Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu podnetu protiv rešenja redovnih sudova kojima je odbijen zahtev za sprovođenje istrage. Sud je utvrdio da pravo na pravično suđenje u krivičnom postupku prvenstveno štiti okrivljenog, a ne oštećenog kao tužioca.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milorada Šipetića iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 2. decembra 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Milorada Šipetića izjavljena protiv rešenja Opštinskog suda u Čačku Kv. 50/09 od 24. marta 2009. godine i rešenja Okružnog suda u Čačku Kv. 215/09 od 5. juna 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milorad Šipetić iz Čačka podneo je Ustavnom sudu 20. jula 2009. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Opštinskog suda u Čačku Kv. 50/09 od 24. marta 2009. godine i rešenja Okružnog suda u Čačku Kv. 215/09 od 5. juna 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

Postupajući po nalogu Ustavnog suda od 2. septembra 2009. godine, podnosilac je 17. septembra 2009. godine dostavio dopunu kojom je uredio ustavnu žalbu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu odredbe člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da se njome osporava pojedinačni akt kojim je odlučivano o nekom pravu ili obavezi podnosioca ustavne žalbe, jer je samo takav akt podoban da povredi neko od njegovih Ustavom zajemčenih prava ili sloboda. Takođe, pošto se u postupku po ustavnoj žalbi ispituje samo postojanje povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, navodi ustavne žalbe se moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, ukazuje na njegovu povredu ili uskraćivanje.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe, u svojstvu oštećenog kao tužioca, podneo Opštinskom sudu u Čačku zahtev za sprovođenje istrage, protiv J.P. zbog krivičnog dela zloupotrebe poverenja i protiv G.S i D.V zbog krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja, odnosno falsifikovanje službene isprave.

Krivično vanpretresno veće Opštinskog suda u Čačku je, odlučujući o neslaganju istražnog sudije sa zahtevom za sprovođenje istrage podnosioca ustavne žalbe, donelo osporeno rešenje Kv. 50/09 od 24. marta 2009. godine, kojim je utvrdilo da nema mesta sprovođenju istrage protiv J.P. zbog krivičnog dela zloupotrebe poverenja iz člana 179. stav 2. Krivičnog zakona Republike Srbije, jer je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja, kao ni protiv G.S. zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. Krivičnog zakonika i krivičnog dela falsifikovanje službene isprave iz člana 357. Krivičnog zakonika i D.V. zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. Krivičnog zakonika, jer se iz činjeničnog opisa datog od strane oštećenog kao tužioca ne može utvrditi osnovana sumnja da su okrivljeni izvršili krivična dela za koja se terete, pošto u činjeničnom opisu nema nijednog elementa bića ovih krivičnih dela. Osporenim rešenjem Okružnog suda u Čačku Kv. 215/09 od 5. juna 2009. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv prvostepenog rešenja.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava svakome se jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonikom o krivičnom postupku (u daljem tekstu: ZKP) („Službeni list SRJ", br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08 i 20/09), koji je važio u vreme donošenja osporenih rešenja, bilo je propisano: da ovaj zakonik utvrđuje pravila sa ciljem da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje predviđa krivični zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka (član 1. stav 1.); da oštećeni kao tužilac ima ista prava koja ima državni tužilac, osim onih koja pripadaju javnom tužiocu kao državnom organu (član 64. stav 1.); da se istraga pokreće protiv određenog lica kad postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo (član 241. stav 1.); da će istražni sudija kad primi zahtev za sprovođenje istrage razmotriti spise i ako se složi sa zahtevom doneće rešenje o sprovođenju istrage, a ako se ne složi, zatražiće da o tome odluči veće, pričemu protiv rešenja veća okrivljeni, javni tužilac i oštećeni imaju pravo žalbe, koja ne zadržava izvršenje rešenja (član 243. st. 1. i 7.).

Iz navedenih odredaba ZKP proizlazi, s jedne strane, da je cilj vođenja krivičnog postupka da se utvrdi postojanje krivičnog dela i krivične odgovornosti okrivljenog, odnosno da se u odnosu na okrivljenog raspravi i odluči o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje krivičnog postupka, kao i o optužbama protiv njega, kako bi se obezbedilo da niko nevin ne bude osuđen, a, sa druge strane, da je jedino sud nadležan da odluči o tome da li su ispunjeni zakonski uslovi za pokretanje i vođenje krivičnog postupka protiv određenog lica.

5. Polazeći od izloženog, Ustavni sud konstatuje da se pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava u krivičnom postupku pre svega garantuje okrivljenom, jer se u krivičnom postupku odlučuje o postojanju osnovane sumnje da je neko izvršio određeno krivično delo, odnosno o optužbama koje su okrivljenom stavljene na teret. Stoga se oštećeni kao tužilac i privatni tužilac u krivičnom postupku samo izuzetno mogu pozivati na povredu ovog prava.

U konkretnom slučaju, iz sadržine ustavne žalbe i priložene dokumentacije nesumnjivo proizlazi da je istražni sudija Opštinskog suda u Čačku najpre podnosiocu ustavne žalbe, koji je imao svojstvo oštećenog kao tužioca, naložio da uredi podneti zahtev za sprovođenje istrage, a da je zatim, pre odlučivanja o zahtevu, saslušao osumnjičene i potom izrazio neslaganje sa podnetim zahtevom. Nadležno veće prvostepenog suda je donoseći osporeno rešenje Kv. 50/09 od 24. marta 2009. godine utvrdilo da je neslaganje istražnog sudije osnovano iz razloga što, sa jedne strane, postoje okolnosti koje isključuju krivično gonjenje J.P, jer je u vreme podnošenja zahteva za sprovođenje istrage već bila nastupila zastarelost krivičnog gonjenja za krivično delo čije izvršenje mu je stavljeno na teret, a sa druge strane, zato što u radnjama osumnjičenih G.S. i D.V. nema elemenata krivičnih dela za koja se terete, jer radnje opisane u podnetom zahtevu za sprovođenje istrage ne sadrže nijedan element bića označenih krivičnih dela, te ne postoji osnovana sumnja da su ih okrivljeni učinili. Ustavni sud ukazuje da je u krivičnom, kao i svakom drugom sudskom postupku, jedino redovni sud nadležan da ceni ispunjenost zakonskih pretpostavki za vođenje postupka. U tom smislu, ni oštećeni kao tužilac, ni privatni tužilac, kao uostalom ni javni tužilac kada gonjenje preduzima po službenoj dužnosti, nemaju ni Ustavom, ni zakonom garantovano pravo da se po njihovom zahtevu za sprovođenje istrage ili optužnom aktu pokrene krivični postupak, ako za to nisu ispunjeni zakonom propisani uslovi. Stoga, po oceni Ustavnog suda, sledi da nedonošenjem rešenja o sprovođenju istrage po zahtevu koji je podneo oštećeni kao tužilac, kada sud nađe da za to nisu ispunjeni zakonom predviđeni uslovi, ne može biti povređeno pravo oštećenog kao supsidijarnog tužioca na pravično suđenje. Ustavni sud dodatno ukazuje da se navodi ustavne žalbe kojima se osporava primena odgovarajućeg Krivičnog zakonika prilikom ocene ispunjenosti pretpostavki za donošenje rešenja o spovođenju istrage, ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima koji bi ukazivali na povredu prava na pravično suđenje, jer su u krivičnom postupku sudovi dužni da primene zakon koji je blaži za učinioca. Takođe, nakon uvida u podneti zahtev za sprovođenje istrage, Ustavni sud je ocenio da se ni navodi podnosioca ustavne žalbe o tome da su osporene odluke posledica pristrasnog postupanja sudova, jer je sud trebalo da donese rešenje o sprovođenju istrage i da u toku istražnog postupka izvede dokaze na osnovu kojih bi se utvrdilo da li postoji osnovana sumnja da su osumnjičeni učinili označena krivična dela, ne zasnivaju na ustavnopravnim razlozima. Ovo stoga što se prema odredbama ZKP istraga pokreće samo kada već postoji osnovana sumnja da je određeno lice učinilo određeno krivično delo, te saglasno tome Zakonik obavezuje podnosioca zahteva za sprovođenje istrage da u samom zahtevu navede, pored ostalog, opis dela iz koga proizlaze zakonska obeležja krivičnog dela i okolnosti iz kojih proizlazi osnovanost sumnje da je to delo učinjeno, kao i da navede postojaće dokaze u prilog svojih tvrdnji.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da nisu ispunjene Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje o podnetoj ustavnoj žalbi u delu kojim se, zbog povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava, osporavaju rešenje Opštinskog suda u Čačku Kv. 50/09 od 24. marta 2009. godine i rešenje Okružnog suda u Čačku Kv. 215/09 od 5. juna 2009. godine.

U vezi navoda ustavne žalbe da je osporenim rešenjima podnosiocu povređeno pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe tvrdnje o povredi ovog prava u suštini zasniva na povredi prava na pravično suđenje. Imajući u vidu navedeno, a polazeći od prethodno iznetih razloga, kao i činjenice da se ustavnom žalbom osporava i rešenje koje je doneto po žalbi podnosioca ustavne žalbe, iz čega nesporno proizlazi da je imao i koristio pravo na pravno sredstvo, Ustavni sud ocenjuje da se ni razlozi ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava iz člana 36. Ustava ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima, te ni u ovom delu ne postoje pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

Ustavni sud ukazuje da se istaknuta povreda prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava, s obzirom na Ustavom utvrđenu sadržinu ovog prava, ne može dovesti u vezu sa osporenim pojedinačnim aktima sudova, jer njima nije odlučivano ni o jednom imovinskom pravu podnosioca ustavne žalbe, te je Ustavni sud i u ovom delu utvrdio da ne postoje Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u celini odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu.

6. Na osnovu iznetog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti