Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao osam godina i devet meseci. Podnosiocu se dosuđuje naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. Đ . iz Šašinaca kod Sremske Mitrovice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. jula 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. Đ . i utvrđuje se da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu K. 2215/10 (ranije pred Opštinskim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu K. 258/09) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. Đ. iz Šašinaca kod Sremske Mitrovice podneo je Ustavnom sudu, 23. februara 2015. godine, preko punomoćnika M. M, advokata iz Rume, ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici K. 2215/10 od 4. jula 2014. godine i presude Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Kž.1. 6/15 od 30. januara 2015. godine, zbog povrede prava iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici K. 2215/10 (ranije pred Opštinskim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu K. 258/09).

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da „Osnovni sud u Sremskoj Mitrovici i Viši sud u Sremskoj Mitrovici nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere da se osporeni krivični postupak efikasno okonča“; da prvostepeni sud nije prihvatio predlog okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, da se saslušaju ključni svedoci; da je „u toku postupka sud prvenstveno utvrdio čitav niz činjenica i relevantnih dokaza koji su jasno ukazivali da okrivljeni nije izvršio predmetna krivična dela, a na šta su tokom prvostepenog postupka ukazali i mnogobrojni svedoci“; da „prvostepeni sud daje sebi za pravo da deli saslušane svedoke na one kojima će poklanjati veru i na one kojima to neće činiti, pa tako nije jasno kako je moguće da Osnovni sud u Sremskoj Mitrovici, p rilikom donošenja ove ožalbene presude nije koristio izjavu svedoka D.V. i Đ.K, koji su na jasan i nesumnjiv način ukazali da okrivljeni nije izvršio ni jedno krivično delo koje mu se neosnovano stavlja na teret.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenih prava, kao i pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz spisa predmeta Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici K. 2215/10, utvrdio sledeće činjenice od značaja za odlučivanje:

Istražni sudija Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici je 12. aprila 2006. godine doneo rešenje o sprovođenju istrage Ki. 128/06 protiv okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo zloupotrebe službenog položaja iz člana 359. stav 4. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05 i 107/05) i krivično delo falsifikovanje službene isprave iz člana 357. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika. U toku istrage koja se vodila u predmetu Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici Ki. 128/06 saslušano je više svedoka, kao i okrivljeni, pribavljeni su neophodni podaci i dokumentacija, određeno je materijalno-knjigovodstveno veštačenje. Nalaz i mišljenje određenog sudskog veštaka su dostavljeni 30. aprila 2007. godine postupajućem sudu.

Opštinsko javno tužilaštvo u S remskoj Mitrovici je 3. juna 2009. godine podiglo optužnicu Kt. 188/05 protiv okrivljenog zbog krivičnog dela falsifikovanje službene isprave iz člana 357. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika i krivičnog dela zloupotrebe ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 1. tačka 4. Krivičnog zakonika. Rešenjem Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici Kv. 138/09 od 10. jula 2009. godine odbijen je kao neosnovan prigovor okrivljenog podnet protiv optužnice Kt. 188/05 od 3. juna 2009. godine.

Krivični postupak protiv okrivljenog se vodio pred Opštinskim sudom u Sremskoj Mitrovici u Predmetu K. 258/09. Glavni pretres je održavan u toku 2009. godine.

Nakon reforme sudstva, krivični postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu K. 2215/10. Na glavnom pretresu od 3. novembra 2010. godine Tužilaštvo je preciziralo optužnicu.

U toku 2011. godine, ročište je održan o šest puta.

Glavni pretres je tokom 2012. godine održan sedam puta, dok nije održan dva puta. Aktom Osnovnog javnog tužilaštva u Sremskoj Mitrovici Kt. 188/05 od 4. septembra 2012. godine precizirana je optužnica.

Do donošenja prvostepene presude, pretres je održan tri puta, a jednom nije održan. Takođe, nadležno tužilaštvo je preciziralo optužnicu na glavnom pretresu održanom 24. aprila 2014. godine. Naredbom Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici K. 2215/10 od 25. februara 2013. godine bilo je određen dopunsko ekonomsko-finansijsko veštačenje, a veštak je svoj nalaz i mišljenje dostavio postupajućem sudu 19. avgusta 2013. godine.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici K. 2215/10 od 4. jula 2014. godine okrivljeni Đ. B . je oglašen krivim da je učinio krivično delo falsifikovanje službene isprave iz člana 357. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika i krivično delo zloupotrebe ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 1. tačka 4. Krivičnog zakonika i posledično mu je izrečena uslovna osuda.

Osporenom presudom Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Kž.1. 6/15 od 30. januara 2015. godine, delimično je uvažena žalba okrivljenog, te je preinačena prvostepena presuda, a u ostalom delu je odbijena kao neosnovana žalba okrivljenog.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.), kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

5. Polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Period ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka, treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka, od 12. aprila 2006. godine, kada je donošenjem rešenja o sprovođenju istrage krivični postupak pokrenut, do 30. januara 2015. godine, kada je doneta presuda Višeg suda u Sremskoj Mitrovici, kojom je postupak pravnosnažno okončan. Dakle, krivični postupak je trajao osam godina i devet meseci.

Navedeno trajanje krivičnog postupka, samo po sebi, može ukazivati na to da predmetni postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Pri tom, pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioce. Međutim, Ustavni sud smatra da i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od navedenih činalaca, trajanje predmetnog krivičnog postupka osam godina i devet meseci ne može se opravdati bilo kojim od prethodno navedenih činilaca. Pri tome, Ustavni sud prvo ističe da je prvostepena presuda doneta tek 4. jula 2014. godine, nakon osam godina suđenja. Drugo, postojala su dva perioda neaktivnosti – jedan u toku istrage od 30. aprila 2007. do 13. oktobra 2008. godine, a drugi od 27. oktobra 2009. do 3. novembra 2010. godine, pri čemu je Ustavni sud imao u vidu činjenicu reforme sudstva. Treće, u toku glavnog pretresa promenjeno je troje postupajućih sudija, pri čemu je pretres jednom počeo iznova. Takođe, Ustavni sud je imao u vidu činjeničnu i pravnu složenost krivičnog postupka – težinu krivičnih dela koja su okrivljenom stavljena na teret, saslušan je veliki broj svedoka i izvršen je uvid u obimnu dokumentaciju, izvršeno je jedno veštačenje i jedno dopunsko veštačenje, ali nalazi da je to, u konkretnom slučaju, bilo od značaja samo za utvrđenje visine naknade nematerijalne štete.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja krivičnog postupka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno - adekvatno, kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prasva je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje konkretnog postupka, već i vrednost dosuđenog iznosa u odnosu na životni standard države u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda . Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije , od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije , od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije , od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine).

7. U odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici K. 2215/10 od 4. jula 2014. godine i Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Kž.1. 6/15 od 30. januara 2015. godine. Takođe, Ustavni sud naglašava da saglasno praksi i stavovima kako ovoga suda, tako i Evropskog suda za ljudska prava, pravo na pravično suđenje i pravo na odbranu u krivičnom postupku ne znače garanciju da će tokom sudskog postupka biti izvedeni svi dokazni predlozi okrivljenog, kao i kojim dokazima će sud pokloniti veru, a kojim ne. Naime, sud u svakom konkretnom slučaju ceni da li je i koje dokaze potrebno izvesti radi potpunog i pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja, kao i kojim dokazima će pokloniti veru, a kojim ne, a u presudi je dužan da izvedene dokaze oceni i obrazloži svoj stav u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, a što je ovde detaljno učinjeno u prvostepenoj presudi. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu , odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“ , broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti