Odbijanje ustavne žalbe protiv rešenja o produženju pritvora kao neosnovane

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja o produženju pritvora, utvrdivši da nisu povređena prava na slobodu i bezbednost i ograničeno trajanje pritvora. Ostatak žalbe je odbačen jer se navodi nisu odnosili na osporene akte.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, dr Jovan Ćirić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi R. B . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. juna 2022. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba R. B . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Kv. 3854/18 od 8. novembra 2018. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 1826/18 od 22. novembra 2018. godine zbog povrede prava iz čl. 27. stav 1. i člana 31. stav 2. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. B . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 30. novembra 201 8. godine, preko punomoćnika M. M, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Kv. 3854/18 od 8. novembra 2018. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 1826/18 od 22. novembra 2018. godine, zbog povrede prava iz čl. 25, 27, 28, 30. i 31 . i člana 34. stav 3. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Kako se navedeno pravo iz Evropske konvencije sadržinski ne razlikuje od prava zajemčenih odgovarajući odredbama Ustava, to je Ustavni sud navode o povredi ovog prava cenio u odnosu na odredbe Ustava.

Ustavnom žalbom su osporene odluke koji ma je prema podnosiocu ustavne žalbe pravnosnažno produžen pritvor, zbog postojanja pritvorskih razloga propisanih odredbama člana 211. stav 1. tač. 1) i 3) Zakonika o krivičnom postupku.

U ustavnoj žalbi je, sa pozivom na praksu Ustavnog suda, između ostalog navedeno: da se okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, nalazi u pritvoru od 27. marta 2018. godine, dakle do momenta pisanja ustavne žalbe već punih osam meseci; da prvostepeni sud uporno ponavlja iste razloge za produženje pritvora po zakonskom osnovu iz člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP; da je apsolutno neprihvatljivo da se razlozi za određivanje pritvora ponavljaju i posle osam meseci, te da se pritvor produžava, iako nema nijedne nove činjenice ili okolnosti koje ukazuju da je to neophodno; da prvostepeni sud za produženje pritvora po zakonskom osnovu iz člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP navodi razloge i okolnosti koje nisu dovoljne da bi se primenila najteža mera kao što je pritvor; da prvostepeni sud nije cenio nekoliko činjenica koje je odbrana istakla na ročištu za određivanje pritvora; da sudovi u osporenim rešenjima nisu iskazali brižljiv odnos prema pritvoru; da prvostepeni sud u pogledu osnova za pritvor iz člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP nije dao ubedljive i individualizovane razloge za dalje zadržavanje podnosioca u pritvoru; da pritvor, u konkretnom slučaju, zbog svog trajanja, prerasta u svojevrsnu vrstu kazne; da je naročito i očigledno prekršena odredba člana 25. Ustava, kao i člana 28. Ustava, jer je okrivljeni prilikom lišenja slobode „brutalno pretučen“.

Predložio je da Ustavni sud poništi osporena rešenja i objavi odluku u sredstvima javnog informisanja.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovor Višeg suda u Beogradu K. 667/19 (250/18) od 9. februara 2022. godine i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu :

- rešenjem sudije za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu Kpp. 129/18 od 29. marta 2018. godine, preinačenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Kpp. 129/18 Kv. 1228/18 od 5. aprila 2018. godine, prema dvojici okrivljenih, među kojima i prema ovde podnosiocu ustavne žalbe, određen je pritvor po zakonskom osnovu iz člana 211. stav 1. tač. 1) i 3) Zakonika o krivičnom postupku, koji im se računa od 27. marta 2018. godine, kada su lišeni slobode;

- optužnicom Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Kto. 207/18 od 18. aprila 2018. godine, optuženima, među kojima i ovde podnosiocu ustavne žalbe kao prvookriv ljenom, stavljeno je na teret izvršenje krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u pr omet opojnih droga iz člana 246. stav 1. Krivičnog zakonika, u vezi člana 30. Krivičnog zakonika, krivičnog dela sprečavanje službenog lica u vršenju službene radnje iz člana 322 . stav 3. u vezi stava 1 . u vezi čl. 30. i 33. Krivičnog zakonika i krivičnog dela nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 1 . Krivičnog zakonika;

- osporenim prvostepenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Kv. 3854/18 od 8. novembra 2018. godine odlučivano je o produženju pritvora u odnosu na oba okrivljena, te je i prema okrivljenom R . B . (podnosiocu ustavne žalbe) produžen pritvor po zakonskom osnovu iz člana 211. stav 1. tač. 1) i 3) Zakonika o krivičnom postupku, a koji mu se računa od 27. marta 2018. godine, kada su okrivljeni lišeni slobode i koji je po ovom rešenju mogao trajati najduže 60 dana;

- u obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja, pored ostalog, navedeno je da: stoji zakonski razlog za dalje zadržavanje okrivljenih u pritvoru propisan odredbom člana 211. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, imajući u vidu da iz spisa predmeta proizlazi postojanje opravdane sumnje da su okrivljeni izvršili krivična del a koja im se stavljaju na teret, zatim činjenicu da okrivljeni B. R . neprijavljeno boravi u Beogradu u ulici J . broj …, stan broj 5, a da je prijavljen sa boravištem za strance na adresi u Beogradu, ulica V. broj …, dakle da novu adresu nije prijavio; da se radi o državljanima Crne Gore koji nemaju nepokretnu imovinu na teritoriji Republike Srbije niti je centar njihovih životnih aktivnosti ničim trajnije vezan za teritoriju Republike Srbije ; da stoji zakonski razlog za dalje zadržavanje okrivljenog B. R . i okrivljenog K .R. u pritvoru propisan i odredbom člana 211. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku, imajući u vidu da iz spisa predmeta proizlazi postojanje opravdane sumnje da su okrivljeni izvršili krivična dela koja im se stavljaju na teret, na način bliže opisan u dispozitivu optužnice; da količine, vrste i mesta pronalaska predmetne opojne droge, način izvršenja krivičnog dela sprečavanje službeno g lica u vršenju službene radnje, ispoljena naročit a upornost, drskost i bezobzirnost preduzimanjem radnji izvršenja, a na strani okrivljenog B. R . i činjen ica da je u stanu koji on koristi pronađena jedna digitalna elektronska vagica sa tragovima opojne droge kokain, TH C, kofeina, paracetamola i levamisola, a čije posedovanje i korišćenje ukazuje da je nesporno služila za razmeravanje opojne droge, te činjenica da je prilikom pretresa stana pronađena i jedna PVC kesa sa 35 komada municije i jedan okvir sa devet komada municije , po nalaženju veća predstavljaju osobite okolnosti koje, u svojoj međusobnoj povezanosti, ukazuju na opasnost da će okrivljeni, svaki ponaosob, u slučaju boravka na slobodi, u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo, zbog čega je njihovo zadržavanje u pritvoru i po ovom zakonskom osnovu nužno i neophodno u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka; da je, donoseći odluku kao u izreci rešenja, veće imalo u vidu odredbu člana 189. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, zatim odredbu člana 210. Zakonika o krivičnom postupku, te ličnost okrivljenih i vreme koje su proveli u pritvoru, međutim, da po nalaženju veća, sve napred navedene okolnosti, u svojoj međusobnoj povezanosti, predstavljaju o sobite okolnosti koje ukazuju da će se okrivljeni, u slučaju boravka na slobodi, kriti ili dati u bekstvo i tako postati nedostupni sudu, odnosno da će, u kratkom vremenskom periodu, ponoviti krivično delo, te da su te okolnosti po svojoj težini i značaju i dalje takvog intenziteta da opravdavaju dalje trajanje mere pritvora po zakonskim osnov ima iz člana 211. stav 1. tač . 1) i 3) Zakonika o krivičnom postupku, odnosno da se svrha nesmetanog vođenja ovog krivičnog postupka za sada može obezbediti jedino merom pritvora, a ne i nekom drugom - blažom merom;

- osporenim drugostepenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 1826/18 od 22. novembra 2018. godine, odbijena je kao neosnovana, između ostalih, i žalba branioca okrivljenog R. B . izjavljena protiv osporenog prvostepenog rešenja Višeg suda u Beogradu Kv. 3854/18 od 8. novembra 2018. godine;

- u obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja, pored ostalog, navedeno je: da su ocenjeni kao bez uticaja na drugačiju odluku suda u ovoj krivičnopravnoj stvari žalbeni navodi o tome da okrivljeni jesu državljani Republike Srbije koji dugo godina žive u ovoj državi, budući da je okrivljeni R. B . završio srednju školu u Pančevu, jer je prvostepeni sud pravilno zaključio da okrivljeni jesu državljani Republike Crne Gore koji nemaju nepokretnu imovinu u Republici Srbiji, pri čemu kod činjenice da ne žive na adresi prijavljenog boravka u Republici Srbiji, pravilno zaključuje da sve napred navedene okolnosti jesu one koje ukazuju na opasnost od bekstva okrivljenih i čine trajanje pritvora prema okrivljenima, svakom ponaosob, nužnom i neophodnom merom ; da su i žalbeni navodi branilaca o tome da bi se ista svrha mogla ostvariti izricanjem druge, blaže mere, ocenjeni kao neosnovani, jer je prema nalaženju ovog sud a, prvostepeni sud pravilno zaključio da stepen opasnosti da će okrivljeni u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo i opasnost od bekstva okrivljenih, još uvek takvog intenziteta da se može sprečiti jedino pritvorom, a ne nekom drugom, blažom merom;

- presudom Višeg suda u Beogradu K. 250/18 od 17. jula 2019. godine, okrivljeni R. B. i R.K. oglašeni su krivim zbog izvršenja krivičnog dela sprečavanje službenog lica u vršenju službene radnje iz člana 322. stav 3. u vezi stava 1 . u vezi čl . 30 . i 33. Krivičnog zakonika, a okrivljeni R. B. i za krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246 . stav 1. i krivično delo nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 348 . stav 1 . Krivičnog zakonika, za koja dela je okrivljeni R. B. osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od pet godina, u koju kaznu mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru i izrečene su mu mere bezbednosti oduzimanja predmeta izvršenja krivičnog dela i proterivanja stranca iz zemlje ;

- u obrazloženju navedene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno i da je sud imao u vidu medicinsku dokumentaciju za optuženog R. B . u kojoj su konstatovane povrede koje je zadobio dana 27. marta 2018. godine, međutim, kako su navedene povrede nesumnjivo zadobijene nakon što je optuženi izvršio krivično delo iz člana 322. Krivičnog zakonika i njihovo nanošenje ni na koji način nije provociralo optuženog da izvrši predmetno krivično delo, to sud smatra da ova okolnost nije mogla biti razmatrana u ovom krivičnom postupku, već u posebnom postupku u kojem bi se utvrđivale okolnosti pod kojima su povrede nastale, odgovornost za nanete povrede i sve druge relevantne činjenice;

- presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž.1. 899/19 od 5. novembra 2019. godine, u stavu drugom izreke presude, povodom žalbi branioca okrivljenog R. B, preinačena je presuda Višeg suda u Beogradu K. 250/18 od 17. jula 2019. godine i okrivljeni R . B . za krivično delo iz člana 246 . stav 1. Krivičnog zakonika, za koj e je prvostepenom presudom oglašen krivim, osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od tri godine, a u stavu trećem izreke te drugostepene presude, uvažavanjem žalbi branilaca okrivljenih, ukinuta je prvostepena presuda u odnosu na krivična dela iz člana 322. stav 3. u vezi stava 1. u vezi čl. 30. i 33. Krivičnog zakonika i iz člana 348. stav 1. Krivičnog zakonika i u tom delu predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje;

- nakon donošenja navedene drugostepene odluke, krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe je nastavio da se vodi pod novim brojem K. 667/19;

- rešenjem Višeg suda u Beogradu K. 667/19 od 3. februara 2020. godine Viši sud u Beogradu oglasio se stvarno nenadležnim za postupanje u krivičnom predmetu K. 667/19 protiv okrivljenih R. B. i R.K. zbog krivičnih dela iz člana 322 . stav 3. u vezi stava 1 . u vezi čl . 30 . i 33. Krivičnog zakonika i krivičnog dela iz člana 348. stav 1 . Krivičnog zakonika, te su nakon pravnosnažnosti ovog rešenja spisi predmeta dostavljeni Prvom osnovnom sudu u Beogradu kao stvarno i mesno nadležnom sudu;

- nakon pravnosnažnosti presude Višeg suda u Beogradu K. 250/18 od 17. jula 2019. godine , u delu u kojem je okrivljeni R. B. pravnosnažno osuđen zbog izvršenja krivičnog dela iz člana 246 . stav 1 . Krivičnog zakonika, ovaj osuđeni je sproveden na izdržavanje kazne u Kazneno popravni zavod u Sremsk oj Mitrovici;

- u dopisu Višeg suda u Beogradu K. 667/19 (250/18) od 9. februara 2022. godine, kojim je Ustavnom sudu dostavljeno izjašnjenje na navode ustavne žalbe, između ostalog, navedeno je i da je „zavisno od faze postupka, u zakonom propisanim rokovima (na 30 dana do potvrđivanja optužnice, odnosno na 60 dana od potvrđivanja optužnice), krivično vanpretresno veće Višeg suda u Beogradu, u smislu odredbe člana 216. stav 3. Zakonika o krivičnom postupku, ispitivalo da li i dalje stoje razlozi za pritvor prema okrivljenima“, kao i da je „tokom postupka, trajanje mere pritvora, kao najstrožije mere obezbeđenja prisustva okrivljenih, svedeno na najkraći nužni period, te da su razlozi za određivanje i produžavanje pritvora u svemu na zakon u bili zasnovani, a što je potvrđivano i redovnim kontrolama mere pritvora i odlukama drugostepenog suda po izjavljenim žalbama“.

4. Odredbama Ustava, relevatnim za meritornu ocenu navoda podnosiioca ustavn e žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (član 27. stav 1.); da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom (član 31. stav 2.).

Ostalim odredbama Ustava, čije povrede ističe podnosilac ustavne žalbe, utvrđene su garancije nepovredivosti fizičkog i psihičkog integriteta (član 25.), postupanja s licem lišenim slobode (član 28.), kao i garancije u vezi sa pritvorom (član 30.).

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 i 55/14) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 210. st. 1. do 3.).

Saglasno odredbi člana 211. stav 1. ZKP, pritvor se može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako, pored ostalog: se krije ili se ne može utvrditi njegova istovetnost ili u svojstvu optuženog očigledno izbegava da dođe na glavni pretres ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva (tačka 1)); ako osobite okolnosti ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo ili dovršiti pokušano krivično delo ili učiniti krivično delo kojim preti (tačka 3)).

Odredbama člana 216. ZKP propisano je: da se od predaje optužnice sudu pa do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, pritvor može odrediti, produžiti ili ukinuti rešenjem veća (stav 1.); da se rešenje o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka i branioca (stav 2.); da je veće dužno da i bez predloga stranaka i branioca ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih 30 dana do potvrđivanja optužnice, a po isteku svakih 60 dana nakon potvrđivanja optužnice pa do donošenja prvostepene presude (stav 3.); da ako nakon potvrđivanja optužnice pritvor bude ukinut zbog toga što nema osnova za sumnju o postojanju krivičnog dela, sud će ispitati optužnicu u skladu sa članom 337. ovog zakonika (stav 4 .); da protiv rešenja iz stava 2. ovog člana stranke i branilac mogu izjaviti žalbu, a javni tužilac može izjaviti žalbu i protiv rešenja kojim je odbijen predlog za određivanje pritvora, da se ž alba, rešenje i ostali spisi dostavljaju odmah veću, te da žalba ne zadržava izvršenje rešenja (stav 5.); da pritvor koji je određen ili produžen po odredbama st. 1. do 5. ovog člana može trajati do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, a najduže dok ne istekne vreme trajanja krivične sankcije izrečene u prvostepenoj presudi (stav 6.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe, Ustavni sud je, najpre, utvrdio da se objedinjeni navodi podnosioca ustavne žalbe kojima se obrazlažu povrede prava na slobodu i bezbednost i prava na ograničeno trajanje pritvora, zajemčenih odredbama čl. 27. i 31. Ustava temelje, u suštini, na dve tvrdnje: prvoj, da postupajući sudovi nisu adekvatno cenili, niti obrazložili i individualizovali sve okolnosti i razloge za produženje pritvora po zakonskim osnovima iz člana 211. stav 1. tač. 1) i 3) ZKP; i drugoj, da pritvor, u konkretnom slučaju , posle podizanja optužnice Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Kto. 207/18 od 18. aprila 2018. godine, traje neopravdano dugo .

Imajući u vidu navode podnosioca ustavne žalbe u ovom delu , Ustavni sud je povrede ovih ustavnih prava na koje podnosilac ukazuje cenio s aspekta i u okviru sadržine prava na slobodu i bezbednost i prava na ograničeno trajanje pritvora posle podizanja optužnice, iz člana 27. stav 1. i člana 3 1. stav 2. Ustava, pri čemu je imao u vidu i stavove Evropsk og sud a za ljudska prava.

U odnosu na povredu prava iz člana 27. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu , kao i u svojim ranijim odlukama, naglašava da je, s aspekta zaštite ljudskih prava, pravo na slobodu jedno od osnovnih ljudskih prava zajemčenih Ustavom i da pritvor predstavlja posebno osetljivu meru njegovog ograničenja (videti, pored ostalih, odluke Ustavnog suda Už-8018/2013 od 28. novembra 2013. godine, tačka 5. obrazloženja i Už-4256/2012 od 9. oktobra 2015. godine, tačka 5. obrazloženja) .

U tom smislu, nadležni sudovi su dužni da pažljivo ispitaju opravdanost produženja pritvora s obzirom na okolnosti svakog konkretnog slučaja, odnosno da u svakom konkretnom slučaju utvrde i navedu dalje postojanje zakonskih osnova za pritvor, te da podrobno argumentuju razloge zbog kojih smatraju da legalni i legitimni ciljevi pritvora i dalje postoje. Ukoliko postupajući sud oceni da okrivljenog treba zadržati u pritvoru, u rešenju mora navesti detaljne i individualizovane razloge za takvu odluku.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je utvrdio da iz dostavljene dokumentacije proizlazi da su nadležni sudovi razmotrili sve do tada prikupljene i raspoložive dokaze, na osnovu kojih je podnosilac ustavne žalbe bio osnovano sumnjiv da je izvršio predmetna krivična dela. S tim u vezi, Ustavni sud je, dalje, utvrdio da je postupajućem sudu, nakon podizanja optužnice Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Kto. 207/18 od 18. aprila 2018. godine, bio dostupan veliki broj materijalnih dokaza kojima se potkrepljuje sumnja da je podnosilac ustavne žalbe izvršio krivična dela za koja se tereti, kao i da je taj sud ocenio da je postojanje odgovarajućeg stepena sumnje potvrđeno. Ustavni sud je ocenio da obrazloženja osporenih rešenja u pogledu postojanja osnovane sumnje, sama po sebi i prima facie, ne deluju proizvoljno.

Ustavni sud je, nadalje, uvidom u sadržinu osporenih rešenja, utvrdio da je prema podnosiocu ustavne žalbe pritvor produžen iz razloga propisanih odredbama člana 211. tač. 1) i 3) ZKP. U osporenim rešenj ima detaljno je obrazloženo da, pored osnovane sumnje da je osumnjičeni izvršio dela koja mu se stavlja ju na teret, postoje takve okolnosti koje, u svojoj međusobnoj povezanosti, predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da će se podnosilac ustavne žalbe, u slučaju boravka na slobodi, kriti ili dati u bekstvo i tako postati nedostupan sudu, zbog čega je i njegovo zadržavanje u pritvoru po zakonskom osnovu iz člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP ocenjeno kao i dalje nužna i neophodna mera za obezbeđenje njegovog prisustva i nesmetano vođenje krivičnog postupka. Dodatno, postupajući sudovi su veoma detaljno obrazložili i razloge za produženje pritvora po zakonskom osnovu iz člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP, naime, da je podnosilac lice bez imovine i stalnih izvora prihoda, da je predmetna opojna droga bila namenjena daljoj prodaji, da je inkriminisane radnje preduzeo u sticanju materijalne dobiti, posebno imajući u vidu to da je prilikom preduzimanja pojedinih inkriminisanih radnji izvršenja koja mu se stavljaju na teret, ispoljio naročitu upornost, drskost i bezobzirnost , što su sve po oceni sudova bile osobite okolnosti koje ukazuju da će boravkom na slobodi ponoviti delo.

Po oceni Ustavnog suda, stavovi izražen i kroz osporena rešenja ne mo gu se smatrati proizvoljnim postupanjem sudova, s obzirom na to da je u obrazloženju tih rešenja navedeno dovoljno konkretnih okolnosti, koje međusobno posmatrano opravdavaju zaključak o postojanju sumnje da će se podnosilac, u slučaju boravka na slobodi, kriti ili dati u bekstvo i tako postati nedostupan sudu, odnosno da će, boravkom na slobodi, u kratkom vrem enskom periodu, ponoviti krivičn a dela za koja je osnovano sumnjiv da je izvršio. Po stojanje pojedinih od tih okolnosti, kao razlog a za produženje pritvora navedenih u osporenim rešenjima, ne spori ni sam podnosilac u ustavnoj žalbi, poput činjenice da nema stalno formalno zaposlenje, niti stalne izvore prihoda, ali im podnosilac odriče značaj dovoljnih razloga za produženje pritvora, iznoseći sopstveno tumačenje šta su visoki i stabilni prihodi .

Ustavni sud, suprotno ovakvim tvrdnjama podnosioca ustavne žalbe, nalazi da su postupajući sudovi utvrdili postojanje i na ustavnopravno prihvatljiv način obrazložili značaj navedenih okolnosti, u kontekstu sa ostalimrelevantnim okolnostima (poput okolnosti da je okrivljeni osnovano sumnjiv da je izvršio više krivičnih dela istog dana, u saizvršil aštvu). Ustavni sud ukazuje i na to da pojedine činjenice, koje podnosilac navodi u ustavnoj žalbi, postupajući sudovi nisu cenili izolovano od svih ostalih okolnosti, kako to on čini, već upravo u kontekstu sa svim drugim relevantnim okolnostima, te je Sud našao da su ove tvrdnje podnosioca neosnovane. Takođe, postupajući sudovi u osporenim rešenjima nisu propustili da razmotre mogućnost, ali i da istovremeno obrazlože nemogućnost, da se mera pritvora, u tom trenutku, zameni nekom blažom merom obezbeđenja prisustva okrivljenog.

Konačno, Ustavni sud je utvrdio da su neosnovane i tvrdnje podnosioca da postupajući sudovi nisu cenili zasebno okolnosti za pritvor vezane za podnosioca, jer iz obrazloženja osporenih rešenja jasno proizlazi da, iako su ti sudovi razmatrali relevantne okolnosti u određenoj meri objedinjeno, što je i logično imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja, iste su cenili individualizovano, izričito i eksplicitno navodeći da su utvrdili postojanje tih okolnosti za „svakog ponaosob“ okrivljenog . Stoga, po oceni Ustavnog suda, osporena rešenja sadrže ustavnopravno prihvatljiva obrazloženja za postojanje oba pritvorska razloga propisana odr edbama člana 211. stav 1. tač. 1) i 3) ZKP.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da su osporena rešenja o produženju pritvora doneta u zakonito sprovedenom postupku, da su zasnovana na zakonom propisanim razlozima zbog kojih se licu protiv koga se vodi krivični postupak može produžiti pritvor, da su sudovi dali ustavnopravno prihvatljiva obrazloženja svih bitnih razloga, zbog čega Sud nalazi da su neosnovani navodi ustavne žalbe kojima se argumentuje povreda označenog prava na slobodu i bezbednost iz člana 27. stav 1. Ustava.

U odnosu na povredu prava iz člana 31. stav 2. Ustava, Ustavni sud je u više svojih odluka zauzeo stanovište da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede zajemčenog prava iz člana 31. Ustava podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima opravdavaju trajanje mere pritvora i iskazuju posebnu hitnost u vođenju postupka (videti, pored ostalih, Odluku Už-4940/2010 od 31. marta 2011. godine, tačka 5. obrazloženja). U odnosu na aspekt proteka vremena, Ustavni sud ističe da je u nadležnosti postupajućih sudova da osiguraju da pritvor prema optuženom lic u ne prelazi razumni vremenski rok. Navode o povredi prava iz člana 31. Ustava, podnosilac ustavne žalbe, prevashodno, zasniva na tome ,,da se okrivljeni nalazi u pritvoru od 27. marta 2018. godine, dakle do momenta pisanja ustavne žalbe već punih osam meseci“ i da ,, pritvor, u konkretnom slučaju, zbog svog trajanja, prerasta u svojevrsnu vrstu kazne“.

Prilikom ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe u odnosu na povredu prava iz člana 31. stav 2. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu polazi od već zauzetog stava da ustavno jemstvo da sud trajanje pritvora svodi na najkraće vreme, imajući u vidu razloge pritvora, znači obavezu nadležnih sudova da u svojim odlukama navedu relevantne i dovoljne razloge kojima se opravdava trajanje mere pritvora, kao i da u vođenju postupka u kome se prema okrivljenom primenjuje mera pritvora pokažu primerenu hitnost.

Ustavni sud konstatuje da trajanje pritvora od podizanja optužnice do završetka krivičnog postupka Ustavom i Zakonikom nije ograničeno, ali je nadležni sud, saglasno upravo odredbama člana 31. stav 2. Ustava , kao i člana 210. st. 2. i 3. i člana 216. ZKP, dužan da trajanje pritvora svede na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom, i da u određenim vremenskim intervalima, po službenoj dužnosti i bez predloga stranaka, ispita da li još postoje razlozi za zadržavanje lica u pritvoru ili ne, odnosno da pažljivo ispita opravdanost produženja pritvora s obzirom na okolnosti svakog konkretnog slučaja i da podrobno obrazloži razloge zbog kojih smatra da legalni i legitimni ciljevi pritvora i dalje postoje. Ukoliko takvi razlozi i dalje postoje, pritvor se rešenjem produžava do dalje odluke suda, a najduže dok ne istekne kazna zatvora izrečena prvostepenom presudom. Takođe, nadležni sud je dužan da sa naročitom hitnošću postupa u pritvorskim predmetima.

Ocenjujući u konkretnom slučaju navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta povrede Ustavom zajemčenih prava iz člana 31. stav 2. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je nadležni sud, po službenoj dužnosti, blagovremeno i bez predloga okrivljenog ispitao opravdanost produženja pritvora, odnosno utvrdio i naveo dalje postojanje zakonsk ih osnova za pritvor, obrazlažući razloge zbog kojih je smatrao da je produženje pritvora opravdano. Nadležni sud je , kako je to već prethodno navedeno, na ustavnopravno prihvatljiv način utvrdio da su ispunjeni zakonski uslovi i razlozi za dalje za državanje okrivljenog u pritvoru.

Kako je najkraće neophodno vreme trajanja pritvora relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca to se isto mora proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, Ustavni sud je ocenio da se konkretno trajanje pritvora od osam meseci, do trenutka podnošenja ustavne žalbe, objektivno ne može smatrati nerazumno dugim, posebno imajući u vidu dalji tok i ishod predmetnog krivičnog postupka. Stoga je Ustavni sud i ove iznete navod e ustavne žalbe , kojima se argumentuje povreda označenog prava iz člana 31. stav 2. Ustava, ocenio kao neosnovanene.

Sledom svega prethodno navedenog, Ustavni sud je našao da osporenim rešenjima nisu povređen a prava podnosioca iz čl ana 27. stav 1. i člana 31. stav 2. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS “, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odbio u ovom delu ustavnu žalbu kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. U ustavnoj žalbi su istaknute i povre de prava iz čl. 25, 28. i 30. i člana 34. stav 3. Ustava. Razmatrajući navode kojima se obrazlažu povrede ovih označenih ustavnih prava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu naglašava da se navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

U odnosu na istaknute povrede garancija nepovredivosti fizičkog i psihičkog integriteta i postupanja s licem lišenim slobode, zajemčenih odredbama čl. 25. i 28. Ustava, ne ulazeći posebno u pitanje blagovremenosti ustavne žalbe u ovom delu, jer se navodni postupak desio prilikom lišenja slobode podnosioca, Ustavni sud ukazuje na to da navode ustavne žalbe u tom delu nije mogao da dovede u neposrednu vezu sa predmetnim postupkom produženja pritvora, niti da ih meritorno razmatra. Naime, uz ustavnu žalbu nije dostavljen nijedan dokaz da je podnosilac pokrenuo bilo kakav postupak u kome bi se utvrđivale kako okolnosti pod kojima su povrede nastale, tako i eventualna odgovornost nekog lica za nanete mu povrede, kao i sve druge relevantne činjenice. Stoga , Ustavni sud ove tvrdnje podnosioca nije mogao da prihvati kao ustavnopravne razloge za izjavljivanje ustavne žalbe u ovom delu, posebno jer isti ne mogu ni da se dovedu u vezu s osporenim aktima.

U odnosu na istaknutu povredu garancija u vezi sa pritvorom, zajemčenih odredbama člana 30. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se, imajući u vidu fazu krivičnog postupka u kojoj su doneta osporena rešenja, u konkretnom slučaju, ne može postaviti pitanje povrede prava podnosioca ustavne žalbe iz člana 30. Ustava, s obzirom na to da su tim odredba ma Ustava utvrđeni uslovi pod kojima nekom licu može biti određen pritvor kao krivičnoprocesna mera, koja se sastoji u lišenju slobode, tako da se ove odredbe Ustava odnos e na donošenje rešenja o određivanju pritvora, a ne na rešenje o produženju pritvora, kojim se preispituje da li i dalje postoje razlozi za zadržavanje okrivljenog u pritvoru (videti Odluku Ustavnog suda Už-1197/2008 od 13. novembra 2008. godine). Stoga, ni ove navode Ustavni sud nije meritorno razmatrao, jer isti ne mogu da se dovedu u vezu s osporenim aktima niti sa postupkom u kome su doneti .

Konačno, po oceni Ustavnog suda, očigledno su neosnovani i navodi ustavne žalbe kojima se obrazlaže povreda prava na pretpostavku nevinosti iz člana 34. stav 3. Ustava. Uvidom u sadržinu osporenih rešenja, Ustavni sud je utvrdio da su i Viši sud u Beogradu i Apelacioni sud u Beogradu, obrazlažući postojanje pritvorskih razloga, koristili termine koje je propisao zakonodavac, a kojima se , po definiciji, ne povređuje pretpostavka nevinosti, te u osporenim rešenjima nisu iznete tvrdnje da je podnosilac kriv za izvršenje krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret, iz čega proizlazi i da sud nije prejudicirao postojanje krivičnog dela, koje već samim tim što predstavlja predmet krivičnog postupka ( causa criminalis), egzistira samo na nivou određenog procesno relevantnog stepena sumnje. Stoga je ove tvrdnje podnosoca ustavne žalbe Ustavni sud ocenio kao očigledno neosnovane.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 36. stav 1. tač. 5) i 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu i rešio kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe protiv rešenja o produženju pritvora kao neosnovane

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti