine, koja je potvrđena presudom Okružnog suda u Valjevu Gž1. 305/08 od 28. maja 2008. godine i presuda Opštinskog suda u Čačku P1. 300/06 od 12. juna 2008. godine, koja je potvrđena presudom Okružnog suda u Čačku Gž. 1864/08 od 19. novembra 2008. godine), Ustavni sud je utvrdio da su redovni sudovi u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji usvajali tužbene zahteve za isplatu dodataka na platu po navedenim osnovima u vreme važenja Zakona o unutrašnjim poslovima, sa obrazloženjem da je, na osnovu upoređivanja rešenja o platama radnika Ministarstva unutrašnjih poslova koji su bili službena lica sa posebnim ovlašćenjima i ostalih radnika, utvrđeno da su svim radnicima uvećani koeficijenti za 30%, tako da nisu posebno obračunati dodaci na platu za prekovremeni, noćni i rad na dan državnog ili verskog praznika za ona lica koja su ovakav rad obavljala.

Polazeći od svega izloženog i odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07), Ustavni sud je utvrdio da je osporenim presudama Opštinskog suda u Kladovu P1. 722/08 od 11. februara 2009. godine i Okružnog suda u Negotinu Gž. 26/09 od 8. juna 2009. godine podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu usvojio i ujedno poništio osporenu presudu Okružnog suda u Negotinu Gž. 26/09 od 8. juna 2009. godine, kao meru otklanjanja utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava, uz određivanje da nadležni sud o izjavljenoj žalbi podnosilaca ustavne žalbe donese novu odluku, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. i u tački 2. izreke.

Zahtev podnosilaca ustavne žalbe kojim je traženo da Ustavni sud utvrdi i povredu ostalih prava navedenih u ustavnoj žalbi, za sada je preuranjen, imajući u vidu da će o žalbi podnosilaca ustavne žalbe biti ponovo odlučivano, čime će i eventualna povreda ostalih naznačenih prava biti ispitana po navedenom pravnom sredstvu u parničnom postupku pred nadležnim sudom, zbog čega je Sud ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu svega navedenog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

 

Slični dokumenti

• Už 1363/2009: Odluka Ustavnog suda kojom se usvaja žalba policijskih službenika
• Už 4065/2010: Odluka Ustavnog suda o pravu zaposlenih u MUP-u na pravičnu naknadu za rad
• Už 2209/2010: Ustavnosudska odluka o pravu zaposlenih u MUP-u na dodatke na platu
• Už 1361/2009: Usvojena ustavna žalba zbog povrede prava na pravično suđenje u radnom sporu
• Už 292/2008: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravičnu naknadu za rad
• Už 2007/2010: Usvajanje ustavne žalbe zbog pogrešne primene propisa o platama zaposlenih u MUP-u
• Už 7428/2013: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravičnu naknadu policijskih službenika