Povreda prava na suđenje u razumnom roku oštećenog kao tužioca u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu oštećenog kao tužioca zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku. Postupak je trajao preko šest godina i okončan zastarelošću, a podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 900 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Lidija Đukić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. A . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. septembra 201 9. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. A . i utvrđuje da je u krivičnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 15566/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, koje garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. A . iz Beograda je , 22. maja 2013. godine , preko punomoćnika T. S , advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu, a 1. juna 2015. godine dopunu ustavne žalbe, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 15566/10 . Ustavna žalba je zavedena pod brojem Už-4012/2013.

Podnosilac je ustavnu žalbu podneo u svojstvu oštećenog kao tužioca i naveo: da je protiv okrivljene Z.A. pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu 24. maja 2005. godine pokrenuta istraga, koja je obustavljena, pa je podnosilac 23. januara 2008. godine preuzeo krivično gonjenje podizanjem optužnice protiv okrivljene; da je pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu protiv okrivljene vođen krivični postupak u predmetu K. 15566/10; da je 11. juna 2014. godine doneta prvostepena presuda K. 301/14, kojom je okrivljena osuđena za krivično delo koje joj je stavljeno na teret; da je Prvi osnovni sud u Beogradu 1. oktobra 2014. godine, rešenjem K. 1523/14, obustavio osporeni krivični postupak usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja; da je tako dugim trajanjem osporenog krivičnog postupka povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu , utvrdi povredu označenog ustavnog prava , kao i da podnosiocu dosudi naknadu nematerijalne štete.

Kako je osporeni krivični postupak još uvek bio u toku, a izmenama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), koji je počeo da se primenjuje 1. januara 2014. godine, za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku je propisana nadležnost redovnog suda, ustavna žalba je 26. maja 2014. godine ustupljena na dalju nadležnost Apelacionom sudu u Beogradu, koji je 16. juna 2014. godine predmet vratio Ustavnom sudu, pozivajući se na pravni stav Vrhovnog kasacionog suda od 30. maja 2014. godine.

S obzirom na to da je, u međuvremenu, osporeni krivični postupak pravnosnažno okončan, Ustavni sud je ustavnu žalbu uzeo u rad , pod novim brojem predmeta Už-13650/2018.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Istražni sudija Drugog opštinskog suda u Beogradu je 24. maja 2005. godine protiv Z.A doneo rešenje o sprovođenju istrage Ki. 945/05, zbog krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti saobraćaja iz člana 201. stav 3. u vezi člana 195. stav 3. KZ RS, izvršenog na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Kako je istraga obustavljena, podnosilac je 23. januara 2008. godine, u svojstvu oštećenog kao tužioca, protiv okrivljene Z.A. preuzeo krivično gonjenje podizanjem optužnice, koju je precizirao podneskom od 9. novembra 2010. godine i prekvalifikovao na glavnom pretresu 11. juna 2014. godine.

U toku trajanja postupka, oštećeni kao tužilac se pritužbama obraćao Ministarstvu pravde i državne uprave i Vrhovnom kasacionom sudu zbog odugovlačenja osporenog postupka i tražio njegovo ubrzanje. Zamenik v.f. predsednika Prvog osnovnog suda je, dopisom Su. 60-1961/2013-2 od 1. novembra 2013. godine, obavestio podnosioca da je uvidom u spise predmeta utvrđeno da je ponovna pritužba oštećenog kao tužioca na rad Prvog osnovnog suda u Beogradu u navedenom predmetu osnovana, te da je prevashodni razlog neodržavanje glavnog pretresa, odnosno dugog trajanje osporenog krivičnog postupka nedolazak okrivljene na zakazana ročišta za glavni pretres, kao i da će preduzeti sve zakonom predviđene mere da se postupak okonča u razumnom roku.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 9. decembra 2013. godine doneo rešenje o odbacivanju optužnice K. 15566/10 , koje je odlukom drugostepenog suda od 21. februara 2014. godine ukinuto i predmet vraćen na ponovni postupak.

U ponovom krivičnom postupku, Prvi osnovni sud u Beogradu je 11. juna 2014. godine doneo presudu K. 301/14, kojom je okrivljenu oglasio krivom za izvršenje krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti saobraćaja, iz člana 297. stav 3. u vezi sa članom 289. stav 3. Krivičnog zakonika na štetu oštećenog kao tužioca, izrekao joj uslovnu osudu a oštećenog kao tužioca, radi ostvarivanja imovi nsko-pravnog zahteva, uputio na parnicu. U obrazloženju presude je, između ostalog, navedeno da se oštećeni kao tužilac u završnoj reči pridružio krivičnom gonjenju i istakao imovinsko-pravni zahtev.

U postupku po žalbi, drugostepeni sud je 19. septembra 2014. godine ukinuo prvostepenu osuđujuću presudu i predmet drugi put vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

U drugi put ponovljenom postupku, Prvi osnovni sud u Beogradu je 1. oktobra 2014. godine doneo rešenje K. 1523/14, kojim je obustavio osporeni krivični postupak usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ispitujući da li je ustavna žalba dopuštena ratione personae , Ustavni sud je pošao od svoje dosadašnje prakse ( videti, pored ostalih: Odluku Už-261/2007 od 25. decembra 2008. godine, tačka 6. obrazloženja; Odluku Už-408/2008 od 9. jula 2009. godine, tačka 6. obrazloženja; Odluku Už-452/2009 od 14. jula 2011. godine, tačka 5. obrazloženja), kao i prakse Evropskog suda za ljudska prava ( videti odluku u predmetu Ristić protiv Srbije, od 18. januara 2011. godine, stav 44.) saglasno kojoj se pravo na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku u krivičnim postupcima pre svega garantuje optuženom licu, jer se o njegovim pravima i obavezama u tom postupku odlučuje. Stoga, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac, a ni oštećeni, nemaju ni Ustavom niti zakonom zajemčeno pravo da će se protiv trećeg lica voditi krivični postupak i da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Međutim, imajući u vidu činjenicu da oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni imaju zakonom propisano pravo da u krivičnom postupku istaknu imovinskopravni zahtev i da se o njemu odluči, to se navedena lica mogu pozvati na povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na odlučivanje o njihovim imovinskim ( građanskim) pravima ( videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Boris Stojanovski protiv bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, od 6. maja 2010. godine, stav 36.). U navedenom smislu, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni mogu isticati povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na odlučivanje o „ građanskom zahtevu“, odnosno od trenutka kada su u tom postupku istakli imovinskopravni zahtev koji je povezan sa materijalnom ili nematerijalnom štetom koju su pretrpeli kao posledicu krivičnog dela ( videti presude Atanasova protiv Bugarske, od 2. oktobra 2008. godine, stav 51. i Boris Stojanovski protiv bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, od 6. maja 2010. godine, stav 40.).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u konkretnom slučaju utvrdio da se podnosilac ustavne žalbe obraća ovom sudu kao lice koje je u krivičnom postupku čije se trajanje osporava imao svojstvo oštećenog kao tužioca i koji je u optužnici, podnetoj 23. januara 2008. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu, istakao imovinskopravni zahtev.

Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe aktivno legitimisan za isticanje povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

6. Polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud je utvrdio da je predmetni krivični postupak u odnosu na podnosioca ustavne žalbe trajao šest godina i osam meseci (računajući od 23. januara 2008. godine kada je oštećeni kao tužilac preuzeo krivično gonjenje i podneo optužnicu, u kojoj je istakao imovinskopravni zahtev, do 1. oktobra 2014. godine, kada je Prvi osnovni sud u Beogradu doneo rešenje K. 1523/14, kojim je obustavio osporeni krivični postupak usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja ), da je glavni pretres održan svega tri puta, dok je zakazan 27 puta, a prevashodni razlog neodržavanja je odsustvo okrivljene, da je postupak pred prvostepenim sudom vođen tri puta, jer su dve prvostepene odluke ukinute i predmet tri puta vraćen na ponovni postupak, da bi bio obustavljen usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja. Ovakvo postupanje prvostepenog suda je, po oceni Ustavnog suda, bilo krajnje nedelotvorno i neažurno, zbog čega Ustavni sud nije posebno ispitivao uticaj ostalih činilaca na trajanje postupka. Pri tome, Ustavni sud ukazuje na to da podnosilac nijednom svojom radnjom nije doprineo trajanju osporenog krivičnog postupka preko razumnog roka već je, štaviše, u više navrata ulagao pritužbe zahtevajući okončanje postupka u razumnom roku , tako da je v.f. predsednika Prvog osnovnog suda u Beogradu 1. novembra 2013. godine utvrdio da su pritužbe podnosioca osnovane, te da trajanje postupka prevazilazi postupanje u razumnom roku..

S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („ Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao tački 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja krivičnog postupka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno adekvatno, a kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o d karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno, od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje postupka u konkretnom slučaju, već i vrednost dosuđenog iznosa u svetlu životnog standarda u državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ovakav stav Evropski sud za ljudska prava je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku oštećenog kao tužioca u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti