Povreda prava na pravično suđenje zbog proizvoljne odluke revizijskog suda
Kratak pregled
Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje presudom Vrhovnog kasacionog suda. Revizijski sud je proizvoljno smanjio naknadu za faktički oduzeto zemljište, dajući paušalno i nedovoljno obrazloženje za svoju odluku, što predstavlja arbitrernu primenu materijalnog prava.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Mizafere Saćipi iz sela Aliđerce, opština Preševo, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. aprila 2013. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba Mizafere Saćipi i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1464/10 od 14. oktobra 2010. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
2. Poništava se presuda iz tačke 1. izreke i nalaže se Vrhovnom kasacionom sudu da donese novu odluku o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Vranju Gž. 1773/08 od 11. septembra 2008. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Mizafere Saćipi iz sela Aliđerce, opština Preševo je 26. marta 2011. godine, preko punomoćnika Nazima Fazliua, advokata iz Preševa, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Vranju Gž. 1773/08 od 16. juna 2009. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1464/10 od 14. oktobra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. Ustava.
U ustavnoj žalbi je navedeno da se pred Opštinskim sudom u Preševu vodio parnični postupak radi naknade štete za bespravno oduzeto zemljište, te da su Okružni sud u Vranju i Vrhovni kasacioni sud prilikom odlučivanja o žalbama stranaka , odnosno reviziji tuženog, povredili označena Ustavom garan tovana prava podnositeljke na taj način što su na proizvoljan način utvrdili tržišnu vrednost oduzete parce le, ne uzimajući pri tome u obzir nalaz sudskog veštaka i „druge verodostojne dokaze“.
Podnositeljka je predložila da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povrede oz načenih prava i poništi osporene presude.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Podnositeljka ustavne žalbe je podnela 12. februara 2007. godine Opštinskom sudu Preševu tužbu radi naknade štete, protiv tuženog JP „Putevi Srbije“.
Presudom Opštinskog suda u Preševu P. 117/07 od 11. oktobra 2007. godine je, između ostalog, obavezan tuženi da tuži lji na ime naknade štete zbog bespravno oduzetog poljoprivrednog zemljišta, bliže opisanog u izreci presude, plati iznos od 1. 102.000,00 dinara (2.000,00 dinara po 1m2) , sa zakonskom kamatom u smislu člana 277. Zakona o obligacionim odnosima, počev od 20. avgusta 2007. godine, pa do isplate. U obrazloženju ove presude je navedeno da je sud visinu štete utvrdio na osnovu nalaza i mišljenja veštaka poljoprivredne struke i na osnovu geodetskog veštačenja.
Rešenjem Okružnog suda u Vranju Gž. 2105/07 od 21. maja 2008. godine ukinuta je presuda Opštinskog suda u Preševu P. 117/07 od 11. oktobra 2007. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud pogrešno presudu doneo samo na osnovu veštačenja; da je potrebno da u ponovnom postupku sud utvrdi tržišnu cenu zemljišta na tom području, i to ne samo na osnovu nalaza i mišljenja veštaka, već i na osnovu drugih raspoloživih dokaza kao što su ugovori o kupoprodaji, relevantni svedoci i drugo ; da je potrebno da sud uputi veštaka da ima u vidu sve činjenice koje utiču na vrednost zemljišta, kao što su kategorija zemljišta, bonitet, a s obzirom da se u žalbi tuženog ističe da se radi o utrini, dok veštak u predmetu daje mišljenje kao da se radi o najboljem poljoprivrednom zemljištu.
U ponovnom postupku Opštinski sud u Preševu je doneo presudu P. 337/08 od 11. septembra 2008. godine kojom je, stavom prvim izreke, obavezan tuženi da tužilji na ime naknade štete zbog bespravno oduzetog zemljišta, bliže označenog u izreci presude, ukupne površine 551 m2, plati iznos od 716.000,00 dinara, odnosno 1.300,00 dinara po 1m2, sa zakonskom kamatom od dana presuđenja do isplate; stavom drugim izreke je odbijena kamata na dosuđeni iznos od 21. juna 2007. godine do 11. septembra 2008. godine; stavom trećim izreke je odbijen preostali deo tužbenog zahteva u iznosu od 386.000,00 dinara koji iznos predstavlja razliku između postavljenog tužbenog zahteva i dosuđenog, dok je stavom četvrtim izreke određeno da će se predmetna nepokretnost, nakon isplate, upisati na ime tuženog kod službe za katast ar nepokretnosti; stavom petim izreke prvostepene presude obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove pa rničnog postupka u iznosu od 130.250,00 dinara. U obrazloženju navedene presude je, između ostalog, navedeno da je sud prilikom formiranja tržišne cene zemljišta uzeo u obzir nalaz i mišljenje veštaka poljoprivredne struke, pa smatrajući da je ista previsoko određena, uzeo je u obzir i druge okolnosti koje utiču na formiranje cene i to cenovnik Ministarstva finansija i ekonomije - Ekspozitura Preševo, kao nadležnog za utvrđivanje i naplatu poreza na prenos apsolutnih prava i „brojne presude tog suda, kao i rešenja Okružnog suda u Vranju“.
Osporenom presudom Okružnog suda u Vranju Gž. 1773/08 od 16. juna 2009. godine odbijene su kao neosnovane žalbe tužilje i tuženog, a presuda Opštinskog suda u Preševu P. 337/08 od 11. septembra 2008. godine u pogledu odluke o glavnoj stvari i parničnim troškovima je potvrđena. U obrazloženje ove presude je navedeno: da je prvostepeni sud izveo pravilan zaključak u pogledu visine tržišne cene predmetne nepokretnosti, i to ocenom svih dokaza, a naročito nalaza i mišljenja veštaka poljoprivredne struke, ceneći pri tom pravilno i ostale okolnosti koje utiču na formiranje cene, pre svega imajući u vidu bonitet i položaj pomenute parcele, da se ista nalazi blizu naselja, odnosno na samoj petlji za Preševo, a takođe pravilnom ocenom i „cenovni ka“ Ministarstva finansija i ekonomije nadležnog za utvrđivanje i naplatu poreza na prenos apsolutnih prava u Ekspozituri Preševo.
Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1464/10 od 14. oktobra 2010. godine je delimično usvojena revizija tuženog i preinačene su presude Okružnog suda u Vranju Gž. 1773/08 od 16. juna 2009. godine i Opštinskog suda u Preševu P. 337/08 od 11. septembra 2008. godine, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje za naknadu štete zbog bespravno oduzetog poljoprivrednog zemljišta u iznosu od 165.000,00 dinara , sa zakonskom kamat om, dok je u preostalom delu revizija tuženog odbijena kao neosnovana. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno da bez obzira na to što se predmetno zemljište nalazi na samoj petlji za Preševo, reč je o poljoprivrednom zemljištu treće klase, pa samim tim treba imati u vidu cenu upravo za takvo zemljište, a ne cenu za zemljište koje bi s obzirom na izgradnju auto puta moglo imati potencijal da se koristi i za druge namene, a ne u poljoprivredne svrhe; da, polazeći od odredbe člana 42. Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik RS“, br. 53/95, 16/01 i 23/01), a imajući u vidu raspone u cenama poljoprivrednog zemljišta za KO Čukarka koje se kreću od 640, 800 do 1300 dinara po 1m2 (po do sada donetim presudama nižestepenih sudova), potom da se radi o poljoprivrednom zemljištu treće klase, kao i „ostale parametre“ za određivanje cene zemljišta, taj sud smatra da je realna tržišna vrednost oduzetog zemljišta 1.000,00 dinara po 1m2; da su, sledom iznetog, preinačene nežestepene presude, tako što je preko iznosa od 551.000,00 dinara, a do dosuđenog iznosa nižestepenim presudama od 716.000,00 dinara, odnosno za iznos od 165.000,00 dinara odbijen tužbeni zahtev tužilje kao neosnovan; da je u ostalom delu revizija tuženog odbijena kao neosnovana, jer „ne stoje navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava“.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbama člana 58. Ustava je, između ostalog, zajemčeno mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.) i utvrđeno da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.).
Za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, od značaja su i odredbe Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik RS“, br. 53/95, 16/01 i 23/01 i 20/09) kojima je propisano: da se nepokretnosti mogu eksproprisati ili se svojina na njima može ograničiti samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 1.); da se visina naknade u novcu za eksproprisane nepokretnosti određuje po tržišnoj ceni, prema okolnostima u momentu zaključenja sporazuma o visini naknade, a ako sporazum nije postignut, prema okolnostima u momentu donošenja prvostepene odluke o naknadi, kao i da ako se korisniku eksproprijacije nepokretnost predaje pre pravosnažnosti rešenja o eksproprijaciji, raniji sopstvenik ima pravo da bira da mu se naknada odredi prema okolnostima u vreme predaje eksproprisane nepokretnosti ili u vreme donošenja prvostepene odluke o naknadi (član 41. st. 2. i 3.); da se naknada za eksproprisano poljoprivredno zemljište i građevinsko zemljište određuje u novcu prema tržišnoj ceni takvog zemljišta, ako zakonom nije drukčije propisano (član 42. stav 1.) i da procenu tržišne cene iz stava 1. ovog člana vrši organ nadležan za utvrđivanje poreza na prenos apsolutnih prava na nepokretnostima (stav 2.).
Odredbom člana 189. stav 2 Zakona o obligacionim odnosima (''Službeni list SFRJ'', br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i ''Službeni list SRJ'', br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) utvrđeno je da se visina štete određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, izuzev slučaja kad zakon naređuje što drugo.
5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu istaknutih povreda prava na pravično suđenje i prava na imovinu, Ustavni sud najpre konstatuje da se suština navoda o povredi označenih prava odnosi na tvrdnju podnositeljke da su nadležni sudovi, a pre svega Vrhovni kasacioni sud , na proizvoljan način utvrdili vrednost faktički oduzete parcele, ne uzimajući u obzir nalaz veštaka, te na taj način „oštetili tuži lju“ i utvrdili nižu vrednost oduzet e parcele od nj ene stvarne tržišne vrednosti. Ustavni sud iz toga konstatuje da se podnositeljka žali na pogrešnu primenu materijalnog prava i proizvoljno zaključivanje o obimu njenog prava od strane Vrhovnog kasacionog suda.
S tim u vezi, Ustavni sud smatra da je za ocenu osnovanosti navoda ustavne žalbe o povredi označenih prava potrebno ispitati da li je postupak bio v ođen na način koji je podnositeljki osigurao pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava.
Ustavni sud ukazuje da nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i primene prava u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe, te da je zadatak Ustavnog suda u okviru ocene postojanja povrede prava na pravično suđenje da ispita da li je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, od strane redovnih sudova, eventualno došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je prime na procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnositeljke ustavne žalbe.
Međutim, Ustavni sud se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne zaustavlja na formalnom ispitivanju da li su te garancije poštovane, već ide i korak dalje, tj. sagledava osporenu odluku i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene, već su nastale kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava, a polazeći od člana 18. stav 3. Ustava. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu “ Ruiz Torija protiv Španije”, 9. decembar 1994. godine, § 29.). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava: “Georgiadis protiv Grčke”, 29. maj 1997. godine, § 43; “ Higgins i ostali protiv Francuske”, 19. februar 1998. godine, § 43.). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava u predmetu “Van der Hurk protiv Holandije”, odluka od 19. aprila 1994. godine, § 61.). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižestepenih sudova. Međutim, do povrede prava na pravično suđenje može doći ako sudovi ne utvrde i ne obrazlože ključne argumente za donošenje presude. Takođe, povreda prava na pravično suđenje postoji i ako u obrazloženju nisu sa dovoljnom preciznošću navedeni razlozi na kojima se odluka zasniva (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu ''Hadjianastassiou protiv Grčke '' od 16. decembra 1992. godine, § 33.).
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je na osnovu citiranih odredaba Ustava i zakona utvrdio sledeće: da se pravna zaštita za slučaj oduzimanja zemljišta, bez donošenja rešenja o eksproprijaciji i bez plaćanja naknade, može ostvariti u parničnom postupku u kome se utvrđuje vrednost oduzetog zemljišta; da se visina naknade štete zbog faktički odu zetog zemljišta utvrđuje u novcu prema tržišnoj ceni takvog zemljišta; da sud tržišnu cenu određuje na osnovu procene organa nadležnog za utvrđivanje poreza na prenos apsolutnih prava na nepokretnostima, nalaza veštaka, kao i na osnovu drugih dokaza koje stranke predlože; da procena tržišne cene nepokretnosti od strane organa nadležnog za utvrđivanje poreza na prenos apsolutnih prava na nepokretnosti (poreska uprava) predstavlja najniži iznos naknade za eksproprisanu nepokretnost (videti: Rešenje Ustavnog suda IUz-81/2009 od 22. decembra 2009. godine i Odluku Už – 5686/11 od 28. februara 2013. godine); da ako se nepokretnost predaje pre pravosnažnosti rešenja o eksproprijaciji, raniji sopstvenik (tužilac) ima pravo da bira da mu se naknada odredi prema okolnostima u vreme predaje eksproprisane nepokretnosti ili u vreme donošenja prvostepene odluke o naknadi.
Prema utvrđenim činjenicama u konkretnom slučaju Ustavni sud je utvrdio da je Vrhovni kasacioni sud odlučivao o reviziji tuženog, te da je u tom postupku bila sporna visina naknade štete. Nižestepeni sudovi su utvrdili da je tuženi JP „Putevi Srbije“ u cilju izgradnje Autoputa E75 bespravno ušao u posed parcele podnositeljke, da predmetna nepokretnost nije eksproprisana niti je za nju plaćena naknada, te da takvo faktičko i trajno zauzimanje zemljišta predstavlja osnov za ostvarivanje prava ovde podnositeljke na naknadu za oduzeto zemljište. Sudovi su prilikom utvrđivanja tržišne vrednosti spornog poljoprivrednog zemljišta imali u vidu pored nalaza i mišljenja dva veštaka , i druge dokaze na osnovu kojih se može utvrditi formiranje tržišne cene oduzetog zemljišta .
U konkretnom slučaju, Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom preinačio odluke nižestepenih sud ova, navodeći da je na osnovu inače vrlo širokog naznačenog raspona u cenama poljoprivrednog zemljišta koje se nalazi u istoj katastarskoj opštini kao i predmetna parcela , a što proističe iz potpuno neodređenih „do sada donetih presuda“ nižestepenih sudova, „kao i ostalih parametara za određivanje cene zemljišta“, koji ničim nisu definisani, smanjio prethodno dosuđeni iznos naknade sa 1.300,00 dinara p o 1m2 na 1.000,00 dinara po 1m2, jer „smatra“ da je to „realna tržišna vrednost“ zemljišta oduzetog od tužilje.
Prema oceni Ustavnog suda, osporena revizijska presuda nije obrazložena na način koji zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava. Ovo stoga što pravni stav Vrhovnog kasacionog suda u osporenoj presudi Rev. 1464/10 od 14. oktobra 2010. godine, na osnovu koga je podnositeljki ustavne žalbe smanjena dosuđena naknada štete, predstavlja očigledno paušalnu, a time i proizvoljnu primenu materijalnog prava, te je osporenom presudom povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 –U S), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.
Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu ukloniti samo poništajem osporene revizijske presude, kako bi u ponovnom postupku bila doneta nova odluka o reviziji tuženog, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučeno kao u tački 2. izreke.
6. Zahtev podnositeljke ustavne žalbe kojim je traženo da Ustavni sud utvrdi i povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava, za sada je preuranjen, imajući u vidu da će o reviziji tuženog biti ponovo odlučivano, čime će i eventualna povreda označenog prava biti ispitana po navedenom pravnom sredstvu u ponovnom postupku pred nadležnim sudom, zbog čega je Sud ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, kao u drugom delu tačke 1. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.
U odnosu na osporenu presudu Okružnog suda u Vranju Gž. 1773/08 od 16. juna 2009. godine, Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom. Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe osporenu drugostepenu presudu nesporno primila pre 14. oktobra 2010. godine kada je doneta revizijska presuda , te da za tužilju revizija protiv te presude nije bila dozvoljena. Prema pravnom stavu Ustavnog suda, u parničnom postupku revizija predstavlja pravno sredstvo čijim se iscrpljivanjem stiče pravo na podnošenje ustavne žalbe, ali samo kada je, kao u konkretnom slučaju , revizija bila dozvoljena i kada je izjavljena na način i pod uslovima propisanim zakonom. U suprotnom, rok za podnošenje ustavne žalbe počinje da teče danom dostavljanja drugostepene presude podnositeljki ustavne žalbe. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Vranju Gž. 1773/08 od 16. juna 2009. godine odbacio kao neblagovremenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, jer je izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona.
7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom Sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević