Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši da je u parničnom postupku za naknadu štete, koji je trajao skoro 12 godina, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Kao glavni razlog navedena je neefikasnost sudskog sistema.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1367/2008
14.07.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Radmile Vlahović, Vojimira Vlahovića i Đorđa Vlahovića, svih iz Podgorice, Republika Crna Gora, na osnovu člana 167. stav 4. u sa vezi članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 14. jula 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Radmile Vlahović, Vojimira Vlahovića i Đorđa Vlahovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio u predmetu Opštinskog suda u Nišu P. 2010/08 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje mogu ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Radmila Vlahović, Vojimir Vlahović i Đorđe Vlahović, svi iz Podgorice, Republika Crna Gora, podneli su 25. novembra 2008. godine, preko punomoćnika mr Žarka Vujovića, advokata iz Niša, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se najpre vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4329/98, a zatim pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetu P. 2010/08 (ranije P. 3031/99, P. 6985/02, P. 4692/05 i P. 2010/08). Podnosioci smatraju da im je prekomerno dugim parničnim postupkom povređeno i pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, jer u pravnom sistemu nije obezbeđeno pravno sredstvo koje bi omogućilo ubrzanje sudskog postupka. Podnosioci su u dopuni ustavne žalbe od 23. maja 2011. godine istakli zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Nišu P. 2010/08 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom postupku:

Podnosilac ustavne žalbe Đorđe Vlahović podneo je kao tužilac 19. avgusta 1998. godine tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Države SRJ-Savezno ministarstvo odbrane. U postavljenom tužbenom zahtevu tražio je da mu tužena na ime pričinjene štete isplati 100.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove, 300.000,00 dinara za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti i 600.000,00 dinara na ime kapitalizirane rente zbog trajne nesposobnosti za rad i zbog trajno povećanih potreba, ukupno 1.000.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja, kao i troškove postupka prema važećoj advokatskoj tarifi, sve u roku od 15 dana po pravosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja. U tužbi je naveo da mu je u toku odsluženja vojnog roka, usled očiglednih propusta i krivice vojnih lica koja su vršila vojnu službu, pričinjena šteta i da je za tu štetu odgovorna tužena. Naime, prema navodima tužbe, tužilac je došao na odsluženje vojnog roka 1. jula 1996. godine u VP 1739 Surdulica kao potpuno zdrav i sposoban za vojnu službu, a rešenjem Niže vojnolekarske komisije VMA u Beogradu broj 705/121 od 11. juna 1997. godine je oglašen nesposobnim za vojnu službu, pa mu je rešenjem VP 1739 Surdulica Pov. 644-12 od 23. juna 1997. godine prekinuto služenje vojnog roka. Naime, u toku 1996. godine pregledan je od strane stomatologa u Bosilegradu, a nakon toga i od strane lekara Vojnog stacionara u Surdulici, gde je konstatovano da osim iščašenja vilice, koje je sanirano, nema drugih tegoba, pa je vraćen u jedinicu. Pošto je i dalje osećao bolove, upućen je Vojnu bolincu u Nišu, ali je posle pregleda od strane lekara neuropsihijatra u toj bolnici, koji ga je, između ostalog, nazvao simulantom i ženskim šizofreničarem, upućen opet nazad u jedinicu. Međutim, zbog iscrpljujućih bolova, neukazane lekarske pomoći i teških uvreda, nakon izlaska iz bolnice je ušao u zgradu u neposrednoj blizini bolnice i skočio sa četvrtog sprata u nameri da se ubije. Zadobio je više teških telesnih povreda usled kojih mu je životna aktivnost bitno umanjena, a nastupila je i trajna nesposobnost za rad. Po istaknutom prigovoru mesne nenadležnosti, Drugi opštinski sud u Beogradu se rešenjem P. 4329/98 od 13. novembra 1998. godine oglasio mesno nenadležnim, s tim da se po pravosnažnosti rešenja spisi dostave Opštinskom sudu u Nišu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu. Međutim, van ročišta, isti sud je rešenjem P. 4329/98 od 17. juna 1999. godine prekinuo postupak, na osnovu člana 2. Uredbe o izmeni Uredbe o stavljanju u stanje mirovanja sudskih i drugih postupaka za naknadu štete pokrenutih do proglašenja ratnog stanja od 13. maja 1999. godine i člana 2. Uredbe o izmeni Uredbe o primenjivanju Zakona o obligacionim odnosima.

U Opštinskom sudu u Nišu predmet je zaveden pod brojem P. 3031/99, i nakon dostavljanja sudu odgovora na tužbu tuženog od 22. novembra 1999. godine, do donošenja prve presude u ovoj pravnoj stvari, prvostepeni sud je zakazao ukupno 14 ročišta za glavnu raspravu, i to: 21. januara, 21. marta, 3. maja, 5. jula, 13. septembra, 9. oktobra i 9. novembra 2000. godine, 29. januara, 3. aprila, 1. juna, 17. septembra, 15. oktobra i 5. decembra 2001. godine i 15. januara 2002. godine. Ročište zakazano za 21. januar 2000. godine nije održano jer nije bilo dokaza da je tuženi uredno pozvan, kao ni ročište od 21. marta 2000. godine. Glavna rasprava je održana 3. maja 2000. godine u odsustvu uredno pozvanog tuženog i određeno izvođenje dokaza medicinskim veštačenjem, s tim da sud naknadno odredi veštaka. Sledeće ročište je održano 5. jula 2000. godine, ali je odloženo jer je veštak neuropsihijatar obavestio sud da nije uspeo da stupi u kontakt sa strankom i da nije obavio veštačenje. Na ročištu održanom 13. septembra 2000. godine punomoćnicima stranaka je uručen nalaz i mišljenje veštaka neuropsihijatra od 4. septembra 2000. godine radi izjašnjenja, a sledeće ročište zakazano je za 9. oktobar 2000. godine, za koje u spisima nedostaje zapisnik. Na ročištu održanom 9. novembra 2000. godine sud je doneo rešenje da se pozove veštak sudske medicine radi obavljanja veštačenja i veštak neuropsihijatar radi davanja odgovora na primedbe tuženog. Ročište zakazano za 29. januar 2001. godine je odloženo zbog izjašnjenja o nalazu veštaka sudske medicine, koji je punomoćnicima stranaka uručen na ročištu. Na ročištu zakazanom za 3. april 2001. godine određeno je izvođenje dokaza saslušanjem oba veštaka. Na sledećem ročištu zakazanom za 1. jun 2001. godine saslušana su dva svedoka. Punomoćniku tužioca je na ročištu održanom 17. septembra 2001. godine uručena dopuna nalaza i mišljenja veštaka neuropsihijatra i ročište je odloženo radi izjašnjenja stranaka za 15. oktobar 2001. godine, kada je na predlog punomoćnika tužioca određeno finansijsko veštačenje. Sledeće ročište zakazano za 5. decembar 2001. godine nije održano jer nije bilo dokaza da je tuženi uredno obavešten, dok je na ročištu zakazanom za 15. januar 2002. godine glavna rasprava zaključena.

Presudom Opštinskog suda u Nišu P. 3031/99 od 15. januara 2002. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete i obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove postupka. Rešavajući o žalbama parničnih stranaka, Okružni sud u Nišu je rešenjem Gž. 3123/02 od 4. decembra 2002. godine ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje, a spisi predmeta su dostavljeni prvostepenom sudu 9. decembra 2002. godine.

U ponovnom postupku pred Opštinskim sudom u Nišu predmet je dobio novi broj P. 6985/02 i do donošenja prvostepene presude 17. decembra 2004. godine sud je zakazao 16 ročišta (17. januara, 21. marta, 3. juna, 19. septembra, 17. oktobra, 3. decembra i 25. decembra 2003. godine i 9. februara, 25. marta, 13. maja, 9. juna, 9. avgusta, 29. septembra, 3. novembra, 25. novembra i 17. decembra 2004. godine). Prvo ročište zakazano za 17. januar 2003. godine nije održano jer je punomoćnik tužioca tražio izuzeće sudije. O njegovom obrazloženom zahtevu za izuzeće od 23. januara 2003. godine Opštinski sud u Nišu je odlučio rešenjem Su. 16/03 od 31. januara 2003. godine i odbio zahtev kao neosnovan. U daljem toku postupka, punomoćnik tužioca je podneskom od 19. marta 2003. godine obavestio sud o pristupanju tužbi novih tužilaca - roditelja prvotužioca Radmile Vlahović i Vojimira Vlahovića, koji su zajedno sa prvotužiocem ovde podnosioci ustavne žalbe, a koji su podneli tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete na ime duševnih bolova koje trpe zbog naročito teškog invaliditeta svoga sina prvotužioca, na osnovu člana 201. tačka 3. Zakona o obligacionim odnosima i člana 196. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Ročište zakazano za 21. mart 2003. godine odloženo je za 3. jun 2003. godine kako bi se tuženoj dostavili podnesci tužilaca od 17. i 19. marta 2003. godine. Na ročištu od 3. juna 2003. godine sud je naložio da se spisi dostave predsedniku suda, na predlog punomoćnika tužilaca da se predmet dodeli u rad drugom sudiji, s obzirom da postupajući sudeći sudija ima zdravstvenih problema. Predsednik suda je rešenjem Su. 146/03 od 13. juna 2003. godine predmet dodelio u rad novom sudiji. Ročište zakazano za 19. septembar 2003. godine je odloženo na predlog tužilaca. Na ročištu održanom 17. oktobra 2003. godine usvojeni su predlozi punomoćnika tužilaca za izvođenje novih dokaza, kao i za pribavljanje spisa krivičnog predmeta Ki. 891/99 radi uvida. Nakon preciziranja tužbenog zahteva tužilaca 12. novembra 2003. godine, na sledećih šest održanih ročišta sproveden je dokazni postupak dopunom veštačenja lekara neuropsihijatra, u skladu sa nalogom iz rešenja Okružnog suda u Nišu Gž. 31234/02 od 4. decembra 2002. godine, saslušanjem veštaka neuropsihijatra, novim veštačenjem na okolnosti straha i duševnih bolova koje zbog teškog invaliditeta bliskog lica – sina trpe tužioci koji su pristupili tužbi, saslušanjem tri svedoka, saslušanjem tužilaca u svojstvu parničnih stranaka i uvidom u pismene dokaze. Ročišta zakazana za 9. jun i 29. septembar 2004. godine nisu održana jer nije bilo dokaza da su stranke uredno pozvane, a ročišta zakazana za 3. i 25. novembar 2004. godine su odložena radi izjašnjenja stranaka o nalazu i mišljenju, kao i dopuni nalaza veštaka neuropsihijatra, a koje je veštak dostavio sudu neposredno pre održavanja zakazanih ročišta.

Nakon ponovnog postupka koji je trajao dve godine, Opštinski sud u Nišu je 17. decembra 2004. godine doneo presudu P. 6985/02, kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužilaca. Pismeni otpravak navedene presude zakonski zastupnik tužene je primio 12. januara 2005. godine, a punomoćnik tužilaca 28. januara 2005. godine.

Okružni sud u Nišu je presudom Gž. 862/05 od 28. aprila 2005. godine odbio kao neosnovane žalbe tužilaca i tužene i potvrdio prvostepenu presudu u prvom stavu izreke al. 1, 2, 3, 4. i 5, te u drugom i trećem stavu izreke. Međutim, ukinuo je prvostepenu presudu u prvom stavu izreke al. 6. i 7, kojima je odlučeno o naknadi štete i kapitalizirane rente prvotužiocu, kao i u četvrtom stavu izreke kojim je odlučeno o troškovima postupka, pa je u tim delovima predmet vraćen istom sudu na ponovno suđenje.

Protiv navedene presude tužioci su izjavili reviziju Vrhovnom sudu Srbije 12. jula 2005. godine, koji je presudom Rev. 2968/05 od 8. decembra 2005. godine delimično usvojio reviziju prvotužioca i preinačio presudu Okružnog suda u Nišu Gž. 862/05 od 28. aprila 2005. godine u stavu prvom izreke i presudu Opštinskog suda u Nišu P. 6985/02 od 17. decembra 2004. godine u stavu trećem izreke, pa je tužena obavezana da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete, pored iznosa navedenih u stavu prvom izreke prvostepene presude plati, i to: za pretrpljene duševne bolove zbog smanjene životne aktivnosti iznos od još 300.000,00 dinara, za pretrpljene fizičke bolove iznos od još 250.000,00 dinara, za pretrpljeni strah iznos od još 300.000,00 dinara i za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti iznos od još 300.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17. decembra 2004. godine, pa do isplate, dok je u preostalom delu revizija ovog tužioca odbijena. Vrhovni sud je reviziju ostalih tužilaca odbio kao neosnovanu.

Predmet se nakon vraćanja prvostepenom sudu na ponovni postupak 28. marta 2006. godine vodio pod brojem P. 4692/05. Sud je u ponovnom postupku zakazao deset ročišta. Dva ročišta nisu održana zbog nedostatka procesnih pretpostavki, a dva ročišta nisu održana radi izjašnjenja stranka, jer su nalaz i mišljenje veštaka finansijske struke, kao i podnesak tužene, dostavljeni neposredno pred ročišta zakazana za 29. avgust i 11. oktobar 2007. godine. Na održanim ročištima sproveden je dokazni postupak dopunom finansijskog i sudskomedicinskog veštačenja, u skladu sa primedbama iz presude Okružnog suda u Nišu Gž. 862/05 od 28. aprila 2005. godine i predlogom tužilaca, zatim saslušanjem veštaka i čitanjem pismenih dokaza. Rasprava je zaključena 21. decembra 2007. godine. Pismeni otpravak presude Opštinskog suda u Nišu P. 4692/05 dostavljen je zakonskom zastupniku tužene 10. januara 2008. godine, a punomoćniku tužilaca 15. januara 2008. godine. Presudom je usvojen tužbeni zahtev prvotužioca u opredeljenim novčanim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom, te obavezana tužena da isplati prvotužiocu troškove parničnog postupka.

Protiv navedene presude izjavila je žalbu tužena, a tužioci protiv rešenja iz presude o troškovima postupka, jer je sud propustio da obračuna troškove za sve tužioce. Okružni sud u Nišu je presudom Gž. 946/08 od 19. marta 2008. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužene i potvrdio presudu Opštinskog suda u Nišu P. 4692/05 od 21. decembra 2007. godine u delu izreke kojim je prvotužiocu dosuđena naknada materijalne štete zbog izgubljene zarade, sa zakonskom zateznom kamatom, a ukinuo prvostepenu presudu u delu izreke kojim mu je dosuđena kapitalizirana renta, kao i u delu koji se odnosi na parnične troškove.

U trećem ponovnom postupku pred Opštinskim sudom u Nišu predmet je zaveden pod brojem P. 2010/08 i na ročištu zakazanom za 1. jul 2008. godine, u odsustvu uredno pozvanog zakonskog zastupnika tužene, zaključena je glavna rasprava. Punomoćnik tužilaca ostao je pri ranije preciziranom tužbenom zahtevu za kapitaliziranu rentu i ponovo opredelio troškove. Presudom Opštinskog suda u Nišu P. 2010/08 od 1. jula 2008. godine odbijen je kao neosnovan precizirani zahtev prvotužioca i obavezana tužena da prvotužiocu naknadi određeni iznos na ime parničnih troškova.

Protiv navedene presude tužioci su izjavili žalbu 21. jula 2008. godine, a tužena je isti pravni lek iskoristila 24. jula 2008. godine. Postupajući po žalbama stranaka, Okružni sud u Nišu je presudom Gž. 4174/08 od 27. oktobra 2008. godine preinačio navedenu presudu i usvojio tužbeni zahtev prvotužioca za kapitaliziranu rentu, sa zateznom kamatom počev od 1. jula 2008. godine pa do konačne isplate, dok je u odnosu na zakonsku zateznu kamatu za period od 1. maja 2007. godine do 30. juna 2008. godine tužbeni zahtev odbijen. Takođe, istom presudom obavezana je tužena da tužiocima isplati iznos od 733.800,00 dinara na ime naknade parničnih troškova, dok je za veći iznos od dosuđenog zahtev odbijen.

Protiv navedene drugostepene presude tužena je izjavila reviziju 25. novembra 2008. godine, pa su spisi predmeta, zajedno sa odgovorom tužilaca na reviziju od 12. januara 2009. godine, prosleđeni Vrhovnom sudu Srbije, koji je presudom Rev. 507/10 od 14. jula 2010. godine odbio reviziju kao neosnovanu.

4. Odredbama Ustava kojima se jemče prava na čiju povredu podnosioci ustavne žalbe ukazuju, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljeni sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36 stav 2.).

Podnosioci ustavne žalbe se pozivaju i na povredu člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava. S obzirom na to da se odredbe člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava suštinski ne razlikuju od navedenih odredaba Konvencije, Ustavni sud je eventualnu povredu ovih prava cenio u odnosu na odredbe Ustava.

U trenutku podnošenja tužbe i pokretanja parničnog postupka na snazi je bio Zakon o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84,74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91, "Službeni list SFRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/2002), kojim je bilo propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama člana 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 125/04) propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1), kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosioci ustavne žalbe pozivaju, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio: da je parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe za naknadu štete podnosioca ustavne žalbe Đorđa Vlahovića Drugom Opštinskom sudu u Beogradu 19. avgusta 1998. godine (da bi kasnije po predmetu odlučivao Opštinski sud u Nišu, kao stvarno i mesno nadležan sud); da su tužbi 19. marta 2003. godine pristupili roditelji tužioca- podnosioci ustavne žalbe Radmila i Vojimir Vlahović, sa zahtevom za naknadu nematerijalne štete na ime duševnih bolova zbog naročito teškog invaliditeta sina, po kome je postupak okončan presudom Vrhovnog suda Srbije od 8. decembra 2005. godine; da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 507/10 od 14. jula 2010. godine postupak okončan u pogledu zahteva za naknadu štete podnosioca ustavne žalbe Đorđa Vlahovića u potpunosti, a u odnosu na podnosioce Radmilu Vlahović i Vojimira Vlahovića u pogledu zahteva za naknadu parničnih troškova.

Ustavni sud ukazuje da je nadležan da ispituje povredu ustavnih prava nakon 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim je ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu Ustavom garantovanih prava i sloboda. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja sudskog postupka koji je predmet ustavne žalbe.

Parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba je trajao ukupno 11 godina i 11 meseci. Parnica po zahtevu za naknadu nematerijalne štete podnosilaca Radmile Vlahović i Vojimira Vlahovića okončana je nakon dve godine i šest meseci od njihovog stupanja u parnicu, a o njihovom zahtevu za naknadu troškova parničnog postupka konačno je odlučeno posle sedam godina i četiri meseca.

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka mora se poći od činjenice da dužina postupka zavisi od niza činilaca, te da se mora ceniti u svakom konkretnom slučaju ponaosob. Složenost pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, značaj prava o kome je odlučivano u sudskom postupku za podnosioce ustavne žalbe, ponašanje podnosilaca u postupku, kao i postupanje sudova koji su vodili postupak, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne. Stoga je Ustavni sud ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je predmet bio složen, naročito u odnosu na podnosioca ustavne žalbe Đorđa Vlahovića koji je podneo tužbu za naknadu materijalne i nematerijalne štete po više osnova. U postupku je, pre svega, bilo složeno pitanje utvrđivanja visine materijalne i nematerijalne štete, kao i prava na izgubljenu zaradu i kapitaliziranu rentu, te njihovog obračuna. Međutim, po oceni Ustavnog suda, složenost predmeta spora ne može da bude opravdanje za trajanje parničnog postupka od skoro 12 godina.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je donošenje odluke u parničnom postupku bilo od posebne važnosti za podnosioca Đorđa Vlahovića, a imajući u vidu da je kao mlad čovek, na odsluženju vojnog roka, pretrpeo povrede koje su dovele do trajnog umanjenja njegove opšteživotne aktivnosti težeg stepena, do naruženosti i potpunog gubitka radne sposobnosti. Posledice štetnog događaja i dalje traju, pa je dosuđivanje naknade štete trebalo da predstavlja adekvatnu satisfakciju za ovog podnosioca i u zdravstvenom i u egzistencijalnom smislu. Predmet spora je imao i nesumnjiv značaj za podnosioce ustavne žalbe Radmilu Vlahović i Vojimira Vlahovića, ali je o njihovom zahtevu za naknadu štete, koji je imao svrhu da im pribavi određena materijalna dobra da lakše savladaju duševne bolove koje trpe zbog invaliditeta sina, postupak okončan bez odugovlačenja. Međutim, imajući u vidu da je podnosilac Đorđe Vlahović bez sredstava za egzistenciju, celokupne troškove parničnog postupka, koji su bili vrlo visoki, snosili su unapred njegovi roditelji, pa je za ove podnosioce bilo od velikog značaja da se postupak u celini okonča u što kraćem roku, kako bi se donela i konačna odluka o naknadi parničnih troškova za sve troje podnosilaca.

Ponašanje podnosilaca ustavne žalbe u spornom postupku, po oceni Ustavnog suda, nije u znatnijoj meri doprinelo neopravdanoj dužini njegovog trajanja. Podnošenje tužbe mesno nenadležnom Drugom opštinskom sudu u Beogradu umesto Opštinskim sudom u Nišu, neznatno je usporilo postupak za oko tri meseca. Podnosioci ustavne žalbe i njihov punomoćnik prisustvovali su svim zakazanim ročištima za glavnu raspravu i nisu preduzimali procesne radnje kojima bi odugovlačili parnični postupak. Podnosioci su samo jednom tražili odlaganje ročišta da bi dostavili podatke o novom punomoćniku.

Ustavni sud smatra da je za neprimereno dugo trajanje parničnog postupka od presudnog uticaja bilo nedelotvorno i neefikasno postupanje sudova. Naime, započinjanje postupka pred Opštinskim sudom u Nišu, kao mesno nadležnim, tek krajem 1999. godine uslovljeno je postupanjem Drugog opštinskog suda u Beogradu koji je, nakon šest meseci od donošenja rešenja o svojoj mesnoj nenadležnosti, doneo rešenje o prekidu postupka. Opštinski sud u Nišu je bio aktivan u pogledu zakazivanja ročišta, na koje je uredno pristupao punomoćnik tužioca, za razliku od zakonskog zastupnika tuženog. Međutim, ročišta su više puta odlagana jer nije bilo dokaza o urednom uručenju poziva parničnim strankama i zbog toga što su veštaci dostavljali nalaze i mišljenja neposredno pred zakazana ročišta, tako da je trebalo ostaviti neophodno vreme parničnim strankama da se o njima izjasne. Nekoliko puta ročišta su odložena na predlog veštaka iz razloga što nisu uspeli da stupe u kontakt sa podnosiocima. Postupanje sudova više instance prilikom donošenja četiri drugostepene i dve revizijske odluke nije bilo neažurno.

Konačno, u prilog oceni o neprimereno dugom trajanju predmetnog parničnog postupka govore donete četiri prvostepene presude, od kojih je drugostepeni sud jednu ukinuo u celini, a ostale delimično. Okružni sud u Nišu je značajno doprineo ukupnom trajanju parničnog postupka, jer nije iskoristio procesna ovlašćenja da sam održi raspravu i odluči o tužbenim zahtevima, već je četiri puta ukidao prvostepene presude i predmet vraćao Opštinskom sudu na ponovno suđenje. Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine (broj aplikacije 70767/01, stav 51), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetu P. 2010/08 podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocima zbog utvrđene povrede ustavnog prava u ovom slučaju ostvari odgovarajućom naknadom nematerijalne štete, koju mogu ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

S obzirom na to da podnosioci ustavne žalbe smatraju da im je pravo na delotvorno pravno sredstvo povređeno time što u našem pravnom sistemu nisu imali na raspolaganju pravno sredstvo kojim bi ubrzali parnični postupak koji je zbog toga nerazumno dugo trajao, Ustavni sud nalazi da je povreda navedenog prava konsumirana utvrđenom povredom prava na suđenje u razumnom roku.

6. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti