Odbijanje ustavne žalbe advokata u vezi sa naknadom troškova postupka

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu advokata koji je u parničnom postupku tražio naknadu troškova odbrane od Republike Srbije. Sud je utvrdio da pravo na naknadu troškova od države ima okrivljeni, a ne branilac kojeg je on angažovao.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1365/2008
05.11.2009.
Beograd

Ustavni sud, u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dušana Predića iz Bora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 5. novembra 2009. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dušana Predića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Zaječaru Gž. 262/07 od 9. septembra 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dušan Predić iz Bora je 25. novembra 2008. godine podneo ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Zaječaru Gž. 262/07 od 9. septembra 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na naknadu štete, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 35. st. 2. i 3. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je Okružni sud u Zaječaru osporenom presudom odbio njegovu žalbu i potvrdio presudu prvostepenog suda, navodeći u obrazloženju da podnosilac ustavne žalbe nema pravo na naknadu troškova krivičnog postupka u smislu odredbe člana 197. Zakonika o krivičnom postupku, jer u konkretnom slučaju odbrana lica čiji je branilac bio podnosilac ustavne žalbe nije bila obavezna, pošto je za predmetno krivično delo zaprećena kazna zatvora do tri godine. Smatra da je na ovaj način povređeno „formalno i materijalno pravo u celini“, jer troškovi krivičnog postupka prilikom obustave krivičnog postupka ili kada se optužba odbija nisu propisani samo za obaveznu odbranu, te da je ovim povređeno njegovo pravo na pravično suđenje, a time i Ustavom zajemčeno pravo na naknadu štete. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i svojom odlukom poništi pobijanu presudu uz “naređenje da se uklone štetne posledice i mogućnost na donošenje zahteva za naknadu štete“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 35. st. 2. i 3. Ustava, utvrđeno je da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrukuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave i da zakon određuje uslove pod kojima oštećeni ima pravo da zahteva naknadu štete neposredno od lica koje je štetu prouzrokovalo.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom postupku:

Podnosilac ustavne žalbe je bio branilac koga je D.P. angažovao u krivičnom postupku koji se protiv njega vodio pred Opštinskim sudom u Boru zbog krivičnog dela davanje lažnog iskaza iz člana 206. stav 2. u to vreme važećeg Krivičnog zakonika Republike Srbije. Navedeni krivični postupak okončan je donošenjem rešenja kojim je odbijen optužni predlog zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, pri čemu tim rešenjem nije odlučeno o troškovima postupka. Podnosilac ustavne žalbe je, saglasno članu 194. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku, podneo zahtev navedenom Opštinskom sudu da odluči o troškovima. Kako sud o podnetom zahtevu nije odlučio u roku od tri meseca od dana njegovog podnošenja, podnosilac ustavne žalbe je, pozivajući se na odredbu člana 197. stav 6. Zakonika o krivičnom postupku, 10. avgusta 2007. godine, podneo tužbu Opštinskom sudu u Boru protiv Republike Srbije radi isplate troškova postupka u iznosu od 12.600,00 dinara, a koji obuhvataju njegovu nagradu kao advokata-branioca za prisustvo saslušanju svedoka pred istražnim sudijom 26. oktobra 2004. godine, prisustvo prilikom saslušanja okrivljenog pred istražnim sudijom 8. novembra 2004. godine i sačinjavanje zahteva za donošenje rešenja o naknadi troškova krivičnog postupka 21. decembra 2004. godine.

Opštinski sud u Boru je 24. septembra 2007. godine doneo presudu P. 818/07 kojom je odbio tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe kao neosnovan i obavezao ga da tuženoj Republici Srbiji nadoknadi troškove parničnog postupka. U obrazloženju prvostepene presude navedeno je da je za krivično delo za koje se protiv D.P. vodio krivični postupak, u kome je tužilac bio njegov branilac, bila zaprećena kazna zatvora do tri godine, što znači da odbrana po zakonu nije bila obavezna, već je tužioca sam okrivljeni angažovao kao branioca, iz čega je sud izveo zaključak da „kako troškove krivičnog postupka snosi osumnjičeni tj. okrivljeni u krivičnom postupku, to je jedino on aktivno legitimisan da u parničnom postupku traži troškove postupka koje je imao vezano za angažovanje svog branioca“.

Protiv navedene presude podnosilac ustavne žalbe je izjavio žalbu koju je Okružni sud u Zaječaru, osporenom presudom Gž. 262/07 od 9. septembra 2008. godine, odbio kao neosnovanu. Okružni sud je zaključio da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, ističući da „u konkretnom slučaju odbrana od strane advokata nije bila obavezna jer je za predmetno krivično delo zaprećena kazna do tri godine“. Izjašnjavajući se o navodima žalbe „da ne stoje razlozi u prvostepenoj presudi da tužilac nije bio aktivno legitimisan da zahteva naplatu troškova krivičnog postupka“, Okružni sud u Zaječaru je stao na stanovište da je prvostepena presuda pravilna i zakonita, jer braniocu ne pripadaju troškovi postupka pošto odbrana nije bila obavezna, te je našao da su stoga razlozi izneti u osporenoj presudi Opštinskog suda u Boru vezani za nedostatak aktivne legitimacije tužioca irelevantni.

4. Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje o osnovanosti podnete ustavne žalbe od značaja odredbe Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list Savezne Republike Jugoslavije“, broj 70/01, 68/02 i „Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 58/04, 85/05, 115/05 i 49/07), koji je važio u vreme odlučivanja o spornom pravnom pitanju, a kojim su u celini bili uređeni troškovi krivičnog postupka.

Odredbom člana 193. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku (u daljem tekstu: ZKP) bilo je propisano da troškovi krivičnog postupka obuhvataju: troškove za svedoke, veštake, tumače i stručna lica i troškove uviđaja (tačka 1)); troškove prevoza okrivljenog (tačka 2)); izdatke za dovođenje okrivljenog (tačka 3)); putne troškove službenih lica (tačka 4)); troškove lečenja okrivljenog za vreme dok se nalazi u pritvoru, kao i troškove porođaja, osim troškova koji se naplaćuju iz fonda za zdravstveno osiguranje (tačka 5)); troškove tehničkog pregleda vozila, analize krvi i prevoza leša do mesta obdukcije (tačka 6)); nagradu i nužne izdatke branioca, nužne izdatke privatnog tužioca i oštećenog kao tužioca i njihovih zakonskih zastupnika, kao i nagradu i nužne izdatke njihovih punomoćnika (tačka 7)); nužne izdatke oštećenog i njegovog zakonskog zastupnika, kao i nagradu i nužne izdatke njegovog punomoćnika (tačka 8)); paušalni iznos, za troškove koji nisu obuhvaćeni prethodnim tačkama (tačka 9)).

Prema odredbi člana 194. stav 2. ZKP, ako nedostaju podaci o visini troškova, posebno rešenje o visini troškova doneće istražni sudija, sudija pojedinac ili predsednik veća kada se ti podaci pribave, a podaci o visini troškova i zahtev za njihovu naknadu mogu se podneti najdocnije u roku od jedne godine od dana pravnosnažnosti presude ili rešenja o obustavi krivičnog postupka.

Odredbom člana 197. stav 1. ZKP bilo je propisano da kad se obustavi krivični postupak ili kada se donese presuda kojom se okrivljeni oslobađa od optužbe ili kojom se optužba odbija, izreći će se u rešenju, odnosno presudi da troškovi krivičnog postupka iz člana 193. stav 2. tačka 1) do 6) ovog zakonika, kao i nužni izdaci okrivljenog i nužni izdaci i nagrada branioca, padaju na teret budžetskih sredstava. Izuzeci od pravila propisanog u navedenoj zakonskoj odredbi bili su propisani odredbama st. 3. i 4. ovog člana ZKP i odnosili su se na slučajeve kada je krivični postupak u kome je okrivljeni oslobođen ili je krivični postupak obustavljen ili je optužba odbijena, vođen po tužbi privatnog tužioca i kada je oštećeni odustao od predloga za gonjenje. Odredbom stava 6. istog člana ZKP bilo je predviđeno da ako zahtev za naknadu nužnih izdataka i nagrade iz stava 1. ne bude usvojen, ili sud o njemu ne donese odluku u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva, okrivljeni i branilac imaju pravo da potraživanja ostvaruju u parničnom postupku protiv Republike Srbije.

Slučajevi u kojima je predviđena obavezna odbrana bili su sadržani u odredbi člana 71. ZKP, kojim je bilo propisano: da ako je okrivljeni nem, gluv ili nesposoban da se sam uspešno brani ili ako se postupak vodi zbog krivičnog dela za koje se može izreći kazna zatvora preko deset godine ili teža kazna, okrivljeni mora imati branioca prilikom prvog saslušanja (stav 1.); da okrivljeni prema kome je određen pritvor mora imati branioca dok je u pritvoru (stav 2.); da okrivljeni kome se sudi u odsustvu (član 304.) mora imati branioca čim sud donese rešenje o suđenju u odsustvu (stav 3.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine zajemčenih prava na pravično suđenje i prava na naknadu štete iz člana 32. stav 1. i člana 35. st. 2. i 3. Ustava, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, te odredaba Zakonika koje uređuju troškove krivičnog postupka, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Nesporno je da je podnosilac ustavne žalbe bio branilac koga je okrivljeni lično angažovao da ga zastupa u krivičnom postupku koji je protiv njega vođen zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo za koje je bila propisana kazna zatvora do tri godine, iz čega sledi da, s obzirom na visinu zaprećene kazne, u konkretnom slučaju nije bila predviđena obavezna odbrana, niti je podnosilac ustavne žalbe po bilo kom drugom Zakonikom propisanom osnovu, imao svojstvo branioca postavljenog po službenoj dužnosti.

Takođe, nesporno je da je u odnosu na okrivljenog optužni predlog pravnosnažno odbijen zbog zastarelosti krivičnog gonjenja, iz čega, saglasno odredbama člana 197. ZKP, sledi da Zakonikom propisani troškovi krivičnog postupka, a koji obuhvataju i nužne izdatke i nagradu branioca, padaju na teret budžetskih sredstava.

Ustavni sud ocenjuje da se iz sadržine odredbe člana 197. stav 1. ZKP ne može zaključiti da se navedeni troškovi krivičnog postupka, koji padaju na teret budžetskih sredstava u situaciji kada je krivični postupak obustavljen, kada je doneta oslobađajuća presuda ili kada je optužba odbijena, odnose samo na slučajeve u kojima je krivični postupak vođen za krivično delo za koje je propisana obavezna odbrana. Takođe se ni izuzeci od propisanog pravila da troškovi postupka padaju na teret budžetskih sredstava kada je krivični postupak okončan na jedan od navedenih načina, ne zasnivaju na kriterijumu da li je u krivičnom postupku koji je vođen odbrana bila obavezna ili ne.

Iz navedenog, po oceni Ustavnog suda, sledi da troškovi krivičnog postupka koji je okončan obustavom postupka, odnosno odbijanjem optužnog predloga iz razloga predviđenih za obustavu krivičnog postupka, a među kojima su i nužni izdaci i nagrada branioca, padaju na teret budžetskih sredstava, nezavisno od toga da li je u tom krivičnom postupku osumnjičeni, odnosno okrivljeni imao pravo na obaveznu odbranu ili ne.

Međutim, i pored navedenog, Ustavni sud nalazi da osporenom presudom Okružnog suda u Zaječaru podnosiocu ustavne žalbe nisu povređena Ustavom zajemčena prava na čiju povredu u ustavnoj žalbi ukazuje. Naime, odredbom člana 197. stav 6. ZKP dato je pravo okrivljenom i braniocu da svoje potraživanje naknade za nužne izdatke i nagrade ostvaruju u parničnom postupku protiv Republike Srbije, kao dužnika, ako zahtev za naknadu ovih troškova ne bude usvojen ili o njemu ne bude doneta odluka u propisanom roku. Dakle, bitna pretpostavka da se pravo na potraživanje od Republike Srbije ostvari u parničnom postupku je da tužilac u tom postupku ima svojstvo poverioca. Ustavni sud ocenjuje da u postupku za naknadu troškova krivičnog postupka koji padaju na teret budžetskih sredstava svojstvo poverioca ima upravo osumnjičeni, odnosno okrivljeni u odnosu na koga je postupak obustavljen, optužba odbijena ili je oslobođen od optužbe, jer je on lice koje je bilo izloženo krivičnom postupku koji nije okončan utvrđivanjem njegove krivične odgovornosti, a pritom je bio izložen određenim troškovima, pa i troškovima angažovanja branioca. Izuzetak od napred navedenog je samo slučaj u kome je branilac, po bilo kom zakonom propisanom osnovu, postavljen po službenoj dužnosti od strane suda kao državnog organa, jer samo tada branilac ima direktno potraživanje od Republike Srbije, pošto je prihvatanjem da bude branilac po službenoj dužnosti zapravo stupio u svojevrstan obligacioni odnos sa državom. Nasuprot tome, branilac koga angažuje stranka je jedino u obligacionom odnosu sa svojim branjenikom, te sva potraživanja koja ima u pogledu nužnih izdataka i nagrade ima isključivo prema branjeniku, nezavisno od toga da li će mu ih on nadoknaditi iz sopstvenih sredstava ili iz sredstava koje dobije na teret budžeta. U tom smislu, Ustavni sud smatra da iz odredbe člana 197. stav 6. ZKP proizlazi da aktivnu legitimaciju za podnošenje tužbe u parničnom postupku radi naknade troškova krivičnog postupka koji padaju na teret budžetskih sredstava ima pre svega okrivljeni, a branilac samo u slučaju da je bio postavljen po službenoj dužnosti.

Na osnovu navedenog, Ustavni sud ocenjuje da osporena presuda Okružnog suda u Zaječaru Gž. 262/07 od 9. septembra 2009. godine, kojom je odbijena žalba podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv prvostepene presude Opštinskog suda u Boru kojom je odbijen njegov tužbeni zahtev da mu Republika Srbija kao braniocu u krivičnom postupku naknadi troškove nagrade za odbranu, ne sadrži razloge koji se zasnivaju na pravilnom tumačenju merodavnih odredaba Zakonika o krivičnom postupku, ali da ovom presudom nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Ovo iz razloga što, prema navedenim odredbama Zakonika, potraživanje prema Republici Srbiji i nije imao podnosilac ustavne žalbe, već njegov branjenik, u odnosu na koga je u krivičnom postupku, u kome nije odlučeno o troškovima postupka, optužni predlog odbijen zbog nastupanja zastarelosti krivičnog gonjenja.

Polazeći od iznetog, a imajući u vidu da se u ustavnoj žalbi ne ukazuje na to da u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, o podnetoj tužbi podnosioca ustavne žalbe nije odlučivao nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustavnovljeni sud, niti da o njegovom pravu nije javno raspravljano i odlučeno u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da nisu osnovani navodi podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje.

Ustavni sud ukazuje da pravno neutemeljeni razlozi za odluku suda ili drugog nadležnog organa izneti u obrazloženju donete presude ili drugog pojedinačnog akta ne predstavljaju povredu prava na pravično suđenje ukoliko za donetu odluku ima osnova u važećim propisima, te je njome, bez obzira na iznete razloge, o nečijem pravu ili obavezi odlučeno na zakonit način.

U odnosu na istaknutu povredu prava na naknadu štete iz člana 35. st. 2. i 3. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da osporena presuda nije posledica nezakonitog rada državnog organa, niti je njome podnosiocu ustavne žalbe pričinjena materijalna ili nematerijalna šteta. Ukoliko podnosilac ustavne žalbe nije dobio naknadu za pruženu odbranu, čime je pretrpeo štetu, naknadu te štete duguje mu njegov branjenik.

Saglasno iznetom, Sud nalazi da nisu osnovani navodi podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenom presudom Okružnog suda u Zaječaru povređeno pravo iz člana 35. Ustava.

6. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik“, broj 109/07).

Na osnovu člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je odlučio kao u izreci.

7. Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se ova Odluka objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odbijanje ustavne žalbe advokata u vezi sa naknadom troškova postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti