Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog odbacivanja revizije

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je Vrhovni kasacioni sud povredio pravo na pravično suđenje kada je odbacio reviziju kao nedozvoljenu. Revizija je uvek dozvoljena kada drugostepeni sud preinači prvostepenu presudu, što u ovom radnom sporu nije poštovano.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, dr Vladan Petrov i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás) članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. B . iz Valjeva , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. juna 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. B . i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1704/19 od 13. juna 2019. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1704/19 od 1 3. juna 2019. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2466/16 od 20. februara 2019. godine.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. B . iz Valjeva podne la je Ustavnom sudu, 16. decembra 2019. godine, preko punomoćnika B . I, advokata iz Valjeva, ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1704/19 od 1 3. juna 201 9. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo , zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. Ustava Republike Srbije .

U ustavnoj žalbi, između ostalog, podnositeljka je navela da je reviziju izjav ila protiv preinačujuće drugostepene presude u parnici iz radnog odnosa, ali da je njena revizija, proizvoljnom primenom odredaba Zakona o parničnom postupku, odbačena kao nedozvoljena, iako je odredbom člana 403. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku propisano da je revizija uvek dozvoljena ako je drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka . Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava, poništi osporen akt, odredi da nadležni sud ponovo odluči o izjavljenoj reviziji, kao i da utvrdi pravo podnositeljke na naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Osnovnog suda u Valjevu P1. 1/16 od 18. aprila 2016. godine usvojen je tužbeni zahtev tuži lje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je traži la da se utvrdi da je pretrpela zlostavljanje na radu na opisan način, kao i da joj tužena škola, njen poslodavac, obaveže da joj, na ime naknade materijalne štete zbog manjeg fonda časova i gubitka naknade za starešinstvo za period od dve godine i tri meseca , isplati opredeljene novčane iznose, dok je njen tužbeni zahtev u delu kojim je tražila da se zabrani dalje vršenje zlostavljanje i otkloni posledice zlostavljanja odbijen kao neosnovan.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2466/16 od 20. februara 201 9. godine preinačena je označena prvostepena presuda u usvajajućem delu , tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahteva tužilje.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1704/19 od 13. juna 2019. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2446/16 od 20. februara 2019. godine. U obrazloženju osporenog rešenja navedeno je da je tužba radi sprečavanja zlostavljanja na radu i naknade materijalne štete zbog manjeg fonda časova i gubitka naknade za uskraćeno razredno starešinstvo (oko 120.000,00 dinara) podneta 26. decembra 2012. godine. Dalje je navedeno da je odredbom člana 29. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu propisana sudska zaštita u sporu povodom tužbe radi utvrđenja zlostavljanja na radi, a prema stavu četvrtom istog člana, spor iz stava prvog i drugog ovog člana jeste radni spor, kao i da je za ostvarivanje sudske zaštite zbog zlostavljanja na radu ili u vezi sa radom propisan a shodna primena Zakona o parničnom postupku, ukoliko Zakonom o sprečavanju zlostavljanja na radu nisu predviđena posebna pravila (stav 5.). U obrazloženju je, takođe, navedeno da je, prema odredbi člana 441. Zakona o parničnom postupku, revizija dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa, a prema odredbi člana 403. stav 3. istog zakona, da revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Prema oceni revizijskog suda iznetoj u osporenom rešenju, kako Zakonom o sprečavanju zlostavljanja na radu nisu predviđena posebna pravila o dozvoljenosti revizije u sporu radi utvrđivanja zlostavljanja na radu, pa pošto se u ovom slučaju ne radi o sporu o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa, a tužbeni zahtev se odnosi i na novčano potraživanje iz radnog odnosa koje je ispod propisanog zakonskog limita, revizija nije dozvoljena.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima i imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Odredbama člana 403. Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), koji je stupio na snagu 1. februara 2012. godine, bilo je propisano: da protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, stranke mogu da izjave reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude (stav 1.); da je revizija uvek dozvoljena kada je to posebnim zakonom propisano (stav 2.) da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima ili potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (stav 3.)

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 55/14), koji je stupio na snagu 31. maja 2014. godine, odredbom člana 13, izmenjene su odredbe st. 2. i 3. člana 403. Osnovnog teksta, tako da je propisano: da je revizija uvek dozvoljena ako je: 1) to posebnim zakonom propisano; 2) drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka; 3) drugostepeni sud usvojio žalbu, ukinuo presudu i odlučio o zahtevima stranaka (stav 2.), da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (stav 3.).

Odredbama člana 23. ovog zakona propisano je: da će se postupak koji je započet po Zakonu o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/11, 49/13-Odluka US i 74/13-Odluka US), a nije okončan pre stupanja na snagu ovog zakona sprovesti po odredbama ovog zakona (stav 1.); da će se prvostepeni postupci započeti pred osnovnim sudovima u kojima vrednost predmeta spora omogućuje izjavljivanje revizije prema odredbama ovog zakona, okončati pred tim sudovima (stav 2.); da je revizija dozvoljena u svim postupcima u kojima vrednost predmeta spora pobijenog dela prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, odnosno 100.000 evra u privrednim sporovima, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, a koji nisu pravnosnažno rešeni do dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 3).

Drugim relevantnim odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US, 55/14 i 87/18) propisano je: da se revizija, između ostalog, može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava (član 407. stav 1. tačka 4)); da se revizija ne može izjaviti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. ovog zakona (član 407. stav 2.); da je revizija nedozvoljena, između ostalog, ako je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese (član 403. st. 1. i 3), osim iz člana 404. ovog zakona (član 410. stav 2. tačka 5)); da Vrhovni kasacioni sud odlučuje o reviziji bez rasprave (član 412.); da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju odbaciti Vrhovni kasacioni sud rešenjem, ako to, u granicama svojih ovlašćenja (član 410), nije učinio prvostepeni sud (član 413.); da je revizija dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa (član 441.); da protiv rešenja donetih u parnicama zbog smetanja državine revizija nije dozvoljena (član 452. stav 5.); da se ne smatraju sporovima male vrednosti, u smislu odredaba ove glave zakona, sporovi o nepokretnostima, sporovi iz radnih odnosa i sporovi zbog smetanja državine (član 469.); da presuda ili rešenje kojim se okončava parnica u postupku o sporovima male vrednosti može da se pobija samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. ovog zakona i zbog pogrešne primene materijalnog prava, a da protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija (član 479. st. 1. i 5.).

5. Razmatrajući navode podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je zaključio da navode o povredi prava zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava podnosilac zasniva na tvrdnji da je proizvoljno primenjeno merodavno procesno pravo na njegovu štetu, kada nije meritorno odlučio o izjavljenoj reviziji, iako je ona bila dozvoljena. S tim u vezi, Ustavni sud, najpre, ukazuje da se pravom na pravično suđenje jemči, između ostalog, da će postupak odlučivanja o nečijim pravima i obavezama biti sproveden uz primenu i poštovanje propisanih pravila postupka. Nadalje, Ustavni sud ukazuje da je i Evropski sud za ljudska prava istakao da stranke uvek imaju pravo da očekuju da će se postojeća pravila primeniti na njihov slučaj (videti presudu u predmetu Sotiris i Nikos Koutras Attee protiv Grčke, od 16. novembra 2000. godine, broj predstavke 39442/98). Po shvatanju Ustavnog suda, izneti stav podrazumeva da se strankama u postupku tako omogućava da svoje ponašanje usklade sa postojećim procesnim pravilima, u kom slučaju na njihovoj strani postoji i legitimno očekivanje da će se na njihov slučaj postojeća pravila zaista i primeniti.

Ispitujući da li je Vrhovni kasacioni sud proizvoljno primenio procesno pravo na štetu podnositljke, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je osporenim rešenjem odbačena njena revizija u radnom sporu, jer je revizijski sud ocenio da je nedozvoljena, budući da je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se izjavi. Istovremeno, revizijski sud je istakao da je, saglasno odredbi člana 441. Zakona o parničnom postupku, revizija dozvoljena samo u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa, što nije predmet konkretne parnice, kao i da se u sporu radi utvrđivanja zlostavljanja na radu, shodno primenjuju pravila o dozvoljenosti revizije iz člana 441. Zakona o parničnom postupku.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje da je dozvoljenost revizije regulisana odredbama Zakona o parničnom postupku, odnosno zakona kojim su uređena pravila postupka za pružanje sudske zaštite u građanskopravnoj materiji, po kojima se postupa i odlučuje. Iz navedenih pravila sledi da je revizija ograničen pravni lek, budući da može da se izjavi samo protiv zakonom propisanih odluka i samo iz smanjenog broja razloga u odnosu na one koji su predviđeni za redovni pravni lek. Opšte je pravilo da revizija može da se izjavi ako vrednost predmeta spora pobijanog dela prelazi propisani revizijski cenzus. Ostali slučajevi dozvoljenosti revizije menjali su se promenama zakona koji su regulisali pravila parničnog postupka. Tako je Zakonom o parničnom postupku, koji je stupio na snagu 1. februara 2012. godine, odredbom člana 403. stav 2, bilo propisano da je revizija uvek dozvoljena kada je to posebnim zakonom propisano. Istim zakonom, odredbom člana 441, bilo je propisano da je revizija dozvoljena i u parnicama u kojima se odlučuje o zasnivanju, postojanju, odnosno prestanku radnog odnosa. Za razliku od ove druge odredbe, odnosno uslova propisanog u njoj koji su nakon noveliranja osnovnog teksta Zakona ostali nepromenjeni, odredbom člana 13. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku koji je stupio na snagu 31. maja 2014. godine, dopunjena je odredba stava 2. člana 403. Zakona, tako što je uvedena mogućnost izjavljivanja revizije i u situaciji kada je drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka, odnosno kada je taj sud usvojio žalbu, ukinuo presudu i odlučio o zahtevima stranaka. Takođe, Ustavni sud ukazuje da se prema pravilima merodavnog procesnog zakona sporovi iz radnih odnosa ne smatraju sporovima male vrednosti, u smislu odredaba ovog zakona, kao i da nijednom njegovom odredbom mogućnost izjavljivanja revizije u ovoj vrsti sporova (osim opšte suspenzije u pogledu revizijskog cenzusa) nije izričito isključena, kako je to učinjeno za neke druge vrste sporova.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je konstatovao da je osporenim rešenjem odbačena revizija podnositeljke ustavne žalbe izjavljena protiv drugostepene preinačujuće presude apelacionog suda donete u radnom sporu od 26. decembra 2012. godine, u postupku pokrenutom po stupanju na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku iz 2014. godine. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, u okolnostima konkretnog slučaja, ocenio da stanovište Vrhovnog kasacionog suda o (ne)dozvoljenosti revizije izjavljene protiv preinačujuće drugostepene presude donete u radnom sporu nije zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog procesnog zakona, pri čemu je takva primena propisa bila na štetu podnositeljke ustavne žalbe.

Ustavni sud ukazuje i da je Vrhovni kasacioni sud, razmatrajući isto pitanje primene noveliranih procesnih pravila i dozvoljenost revizije prema Zakonu o parničnom postupku i njegovim izmena i dopunama, na sednicama Građanskog odeljenja od 3. i 10. marta 2015. godine, usvojio zaključke kojima je, između ostalog utvrđeno da će se odredbe Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 55/14) primenjivati ako je pravnosnažna odluka doneta u drugom stepenu posle 31. maja 2014. godine, a parnični postupak pokrenut posle 1. februara 2012. godine, odnosno ako je odluka kojom se okončava postupak ukinuta i predmet vraćen na ponovno suđenje posle 1. februara 2012. godine. Ovakav stav revizijski sud zauzeo je više od tri godine pre donošenja osporenog rešenja, a isti stav izrazio je i prilikom usvajanja dopunskih zaključaka od 10. novembra i 8. decembra 2015. godine, kada je mogućnost izjavljivanja revizije i kod preinačujuće drugostepene presude isključio za neke sporove - spor male vrednosti, parnica zbog smetanja državine, odnosno u sporovima u kojima je revizija isključena Zakonom i parničnom postupku ili drugim, posebnim zakonom.

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1704/19 od 13. juna 2019. godine povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15 i 10/23), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud ukazuje da je isti stav izrazio i u Odluci Už-5083/2016 od 5. jula 2018. godine, povodom ustavne žalbe podnosioca koji je bio u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i podnositeljke ove ustavne žalbe.

Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, posledice utvrđene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti poništajem rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1704/19 od 13. juna 2019. godine i određivanjem da taj sud ponovo odluči o reviziji podnositeljke izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2466/16 od 20. februara 2019. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

6. Budući da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio osporeno rešenje, Ustavni sud nije posebno razmatrao navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih članom 36. Ustava.

7. U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog odbacivanja revizije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti