Odbacivanje ustavne žalbe zbog nenavođenja ustavnopravnih razloga i zahteva za instancionu kontrolu

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu Miodraga Gojkovića protiv presuda redovnih sudova. Sud je utvrdio da žalba ne sadrži ustavnopravne razloge za navodnu povredu prava, već ponavlja navode iz redovnog pravnog leka, tražeći od Ustavnog suda da ispita zakonitost odluka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Miodraga Gojkovića iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 1. oktobra 2009. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Miodraga Gojkovića izjavljena protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 10112/07 od 3. aprila 2008. godine i presude Okružnog suda u Beogradu Gž. I 2342/09 od 13. maja 2009. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Miodrag Gojković iz Kragujevca, preko punomoćnika Miladina M. Dabetića, advokata iz Beograda, podneo je Ustavnom sudu 22. jula 2009. godine ustavnu žalbu protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 10112/07 od 3. aprila 2008. godine i presude Okružnog suda u Beogradu Gž. I 2342/09 od 13. maja 2009. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije i prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. Ustava. Predložio je da Ustavni sud "prihvati razloge ove žalbe", utvrdi povredu navedenih prava i poništi osporene presude.
Podnosilac ustavne žalbe je, iznoseći činjenično stanje utvrđeno u pobijanim presudama, istakao da je neusvajanje njegovog tužbenog zahteva za isplatu naknade za troškove odvojenog života u direktnoj suprotnosti sa odredbom člana 20. stav 1. Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima, izabranih odnosno postavljenih lica. Dalje je naveo da su "pravnim stanovištem nižerazrednih sudova povređene odredbe Ustava Republike Srbije, i to zabrana diskriminacije iz člana 21. i pravo na pravično suđenje iz člana 32. budući da se ovo pravo priznaje svim ostalim radnicima Ministarstva unutrašnjih poslova, te ne postoji razlog zbog koga se ovo pravo ne bi priznalo i tužiocu" i da "ovakvim odlukama suda tužilac nije imao pravično suđenje, jer u protivnom njegov tužbeni zahtev bi morao biti usvojen". Podnosilac ustavne žalbe nije naveo druge razloge koji se mogu dovesti u vezu sa povredom ili uskraćivanjem naznačenih Ustavom zajemčenih ljudskih prava, niti priložio dokaze za iznete navode.
2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Odredbom člana 82. stava 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu.
3. U sprovedenom postupku, uvidom u sadržinu ustavne žalbe i priložena dokumenta, Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na postojanje povrede navedenih Ustavom zajemčenih prava. Naime, Ustavni sud je, uvidom u sadržinu žalbe koju je punomoćnik podnosioca ustavne žalbe izjavio protiv osporene prvostepene presude, utvrdio da se u ustavnoj žalbi u najvećem delu doslovno ponavljaju ili parafraziraju navodi iz te žalbe i da se osporene presude, u suštini, ne pobijaju zbog povrede Ustavom zajemčenih prava, već zbog pogrešne primene materijalnog prava na nesporno utvrđeno činjenično stanje. Podnosilac ustavne žalbe od Ustavnog suda zahteva da postupa kao instancioni, trećestepeni sud i da ispita zakonitost osporenih presuda.
Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud jedino utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom.
Imajući u vidu da se u ustavnoj žalbi ne navode razlozi koji se mogu dovesti u vezu sa povredom ili uskraćivanjem Ustavom zajemčenih prava i sloboda, već se od Ustavnog suda traži da, ocenjujući zakonitost osporenih presuda, postupa kao viši sud u odnosu na Okružni sud u Beogradu, što ne spada u nadležnost Ustavnog suda utvrđenu odredbama čl. 167. i 170. Ustava, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio.
4. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić